O plivanju

Mislila sam da ostavim ovo kao komentar na jednom blogu pa se predomislila (a ne bi ni stalo). Nije lepo dosipati ljudima na muke, ali nas endemski gen da se progovori pa makar crkla nije jos mutirao u nesto bolje, pa cu ja zato ovde kod sebe da se ispricam sama sa sobom.

Izjasnicu se prvo kao posmatrac iz daleka. I to vrsta posmatraca koji zeli svom Balkanu samo dobro (i da on svima pokaze cija nana najbolje kuva i decu cuva i pesme peva i snove sneva i…dopuniti po volji) ali ce ispuniti svoje vreme svojim zivotom. I jos kao neko ko ne veruje u/ni politickim sistemima, vec jedino u dobru upravu. Ostavite ideo-demagogiju pred vratima, vi koji ulazite, i obavite dobro posao za koji ste zaduzeni. Ne obavite li ga, bicete otpusteni/smenjeni a za krivicna dela i prekrsaje ce vam se suditi. Tako nekako, recimo. Apsolutno ne prihvatam ni jedan jedini politicki sistem trenutno na snazi da me predstavlja.
Toliko.

Citajuci clanke i komentare sirom Interneta o politickom stanju u Srbiji mogu da razumem bes i zaljenje, nezadovoljstvo, i ima dosta toga sto ne mogu da razumem jer nisam tamo (ali ni ovde nije ruzicasto, i bes mi je dobro znan), medjutim ono sto se izdvaja je jedna opsta i permanentna jadikovka.
Otplakati je ljudski, i pozeljno, ali to obicno kratko traje. Jadikovka je gorka zetva ako se sa njom ustaje, zivi i docekuje noc svakodnevno. Od svega na sta se zivot moze protraciti, jadikovka je jedan los, los izbor.

Kad bacim pogled iz ove ravnice u proslost: Jugoslavija je dugo vremena bila autokratska drzava. Prelazak na kolektivnu upravu je trajao jedva deceniju. Kraj je dosao kroz niz gradjanskih ratova, rasulo i raspad, u jednoj od gorih inkarnacija tih zala. Sta je od svega toga materijal od koga se moze izgraditi prosperitet i stabilnost u roku od nepune decenije?
Nista. N-I-S-T-A!
Osim cinjenice da i kod nas kao i svuda u svetu deca nastavljaju da se radjaju. Dakle, ljudski potencijal se obnavlja sam od sebe prakticno.
Zar je to malo?
Nije malo, naprotiv, ali jadikovka ne jenjava.
Sto su politicari losi – bilo bi cudo nad cudima da su dobri.
Sto je kriminal visok – to vec nije nikakvo cudo.
Sto neki ljudi glasaju za lazove i kriminalce – pravo glasa ima i lazov i prevarant i ubica i dzeparos i casna sestra i seljak sa pijace i srednjoskolac koji se drogira i muz koji tuce zenu i zena koja vara muza i deca koja ne posecuju roditelje i roditelji koji ne posecuju decu i penzioneri koji nemaju sa kim da pricaju pa gledaju vesti i macho-anarhisti i monarhisti i snobovi i robovi materijalizmu i fasisti of course i  – pravo glasa zaista nije nista posebno, ima ga svako.
Sto bolje sutra nije danas – o ovome necu.
Sto Srbija nije Evropa – dok ne pukne neka tektonska rupa i Mediteran dodje do Beograda, Srbija jeste Evropa. I Albanija je Evropa. Evropi svi proricu gadnu buducnost. Srbiji bi bolje bilo da svi zele da dodju u Srbiju, umesto u Evropu. 
Sto Beograd nije Pariz, ili bar Bec – are you crazy?
Sto je Srbija najgore prosla – ne znam da li bi se ljudi u Bosni slozili sa time, ali prekasno je za slaganje. 
Sto sve ide tako uzasno sporo – samo u Bibliji toga ima, da se svet napravi za par dana, i posledice takvog posla se vide jasno i dan-danas.
Sto – da, sto?

Ako je jadikovka normalna posledica kolektivne traume, neka vrsta koktela depresije i besa, treba to odbolovati, to je tezak mamurluk. Ali, kako kaze jedan Darko koga ovde poznajem, ne postoje depresija ni intelektualni angst koje dobar rad motikom nije izlecio. Sumnjam da je on u zivotu video motiku iz bliza, ali zato pliva kao lud, svakog dana, i vise ne jadikuje, kaze njegova zena. Sada se gleda cesto u ogledalu i divi samom sebi kako je lep, snazan i veseo. Bolji recept za bolje sutra danas nisam cula odavno.

Advertisements

10 thoughts on “O plivanju

  1. Znaš kako, niko ne očekuje idealno ni nemoguće. Svesni smo mi svega, ali normalno žele svi, ili bar oni koje ja poznajem. Možda, samo možda, ne bi iz mog ugla Srbija delovala jadno, da ne radim u RTB-u, gde je DNO, najblaža reč koju mogu da pronađem, a objasnim realno stanje.

    Da imam jednu osobu sa kojom bih mogla nešto da promenim, bila bih presrećna, ovako, trudim se da se izolujem, pošto sam probala sve što sam mogla i ne ide. Kad te svi sputavaju, kad ne postoji normalan sistem vrednosti, kad pogledaš oko sebe i vidiš da svi samo žele da se najedu, napiju, odvedu neku cicu paćenicu kolima (firminim naravno)… ne možeš a da ne jaučeš.

    Na kraju se zapitaš, da li si TI normalan?

    Ja jesam, i jaučem, a hoću samo normalno da živim!

  2. Sve je to grozno, Suske, ne sumnjam, naprotiv, sasvim mi je jasno. I znas sta – SVUDA je tako. Uz malo izmene u pakovanju i prezentaciji. Mozda malo manje masovno a i u to sumnjam, vise je u pitanju otvoreno orgijanje i skriveno orgijanje. U kolikoj meri ce biti izrazeno zavisi od kolicine para u igri. Ovde su profiti najcesce veci.
    Jaukanje je zdravo. I plakanje je zdravo. Jadikovke nisu. Zato sto zatruju zivot, postanu permanentno stanje. Ako mozes nesto da promenis, ti probas; ako nije pravo vreme, sacekas svoju priliku. Ako ti nije ni do cega, okrenes glavu ili zazmuris. Sve je to ljudski.
    I ovde se ljudi pitaju svakodnevno da li su normalni. Oni koji se ne pitaju moguce je da nisu. Ili jesu. Nije ni to lako – ustanoviti da li si normalna. I svako zeli normalan zivot, iako je to rastegljiv pojam. A neke stvari bi trebale da budu univerzalne.
    Svet se nece promeniti jadikovanjem, ali ce tvoj kvalitet zivota biti daleko bolji ako uspes da ga se oslobodis. To je ono sto sam pokusala da kazem.
    Svi mi znamo istoriju. Buducnost moze da bude daleko gora, da se razumemo. DALEKO gora od najgorih nocnih mora.
    I tako dalje.
    Nisam mislila da uputim moj tekst nikome direktno, samo je jedan pokusaj promene perspektive, to je sve.

  3. I jos nesto: to gde kazes da si probala sve sto si mogla i ne ide – to nije mala stvar, Suske. Doziveti nesto kao poraz je jako tesko, ali je sam poraz relativna stvar. Uspeh je i boriti se. I to ne mali uspeh. Uspeh se krije na mnogim mestima.

    Pozdrav,

  4. Ivana ja situaciju u srbiji takodje gledam iz daleka.
    I citiracu gospodina Djindjica koji je rekao sledece: „Ne može da se promeni Srbija a da svi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija, svako od nas mora pomalo da se promeni, u svom pristupu problemima, u svom mentalitetu u svojim radnim navikama, jer Srbija to je zbir svih nas.“

    … a sada bih jos dodala…“motika je iz raja izasla…“
    pozz

  5. Sarah, videla sam nedavno da je 5 godina proslo od ubistva Djindjica. Cak sam i ja znala za njega, i bilo je tu pravog, zdravog optimizma. Osecaj tog martovskog jutra je zaista bio uzasan, cak i ovako daleko.

    Smesno je kad se ljudi opiru promenama i ne vide da one svejedno dolaze. Dovoljno je pogledati sebe na fotografijama nekad i sad, svoju decu ko ih ima, svoj grad…
    Promene u glavi nisu uopste tako teske, ali potrebna je motivacija. Vecu motivaciju od boljeg zivota bi tesko bilo naci, ali opet nije dovoljno. Sledece sto je potrebno su dobri primeri. Svako se uci na primerima, i dobrim i losim. I bes ume da pomogne. Ima nacina. Ima i potencijala.

    Ne secam se da li sam rekla kod Sashe ili negde drugo, da bi jedna mala stvar za pocetak vec imala dobrog efekta: da na TV kanalima par puta dnevno, svakodnevno, neko kaze neki pozitivan slogan (bez ikakve politicke konotacije, samo pozitivna poruka pa neka je i imitacija Duskovog: Dobro jutro, Beograde), da billboard-i po gradu imaju istu takvu poruku, i tako dalje. Ljudima, onim tamo ili ovim ovde, treba pozitivna poruka.
    I treba gajiti dobre menadzere.

  6. Ivana ja te u potpunosti razumem i slazem se sa tvojim konstatacijama…problem nasih ljudi je sto zele odmah i sve…razumem da pate, razumem da nemaju, razumem…moji roditelji zive tamo, moj brat….
    Nemoguce je preko noci doci do dobrih zarada, do poboljsanja standrada, za to sve je potrebno vreme…promene o kojim ti/ vi govoris su neminovne…dogodile su se mnoge, krenulo se ka boljem, a onda se opet spotaknu o neki kamen…i stoje, stoje…
    Djindij je imao viziju… danas je niko nema, sve je nekako smuckano i nejasno, nema transparentnosti, ako je u politici i moze imati…Imamo mlade ljude imamao, menadzment, ali politika je taj kamen spoticanja….stadu treba vodja…nazalost nema ga…
    Zivim u Austriji osamnaest godina, otisla sam iz beograda sa druge godine fakulteta, provela neko vreme u Bramptonu i vratila se u evropu…
    Divan smo mi narod, ali nekako nam se neda….
    I ta motivacija o kojoj ti govoris, je vazna jako vazna, nema toga na televiziji, nema tih slogana…Duskov je bio prelep…. Dobro juto Beograde, Dobro jutro Srbijo…da svakog dana, bilo bi to lepo…
    Ali ja nekako jos uvek imam nadu…

  7. ‘Srbijo, dobro jutro’ – time sam htela da zavrsim jutros ali sam bila na sve strane:)
    Ima talentovanih ljudi koji ce smisliti slogane i sve drugo sto treba.

    Ne znam da li smo divniji od drugih naroda – nasi smo, pa je tu tesko biti objektivna – ni da li nam je gore nego drugima, jer je i tu tesko biti objektivna, i svako gleda svoja posla, ali potencijal je realan, on je tu, i treba ga koristiti redovno, svakodnevno, i bez prekida. Buducnost je moguca, ali ne mora da se desi. To se ne sme zaboraviti.

    Zakoni moraju da se postuju, a postovace se ako se sprovode. Ljude je uglavnom dosta lako doterati u red kad se oni sprovode. Ima u Srbiji kriminalaca, ali oni su ipak vecinom van pravosudnog sistema. Oni koji su unutar njega, opet, ne mogu da cine vecinu tog sistema. Ako su kriminalci poznati, onda se treba baciti u potragu za onim postenim, nevidljivim, nepoznatim ljudima. NJIH treba upoznati.

    Nije mi cudno da su ljudi igubili poverenje u vlast, ali da toliko okrivljuju jedni druge, starije generacije, mladje generacije…
    Takav stand-off nikome ne moze da koristi. I oni koji glasaju za radikale i oni koji glasaju za progresivne demokrate su gradjani Srbije. Medju matorima ima izuzetnih strucnjaka koji bi, da su vremena bila normalna, preneli svoje znanje na novije generacije. Izgubljeni, ucutkani, povukli su se, mnogi medju njima izgubljeni. Angazovati one koji su jos tu nije nemoguce, i koristilo bi svima.
    Mlade generacije imaju volju, snagu, i sve razloge sveta da promene Srbiju na bolje.
    Ima i ljudi za vizijama, ali im treba dati sanse.
    Ljude nije nemoguce ubediti. Ali potreban im je poziv na koji ce se odazvati srcem. Emotivno iznureni, gradjanima Srbije je potrebno da opet zavole. Obnoviti Srbiju bi trebalo da bude bas to.
    Najnormalnije je da se nece sloziti oko nacina, kao sto se milioni ljudi nikada nece sloziti, bilo u Srbiji ili negde drugo, ali zajednicki cilj, sa jasnim interesima i koristima za sve – to je apsolutno moguce. U obnovljenoj Srbiji ce i lupezima i postenima biti dobro. To je prosta matematika.

  8. To da se covek menja sam, pa da se od individualne promene na nizem nivou stvori sistemska – to je jedna jako lepa bajka u kontekstu drustvenih prilika u Srbiji. Nikako ne zelim kazem da u drustvenim okolnostima treba zauvek traziti i nalaziti izgovor za sopstvenu negativnost; to je na kraju ono sto nas razboljeva i cini nesrecnim a zivot protracenim i potpuno se slazem da treba raditi na tome i da je to uzrok mnogih nasih problema. Medjutim postoje neke stvari koje ovaj poduhvat izuzetno otezavaju i na kolektivnom nivou cine prilicno neefikasnim, i eto to je nesto o cemu bih rekla par reci.

    Ljudi u Srbiji vec vise od 20 godina zive u psihodelicnoj paralelnoj stvarnosti koju DJ dana ( meseca, godine, decenije) svako jutro iznova zavrti. Razlog zbog kog mnogi prilikom svake politicke promene ocekuju promenu „preko noci“ je taj sto se na tu promenu zapravo ceka vec dugi niz godina, i u kontekstu jednog zivotnog veka taj period postao je neoprostivo dug i ljudi gonjeni osipanjem sopstvenog vremena sticu taj osecaj hitnosti, taj osecaj da je poslednji trenutak, da vise nista ne moze da se ceka. To je ljudski, i logicno. Taj negativan stav prema svemu, to jadikovanje kao primarni hobi, to je naucena ogorcenost, naucena bespomocnost, naucena depresija,nauceni pesimizam, to je nesto sto je pothranjivano, negovano godinama, i veoma ce tesko biti oduceno bez pomoci spolja, jer naucena bespomocnost je neka vrsta adaptivnog odgovora ( mada diskutabilne vrednosti), to je uslovni refleks „odbrane“ stvoren u situaciji u kojoj covek tokom dugog vremenskog perioda dozivljava unutrasnji konflikt pokusavajuci da pronikne u sustinu problema (konkretnije – nacin za izbegavanje negativnog nadrazaja), to mu ne polazi za rukom a problem nastavlja da buja odnosno nadrazaj je kontinuirano emitovan te konflikt ostaje nerazresen. Odbrambeni mehanizam koji se formira ucenjem predstavlja neku vrstu mirenja sa postojecim uslovima, a konflikt se manifestuje u vidu najrazlicitijih ponasanja, od potpune pasivnosti i nezainteresovanosti do agresije….u ovom slucaju to je „odbrambena agresija“, koja u slucaju pasa moze biti lajanje i agresivno kidisanje na izvor negativnog nadrazaja, a u slucaju ljudi – visedecenijsko jadikovanje i psovanje drzave ili politickih neistomisljenika, usvajanje vredjanja kao osnovnog stila komunikacije, sto se percipira (pogresno ili ispravno) kao jedino sto je ostalo pod kontrolom jedinke o kojoj se radi te se zato koristi nemilice. To je mehanizam kojim sredina efikasno modifikuje ponasanje, to je prirodni zakon, psiholoski mehanizam, i o tome su napisane mnoge studije i knjige. Kako odbrambeni mehanizam uvek deluje na stetu integriteta licnosti – izuzetno mali broj ljudi ce u ovakvoj situaciji pokazati sposobnost da se sami nose sa sopstvenom naucenom bespomocnoscu (pre svega da je prepoznaju) i da je preokrenu u nesto drugo uprkos kontinuiranim negativnim nadrazajima i osujecenjima koji dolaze spolja.

    Martin Seligman, psiholog koji je postulirao koncept „naucene bespomocnosti“ takodje je postulirao i koncept „pozitivne psihologije“ i u okviru njega koncept „naucenog optimizma“. Na licnoj razini postoje mnogi nacini da se optimizam nauci,naravno, ali u prolongiranim drustvenim krizama gde ne postoje „pozitivne institucije“ (prvi stub), mnogo je teze doci do druga dva „stuba“ koji podupiru „pozitivnu psihologiju“ – licne pozitivne osobine i pozitivan pogled na proslost, sadasnjost i buducnost. Jedinka, naime, nije izolovana, ona uvek obitava u sredini koja na nju vrsi konstantan uticaj. Sociolog Harrison White kasnije je razradio ovu tezu primenjujuci je na nivo institucije ili nacije, veoma interesantno stivo, ali ne bih da preteram.

    Kao i u svakom dobrom preduzecu, stil upravljanja preduzecem projektuje se na stav sa kojim se pristupa radnim zadacima na nizem nivou. Ovde kazu „it trickles down“. Vremenom, sasvim je sigurno da bi broj pojedinaca koji su shvatili da je potrebno napraviti zaokret u sopstvenom zivotu i stavu – dostigao kritican broj koji bi doveo do opsteg boljitka. Ali to je dug i naporan put (decenije?) i bojim se da je u permanentnoj atmosferi neizvesnosti, umorenosti, neispunjenih zelja, promicanja zivota u ceznje za necim sto svakim danom izgleda sve dalje – krajnje neefikasno. Zato, ako poredimo drustvo sa preduzecem, ona pomoc spolja o kojoj sam na pocetku govorila – predstavlja zapravo podstrek promenama na individualnom nivou. To je razlog zbog kog ljudi sa pozitivnom vizijom deluju na narod kao okidac pozitivnih promena na licnom planu, i sve ono o cemu sam gore govorila a sto osujecuje mogucnost i efikasnost tog procesa, pada u vodu i biva premosceno infuzijom ubeljivih pozitivnih stavova koji dolaze spolja. Po istom principu, izuzetno negativne vizije ili nedostatak bilo kakve vizije – koji cine nasu politicku stvarnost danas, uzrok su prepustanju naucenoj bespomocnosti najveceg broja gradjana Srbije. Slicno svakom drugom zahuktalom mehanizmu, i ovaj bi se slomio da u njega zaglavis klip. Kad se pojavi neko ko ce opet to biti spreman i u stanju da uradi, ljudi ce jako brzo u masovnom broju „nauciti“ optimizam. Do tada, korak napred – natrag dva.

    Mozda je i ovo trebao da bude poseban post umesto kilometarskog komentara.

  9. Sasha, pa ti uvek pises kilometraske komentare i meni se to bas dopada 🙂
    Nemam sada vremena ali vraticu se kasnije pa pokusati da pazljivo sve procitam i dodam nesto.

  10. Sasha, mislim da bi trebala da postiras ovo svoje i kao zaseban post, bilo kod tebe ili jos negde, jer treba pricati o ovakvim stvarima, i potrebno je da se cuju i vide razliciti uglovi, pri cemu nista od ovoga nije novo, ali ako se retko cuje onda se zaboravi a neko nikada i ne sazna.

    Postoji jedna stvar o bajkama – one nisu retke. Svako je u svom zivotu doziveo ili prisustvovao, cuo, citao o brojnim neocekivanim/magicnim/neverovatnim stvarima. Ono gde problem lezi sa bajkama je ‘ever after’. Konkretno, u situaciji gde je Srbiji potreban pojedinac ili grupica sposobnih pojedinaca da preokrenu propadanje i stagnaciju u obnovu i napredak, dakle recimo da se poklope okolnosti, raznorodni interesi, timing i druge magicne stvari i oni se pojave, nece to imati nekog narocitog efekta ako dovoljan broj ljudi na svojim pozicijama, od pravosudja do zdravsta, skolstva i pijace, ne uradi svoj posao kako treba. Osim toga, ovi mogu da nastradaju u avionu svi skupa, ili im neko baci bombu – sve vec vidjeno – mogu i da postanu korumpirani pre tog nekog kriticnog vremena kad se postigao dovoljan momentum… Bajke su high maintenance.

    Ovo tvoje:
    ‘To je razlog zbog kog ljudi sa pozitivnom vizijom deluju na narod kao okidac pozitivnih promena na licnom planu,..’

    I ja o tome govorim. I ukazujem da se ljudi sa pozitivnom vizijom mogu pojaviti sami od sebe, na pravom mestu u pravom trenutku – oni se javljaju sporadicno ali ipak dosta redovno kroz celu ljudsku istoriju – ali ih je moguce i gajiti. Na svim nivoima. Tada je dosta izvesno da ce se pojaviti i da ce ih biti vise. Ja se nikako ne bih oslanjala na cekanje Mesije za poboljsanje svog zivota.

    Od proslog leta kad sam bila u Srbiji ne znam koliko sam puta rekla ljudima u najrazlicitjim kontekstima da sam u njoj srela decu koja su me totalno o-du-se-vi-la! Sa potpuno razlicitim roditeljima, okolnostima, razlicitih godina i oba pola. Potencijal se obnavlja, ali im nece biti lako da opstanu u okolnostima koje ti gore zoves ‘naucena bespomocnost’.

    Sigurno da je lakse menjati se kad je oko tebe idealna supa svega sto ljudskom bicu treba da ga hrani – ne samo da ce se promeniti, nego ce i zaboraviti da su ikada bili drugaciji. ALI, ni tada se nece svi promeniti. Prosto zato sto bez aktivne i ceste evaluacije sopstvenog ponasanja nema trajnih promena. Trickle down effect moze povecati platu, ali ljudi se pre ili kasnije vracaju naucenom i svojim navikama. Ako su u tim navikama jako dugo, nista ih spolja nece promeniti. Motivacija mora da se probudi unutar same osobe. Dakle, emocije. One se manipulisu otkad je sveta. Pozitivna manipulacija u ovom slucaju je neophodna, i ona moze da pocne sa malim. Zadovoljstvo koje dolazi nakon dobro obavljenog posla, recimo, je univerzalna stvar. Vratiti takvu jednu vrednost ljudima ne bi trebalo da zahteva pomeranje Ararata. Ali zahteva promenu, i dobre primere. Da li to ljudi mogu sami od sebe? Neki da, nekima ce ici teze a nekima nikako. Ali oni koji to vec cine su tu. Ima ih. Treba iskoristiti sve sto je na raspolaganju, i ja verujem da ljudi prosto ne gledaju tamo gde bi trebali. Aktivno trazenje sjajnih novih menadzera/rukovodilaca/primera umesto pasivno cekanje na vodju, eto to je moj mali amatersko-ekonomsko-psiholoski plan.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s