Testament kratkih haljinica

Listam veceras kroz album slika iz detinjstva. Najveci deo zivota uhvacenog na njima uopste ne pamtim. Mogao je da se desi bilo kome, ili su mogli da me slazu i daju mi neciji drugi. Pored mene na fotografijama su najcesce i moji roditelji. To je mnogo vise bio njihov zivot, moj otac se svega seca. Puno kasnije naucila sam da je memorija kao plastelin, svi od nje naprave nesto drugo.

Devojcica na fotografijama izgleda srecna. Na vecini nosi haljinice koje su joj prekratke, kao da ih je nasledila od mladje sestre kojoj se zurilo da odraste. Pozira nasmejano, oblo, u masnama i sa razdeljkom po strani. Drzi odraslu ruku kao da ona nju vodi kroz zivot. Sve u sto gleda je pod njenim ocima ispalo blistavije nego sto je moglo biti u prirodi. Gledajuci u nju i tudje haljinice uvidjam da sam nasledila i svoj zivot. Od te devojcice, i jedne malo vece, pa jos jedne… Neko ce, po tom redu stvari, dobiti i ovaj od mene. Jos koliko sutra prepusticu ga jednoj novoj zeni. Kao da, hodajuci ulicom jednog dana, naidjemo na nekoga kome treba bas nas zivot, i mi ga damo. U sustini bivstva privatna svojina ne postoji.

Na fotografijama moji roditelji su lepi. I oni izgledaju srecni. Naucila sam kasnije da nisu bili. Mozda su se smesili tada jer su hteli da za izvestan broj godina pogledaju u svoja srecna lica i vide u njima sve sto je moglo biti. Ili su mislili da će i oni zaboraviti i da će po tim osmesima moci ispricati sebi jednu sasvim novu pricu.

Ja trazim pricu koju sam izgubila. I u najsporija vremena, neki od nas ne umeju da se spakuju za buducnost. Mogla sam da naucim da citam i racunam i par godina kasnije, da je neko umeo da mi pokaze kako da prebirem po slikama koje cu poneti sa sobom i šta ostaviti iza. Zaboravila sam srecnu devojcicu u prekratkim haljinicama, ali sam spakovala sivu rolnu filma koju nikako da izgubim u nekoj od bezbrojnih selidbi. Izvadila sam i nju veceras, uvek znam gde sam je sakrila. Ako isecem celuloid na kadrove i napravim kolaz na debelom papiru sa nesto lepka, sa epizodama i protagonistima, pa u sredinu svakog stavim lice sa fotografija iz albuma mog detinjstva, ili bilo kog detinjstva, iz svake price smesice se po jedna bezazlena nevinost. Kakav god bio zaplet i epilog u slikama oko njih, početak je uvek isti: oci velike kao kuca u kojoj zivi radost gledaju u tebe, svog naslednika. U testamentu kratkih haljinica i okracalih pantalona postoji samo jedan uslov: ne zaboravi me.

Advertisements

9 thoughts on “Testament kratkih haljinica

  1. Tuzan i ujedno lep i drag tekst. Naterala si me da se prisetim detinjstva i tih sretnih lica na slikama… prekratke haljinice su u ono vreme bile u modi… 🙂

    pozz

  2. Hvala, Tanja. Drago mi je za uzivanje.

    sarah, znaci nisam samo ja imala te prekratke. Jasna, koja je na mnogim fotografijama tu odmah uz mene, me je uvek ubedjivala da su moje bile najgore. Verovatno i jesu 🙂
    Dobro je setiti se svega toga kako treba – to je jako vazno.

  3. Ja se nicega ne secam, skoro nicega, ali te haljinice i bele dokolenice mi se smese sa mnogih crno belih slika….bilo je zaista nevino, cisto i lepo……bar na slikama.
    Hvala za podsecanje.

  4. Cudno je kako postoji tu jedna vrsta zbunjenosti – ono malo cega se secam uopste ne lici na fotografije, sasvim drugacije slike, sve. U secanjima ja gledam u svet, a na fotografijama je to drugacije, tu sam objekat, pribelezena. I pobrkam se, cini mi se.
    Ali to ostaje svet za sebe, i pohranjen negde, to je najvaznije. Tako bih bar volela da mislim.
    Drago mi je ako je prizvalo lepa razmisljanja.

  5. текст ти оку пријатан, носталгичан , годи кратко речено, но се питам, а склон сличном заносу, чему присети ове врсте, драга ивана ? они са само пут у неспокој, узнемире садашњост мисли нам одвуку не креативном него умишљеном снатрењу. од прошлости ништа, то треба јасно нагласити треба живети данас а планирати сутра јер живот, тај сачулатац, умоменту промакне.. .

  6. Ne znam cemu sluze, dragi Cece, ali ne verujem da su losi. Ovaj je zapisan pre nekoliko godina, i pojavio se bio tako iznenada, obrusio na mene takoreci, sagledala sam neke stvari, pomislila na ljude i situacije kojih se dugo nisam setila…kao sto se svakome desava, pretpostavljam. Ne tako davno pricalo se ovde o proslosti i zivljenju u ovome sada. Sve ima svoje. Proslost je uvek tu, sadasnjost se gura pod trepavice, buducnost dolazi i kroz zatvorena vrata – nema tu neke velike varijacije. Ali pricica je naisla intenzivno, i to je bila dobra stvar.

  7. Pretpostavljam da je to bilo retoricko pitanje 🙂
    Nema potrebe deliti, a mimo potrebe nema ni neke narocite svrhe. Sve se preplice u svakom danu, proslost, sadasnjost, buducnost, a ako neko bas zaluta… ima razlicitih nacina za nosenje sa tim.
    Lepa secanja, kao i sve lepo, su neprocenjive stvari u jednom danu, ili jednom zivotu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s