Dream Bright

The Great Hall u Torontu je postao moje omiljeno mesto za performanse, i početak ove naklonosti ide unazad nekoliko godina, ali pun razvoj se desio u poslednjih par meseci. Za to su dobrim delom odgovorni José i Saul. Međutim, samo mesto ima finu atmosferu kao što neki ljudi imaju finu atmosferu – oseti se i dok samo stojiš kraj njih na crvenom pre nego što kreneš preko ulice. Tako sam godinama prolazila kraj zgrade na uglu Queen West i Dovercourt ulica i uvek naslonila pogled na nju, naročito kad sam dolazila sa zapada. Odatle se bolje vidi kako stoji na uglu, skladna i lepa. Istorija zgrade je prilično duga – sagrađena 1889. – bila je dom YMCA organizaciji (kaže u kratkom opisu da su se tu odigrale neke od najranijih košarkaških utakmica u istoriji, jer kao što ceo svet verovatno zna, košarka je izmišljena u Kanadi), zatim nekim od onih udruženja vitezova koji se upinju da održe tradicije čojstva i kad je rok trajanja prevaziđen za koji vek, pa su dalje u njoj poljski imigranti štampali svoje novine, i poslednjih decenija umetnici iz raznih polja zakupljuju prostor. Bilo je u tim periodima uspona i padova, ne samo za vlasnike i zakupce prostora, ali izgleda da  zgrada doživljava svoju renesansu – ili jednu od mnogih – i to je dovoljno da me obraduje. Kad sam početkom marta videla tu Joséa, osetila sam dah tih novih vetrova dobre energije i bilo je to lepo veče na više načina.

Zatim sam pre nekoliko nedelja, u petak uveče oko 7, saznala da je u toku Canadian Music Week. Događaj se odvija četiri dana tokom sada već zavidne tradicije od 30 godina, ali ja sam čula tako što me je David zvao i pitao da li sam slobodna da izađem, predložio Gladstone, i tako pomenuo CMW. Prvo sam otišla na sajt Gladstone-a da vidim ko tamo nastupa, zatim pritisla na link za festival, i tu bukvalno i bez jednog jedinog zvuka doživela blast energije – CMW happening samo te večeri se odvijao na 60 mesta u gradu! Sajt je bio odlično organizovan i za svaki nastup je bilo objašnjeno ko kada nastupa (svako dobije po sat vremena), kada počinje, šta se dešava, koliko košta… previše da bi se izabralo, naročito kad niste među obaveštenima, ali ja sam zato izabrala po mestu: The Great Hall nije mogao da promaši kao izbor.

Tako smo David i ja koji sat kasnije ušli u zgradu, popeli se uz stepenice, platili ulaznice, i odmah se osetilo da je nešto novo u vazduhu. Već kod Joséa sam uočila da su drugačiji likovi u publici, a ovde je sada sve bilo još puno intenzivnije. Prvo sam se zagledala u jednog tipa sa bradom jer je bio neverovatno poznat, a jasno mi je bilo da ga ne poznajem. Malo kasnije sam shvatila da liči na Jeremy Irons-a, ali zaista liči, i to je bilo dovoljno da se zastidim jer ta zevanja u ljude nisu prijatna, ali daleko je bilo zanimljivije da je ovaj tip izgledao kao zanimljivija verzija Džeremija. Koliko je ljudsko lice platno i eksponat duha iza njega, recimo.  Tu sam se već nasmejala, i nastavila sa gledanjem u ljude, jer prostor je bio potpuno ispunjen šarenim svetom koji je bio drugačiji od onoga što viđam ulicama kojima hodam svakodnevno. Gde se samo kriju, i zašto, pitala sam se, jer svakome treba nešto inspiracije u licima prolaznika, a pre ili kasnije mi svi možemo da sortiramo face koje srećemo u nekoliko kategorija, i ništa ne ostane viška. Te nove boje u paleti su bile veliko iznenađenje i ja sam mu se vraćala cele večeri, jer su se uporno pojavljivale nove. Na kraju sam zaključila da je najveće iznenađenje ležalo u mojoj reakciji. Da me ništa ne iznenađuje je loše, to znam; da me je tako nešto iznenadilo, podiglo, inspirisalo… samo pokazuje da sam obična nadobudna klinka koja naseda na sve što je šareno. To je bilo mnogo lepo.

Stigli smo na vreme da vidimo nekog momka iz Južne Afrike (koji sada boravi u Njujorku) i njegov nastup pun energiije uz bend iz skoro podjednako udaljenih delova sveta (koje je sve okupio Njujork, jer kako bi inače vežbali i nadali se svom velikom trenutku). Taj komad nade u torti životnih izbora, truda, i kakvog takvog balansa između uspeha i poraza samo je dodao pozitivnoj energiji. David mi je kupio piće, pa još jedno. Obično to radimo naizmenično, ali ja sam platila ulaznice i on će uvek probati na svoj opušteni način da održi finu ravnotežu kao još jednu ravan u finim vibracijama između nas. Kako je to lepo, podsetim se svakog puta kad izađem sa njim. Njegova pitoma otvorenost, promišljeni komentari, smeh koji ne štedi, priznanja svakodnevnih poraza kao i onih sezonskih ili kapitalnih, podržavanja oko teških izbora, bistrina koja oplemenjuje njegovu inteligenciju…. postoji jedan pridev u engleskom, ali je bolji kao prilog, koji znači jedno idealizovano stanje koje ja volim kao što neko voli ovaj ideal ili onaj – ja volim ovaj: effortless. Na vrh gomile iskustava sakupljenih kroz život – a motley crew, u najboljem slučaju – postavila sam jednu mudrost koja odoleva. Sve što zahteva blood, sweat and tears – nije bilo vredno.
To ne znači da ne treba truditi. Znači da se ne treba truditi na pogrešnom mestu. Neko će potapšati sebe zbog uloženog truda, neko da je uštedeo nepotreban trud. Ja sam od ovih drugih. Trud ne poseduje vrednost sam po sebi, i niko ga nema u neograničenim količinama. On je valuta koju štampamo sami. Gorak hleb, težak put… nije moja vrsta pirinča. Tvoj put – tu delim sve što imam. Biće težak, verovatno, ali ne zbog tebe. Ti si na pravom mestu.
Ideal, kažem. Ističem.
Možda je dobro da ih nema previše. Možda nije.

Na takve me stvari David podseti kad ga vidim, i ja se uvek smešim, sve i kad ne pričamo o veselim stvarima. Mislim da se dobro razumemo.

Imamo različite ukuse u muzici. Kad je bio najavljen Saul Williams, glavni nastup te večeri, ni on ni ja nismo znali ko je ili šta je Saul. Ali kad je nastup krenuo, David je bio blago zainteresovan; ja sam i u zadnjem redu publike, onom gde stoje nezainteresovani, ili nađu koje mesto da se odmore neinspirisani, osetila elektricitet. Nije bio u pitanju samo dobar showmanship, što nije mala stvar, nije ni samo harizma, koja se i zvanično ne sme stavljati uz pridev ‘samo’, pa ni taj kvalitet panka koji za mene znači sazreo bes koji kao projektil traži i pogađa u stomak, što retko ko ume iako se mnogi trude – ne, bilo je svega od tog izvanrednog, i neočekivanog, i ne treba raščlanjivati jer prolazi kao mala doza magičnog. Ja ću uvek uzeti čašicu takvog otrova.
Da nisam za njega nikad čula prethodno nije važno. Čula sam sada. A Saul ume da govori, i vredi ga čuti.

Ilustracije:
Saul na ulici u Torontu.

Intervju na popularnom programu CBC stanice.

List of Demands. (Dream bright, writing on the wall)

Tražila malo na youtube-u, pa naišla na ovaj slatkiš zvani Janelle Monáe:

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s