Portret

Posmatram povremeno svoje telo opustoseno zimom, vodom iz vodovoda, osiromasenom hranom, kojoj je najveci nedostatak sto dugo putuje i iscrpljena stigne do mene i mog tanjira, i kad se pozdravimo ispostavi se da sam i ja podjednako iscrpljena, i neizbezno se zapitam da li i ja predaleko putujem. Ili, zasto ovako daleko zivimo jedna od druge – hrana i ja? Kao djaci iz proznog realizma proslosti, za koji smo mislili kao deca da se nikada ne moze ponoviti. Ovde je koza suva, ovde neko crvenilo egzistira kao egzoticni pejsaz, ili pismo, i verovatno mi govori nesto ali ja taj jezik ne razumem. Kolonije mikroorganizama opstaju na mojoj kozi i periodicno prolaze kroz kataklizme kada promenim navike, ili dodam neku novu.  Da stavim neke od njih pod mikroskop, bio bi to proces upoznavanja ako ni zbog cega drugog onda iz obicne kurtoazije. Oni zive (k)od mene, i ja ne obracam paznju. Ne poznajem ni vece delove sebe. Da ih vidim na fotografijama, ne verujem da bih prepoznala sopstvene ruke, a sa licem sam se uverila vise puta da iz razlicith uglova ili pod izvesnim svetlom ne lici uopste na ono sto mislim da je moje lice. Glas i posle svih ovih godina kao da nije moj – dovoljno je da cujem sopstvenu poruku na sekretarici i nelagodnost i nesto paranoje me zajednicki pritisnu: ko je ovo! O telu brinem kako znam i umem, kroz redovna kupanja, cistu odecu, losione, depilacije, eksfolijacije i druge higijene, zadovoljstvo ishrane je nekad tu a nekad je vegetativno pitanje i odgovor opstanku, mentalnoj higijeni posvecujem najvise paznje sa uvek prisutnim pitanjem – cemu? – i  jasno mi je da se sve vreme spremam kao za sedenje kod portretiste. Odnosno, svesna sam da postoji bezbroj mojih portreta medju ljudima i mikroorganizmima koji su me sreli tokom zivota i proveli sa mnom vise ili manje vremena, ali verujem da me jedino poznaju ovi slepi zidovi medju kojima sedim.

Advertisements

12 thoughts on “Portret

  1. Крај зиме, нарочито хладњикаве каква је овде била, уме да убије у појам и тело и душу. Пола века сам слушао о томе како рано пролеће често дотуче човека уместо да га разгали, а сада се и сам уверио: пре недељу дана кренуло је да сија Сунце у блоковима код Саве, кестен је олистао и после пар дана лишће је величине длана. Липе су зазеленеле одмах после њега – моје мале и потом велике, које је неко засадио одавно. Тераса недељама спремна за дуга седења до дубоко у ноћ. Али уместо струјања (чега год)једва се вучем по стану, смлаћен прехладама и нервирањем донетим са посла. Баш сте лепо рекли за зидове, додајем само: ако имају уши, па и очи, добро је да бар не знају да говоре.

  2. Draga Ivana, nama je konacno stiglo sunce…veoma je prijatno i svi su pohrlili u baste i dvorista…prelepe boje proleca… ja se polako vracam u neku „normalu“, mada se tuga nece dugo izbrisati iz mog srca….

    Rastuzio me je tvoj tekst. Da, jako je tuzan.(mozda sto se i sama tako osecam…)
    Ovo o „glasu“, mogu samo da potvrdim, jer se i ja svaki put uplasim svog i pitam ko je ovo… zato sam skoro promenila na sekretarici „najavu“….umesto mene govori muskarac pa se sada vecina drugih prepadne i ne ostavi poruku hihi..

    Nije me dugo bilo, pa cu sada morati polako sve propusteno da procitam…
    pozz

  3. MuadDibe, u poslednjih nekoliko godina pokusavam sa pravim, ulozenim, svrsishodnim trudom da se ne dam zimi i njenom dugotrajnom negativnom uticaju, ali nije sve ni u glavi (ludoj). Sve svedoci da ona ostavlja ozbiljne posledice i na telu i u duhu. Ipak smo mi deo prirode, kako i treba. Iako ja vucem depresije i mizerije i tokom leta, ali to je ipak puno drugacije. U tehnikoloru je SVE drugacije.
    Ali znate sta – nisam ubedjena da bi nasi zidovi bili surovi prema nama. Jedino realni. A sve to treba prihvatati i procesovati…. sporo.

    sarah, zabrinula si me. Pominjes tugu – nadam se da ste zdravo i dobro, i uze i sire. Sa tugom je tesko. Nekima od nas je ona redovan stanar, ili samo posetioc, ali je stvarno bolje bez nje, ako ikako moguce!
    Ovde prolece ne kasni, prosto zato sto nikad ne stize rano. Ali ti to znas. A opet, znaci se svuda vide. Dani su duzi, mnogo duzi, to je velika prednost u odnosu na januar recimo. Videla sam i prve cvetice, neke plave, ljubicaste varijante visibaba. Meni je sve to jako lepo. Ali sam isto tako uhvatila svoj lik u prolazu u jednom ogledalu (ne onom kucnom) i izgledam uzasno bledo. Da ne ponavljam regione suve koze, cvrenila, iritacija i slicnih egistencijskih posledica. Tako da tekst nije tuzan, samo precizan.
    Nedostajala si mi. Ti uvek doneses radost, ako je i nema tako puno u tvojoj svakodnevici. I puno hvala na tome.

    Saljem vam lepe pozdrave,

  4. Ivana bio je jedan stresan zdravstveni period, sada se to normalizovalo. potisnula sam sve daleko i duboko. Pocela sam vise da brinem o svom telu i njegovim reakcijama koje su nista drugo nego opomene, kada ga zaboravimo i guramo,samo guramo dalje…
    „Pilates“ odlicne vezbe koje mi trenutno prijaju. Toplo preporucujem… 🙂
    A tuga je Ivana dosla iznenada, velika tuga. Moj ujak koji je ziveo(do pre par dana) u Parizu, iznenada nas je napustio… 😦
    Tako da se sve skupilo.Zima je i za mene bila bas teska i iscrpela mi je skoro svu rezervnu energiju.
    Ali evo vec nekoliko dana me sunce svakog jutra pozdravi i dani nekako lakse prodju uz toplotu i prolecne boje…

    Hvala na ovim divnim recima.Lepo je cuti.
    Hvala!

    i tebi jedan suncem okupan pozdrav… 😀

  5. To je jako tuzna vest, sarah. I brige o zdravlju su kao otrov u telu od koga ne mozes da se zastitis. Mucno i tesko. Drago mi je da si bolje, i moje iskreno saucesce za gubitak tako drage osobe.

    Nana moje klinke ima nekih novih problema sa zdravljem, i ne pomaze sto je ona ipak dama u godinama, jako sam zabrinuta.
    Zivot ne nudi puno predaha od briga i strahova. Te prolecne boje i sunce su lekoviti, ali svi lekovi traju izvesno vreme, i onda opet treba traziti nove. Samo drzati glavu gore zahteva poveci napor.

    A za Pilates ti verujem. Uopste je fizicka aktivnost jedno od retkih i oprobanih sredstava za smanjenje stresa i negativnih misli. Mi bi svi trebali da trcimo poljima, ulicama… I da neko po nama prosipa suncevu svetlost, svakodnevno.

    Lep pozdrav,

  6. Ivana, ja se sasvim zgrozim od svoje kože u rano proleće, pre nego me malo „uhvati“ sunce.
    zbog te prozirne bledunjavosti, muka me hvata. ali čoveku danas ne preporučuju sunčanje, tako da se pomalo krećem, u oazi moje male bašte, i uz neki rad u njoj se teniram.
    nisam imala pojma, dok jednog dana nisam čula svoj glas na nekom snimku, da toliko otežem dok pričam…dakle, nema šanse da neko promaši odakle sam kad čuje moj „novosadski“.
    inače, i mene najbolje poznaju zidovi moje sobe…u poslednje vreme
    pišeš predivno, pozdrav 😆

  7. Razmisljam nesto, makarone, da li su nam vise naklonjeni zidovi nasih soba, ili ljudi oko nas? Zidovi nas znaju bolje, tu nema dileme, ali sta se jedino racuna? Puna sam misli danas…
    Hvala na komentaru.
    Nije sunce tako strasno kako su ga nabedili. Ali ako se boravi previse u sobi, nista ni od toga.
    Ja oduvek racunam da malo karmina uradi veliku stvar. I cujem nedavno kako u vecini ima tragova olova, i to merljivih tragova. Ne kazu odakle dolazi, ali izgleda da je u pitanju crveni pigment. A karmin bez crvenog nije karmin! Nije mi trebala takva vest ovih dana. Bez karmina izgledam kao zombi. A nesto se slicno i osecam :))

    Lep pozdrav i uzivaj u tvojoj basti. A i recepti su ti majstorski 🙂

  8. ..зидови нам јесу наклоњени, пружају нам скровиште, а можда и свету од нас :-)..
    Ивана, подалеко сам од медицинске струке, још даље од здравог живота, али ћу се усудити да Вас обрадујем гледе олова у кармину: не брините, нимало, говорим Вам из искуства (додуше нисам никада користио кармин :-)), олово сам конзумирао у битно већим количинама кроз дисајне органе пре пуно деценија па ево ме – џив, џив..
    Ради се просто о томе да је тровање оловом дуготрајан процес, давно сам прочитао да се оно никада не може елиминисати из организма. С тим што, ваљда, и то спада у веома релативне ствари (овде ћу веома скратити један веома интересантан доживљај).
    Давне ’92-ге сам послом обишао већи део Казахстана; у месту Уст-Каменогорск, близу границе са Кином (а тамо је и ‘близу’релативан појам), тамошња топионица олова је смештена на идеалних 30км далеко од људи; чекајући колеге да у ситније сате изађу из сауне, упитао сам локалце какав је то погон који усред града пуном паром ради ноћну смену.
    Никада нећу заборавити одговор домаћице да је у питању производња берилијум бронзе (има некакве везе са пуњењем бојевих глава нуклеарних ракета и веома је отровно) – тек тада сам истински погледао ту младу жену која ми је рекла: “Господине, ово је город смрти“и схватио да она, осим што нема обрве, има и далеко мање косе од мене.
    Од тада на другачији начин размишљам о неким стварима.

  9. I ja sam odrasla u rudarskom gradu, pa sam tako dobijala dozu toksicnih izduvnih materija tokom godina. Nista bas nalik ovoj tragicnoj prici kojoj ste samo naznacili okvire, iako verujem da je bilo jako puno jadnika koji su puno ispatili i ko zna kakve bolestine navukli. I ko zna koliko je takvih. Odnosno, i bez preciznsoti, znamo da ih je jako puno.
    Kod pitanja hronicnih, dugorocnih trovanja, definitivno su neki ljudi otporniji, a nekima se svasta poklopi i brzo propadnu. Slazem se da male doze olova nece, verovatno, doneti neke ozbiljne posledice, ali cinjenica je da se nikad ne zna. I prosto nije lepo saznavati takve stvari, ili slicne njima, a bas puno ucimo o svetu svakodnevno, jel’ da? Ona Grkinja s Rodosa koja mi je saopstila vest, kaze da je citala da imaju alternative, ali eto…nece. A ja znam dosta o toj industriji, iako je svaka u sustini slicna, jer poslove vode ljudi, a oni se u slicnim situacijama slicno ponasaju.

    Verujem da Vas je susret sa takvom tragedijom duboko uzdrmao. Koga ne bi. Izgubi se nesto fundamentalno pri pogledu na ljudske delatnosti tako iz bliza.

  10. he,he…bila si na mom food blogu !… pa malo hoću mladim domaćicama da pokažem da kuvanje ne boli i dajem uglavnom jednostavne recepte.ovde možeš doći, pričamo o svemu i svačemu
    http://makar-one.com/
    ubila si me sa ovim o olovu u karminu. moja omiljena boja karmina je crvena, do bordo, i to godinama…
    ah, da…ljudi oko mene ove zime uglavnom ćute, tu i tamo se poneko javi, kad nešto zatreba.
    i ja ćutim, i sedim u sobi. muž mi ponekad donese vesti o ponekom susretu. neka letargija, koja me plaši, isuviše dugo traje

  11. danas sam sedela, i sedela i blenula u proleće! sve u svemu splet nekih okolnosti, kao da neda da potpuno uživam u njemu, kod mene se tužni događaji događaju obično multiplikovano, znaš ono, nikad jedno zlo samo!…moram pregurati, nema mi druge

  12. makarone, pripremanje hrane je uzivanje. Ja nisam mnogo dobra u tome, odnosno nisam losa ali ne volim da to radim stalno, medjutim cak i ja takva umem da uzivam u jednostavnosti takve fundamentalne aktivnosti. Vracanje sustini, valjda.

    Zao mi je za cutnju i tuzne dogadjaje. Njih ima i sa ove strane sveta. Ne mozes im pobeci.
    Ovde je danas bio najlepsi dan ove dosadasnje godine. OKo 20 stepeni, suncan, bez vetra, nije se moglo proci ulicama od ljudi, dece i kucica.
    Treba sve pregurati. Srecno!

    Svraticu na blog kad se vratim, van grada sam trenutno.

    Pozdrav,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s