Neoprostivo

Zapocelo je banalnom epizodom. Negde na netu, citajuci nesto o filmovima, jedan od onih anonimnih junaka koji sve kazu bez dlake na jeziku tako nevidljivi je izjavio ‘filmove gledaju samo luzeri’. Nevaspitani klinac. Sledeceg dana, i onog nakon toga, i nedeljama kasnije, fraza se uporno vracala. Mada je pocetak krenuo nekih par godina unazad. Gledala sam, a i nisam, pocetak nekog nepoznatog filma, snimljenog bez budzeta (i to mu se videlo), koji je pretendovao na avangardne lovorike trenutno popularnog ‘nezavisnog’ filma. U pvih par minuta mladic i devojka dolaze u posetu njenoj majci, i te noci, dok bi svi trebali da spavaju, on masturbira u kuhinji, majka naidje, upali svetlo, i ima sta da vidi. Tip koji masturbira, ili glumi, kako god, je film napisao i rezirao. Film tu zaleprsa u pokusaju da uhvati zamah neshvacenog artista i masturbatora, ali sam ja ugasila TV. Na putu do kreveta pitala sam se da li je izvikana kompleksnost ljudske psihe ipak samo jedan obican hype. Izmedju egzibiconista i voajera, pa onih koji lazu i sve to prodaju, pronaci malo hladovine od bullshit-a postaje najteza stvar na svetu. Pitala sam se jos i da li ja zaista ne znam sta bih sa svojim zivotom kad sam voljna da otvorim vrata kompletnim strancima, koji su uz to mediokriteti u najboljem slucaju i kao masturbatori, i pustim ih unutra. Ono sto su me roditelji ucili da ni pod kojim uslovima ne radim. I sto je trebalo da bude davno savladano. Od tada je to postajalo sve cesce, da iznervirana iskljucim monitor – iznervirana zato sto uhvatim gomilu pretendersa kako se trude iza kamere i scenografije da lazu, poturaju ideje i slike koje cak nisu ni polusvarljive, i ja sedim, i gledam. Ma ni to nije bio pravi pocetak. Ne znam, eto, kad je pocelo, ali ‘luzeri’ pomenuti od strane anonimca su bili dobro smesteni i zapoceli su reakciju.

Svaki film, ukljucujuci dokumentarne, je neko napisao. Oni postave kameru ovako, i sve sto se vidi nije ono sto kamera snima vec sto oni zele da kamera snimi. Posledicno, ja gledam ono sto neko zeli da vidim. Kvantitativno – to su godine gledanja u ono sto neko drugi zeli da vidim. Ljudi uvek misle da su pametniji nego sto jesu. Tu nema greske. Svako ko je proveo godine gledajuci ono sto drugi zele da vide je postao puno drugacija osoba od one sa kojom je krenuo. Programiranje i reprogramiranje u neprekidnom procesu, velikom brzinom, procesovanje informacija, slika, zvukova, karaktera, je igrarija u poredjenju sa onim sto se stvarno desava. Pricam o tome da se bojim da nisam vise stvarna. Nisam cak ni lik u nekom filmu. A lik iz knjige sigurno nisam – ovih dana je za lik jedne knjige neophodno da bude vrlo dramatican. Sve drame koje poznajem su blede imitacije. Sve herojine koje znam isto tako – ne znam u stvari ni jednu, van filmova i knjiga. Ljudi, pravi, od krvi, mesa i koji ne vole da se tuku, su izbledeli u banalnost.

Evo, na primer, ja: zivot koji sam zivela do sada je bio svedok jednoj mirnoj egzistenciji. Videla sam vrlo malo nasilja. Nikada nijedno ubistvo. Nisam cak ni tip koji trazi neki surovi thrill. Stvari koje su meni uzbudljive obicno imaju veze sa inspirativnim scenama, lepotom, i idejama. Ponekad glasna muzika ili casa vina postignu efekat.
Moj mentalni sistem svedoci medjutim da sam videla na stotine, verovatno i hiljade ubistava. Silovanja, tuce, ljude spaljene zive, deca zlostavljana na nacine za koje nisam mogla da pomislim da je moguce uopste izmisliti, nasilje nad zenama, vredjanje zena, verbalno i mentalno ponizavanje, torture, porodice koje se zovu porodice vajda zato sto zive na istoj adresi, i u kojima ljudi tuku druge ljude do krvi i slina razmazanih po zidovima i namestaju, katastrofe za ljudima zverima i zverima koje vrlo lice na ljude, pesnicenja koja traju i traju sa povodima koji su dovoljan razlog da se ugasi Big Bang pre nego sto je sav ovaj shit krenuo. Gledala sam sta bi sve ljudi uradili zbog para, ili seksa, a mnogo bih volela da nisam. I videla lose ideje, lose zube (ovo poslednje vrlo retko u americkim filmovima), lose oci i ruke, lose, lose ljude. Kaze nedavno Anthony Lane, filmski kriticar u Newyorker-u, kako zaista niko nije vise zainteresovan za unutrasnje muke serijskog ubice. Anthony, covece, to sam i ja pomislila kad sam poslednji put gledala onu lepu Ashley Judd kako bezi sva izmodricena od manijaka koji kasapi zene, sto spada u omiljene motive filmskih pregalaca – izmodricene zene i kasapljenje zena. Gledala sam vise seksa nego sto sam ga imala, ili cu ikada imati. Mnogo puta sam pomislila da seks nikada vise necu imati nakon sto sam videla to sto sam videla. Provela sam vise vremena sa popularnim glumcima nego sa mnogim ljudima koje racunam u prijatelje. Podjednak broj puta sam bila svedok i zrtva nasilju u koje sam gledala da bi mi verovatno dali besplatni pristup i terapiju na Victims Anonymous. Ali pouzdano znam da mi nesto iznutra nece nikad oprostiti. Miran zivot, pitoma narav, i zena na ivici nervnog sloma ne idu jedno s drugim. Kakva masovno prodata laz. I ja sam je kupila.

I tako me je filmska industrija, jos znana i kao sedma umetnost, dovela do toga da ako se karakter u americkom fimu nadje uvece na gradskoj ulici ili putu, moj imuni sistem pocinje da luci kortizon u pripremi za neki uzas, napad, ili klanje, jer to je sve sto se radi po americkim putevima i ulicama uvece. Pretpostavljam da ni sve zadnje namere filmadzija nisu mogle da predvide sta ce se svetu zaista desiti gledajuci njihove filmove (ne tvrdim da se tome ne raduju). Neko je to radio zbog para, neko zbog umetnosti, ili srca, i ja sa njima saosecam jer prezivljavanje danas nije o korici hleba vec o necem sto se zove megalomanska masturbacija umotana u demagogiju koju hrani baterija velicine Jupitera, a to ne moze da bude lako.
I ja zaista ne znam kako je sve zapocelo, ali znam da je neoprostivo.

7 thoughts on “Neoprostivo

  1. Veoma lijpo napisano i jasno iznesen stav.Ja sam u zadnjih nekoliko godina,pa mogu reci skroz izbacila Tv iz upotrebe.O Hollywoodskim filmovima,da i ne govorim.Zasitila sam se masovnog filovanja i pranja mozgova.Naravno da je nemoguce biti potpuno izolovan od masovnih talasa,ali na sta imam uticaj,pokusavam da izbjegnem.Danas,vise nego ikad,sve vrvi od materijalnih patenata za udoban zivot.Ipak,to je samo nekakav okvir,ili bolje receno sablon.Sadrzaj je u odgovornosti pojedinca.Iz uz takt pronalazenja alata,aparata za lagodno zivljenje,raste frustracija i stres,kao proces jurnjave i grabljenja profita.Obicne stvari,povratak prirodi,rukotvorine i vrijeme za najblize, je jedino sto daje covijeku osjecaj pripadanja,osjecaj da je u harmoniji sa svojim autenticnim „ja“.Televizija i medije su se svesrdno potrudili da nas odmaknu od najvaznijih ljudskih vrijednosti i potreba.Kupovali smo ne razmisljajuci mnogo,no ipak vidim da svijet polako otvara oci,budi se i bira svoje pravce.Stvarno,mislim da je VEOMA vazno da smo svijesni, sta propustamo u nas sistem.Sve sto ude bez selekcije biva toksicano za um,psihu i dusu.
    Ipak mislim da je vazno da svaki pojedinac, s vremena na vrijeme postavi pitanje:Sta je to sto mene cini sretnim,i nista manje, da da iskren odgovor sebi.
    Nikad nije kasno,pravimo greske ali nadam se i ucimo iz njih.

  2. Misljenja sam da ipak postoji prekasno. I ja sam shvatila poslednjih godina da je svrha zivota – posto se svi pre ili kasnije sapletu o nju – elem, svrha je u sprecavanju zagadjenja. Ranije sam mislila da je prosto u zivljenju. Najbolje sto mozes ali u zivljenju. To je naravno pomalo smesno posto ne mozes mrtva da prodjes kroz zivot (na stranu simbolizmi i metafore). Svako zivi, ali KAKO ces ziveti – tu se smestila svrha.
    Mind pollution. Volela bih da sam to izmozgala umesto sto sam shvatila empirijski. I ne znam kako se takvo jedno znanje moze efektivno preneti sledecim generacijama. Ostati nezagadjen danas je veci izazov od pentranja na Mt. Everest bez boca sa kiseonikom.
    I ja sam mislila da dosta uspesno vodim eliminaciju. Selektivna do zla boga, kriticna, i sta vec. Dok nisam uhvatila sebe u ovakvom jednom trenutku opisanom gore. A bilo je i drugih.
    Slazem se – postavljanje pitanja je krucijalno. Ali ce verovatno pre nego ti dodjes do stadijuma postavljanja pitanja iz tebe iscediti tone profita. I za uzvrat te zatrpati djubretom. I za superherojine je previse, a za ovakve obicne zene…. – ne valja. Previse lazi, previse galame, previse ‘istine’ i njenih franchized projekcija.

  3. Fenomenalna analiza.
    Prestala sam da gledam izvikane „hitove“ onog milisekunda kad sam shvatila da dok ide špica moje telo počinje da se zateže i grči, a um priprema za svakakve šokove. Šta će meni šokovi? I tu prelomim.
    Hvatam sebe da po stoti put gledam neki stari film, iz šezdesetih…mjuzikl po mogućstvu. Pustim crtaće, Diznijeve, pustiću bre i plin radije nego novi visokobudžetni hit holivudski. Kad me pitaju „‘Si gledala?“ lepo na opšte zaprepašćenje kažem „Nisam i neću.“ Dovoljno mi je da gledam vesti.

  4. Nagradno pitanje, bez nagrade: može li iko da navede neki domaći film u kome neko nekog ne siluje, tuče ili zlostavlja na bilo koji način? Bilo koji?

  5. Da li je spreciti zagadjenje, postati, simbolicno i bukvalno, uzi ili siri?
    I kako unapred izvrsiti selekciju…
    ili kako znam da je nesto dobro ili lose ako ne vidim, ne cujem
    ako nisam obavestena…
    ili je sjajna deviza ona puna predubedjenja i nazovi predrasuda
    tipa
    holivudske i sprske filmove ne gledam jer znam sta me ocekuje
    ono sto mi ne treba
    mozda sam i promasila sustinu
    ali ja nekako ipak pogledam u ocekivanju da cu ovog puta, dobiti nesto drugacije
    nesto sto nece zagaditi nego eliminisati zagadjenja

  6. shaputalice, pre nekoliko godina krenuo je ovde festival novog srpskog filma negde krajem novembra i ja otisla bila na par. Secam se jos uvek utiska, koji je bio kombinacija razocarenja i besa. Ne sumnjam da postoje takve price, ali ja ZNAM price koje su puno drugacije, i zelim srpske filmove koji prikazuju SVU raznolikost jedne kulture, pa da onda biramo sta volimo. I turske filmove, i finske filmove, americke, kanadske… koji ce biti vise i sire i dalje od obicnih klishea prodanih u paketu i po povoljnoj ceni.
    Vesti ne gledam godinama.

    Laluve, iz moje pozicije zagadjenog pojedinca mogu samo da kazem da zagadjenje suzava. A krenula sam bila vrlo siroka. To nije odgovor na tvoje prvo pitanje, ali jeste stanje stvari.
    Jedan od problema sa selekcijom je da ona posle izvesnog vremena vise nije selektivna, a nije to uopste uocila.
    Sustina nije nudila odgovor, samo bacila pogled iza kulisa. Iza filmova sa najsirom mogucom tematikom stoje ljudi koji tu tematiku, i obradu, guraju iz nekog svog motiva. Film je proizvod, ili pravilnije roba. On nije istina, nego roba. Od holivudskog do avangardnog. To nije tesko prihvatiti, medjutim problem nastaje sa efektom pokretnih slika, velikog platna i zvuka na nervni sistem ljudskih bica. Nemoguce je ne doziveti film emotivno, i ne odreagovati svim sistemima – od autonomnog do centralnog. Posle nekog vremena shvatis da tu vise nije rec ni o istini ni o robi, profit i motivi su tek nebitni, i da nije film taj gde se drama odvija, vec ti. Ja imam problem sa time. A kako problem resiti, to ne znam. I nastavljam da trazim to sto i ti.

  7. Povratni ping: Ne-politika, ne-četvrtak « Proza neuroza

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s