Every Good Boy…

Subotom, kod kuće, uključim džez radio. I dalje se povremeno setim vremena kad sam to radila stalno, svakog dana. Nije radio bio bitan, već ono što sam tada imala a više nemam, ali sve se to uredno i neminovno relocira u prošlost odakle će se povremeno javljati kao nostalgični telegrami. Ja ću tada mudro zaključivati ovo ili ono – što je moja česta aktivnost – i nikom ništa. Prošlost je tamo gde joj je mesto, i sadašnjost isto tako, a mene niko ne pita.

Subotom i nisam često kod kuće, ali ne samo zbog toga, radio uključim kad se setim. Tako sam uočila da i oni tamo znaju za promene. To zovu ‘programming’ ali činjenica je da samo slede ono što svi slede, milom ili nevoljno. Neki tip zvani Džejmi, Britanac, vodi vrlo popularan radio program u Engleskoj i ovdašnji menadžment je otkupio prava pa emituju subotom sredinom dana tu njegovu emisiju. Dobar potez. Džejmi osim britanskog naglaska – koji je vrlo seksi – ima puno energije u svom nastupu, i mada je muzika koju pušta široka i raznorodna, i sveža, on sâm je razlog za popularnost programa, nema sumnje. Prosto se oseti polet i ako ste slušalac, uopšte vam nije žao da podelite svojih mukom stečenih slobodnih sat vremena subotom sa njim. Džejmi vas žustro ubeđuje da je sledeća stvar koju će pustiti najbolja koju je čuo u poslednje vreme (što može da bude i poslednjih sat vremena, jer očito, u opisu njegovog posla je da sluša puno muzike) i vi zastanete da je odslušate, pa se složite – ne uvek – da je stvar baš dobra. Sasvim pristojan međuljudski odnos, rekla bih. Uopšte su radio voditelji, naročito muzičkih programa, zanimljiv fenomen. Klinka se izjutra budi satom koji je namešten da se gromoglasno uključi na radio stanicu pop muzike, i u taj rani sat dvojica tipova ćaskaju međusobno, uglavnom tračaju o pop personama ili lokalnim skandalima, pridružuje im se i publika pozivima, stanica šalje u radio prijemnike popularne hitove, i ona na taj način (jedan od mnogih) polako uči o svetu kome pripada. Ovu dvojicu reklamiraju i u metrou u sličnom stilu. Jedan je seksi i nosi taman dovoljno pohabanu kožnu jaknu i tesne jeans pantalone, a ovaj drugi je sidekick. Vidi se na posterima i da su im stavili debeo sloj šminke za poziranje, ili je sve to photoshop. Nije lako biti lep kad ti je to posao.

Meni se Džejmi neuporedivo više dopada, iako je moguće da po Londonu kače njegove postere jednako našminkane, ali što da ne – seksepil je seksepil:  uvek dobra roba i ne treba ga traćiti dok je vruć. Juče je Jaimie pustio obradu pesme Sreamin’ Jay Hawkins-a, i posle ubacio par detalja o tako jednom živopisnom karakteru. Recimo, da se za njega priča da je otac 57-oro dece. Ovde moram ja da ubacim da engleski izraz ‘to father children’ precizno kaže o čemu govori a bez slikovitih detalja, dok srpski izraz ‘praviti decu’ osim što sa preciznošću nema veze, je dodatno premašio rok trajanja otprilike kao i geocentrični koncept. Ni majke ‘ne prave’ decu iako se to može lako oboriti iz izvesnih uglova; posao pravljenja dece je sebi autoritativno prigrabila kultura. Da to nije fer i kultura o ‘svojoj’ deci brine koliko i o ‘svojoj’ majci Prirodi, ili nekoj Pandori budućnosti, je besmislena priča.

Nazad na kutiju iz koje me Džejmi zabavlja ponekad subotom: muškarce neverovatno fasciniraju takvi podaci, uočila sam. Baš zavide kad čuju za tako vrednog tipa. Naravno, da je veseli Džej ostavio svoj genetski materijal tolikim potomcima je prilično patetičan broj u odnosu na to koliko je mogao. Međutim, da je Džej podigao samo jedno od te dece, on bi verovatno bio među glasnijim pobornicima kontracepcije, abortusa i planiranog roditeljstva. Ali Džejmi se toga nije setio. I ne osuđujem ga – program traje samo sat vremena, i u pitanju je muzički entertainment.

Daleko zanimljiviji je jedan drugi fenomen: ja sama, a čula sam i od drugih, naiđem dosta često na muškarce koji posle razvoda podižu decu. Majke nisu netragom nestale, ali očevi su staratelji i deca uglavnom žive sa njima. (‘Dosta često’ je relativan pojam i čvrsto stoji u odnosu na prethodno stanje ‘nikad čula’. Statistike će dati verniiju sliku, ali i bez statistika jasno je da ‘dosta često’ znači da daleko najveći broj dece u situacijama jednog roditelja i dalje podižu solo mame – izraz ‘samohrana’ je još jedan čije brisanje iz jezika predlažem). Kako sam i sama upisana u školu života , odsek ‘podizanje dece’, očevi su mi stalno pred očima, iako otkad klinka sama ode kod svog, tog konkretnog retko viđam. Druge koje srećem ne poznajem puno, i ovaj uvod pokušava da objasni da su mišljenja izneta niže kompletna manufaktura ovog uma, stvorena u okvirima ove kulture, na malom primeru i u sumnjivim uslovima, što bi trebalo da im da otprilike jednaku težinu koju poseduje većina teorija i dogmi, o apsolutnim istinama da ne govorim.

Ti i takvi očevi su puno mekši muškarci. Dok u brakovima mačizam ne vene, ili ne uvek, kod solo tata njega nema. Dosta je jednostavno naći uzrok tome u činjenici da i najotporniji tipovi odrastu skupa sa svojom decom, ako nisu pre toga. Naravno, ovde se govori o posvećenim očevima. Oni drugi su arhetip koji istrajava, kao i gomile drugih, svaki gori od prethodnog. Čak i sa njima mogu se detektovati promene, ali one se obično javljaju u obliku kajanja, jer dok je teško biti dobar roditelj, oni koji nisu pre ili kasnije to shvate, i krivica te vrste nije jednostavna stvar, kako god se neko nosio sa njom.

‘Mekan’ nije pridev koji lako ide uz imenicu ‘muškarac’ iako ja ne vidim da mu nešto fali, ali postoji još jedan – pitom – i on je baš dobar. Postoji velika briga oko takvih slagalica, jer iza brige stoji veliki problem: da li su pitomi muškarci seksi?
Kako kome. O ukusima nema svrhe pričati još od vremena prve manipulacije istih. Niti su se pitomi muškarci pojavili kao novi evolutivni oblik tek sa pojavom solo tate. Standardi seksepila kao i štampanje para i pravljenje dece su i dalje svojina kulture koja je na izvesnoj teritoriji postavila svoj domen, i ako do sada nisu uključivali pitomost moraće da se prilagode, jer nema kulture koja će otrpeti da njeni muškarci nisu seksi.

Uloga oca je izuzetno uticajna na decu iz razloga od kojih se dobar broj razume a ostatak izučava. Jedan među njima se retko pominje: bilo da se kultura u kojoj živimo zove patrijarhalna ili postmoderna, muškarac je model po kome je oblikovana. Kultura se ne usteže da tome priloži mušku decu kao i žensku decu, ali nema sumnje ko joj je miljenik. Kao što se na novom terenu vrlo brzo uhvati osnovna orijentacija, klinci kao novi u društvu vrlo brzo spoznaju ko je glavni, i kako stvari stoje. I keva može da nosi pantalone i ćale bude papučar, to je samo materijal od koga će se praviti lične traume – svet napolju je onaj koji bira i pušta projekciju. To može da se prihvati, ili kritikuje, ali poenta nije u moralnosti, fer distribuciji moći, ili koji pol treba onom drugom da sedi na glavi (ovo poslednje u okviru individualnih porodica ume da bude prilično jednako distribuirano) – ne, poenta je u sledećem: u tom i takvom svetu muškarci su zanimljiviji. Oni se bave mnogo širom lepezom profesija, pojavljuju se na naslovnoj strani i kad su ružni, ćelavi i stari, postaju seks simbol posle 40-e, poštuju se i kao prijatelji i kao neprijatelji, oni otkrivaju nove horizonte, oni su hrabri, slika uspeha, slika moralnog, slika nemoralnog… slika za slikom, primera je nebrojeno, i svaki pogađa cilj.

Sve to ne znači da je zanimljivost kod žena ignorisana. Sigurno ne da ne postoji. Ona je dobila daleko gori tretman – smatra se za pikantnost, začin uz seksepil, ili smetnju i zakeralost kad seksepila nema. Kad postoji van toga, za nju nema mesta. Ali može da sedne u publiku, stisnuće se svi malo, i nastaviti da gledaju the greatest show on earth.

Dakle, ovi solo tate su interesantni višestruko. Svako ko istupi iz obrasca, bilo kakvog, zaslužuje pažnju. Ako su to situacije gde je važno isprsiti se, onda zaslužuje i poštovanje.
Ne znam da li su seksi. Da li su solo mame seksi? Ne kao kategorija, ali ima mama i ima mama. Jednakosti nema nigde, pa ne verujem da je ovde vredno tražiti je. Dvojica koju sam srela nisu bili seksi zato što nisu bili seksi, i te i takve priče nisu za decu niti imaju veze sa njima, ali jako mi se dopalo kako su pričali o svojoj deci. Muškarci se ponose kod dobro obavljenog posla. Ne znam da li žene umeju. Neke sigurno da. Ali žene uvek misle da su mogle bolje. Neke sigurno da.

Sve ovo me je podsetilo na jednog muškarca koga sam upoznala pre više godina i koji je bio pun priča, pa je jednom pomenuo i to kako je ozbiljno razmišljao kad je bio vrlo mlad da plati nekoj ženi da mu rodi dete, a da ga on podiže sam. Prava preteča, baraba iz Pančeva, ali kasnije kad jeste postao otac, u standardnoj varijanti, bio je dobar. Svakakve ljude srećem, i to mi je drago. Kad bi se izmišljali svetovi – kao u science fiction pričama – jedan u kome bi mame rađale a očevi podizali decu bi bio zanimljiv koncept. Ja sam (nevezano za ovu priču) razmišljala neko vreme o jednom svetu, ne baš takvom, ali čisto malo uzbudljivijem od ovoga, gde je sve jedno te isto unazad dugo vremena. Zašto bi takav koncept bio zanimljiv? Osnovna stvar je u tome da kad nešto učiš, najbolje je učiti od onih koji su u tome dobri. U svetu koji zovemo našim, muškarci nisu samo model, oni se bolje snalaze, i pravila im ili leže ili se guraju da ih promene. Žene nemaju ni približno dobru šansu sa svetom. Zato je dobro da science fiction postoji.

Kako su te mame mogle da ostave decu tatama, ne znam, ali imale su svoje razloge, u to ne sumnjam. Osim toga, porodica ima svakakvih, i mada se izvesni modeli guraju u izvesnim periodima – kao automobili – svet je mnogo širi i raznovrsniji od onoga što se podmeće. Mnogi problemi nastanu kad ljudi u svetu probaju da uguraju sebe u modele, bilo automobila ili porodica, i to im ne ide. Naišla sam nedavno na još jednu ilustraciju principa 20/80. Naime, on tvrdi da ono što prolazi kao trend, kulturna klima i sl. u suštini znači da se nekih 20% ljudi tako ponaša a ostatak sedi i gleda. Nije ni samo da gleda – trudi se, jer kad 20% postane norma, svi bi da budu u normi, samo što to očito ne ide, jer kad bi išlo ne bi bilo samog modela. Tih 20% su dovoljan uzorak da preobrate stvari. To jeste zanimljivo. Problem je da do promene najčešće dođe zato što dovoljno galame. Ili imaju para. To nije naročito inspirativno na ime promene i budućnosti. Galamdžije su neretko bullies, a pare su pogan koncept dokazan nebrojeno puta do sada.

Ako su deca zbrinuta, to je najvažnije. Ali proći će neko vreme dok se u ovome desi 20/80. Tada će, recimo, naslovne strane slaviti solo tate koji podižu decu dok mame zarađuju, možda podižu nove piramide, dizajniraju nove automobile, or they are simply bad. Every good boy deserves a little bad. Krajnje je vreme da podizanje dece postane seksi.

4 thoughts on “Every Good Boy…

  1. da li su pitomi muškarci seksi?
    … хех, право питање за оба пола јесте шта је то бити секси, односно шта то коме представља ако си прешао 18/25/30/40/52 година живота ?
    Шон Конери је био прилично смешан као млади Бонд, или код Хичкока, са тупеом – а многима је био секси као оно – матори шмекер. То је све релативна је ствар и, мислим, чисто ствар укуса (важи за оба пола, унакрсно или већ како ко воли, а наравски посебно за самохране маме, као и за одважне тате, нека њих (оно да би платио је наравски фора, бар на овим просторима 🙂
    Друга ствар која на овим овде просторима за сада јесте добра је то што, поред свих осталих зала која постоје, још увек нема тих преовлађујућих категоризација типа 20/80 (наравно, ту не рачунам одвратне идентификације младих са поп/турбо фолк тзв. иконама.
    … гледе предложеног наслова, инспирација се односила на оне који су једини битни и у твоме занимљивом, слојевитом тексту. На децу

  2. Ne verujem da je nesto mnogo vazno da li su seksi, odnosno, pitanje seksepila se provlaci kroz svasta, ali nije ni blizu tako vazno kako se misli (mozda opet tih 20/80 na delu).
    Ono sto sam uocila, i ponavljam klinki je da becaci vole devojcice, i obrnuto, pa se svako u tome snalazi. Ne bi trebalo da bude tesko, a kad jeste, verovatno su sami za to krivi. Jer se previse trude.

    Tekstom sam htela da obuhvatim mnogo vise, mozda da jesam i on bi bio bolji, ali malo sam nedorecena ovih dana. Neka, bice i boljih, i dana i tekstova 🙂

    Ovo je neka rock opera? Svasta znas i pronadjes 🙂

    Bas je lepo kad ljudi imaju tako velike zalete ambicije i poleta.

    And keep telling stories. Pevati, pricati, smejati se, smejati se… 🙂

  3. Sorry, Ivana – када сам поставио евригудбоја, нисам приметио да је на јутјуб стављен комплетан албум, па те молим да га уклониш како не би оптеретио твој сајт. Читава идеја се односила на интерну шалу како би, после удварања, требало имати некаквог успеха. Наравно, у тим покушајима сам био тотална катастрофа, те сам од свега само зајмио речени албум на слушање од пријатеља 🙂
    Међутим, има око Муди Блуз једна друга прича, а односи се на ово што пишеш како свашта знам и пронађем: нема ту превелике памети, већ само тога да памтиш лепе ствари а маторији си 🙂
    Они се јесу формално били рок бенд, мада су пре Флојда направили фјужн са класичном музиком, а у исто време су имали и музичко образовање – главна ствар је била доћи до њиховог првог важног албума, који је сада тек доступан (ја сам га, једва једном, добио на слушање од ++ кума Мише).
    у питању је симфонијска свита снимљена на тему Дворжака, заједно са лондонским фестивалским оркестром, а само завршна песмица је свима позната као велики хит на нашим кућним журкама 1970-тих – али без кључног рецитатива који следи после истог.
    Плииз, ово одслушај и сачувај у целости: то је битан део модерне уметности. Лепота рулзз 🙂

  4. Nisam znala nista od toga, a i prica kako si ti dosao do otkrica je bas lepa.
    Uopste, impresionira kad ljudi rade projekte u koje investiraju i srce i trud, i znanje, pa jos kad ima talenta… mozda i nije toliko bitno da nisu dobili publicitet. On ipak nije mreilo ni jednog od ovih prethodno nabrojanih faktora. A ume da pokvari i najbolje.

    Ne znam da bih trebala da sklonim, ipak je high-speed internet sada norma. Neka ostane. AKo neko pocne da se buni, sklonicu 🙂

    Lepota… da, lepota. Neka nas samo posecuje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s