Poruka na zidu

‘Budite dobri prema drugima,’ glasila je poruka na zidu,’svako ima pred sobom tešku bitku.’ Pročitala sam je bila u jednom kafeu. Moćna poruka – direktna, ne okoliša, i nemoguće je ne razumeti je pravilno. Najvažniji deo je da se apsolutno odnosi na svakoga, bez izuzetka.

Stigla sam kući malopre sa jednog okupljanja. Ovo je kasno za mene. Izašla sam bila jutros pre pola sedam, i vratila se petnaest sati kasnije. Nisam umorna, već previše budna. Sutra ću opet izaći iz kuće u isto vreme.

Engleska reč ‘peer’ označava ljude jednake po statusu ili rangu. Ono što je zanimljivo, ili bar meni, je da govori o jednakosti. Postoje slojevi, i uprkos različitim pokušajima, i nametanjima, oni se ne menjaju puno. I mada najveću pažnju privlači nejednakost tj. razlike između slojeva, meni je puno zanimljivije ono što se odvija u okviru istih slojeva. Tu se mnogo više može pročitati o ljudima i ponašanju.

Grupa u kojoj sam bila večeras se sastojala od žena u biznisu. Biznisi su u početnim fazama, i one su osnivači. Sponzor je velika organizacija koja privlači puno investicija, ali za organizaciju događaja bile su zadužene dve žene, i učesnici su bile žene. Koja je to zanimljiva grupa bila! Raznovrsna po godinama i tipovima projekata, iako su projekti uglavnom bili bazirani na digitalnoj tehnologiji. Ali zaista – kakva zanimljiva grupa! Noel i ja im nismo zaista jednake jer naš projekat je i dalje na pre-početku, ali bilo je veliko zadovoljstvo naći se među njima. Inteligencija, motivacija, kreativnost, snalažljivost, iskustvo, samopouzdanje, uspeh, izazovi… i ništa od toga u negativnom kontekstu, već samo deo svakodnevne borbe. Volela bih da sam klinku poslala u takvo obdanište kad je bila mala. Ili bih je poslala sada, a upisala bih i sebe.

Ništa od toga nije bilo stečeno lako. Izvesnim ljudima leže izvesne stvari, i oni će se njima baviti, što je prirodna tendencija, ali svakoga i dalje čeka teška bitka. Ne da ikoga treba podsećati na njihove teške bitke. Ali ponekad se zapitam da li sam ja dorasla svojoj. Da je ona teška je pitanje osnovne postavke, ali kakav sam ja ratnik, to vredi ispitati.

Advertisements

30. mart

Danas je prvi dan, ali odluku sam donela juče: svake nedelje ću napisati minimum pet tekstova. Kratkih ili dužih (kratkih), ali mora ih biti pet, ne manje. Procenat pozitivnih će biti otprilike koliko i procenat lepog u mojim danima (mali). Uprkos takvoj statistici, neosporna činjenica svakog mog dana je da teži ka lepom. Ja želim da činim dobro, samo mi ne uspeva uvek.

Danas je i godišnjica mog dolaska u Kanadu. Prošlo je puno godina, i osećaj početka je kakav je bio i tada – siv. Razlog zašto se retko vraćam u prošlost je da za to ima puno razloga. Važno je da to znam i da je odnos pošten. Važno je i da se karte slože kako treba, čak i kad nemam dobitnu kombinaciju. Osim toga, niko nikada nije daleko od svog početka, ili bilo kog početka. Konci, i opušteni, nikada nisu dovoljno dugi.

Upravo sam saznala za tužnu vest u životu nekoga ko mi je drag. Poslala sam nekoliko reči ohrabrenja. One ne mogu puno, ili preciznije, ne mogu ništa, ali ta osoba ima poverenja u mene, i misli da sam jaka. Sâmo moje prisustvo u njenoj psihi ne može ništa više, osim da ona poznaje nekoga ko joj želi dobro. A to dobro ne dolazi.

Potrebno mi je da sedim u ovoj stolici visoko iznad ulice da bih sagledala stvari bolje. Možda bi uspelo i da nisam tako visoko iznad ulice, ali osećaj prostora oko mene, prisna praznina, to jeste bitno. Danas sam u prevozu tokom duge vožnje kući osećala pritisak teške butine krupne crnkinje koja je sedela kraj mene. Par sati pre toga shvatila sam bila da se svakog dana u mom svetu pojave imena likova iz medijskog sveta popularnosti, uprkos tome da ne pratim vesti, izbegavam TV programe i ulažem dosta truda u neučestvovanje u realnosti kakvu prikazuju.

I kroz takvo gusto sivilo probije se sunce. Ili osmeh. Korupcija kojoj ljudi podlegnu je uvek jeftini pazar. Mogu više a prodaju se budzašto. Okrenuti se od tog cirkusa, u bilo kom pravcu, samo okrenuti glavu, je kao dolazak novog jutra. Početak i obećanje.

Zločin u nama

Završilo se par sudskih procesa u gradu koji su privukli punu pažnju medija. Moja pažnja nije imala izbora; tokom doručka, u kafeteriji, vesti su uvek u punom jeku. Čula sam bila glavne crte i optužbe i odbrane.

Prvi slučaj je bio o mutnim odnosima između polova. Optuženi, radio ličnost i poster dečak za multikulturalnu Kanadu, je nasilni uživalac seksa, što se ovih dana smatra za pikanteriju i još jednu vrlinu tolerantnog društva. Ispostavilo se da dobar broj žena koje su prošle kroz bliske susrete sa ovim likom nisu bile jako oduševljene mlaćenjem, davljenjem i drugim nasiljem opisanim u detalje tokom procesa, što nisam čula jer moja pauza traje svega petnaest minuta. Tri među njima su nakon nekog vremena skupile hrabrost, ili rešile da je nasilje ipak nasilje naročito ako je nad tvojim telom, i uprkos šarmantnom nasilniku, pogurale celu stvar ka suđenju. Da li su računale da će proces biti ovako javan, ne znam. Kao u klasičnoj priči ovog tipa, advokat optuženog je bila žena, poznata u gradu kao ajkula koja guta i vodene i suvozemne organizme, bez žvakanja. Tokom jednog doručka, čula sam bila da je jedna od žena, glumica meni nepoznata, nakon izlaska završila u njegom stanu, i kad se aktivnost usmerila ka intimnom, ona je postala žrtva nasilja koje nije očekivala, bila prethodno upozorena ili ne. Međutim, sledeći dan je provela sa njim, o čemu su svedočile fotografije, držali su se za ruke, smejali, i ljubili. Veza nije dugo trajala, ali je ona nakon nekog vremena poslala mejl pun čežnje, sećajući se lepih trenutaka koje su proveli zajedno. Kontradikcija između optužbe za nasilje, koje je kažnjivo po zakonu, i ponašanja koje je usledilo je moglo da znači samo jednu stvar za sudski proces, ali priča je bila puno deblja, iako sam proces nije imao praktično nikakvih dokaza, i te smešne fotografije i glupe poruke su bile dokaz nečeg sasvim drugog.

Nisam čula svedočenja drugih žena, ali ne sumnjam da su bile slične priče, i na sličan način diskreditovane. Presuda je stigla pre neki dan: optužbe su bile odbačene i optuženi oslobođen. Implikacija takve odluke je da su optužbe ili bile lažne ili dokazi nedovoljni da nekoga kazne za krivično delo koje je bilo ili nije počinjeno. Ono što sigurno nije promaklo nekima od posmatrača je da optužbe vrlo verovatno nisu bile lažne, ali da ponašanje tih žena u svakoj opisanoj a nepostojećoj ljubavnoj priči jeste.

Htela sam da popričam sa klinkom o ovom slučaju. ‘Šta bi ti uradila da si tužilac,’ pitala sam je. ‘Kako bi pripremila slučaj ako znaš da su se ovako ponele?’ Razmislila je, i zaključila da je bilo besmisleno uopšte potezati tužbu. Iako je vrlo verovatno da su sve one bile vođene nesigurnošću, očekivanjima da stvari (ili taj tip) možda ipak nisu loše, strahom da će ispasti smešne, i još dugim nizom tipičnih ženskih reakcija kojima je koren u nedostatku ubeđenja u sebe i sopstvenu vrednost tj. samopoštovanja – kad stvari postanu zvanične, i pozove se slovo zakona, da si ti izabrala da budeš glupa nije problem društva ili nepravde, već isključivo tvoja krivica. Obe smo shvatile da iz naših različitih uglova – godina, iskustva – prepoznajemo ovakvo ponašanje kao tipično. I to nam je teško palo. Sresti izuzetke ume da bude teško, ali shvatiti da su loši primeri pravilo je puno teže. To je teži poraz od odbačene optužbe u ovom slučaju, za koju se smatra da je nanela veliki štetu ženskim pravima, naročito kod pitanja seksualnog nasilja i pitanja pristanka.

Drugi slučaj je bio tragedija nepojmljivih razmera. Pijani vozač je izgubio kontrolu, udario u vozilo i ubio troje male dece i njihovog dedu. On je sin uspešnog preduzimača, i jako se kaje. Brojni ljudi su napisali pisma sudiji da potvrde da je on skroman, pristojan čovek koji je napravio neoprostivu grešku a ne arogantna baraba kome je svet igračka za koju on ne mari puno. Istina je verovatno doza i jednog i drugog. Svejedno, ostaje činjenica da pijanac zna šta radi, samo mu je lakše da ne obraća pažnju. Posledice su tolike da ni kad bi sâm Dante probao da osmisli kaznu, verovatno bi se zamislio oko kruga koji bi uspeo da se savije oko ovako nečeg. Teško je i pričati o ovakvoj temi. Klinka prati još jedan slučaj, vrlo sličan. Na univerzitetu gde je ona provela prošlu godinu, zna tačno sâmo mesto, pre nekoliko meseci je grupica pijanih dečaka ušla u auto i u tesnom prolazu na kampusu pregazila devojčicu od 18 godina, tek stiglu na fakultet. Nije preživela. Onaj s početka ovog kruga je dobio 10 godina zatvora. Ovaj drugi proces je još u toku. Jasno je da ona ne vidi olakšavajuće okolnosti ni za jednog od učesnika i smatra svakog pijanca koji sedne za volan za gnusnog zločinca, bilo da se zločin desi ili ne tog puta. Ovde od malih nogu slušaju poruke ‘ne vozi pijan’, i zaboraviti tako nešto nije pitanje pijanstva, već izbora.

Vremena su moderna, a sve ima ukus starog, antičkog u dimenzijama tragedije i patosa. Arhetipi rođeni u nama, svakome, tek čekaju da ih nešto probudi. Osećaj praznog hoda. Osećaja puno i drugih, ali prazno je i hladno naći se na mestima koja uvek vode na istu stranu. Tôk iz koga svako crpe svoju čašu izbora, i uvek ostavi ukus već viđenog.

Svet pun vrlina

Sećam se dobar broj godina unazad kad sam naišla prvi put na akronim TGIF. Trebala sam bila da znam šta znači, ali nisam. Odnosno, nemoguće je da nisam čula bila prethodno, ali sam ga odmah zaboravila. Moj raspored tih godina je bio drugačiji, i dolazak petka nije značio početak kratkog predaha kao za većinu zaposlenih. To je sigurno bio najveći razlog. Ali nije bilo prvi put da mi svakonevni izraz iz žargona, ili kulturna referenca promakne -dešava mi se oduvek. Ja to ne uzimam kao znak posebnog neuklapanja, možda je nepažnja u pitanju, kod stvari koje mi nisu naročito važne, ali pretpostavljam da malo otpora leži i u tome da mi se uniformnost ne dopada, ni kod govora ni kod drugih stvari. Ali svaki izraz duha obraduje. Danas me dolazak petka raduje. Nije to velika radost, ali je dovoljna da ilustruje kako se od svakoga može napraviti običan vojnik svakodnevice.

Svako pokušava da pronađe svoje mesto. To je paradoks krajnje neobičan. Mi smo društvena bića, rođena i odgojena u okviru porodica većih ili manjih, u naseobinama punim drugih ljudi, i svako iznova pokušava da izmisli novu priču. Bar jednako toliko dugo, ljudi oko nas pokušavaju da nas kontrolišu. I otpor i kontrola imaju svoje razloge, dobar broj među njima zvuči validno, i to je materija i polaritet koji će trajati sve dok je nas, bez ikakve sumnje. Odnosno, mi nećemo trajati dugo, ali nova deca dolaze pa kontinuitet opstaje bez većeg truda naizgled. Kako kontrolori nauče da budu kontrolori a oni drugi optadnici ili nevoljni mučenici je dosta mutno, iako objašnjenjâ ne fali.

Pre neki dan sam slučajem naišla na jedan pokušaj građenja kontrole, jedne od njih realno bezbroj, i to je bilo izuzetno neobično. Tekst koji sam čitala je imao džingoistični naslov, što me normalno odbija, ali na tom sajtu sam čitala jako dobre eseje i mišljenja prethodno, i mislila sam da i ovaj verovatno zaslužuje pažnju. Osim toga, radilo se o nauci i to je skoro uvek zanimljivo štivo. Ovog puta tema je bila o tome da li smo predodređeni da budemo rasisti. Neuroscience ukazuje da jesmo, je bila postavka članka. Naime, razni testovi iz psihologije i merenja aktivnosti različitih neurona i regija u mozgu pokazuju da svi ljudi reaguju pozitivnije, bolje i milosrdnije prema ljudima iz svoje rasne grupe nego prema pripadnicima druge grupe. Ali to nije rasizam, zaustavila sam se ubrzo nakon početka. Alarming, disturbing, su bili tipovi izraza na početku svakog pasusa, autor u iskrenom stanju gnušanja. Ni u jednom trenutku nije bilo pomenuto da, na primer, naklonost i ‘lojalnost’ prema sopstvenoj grupi ima vrlo uske veze sa preživljavanjem. Čak je elementarna stvar. Ako se već ubijamo od truda, da je to za dobro našeg potomstva ili plemena je sasvim u okviru evolucije, zar ne? To nekome može da se ne sviđa, ali nije protivzakonito, ni nasilno, niti ugrožava bilo koga, sve dok ima dovoljno resursa. Bar je tako po slovu evolucije. Da ljudi redovno čine daleko gore stvari nego što je neophodno za evoluciju nije pitanje rasizma ni drugih podeljenosti i netrpeljivosti. Ljudski motivi su retko kada daleko od onoga što žele. Da od toga naprave neophodnost je tek mali korak za ovako inventivnu vrstu. No, to je druga tema.

Članak je bio fascinantan po sasvim drugom osnovu. Tj. bio je vrlo jasna demonstracija želje i neprezanja u guranju ka tom cilju, motiv vidljiv kao obelisk, ali i taj nespretni pokušaj kontrole je nju samo jasnije istakao. Čudna su ovo vremena, bez ikakve sumnje. Meni se ne dopadaju. Nisam ovakav svet zamišljala. Kao i svako, pokušavam da se utešim pozitivnim stranama, čašom vina, dobrom knjigom. Samo povremeno nađem snage za ironiju. To je išlo puno lakše ranije, ali nisam više tako probirljiva.

Zamisli svet u kome svi govore uglas, a ništa se ne čuje. Kako efektivno ućutkati ljude? Učini da se osećaju kao loši ljudi ako kažu šta misle. Vrli novi svet. A  nepravde opstaju.

Povratak kući

Robert je neočekivano i dosta nespretno prizvao imidž Italije, onaj sa postera koji bi i najortodoksnije mizeriste iskopčao na trenutak. On i njegova žena su bili na krstarenju Mediteranom, i susret sa Italijom – prvi i jedini do sada – je trajao svega jedan dan, kad su sišli sa džinovskog broda i skupa sa malom grupom saputnika unajmili vozača da ih odveze do Pize i Firence. Sa vozačem su imali sreće. On ih je posavetovao bio da u Pizi slikaju kulu, potroše nešto novca (što turisti vole, i od njih se očekuje), a da ostalih nekoliko sati posvete Firenci. Robert nije sofisticirani tip, što se ne bi zaključilo odmah po njegovom mizansenu veštog prodavca ali je sada postalo jasno, međutim njegov neočekivani i iskreni detour je odao finu prirodu koja nekoliko godina kasnije čuva sećanje na Italiju kao nešto vrlo posebno. Jednom kad je krenuo, nije se mogao zaustaviti, i preneo je svoja pažljivo čuvana iskustva. Među njima i ovo: vozili su bili putem čije su obe strane pratili drvoredi, oni prekrasni, iz svačijeg podsvesnog Raja. I tu im je vozač objasnio da put vodi ka Rimu, i da su rimski drevni oci naredili bili da se zasade drvoredi jer sunce je uvek jako a put dug, na konjima ili u kočijama, i drvoredi će zaštiti putnike od sunca. To bi verovatno bila sasvim pristojna definicija civilizacije, razmišljala sam dok se vizija te prekrasne slike stvorila svima pred očima, okupljenim u tesnoj konferencijskoj sobi u kojoj se celog dana odvijao biznis prodaje, usluge i slične preokupacije.

Bio je petak, i te večeri sam išla na balet. Radost je bila tiho prisustvo tokom intenzivnog dana. Robert je samo dodao maloj privatnoj vatri. Veče je došlo, i bilo je hladno ali vetar je utihnuo negde pre 7. Moji koraci blagom nizbrdicom ka St Clair stanici metroa su imali blagu narav zaleta, mogućnosti, iščekivanja. I bilo je vrlo lepo. Zatim sam otišla na koktel u moj omiljeni bar, Nota Bene.

Nemoguće je opisati koliko su moje oči gladne lepote. Kad je pronađu kompletnost mog postojanja je savršena.

Sledećeg dana javio se bio David. Nisam ga očekivala i to je bilo lepo iznenađenje. On uvek kaže nešto lepo, i ja uzvratim na sličan način; to nije teško između nas. I rekao je bio nešto u subotu, radilo se o tome kako se osećamo kad razmenimo prave reči sa inteligencijom sličnom našoj, i on je rekao bio: It feels like coming home.

Kasnije te večeri, dok smo drhtali na ulici i on pušio, pričali smo o prostim brojevima i teorijama za koje je čuo, o dobrim stvarima i lošem ponašanju, i vratili se ubrzo u bučni enterijer kluba. Unutra su vladali ritmovi karipsko-brazilski, kupili smo još jednu turu pića i nastavili sa provodom. Nije bilo neobično da se osećam dobro u njegovom društvu, to je uvek slučaj. Ali prošlo je dosta vremena od poslednjeg susreta. Poznati ritam muzike i zadovoljstva su me podsetili da me David poznaje u boljem izdanju. Trinaest godina, povtrdio je. Ja sam mislila da je deset. Trinaest je prost broj, smejemo se. Sećaš se Hobotnice? pitam. Naravno da se seća. Bio je to naš omiljeni klub za izlaske, sa atmosferom dovoljno intimnom da se uvek činilo da je u pitanju dobra žurka. Zatvorili su ga pre nekoliko godina, verovatno zbog nečistih poslova. Mi nismo nikada ništa primetili. Verovatno zato što smo bili ubeđeni da je dobra energija koju smo delili dobar protivbalans i najgorem biznisu. Osim toga, sve što je svakome potrebno je dobar primer. Sećaš se kad si skinuo košulju, pitam ga iznenada. Smešno je bilo i tada. Iako je izbacivač došao bio nakon par minuta da ga opomene da je opet navuče ili da izađe napolje – dok je većina ilegalnih radnji prolazila nekažnjeno, takvo ponašanje je bilo protiv pravila. Ja sam ga nagovorila bila, uostalom skidanje košulje ili bluze je bilo najnormalnije za mene, u pravom trenutku i dobrom društvu. A te večeri raspoloženje je bilo baš takvo, za skidanje košulje. Ja nisam mogla, pa je zato on. Izbacivač je popustio, David je navukao bio opet košulju, i provod je nastavio jednako lepo i bezbrižno.

U subotu je doživljaj opet imao elemente dobre žurke. Izgledalo je da se svi dobro provode, i mi među njima. Hobotnice više nema, i ništa nije isto, ali neki tragovi nas su još uvek tu.

Senzualista, tako su Tolstoj i Dostojevski zvali prirode slične mojoj. Mislim da ih je Tolstoj od njih dvojice bolje razumeo. Koliko se takva pojava može razumeti. Dostojevski je u njoj tražio i nalazi seme raznih zâla. Tolstoj je bio pažljiviji. Svaka senzualnost se hrani drugačijom vatrom. Ja sam videla bila njene eksese rano i razumela da je moderacija moja varijanta. Svaka preteranost je potražnja u eksponancijalu, dug koji je nemoguće otplatiti, obaveza i teret, lanci celovečnog roba. Umerenost je osenčeni put, zaštićen od sunca, i eksperiment slobodne volje. Bez dugova. Sa tako malim troškovima, lako je odreći se suvišnog. Asketizam i apstinencija kod loših izbora su utočište za upućene. Desi se da posumnjam, ili probam na pogrešnom mestu, i razočarenja su uvek gora nego što se zamišlja. Ali vizije moje prirode me nisu napustile. Osvetle put, i usmere u dobrom pravcu, a put vodi ka domu.