Vertikalna

Svakog jutra desi se ista stvar: probudim se i dok sam jos opruzena u krevetu merim da li mogu da ustanem. To je bazirano na dramatizovanoj verziji jedne price koju sam cula ima tome nekoliko godina, i u kojoj jedna zena jednog jutra nije mogla da ustane iz kreveta. Ne pamtim kako se izvukla na kraju i otisla do lekara, dobila anti-depresive. Poenta price je trebala da bude da su joj oni spasili zivot. Taj deo je nebitan za mene, zato ga i ne pamtim. Ali pamtim sliku zene koja ne moze da ustane iz kreveta. Ta slika spada u klasike sada, skupa sa Baba Rogom i kolibom na kokosijim nozicama, samo strasnija. I tako ja svakog jutra merim da li mogu, ili ne mogu. Iako ne razumem kako se ne moze ustati iz kreveta, osim ako neko dozivi mozdani udar tokom noci, ali razumevanje ovde nije neophodno – ako se desilo jednoj zeni, moze i meni. To ne znaci da se budim sa strahom, naprotiv, retko kada sam izjutra lose raspolozena. Budim se sa svescu da sve moze da se promeni. Tek tako. I zato svakog jutra merim da li mogu, ili ne mogu.

Malo gledam TV iako mesecno placam $70 na pretplatu. Juce sam gledala maraton jedne serije za koju nisam cula ranije: NCIS. Svaka epizoda je trajala sat vremena. Gledala sam pet, ili sest. Kad sam prestala, oci su mi bile zakrvavljene i osecala sam se dobro. Serija ima simpaticne likove, pristojnu glumu i scenario, i mozda bih trebala da pogledam i neke druge iz velike ponude sa akronimima, one su sada vrlo popularne. Deo zadovoljstva je dosao i iz toga da je tog dana bila uspostavljena ravnoteza  – sa 6-9 sati gledanja Tv-a na dan, troskovi pretplate bi izasli na nekoliko centi po satu gledanja.

Kad sam jutros otvorila oci, katapultirana iz sna koji vise ne pamtim, sve u sobi je bilo ruzicasto. Pomislila sam da je to mozda posledica predugog gledanja u TV sinoc. Ali i napolju je sve bilo ruzicasto. Sunce je tek izlazilo, u procepu izmedju gustog sloja oblaka, i obojilo ih je kompletno ruzicasto, kao i zidove moje sobe, i pretpostavljam zidove svih soba u koje je moglo da udje. Kao ruzicasta plazma. Sklopila sam opet oci, potpuno svesna da je to bio jedan neverovatno lep trenutak. Kad sam ih opet otvorila sve je bilo sivo. Onda sam cula prve zvuke dana, to je bio vetar. Jak, bucan, brz vetar. Otkazala sam odlazak na jedno okupljanje veceras. Ne ide mi se po takvom vetru, ja dobro poznajem takav vetar. Rekla sam da se ne osecam dobro. Nije bila laz.

Jutros sam ustala bez ikakvog napora, ali mozda bi bilo bolje da sam ostala u krevetu. Izlezavanje, citanje, to su dobre aktivnosti. Problem je sto izjutra moram da od horizontalne postanem vertikalna sto pre – volim ustajanje. Kao pobedu, izraz volje, budjenje organizma, osecanje misica… Pocetak dana me uvek prevari, to je sve.

6 thoughts on “Vertikalna

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s