Ovde (9)

Nacija

Ljudi u mojoj zgradi su nacija
humanista, egoista, gubitnika, fasista, altruista,
ljubitelja zivotinja i jadnika

Stari gospodin sa desetog sprata
je ruzan u ruzicastoj kozi prevrele boje
i ne odnosi se lepo prema svojoj zeni
koja hoda povijena od godina braka
i nakupljene gorcine
Devojka nize u hodniku je tanka kao bogomoljka
jedva se vidi sa strane
i promice cesto bez pozdrava
Erin i Andrew su se upravo odselili
Ostavili su nam indigo saksije
u koje cemo zasaditi geranijum pocetkom leta
Zapamticu ih i po tome da postoje jos uvek ljudi
koji su sudjeni jedno drugom
Pre njih su otisli Farah i jos jedan Andrew
Tim sa sedamnaestog sprata ima sitne oci
i prozdrljiv pogled
I on voli jazz i predlozio je da se popnem jednom
i cujem njegovu kolekciju
Andre iznad nas svakog dana ispusti nesto tesko
Kao da gradi piramidu i posustane pod tezinom predvece
Sizif sa prekrasnim pogledom na grad i teskom mukom
Carol je izgubila George-a nedavno
i od tada je niko vise nije video
On je ziveo dug i bogat zivot, rekao mi je
par nedelja pred kraj
Ona je zivela uz njega i sada vise ne ume
Mary sa petog sprata se obraduje kao dete
kad se seti sta bi jos mogla da pokloni devojcici
iz mog stana i mog srca
Lepa Rumunka na spratu iznad nje ima malo kuce
mrsavog muza i mrsavu devojcicu
i kad ne pije lekove isece svu odecu i preti svakome
ko okrene njihov broj
Par do mene je isecen iz postera – ona je plava, on tamnokos
Cesto imaju seks u kupatilu
Sitnim slovima je dopisano da
on ima jos i bivsu zenu i dvoje male dece
a njoj su usne tanke i gladne – i obrve su joj tanke
Joy, Pearl i Grace su nerazdvojne
jos od davnog detinjstva na Jamajci
Svake nedelje se doteraju za odlazak u crkvu
sa podjednakom paznjom se oblace za koncerte i izlozbe
Trebale bi biti u penziji ali ovaj grad je skup
za zivot, i za starost
Kucepazitelji su u prizemlju i sve je cisto
Brinu oko para i blagostanja i imaju dvoje debele dece
koja vise nisu deca
Usamljeni homoseksualac sa stidljivim kucetom
se odselio u usamljenu kucu van grada
Svracao je uvek oko Bozica i donosio poklon za devojcicu
u mom stanu i mom srcu
Sa gospodjom iz Sarajeva popricam u liftu
ili na ulici i setimo se kakva su dobra vremena bila
Nikad nisam cula nikog da se dere
ali su oni culi mene
Jo i Suzanne preko puta su lepa crno-bela kombinacija
Pokucamo jedni drugima na vrata i u pizami
On je odrastao prebrzo i sada ga decacki nemir
vuce i cima, mami
Ona je uvek u njegovom uglu
Kad pomislim da su tu odmah je toplije
i u mom stanu

U mojoj zgradi zivi nacija ljudi
i u svakom od njih po jedan
humanista, egoista, gubitnik, fasista, altruista,
ljubitelj zivotinja i jadnik

Vaznost obrazovanja i slikarske tehnike za prijateljstva koja traju

Michael je bio moje slikarsko platno jednim od onih slucajnih ukaza sudbine ili sta vec prolazi pod tim imenom, ali ja to nisam znala. Kako bih i znala, ne posedujem ni kap slikarskog talenta. Sve sto sam na njemu ostavljala su sporadicne mrlje, potpuno nekonceptualne, i apstraktne kao sto sve sto nije figurativno moze da bude apstraktno. Upoznala sam ga vrlo brzo nakon mog zvanicno najstarijeg prijatelja ovde, ali posto Stefan ne samo sto nije ovdasnji vec i ne zivi na ovom kontinentu ali jeste moj prijatelj i ne mogu da ga zbog tako jedne male geografske greske ne racunam, Michael je postao moj najstariji kanadski, americki i vanevropski prijatelj. Stefan mnogo voli Kanadu, pa njemu uvek kazem da je on najstariji, sto i jeste. Susret je bio slucajan, nevazan i da se nismo uskoro nakon toga sreli negde drugo i ja tu napravila jedan krajnje nesvestan zamah cetkicom koji je njega pogodio posred platna, i Michael i ja bi jos davno zaboravili onog drugog. Stefan je i sam slikao i on je odmah skicirao moj portret – licila sam jako na njegovu bivsu zenu. To je bio kompliment, rekao je. Jasmin je bila persijska artistokratkinja i znala je sta hoce.

Michael je zgodan, atletski gradjen, i krece se na nacin koji primorava vazduh oko njega da se malo izmakne da bi ga bolje video. Buduci esteta, ja to ne mogu da mu uzmem za zlo – vazduhu – ali daleko najlepsa stvar na Michael-u je njegov kompletan nedostatak besa. On je prosto dobrodusan, lako se i veliko smeje, otvoren je, topao, i priznaje sve gde je zgresio i sam od sebe. Ni to nije sve. Michael ume da prepozna ono sto vecini ljudi promakne, a to je da vecina lepih stvari promakne dok mi gledamo na drugu stranu. Stefan ima prcast nos i finu nordijski oblikovanu glavu. I on je dobrodusan. Bila je to dobra godina za prijatelje.

To je bio neki pocetak. Druzili smo se neobavezno, cemu je pomogla i cinjenica da smo ziveli blizu. Nakon one prve velike mrlje koju sam mu naslikala, sledeca se desila kad sam odlucila da mi postane ljubavnik. Imala sam u to vreme jos dvojicu (Stefan + 1), ali trebao mi je novi. Michael je pre susreta sa mnom bio u nekoj vrsti religijskog kulta, i oni su ga ubedili bili da je celibat neophodan, bar dok se ne ozeni a posle toga koliko mu je volja, i uvek u slavu Boga. Dobro, onda nista – odgovorila sam. Tu se Michael zamislio, pa predomislio, odustao od celibata, a od kulta je zadrzao vegetarijanski nacin ishrane. I dalje je volontirao i pomagao im.

Druzenje i intimnost su koegzistirali u nekoj vrsti harmonije. Onda se intimnost povukla i premestila da slika, ili brlja negde drugo.

Michael je cesto gledao onu drugu mrlju na svom platnu – koja nikako da se osusi, govorio je – i zalio za dobrim starim vremenima kada je harmonija bila kompletnija. Buduci oducen od celibata, upoznavao je puno zena i u nekima od njih prepoznavao slikarku. Kad god bi naisao na talenat, on bi im ponudio svoje platno da naslikaju nesto svoje i dovrse ga, i sigurno da jesu, te brojne talentovane devojke, ali ako mu je verovati, on je zakljucio bio da je originalnost onih prvih mrlji ostala neprevazidjena, cak i tako nezavrsena.

Stefan je veci deo godine ziveo u Svedskoj. Nastavio je da slika, i kod dolaska u Kanadu uvek donosio sva svoja platna da mi pokaze kako napreduje. Meni se Lena najvise svidjala, narocito kad su jednog leta zajedno cuvali moju macku, ali on je rekao da je ona malo luda, medjutim ja jos uvek cuvam njen portret s mackom. Sa Susan je dostigao svoj umetnicki vrhunac – ona misli da je rodila novog Hrista i Stefan veruje da ce zapoceti novi religijski kult u brdima Britanske Kolumbije uskoro. On ce sve to naslikati.

Posle nekog vremena pozvala sam Michael-a iznenada jednog dana i rekla mu da sam prethodne noci imala cudan san. U njemu sam se obrela bila u nekoj vrsti skole, u kojoj su se muskarci poducavali fantasticnim vestinama obozavanja zena, i kad sam se probudila prva misao je bila da ga dugo, predugo nisam videla. On se mom pozivu jako obradovao, podrzao me je i u razvijanju poslovnog plana oko otvaranja takve jedne skole, i dogovorili smo se da se vidimo. Pri susretu smo se slozili da i dalje vazi zakon komplementarnih boja u nasem slucaju, i to nas je obradovalo. Nedugo zatim te veceri, cim je pristojnost dopustila, ja sam skinula svoju bluzu. Bluza je bila cupava i topla, od srebrno-sive imitacije vune, i ispod nje nisam nosila nista. Michael je sedeo, gledao, i izgledalo je da mu nije dobro, ali ja sam ga pridrzala i rekla da nisam tako mislila. Obecala sam da cemo probati sa konceptom jos jednom, medjutim ubrzo zatim sam odustala od planova za tu skolu cija me je ideja grejala celog jednog dana.

Kad me je Stefan pozvao na Valentinov Dan nekoliko nedelja kasnije ispricala sam mu o skoli. On je mislio da je obrazovanje uvek dobra ideja, ali da takva skola nema svrhe – muskarci obozavaju zene jer im nisu potrebni. Stefan je filozof, i narocito ga privlace apstraktne pojave: Bog i zene.

Od tada me Michael pozove ponekad, ili ja pozovem njega. Uvek se istinski obradujemo glasu na drugom kraju. On se oseca krivim zbog onog ispita, jer misli da sam odustala od skole zbog toga. Ma ne, govorim mu, sta ti je. To i nije bio ispit vec samo vezba. Slozili smo se nedavno da bi bilo lepo da se uskoro vidimo, on je opet ukazao na tamnu mrlju na njegovom platnu, i onda je rekao nesto. Kao najlepse platno, naslikano od strane pravog majstora: „Znas ono kad si skinula cupavu toplu bluzu od srebrno-sivog akrilika? Ja sam trebao samo da zaplacem.“

I Stefan zove povremeno, i uvek mu se obradujem. Dolazi u grad svakog leta, odspava na kaucu dan -dva, donosi platna, i rasiri ih vec prve veceri da mi pokaze. Onda namesti jedno prazno i pita dobrodusno da li bih skinula bluzu.

 

Untitled

Resila sam bila da volontiram u pozoristu. U mom zivotu nema dovoljno drame, mozda zbog toga. Vec na pocetku dospela sam u ruke i pod upravu jednom starijem muskarcu koji je bio dobar poznavalac sveta. Imao je i neke perverzne sklonosti koje je objasnjavao svojom umetnickom prirodom i sve dok nisam videla sta su, mislila sam da u tome ima necega. Taj muskarac u godinama je zeleo da mu kuvam. Tako okrenuta ledjima i zagledana u supu ne znam sta je on radio, ali uvek sam se posle toga osecala necistom. Obecao je bio da kad budu krenuli na turneju i ja cu sa njima, i putovacemo prvom klasom.

Onda je doslo bilo vreme velike premijere. Oko nas se stalno vrzmala jedan starija zena, koja ce cesto ljutila na mene jer sam uvek stajala na pogresnom mestu. Ali ja sam samo vezbala cepanje karata i nisam razumela kako tu iko moze da pogresi.

Kad su se ugasila svetla i podigla se zavesa, ona me je uhvatila za okovratnik, zaista, bas za okovratnik a to je bio prvi put da sam uopste nosila nesto sa okovratnikom – njihovu uniformu – izvukla me je na pozornicu i poljubila. Pre toga mi je sapnula da kao volonter moram da se zrtvujem za opstu stvar. Nisam nikada ranije bila poljubljena od strane jedne zene, imala je los dah, ljubila je agresivno i posednicki i ja sam pocela da placem. Pustila me je vrlo dramaticno, sekspirovski, okrenuta prema publici i ja sam sisla s pozornice. Za neposlusnost me je stariji muskarac poslao da cistim WC. Jarka svetlost u toaletu je zasipala sve toplom narandzastom bojom, i nije bilo nikoga. U jednoj od kabina postojao je tus. Skinula sam se i istusirala, pa sam potom krenula sa ciscenjem. Kad sam zavrsila piskilo mi se. Odjednom me je uhvatio strah da ce neko naici kad sam tako izlozena, dok piskim, i ja sam se upiskila. Nije to bila neka velika steta jer sam jos uvek bila gola. Pod toplo-narandzastim svetlom videla sam kapi mokrace na kozi i iznenadilo me je koliko je cista. Kao kapi kise. Nije zurila u odvod, da se sakrije i odlije sto pre. Vratila sam se opet u tus-kabinu, obukla se posle toga i izasla. Prosla sam kraj lica starijeg muskarca i starije zene kao voz u ubrzanju, ka izlazu, velika mocna masina, i oni nisu pokazali nikakvu emociju – bilo im je svejedno.

Tranzistor

Kao neka vrsta tranzistora, ili kuce tankih zidova, kroz moje dete do mene dopiru zivoti drugih ljudi. Saznam tako sta jedu, kakve programe gledaju, kako se deru na svoju decu, kako im i koliko kupuju nepotrebne stvari, koliko te stvari kostaju i koliko njih imaju u kuci. Saznam i da su gori roditelji od mene, ali da svejedno puno uticu na moje dete. Cujem i o zaradama, o patnjama u njihovim kucama, bolestima i strahovima. O kucnim ljubimcima znam kad su ih dobili, koje su rase ili vrste, i kako se zovu. Gde sve putuju, sta je dobro a sta nije, sta je dopusteno a sta nije. Cujem sta mame kazu, sta tate kazu. Pitanja dolaze sa odgovorima i sirokog su interesovanja, od dece do sveta. Njihova deca onda to dalje malo prerade pa cujem i njihove verzije. I o Bogu, svakako, o Bogu oni uvek znaju autoritativno. Da Boga nema je neprihvatljivo kao argument, jer argumenta nema. 

Moja kuca tankih zidova je mala, samo jedno dete i jedna zena, ali uz nas ovde zive i stotine drugih ljudi koje ne poznajem. Ne cujem od tolikih glasova ni samu sebe a tek me moje dete ne cuje. Vidi samo da pomeram usne i odmahuje glavom: „Ne cujem te, mama, nista,“ ali na ovom tranzistoru nema dugmeta da se iskljuci, i baterije se nikad ne potrose.

Jedno iskustvo za podeliti

Prosle subote smo klinka i ja gledale Alvin Ailey American Dance Theater. Alvin Ailey je osnovao svoju trupu 1958. u Njujorku i ove godine slave pola veka postajanja. Pre pocetka predstave pokazali su publici skracenu verziju dokumentarnog filma o njima.
Kao crnac s juga, Mr. Ailey se drzao socnosti svojih korena, postovao tradiciju ritma, lepote i patnje, i stvorio sa svojim ljudima fascinantno modernu kompaniju u kojoj klasicni balet dobija groove. Sta su ta vremena znacila u Americi sigurno da niko ko nije bio crnac, pa jos s juga, ne moze zaista da razume. On 1960. godine radi koreografiju za Revelations, koja se i danas izvodi svaki put, ali bukvalno svaki put na kraju svakog nastupa kompanije. Gledati Revelations je izuzetno iskustvo. Fantastican efekat postignut samo osvetljenjem i sa malo materijala, tradicionalna gospel muzika iz tog vremena -19. vek – i prosto neverovatna lepota izvodjenja valjda cine od svih u publici nesto bolje od toga sto jesu, i sve to propraceno najezenom kozom.

Dakle, u trupi klasicnih crnih plesaca a modernog senzibiliteta, kojima jos uvek nisu bila otvorena vrata u drugim, starijim i etabliranijim kucama, to je bio samo pocetak. Alvin Ailey je umro pre skoro 20 godina, Judith Jameson sada vodi trupu – koja je u medjuvremenu postala dinamicna i postovana institucija (paradoksalni sklop, ali izgleda da kod njih jako dobro funkcionise). Nonstop nastupaju, sada imaju ogromnu novu zgradu u Harlemu sa studijima, skolom, i preko 100 originalnih koreografija koje u svakom nastupu izmesaju na drugaciji nacin, stare sa novim, i nove sa starim.
Predstava koju smo gledale je imala dve nove, jednu staru iz 1970. i Revelations. Prekrasno. I bravo
Prilog na linku ispod sam nasla trazeci tu iz 1970-te ali nje nema na youtube-u, medjutim ovo ce ilustrovati neverovatnu lepotu, talenat, strast, magicnost i umetnost Alvin Ailey Americkog Dance Teatra. Prevelik je za postiranje u okviru ovog teksta, ali izuzetno vredi pogledati.
http://www.youtube.com/watch?v=_5pUzLAh6is&feature=related

 

Govor Umetnost i Pravila – GUP

U polusatnom programu sinoc pod nazivom Arts&Minds, koji ne pratim redovno ali kad naletim obicno pogledam, i u kome daju vesti iz kulture i umetnosti, i gde se cesto moze cuti nesto zanimljivo, dakle u tom programu sinoc jedan od segmenata je o bendu koji je dobio nagradu Polaris. Ispostavilo da je ta nagrada za umetnicki dojam. Bend su momci iz Montreala koji sada zive u Torontu. Drago mi je za njih, i kao priznanje i za $20,000 koliki je novcani iznos nagrade. Ono malo muzike sto sam cula je onako, nista narocito, ali posle nekoliko decenija pop muzike zaista se malo toga cuje da je novo i originalno. Neka se trude, sto da ne, svakoj generaciji trebaju njeni svezi decaci na posterima. I tako pricaju sa njima i oni sa kamerom, i izmedju ostalog navede jedan od njih – gitarista – kakav je sok bio doci iz Kvebeka u Toronto, gde se u 11 uvece ne moze kupiti flasa vina. U stvari moze, u restoranu ili baru, tri-cetiri puta skuplja. Medjutim on je hteo da kaze nesto a ne znam sta je to u stvari bilo. I tako stoje njih dvojica, u Montrealu, drze bocu nekog pica u ruci, ali umotanu u braon papirnu kesu, jer ni u Kvebeku nije dozvoljeno otvoreno piti na ulici i iz flase koja nije tako umotana (pisala sam vec o tome), i ja se zapitam – sta ovi momci u stvari imaju da kazu a da bi ikoga moglo da zanima? Ili bar mene. Ne samo zato sto sam starija i pametnija, vec zato sto oni uzimaju sebe ozbiljno (pretpostavljam) kao umetnike, znaci svako bi trebao da ih saslusa. Doduse, moguce je da su oni usli u celu stvar zbog seksa, dopa i para, sto se provereno dosta lako ostvaruje kroz rock’n’roll, ali ako oni sami smatraju da su nesto vazno, kako je to da ne znaju tako jednu vaznu stvar kao sto su gradjanske slobode i gradjanska odgovornost.

Momci verovatno misle da kad bi svi bili kao oni – umetnicki i sve u svemu vrlo fini – svet bi bio bas lep. Cudo jedno kako jedna nagrada i malo vina ispuste mozak iz ljudskih bica. Momci ne samo sto ne znaju nego verovatno nisu nikad ni pomislili da je svako pravilo nastalo kao krvava posledica njegovog odsustva, ili bar nepostovanja istog. Sta to znaci? Konkretno – pojas za vezivanje u automobilima je mandatoran zato sto je na hiljade a verovatno i stotine hiljada poginulo jer ljudska tela lete pri sudarima. A to se znalo jos od Njutna. Kontrola prodaje alkoholnih pica, ili bar pokusaj kontrole, je dosao zato sto hiljade a verovatno i stotine hiljada zena i dece a i muskaraca je bilo pretuceno, zgazeno ili drugacije osteceno od strane pijanaca. Kontrola vatrenog oruzja je uvedena (gde jeste) zato sto, provereno, i obicni ljudi postanu ubice kad im je oruzje pod rukom. Obavezno i besplatno obrazovanje je uvedeno zato sto su mnoga deca, a narocito devojcice bile sprecene da idu u skolu od strane sopstvenih roditelja. Primera ima nebrojeno pa da ne nabrajam dalje, naci ce svako sebi neki koji mu je naroctio drag.

Momci se izgleda nikada nisu pitali koliko pravila znaju da su uzasno losa, smrtonosna po ljude i uopste uzasavajuca. Jos su se manje zapitali sta je to zaista sto cini svet losim. Ljudi koji krse pravila, ili pravila? Eno jos pre vise hiljada godina, kad je sve bilo jednostavnije pa su i pravila sveli samo na deset, rekose ne ubij, ne kradi i sl. i niko ni trepnuo nije ni kod prvog ni kod milionitog ubistva; kradje nisu vredne pomena.
I Govor je slucajnost kao i Inteligencija, ali je neverovatno kako se retko kada udruze. Kao dve slucajnosti i retkosti u Univerzumu reklo bi se da su srodne duse. Valjda se Govor vise lozi na Glupost. Mora da je to – bimbo effect – jer od tog para ne mozes vise ni sopstvenim usima da verujes, ni ocima, a pocinjes da sumnjas i u osnovne operacije matematike kao 1+1=2. Ali to je Logika, uh, nju tek svi mrze. A ja mrzim kad vidim jos jednu generaciju nadobudnih koji pevaju o slobodi, hiljade im aplaudiraju, i nagrade im daju, a nikada, ali zaista nikada nece shvatiti koja je obaveza sloboda, i sa koliko pravila ona u stvari dolazi. Gde je tu umetnost?

 

Ovde (8)

Ono sto cini Toronto neobicnom metropolom u Severnoj Americi je ocuvana urbanost. Ima on suburbiju, i to ogromnu – mislim da se grad pruza od jednog kraja predgradja do drugog na nekih 80km, ali to sam cula pre vise godina, moguce je da je sada i celih 100 – i sam grad se neprekidno menja rusenjem, gradnjom i previranjima koja nalaze ekonomija, ali uprkos tome, ovaj grad je prvenstveno grad. To znaci da cim se skrene sa glavnih ulica, sve je puno kuca u kojima zive ljudi koji na glavnu ulicu redovno izlaze da posete restorane, kafice, snabdeju se potrepstinama, odnesu stvari na hemijsko ciscenje, svrate do apoteke, i za to ce koristiti sopstvene noge. Tako je do izvesnih tacaka na sever, zapad te istok; dalje od njih vaze druga pravila: niko ne hoda ulicama. I automobil neprikosnoveno vlada.
Grad je osnovan na obali jezera Ontario, i od ivice vode on se siri na vec pomenuti sever, zapad te istok. Iako je sam centar, tj. downtown, uglavnom izmenio izgled tokom 20-tog veka sa poznatim simbolima korporatne kulture koji se nadmecu u visini, i oni izgledaju impresivno cak i na razglednicama, oni ne cine grad. Osim onih kuca kraj glavnih ulica, koje su neophodni sastojci jednog grada, ovaj grad cine njegovi kvartovi, tzv. neighbourhoods. Ti kvartovi su skoro uvek etnicki obojeni. Lica ljudi u razlicitim nijansama, jezici, muzika, i hrana. Table iznad radnji ponekad jedva i imaju engleski, naguran izmedju lokalno prevladavajuceg jezika. Putovanje oko sveta u Torontu, ili svet u malom, je cesta referenca, i nije klishe.U tako nekih 100km bi mogla da stane i cela drzava a ne samo grad. Greater Toronto Area (GTA) kazu da ima oko 6 miliona ljudi. Velike su razlike u mentalitetima medju tim ljudima. Neko ko se svuda vozi automobilom drugacije razmislja i drugacije stvari zahteva od nekoga ko hoda, vozi bicikl, ili koristi gradski prevoz. Ljudi koji zive u suburbiji retko dolaze u grad, osim ako moraju, i u njemu se osecaju uglavnom nelagodno, ili otvoreno priznaju da se boje. Ljudi na ulicama, puno automobila koji sporo voze, zakrcenost, semafori i gusto nacickane radnje su prevelika sitmulacija, i tako oni ostaju na svome a gradski zivalj na svome. To svakome odgovara osim kad pocnu da se kace kome sta pripada od povlastica, para, poreza i drugih zabavnih stvari.

Iako je neobican, Toronto je neosporno severnoamericki grad. Lose planiranje i propale investicije, korupcija, pohlepa, profit, bad management su ostavili mnoge tragove i velike oziljke. Ne, to bi bio svaki grad na svetu, na zalost. Srecom po Toronto, osim sto je ekonomski najjaci grad u Kanadi, i najveci po broju stanovnika, on je vitalan u razlicitim manifestacijama ljudske inventivnosti. Iako ima kontinentalnu klimu sa hladnom i dugom zimom, ovaj grad aktivno zivi u svako doba godine. Ne samo ono sto se mora – zaposlenje i prezivljavanje – vec i kulturni zivot, festivali, trcanje, pa i blesavi biciklisti koji na -20C prolecu izmedju gusto naguranih vozila u saobracaju. To ne znaci da vecina gradjana gluvari po ulicama redovno, samo ih ima dovoljno da se sarenis redovno popunjava sa manje ili vise intenziteta.
Uprkos tome sto Toronto jako puno toga nudi, osim vremena to zahteva i para te druge elemente organizacije, i vecina ljudi se drzi prezivljavanja, i stresova te strahova nakupljenih oko takvog fundamenta. Ako uzmu kredit za stan ili kucu, bilo cemu drugom osim gledanju TV-a je verovatno odzvonilo. Toronto je skup grad. Sto najcesce moze da posluzi kao izgovor. Jer grad nudi bukvalno sve. Od besplatnih (ili vrlo jefitnih) koncerata klasicne muzike i dzeza u crkvama, do lokalnih bendova koji se trude da se dokazu po pabovima i barovima, novih imena na osvajanju americkog trzista koja se mogu videti dosta jeftino, do vrhunskih izvodjaca, preskupih koncerata, besplatnih dana u muzejima, feshti raznih vrsta, i tako dalje – i u svemu tome ima neverovatnog talenta, a ima i mediokriteta, ali ima svega. To se ne desava samo od sebe. Mnogo ljudi je tu angazovano i ko zna sta ih goni ali dobro je da je tako, i to je ono sto jedan grad, bilo koji grad, moze da pretvori u fantastican grad. Svuda je moguce, ali ne ide samo od sebe. Cak i da se sva ta prica obrise, standardne stvari koje ce ljude izvesti napolje su hrana i seks. I entertainment. Onog prvog i poslednjeg ima puno, a onog u sredini ima svuda, pa je tako Toronto dobro pokriven.

Iako ga ostatak Kanade optuzuje da je hladan, Toronto ima puno srca. Jeste dosta konzervativan, ali razliciti ljudi podrazumevaju razlicite stvari pod tim pridevom. Ja, na primer, volim sigurne ulice kojima mogu da se vracam kuci u 3 izjutra. Toronto kao publiku je tesko zagrejati, ali to je, zakljucila sam, stoga sto ne umeju a ne zato sto ne bi voleli da se nesputano raduju. Ipak je ovo severni grad. Preziveti u bilo kom obliku zivotne ili kulturne aktivnosti je surova borba, i uspeh izmice vecini, kao i finansiranje. U nekom trenutku ljudi se umore. U neprekidnom klinchu sa brutalnim kapitalizmom, gradjani se trude, domisljaju, snalaze ili sele u drugi kraj grada kome jos niko nije otkrio draz, i tu pustaju kratkotrajne korene. Tako je sve oko nas kratkog veka i bez obnavljanja i posvecene istrajnosti pojedinaca, i javnosti da ih podrze te ponekog pametnog poteza od strane vladajucih elemenata, sve moze vrlo brzo da propadne. Nijedan grad na to nije imun. Stvari su u neprekidnom menjanju, i mnogi ce reci da su stara vremena bila daleko bolja. Ako vremena postaju sve gora, pretpostavljam i mi sa njima.

Na ulicama Toronta se moze videti ne samo bukvalno svaka nacija na svetu, i priznata i nepriznata, vec i stilovi odevanja od hippie, yuppie, ekskluzive, trendi, sirotinje pa do onih zena pod teretom tradicije koje i na +30 hodaju umotane i pokrivene do ociju, a i preko ociju im je zalepljena rupicasta krpica. U pocetku je sve to jako zanimljivo. Posle nekog vremena se uvidi da vecinom ljudi svi lice jedni na druge, i cak i kad su umotani ili se trude da budu drugaciji sve je to jedan te isti shit.

Ono sto ja najvise volim o ovom gradu, posle svih ovih godina, neoborivo, neprolazno i za sva vremena (iako mi je nesto i dojadio u poslednje vreme ali to verovatno nema mnogo veze s njim) je da mogu da putujem unutar njegovih labavih granica bez ikakvih priprema i planova. Zaputim se tako u neki kraj – a ima ih zaista puno: Little Italy, Chinatown, Queen West, Queen West West, Queen East, Beaches, King East, Distillery, Greektown, Bloor West, Roncesvelles, High Park, itd – i hodam, hodam, hodam sve dok mi se ne ucini da je za taj dan bilo dosta hodanja i da treba ostaviti nesto i za sledeci put, i sve sto je pretilo da se pretvori u dosadnu mrzovolju je iscilelo u procesu gledanja oko sebe (a i u sebe – ne ide bez toga), upijanja, ulazenja, izlazenja, probanja novih stvari ili ponovnog uzivanja u favoritima, smeseci se ljudima, prihvatajuci osmehe, i eto, to je to. Vrlo jednostavno, zaista.