And So I Read the First

And so I read the first
of the Nine Stories by J.D.Salinger
in which a young soldier returning
from World War II shoots himself
in the head above the bed
and the afternoon siesta of his lovely
young wife who had waited for him
in those dry years when emancipation
grew more out of simple boredom
than it ever could on dissatisfaction
It is the economy of his language
as it is with economy of any language
in expressing the economies of life
that I like in J.D.Salinger
Imagine the rosy cheeks of America
in the post-war years
caned out of sheer rage by those
returning to these shores as if it’s
Eldorado missed by the Spaniards
four centuries earlier
few thousand air miles to the south
and seeing that optimism can grow like
mushrooms and mildew
Impotent in its glow to tell
stories of what they saw
they claimed the unalienable right of
young men after each war to keep
their pistols now as veterans
because they may need them
to blow out something one last time
for old times’ sake

Advertisements

2 thoughts on “And So I Read the First

  1. Слутим да је ова песма то што сте ВИ написали после читања – а не би је се постидео ни Ален Гинсберг. Ако сам у праву, онда Вама књига и не треба, изузев што бих обавезно препоручио и последњу од ‘Девет прича’, обавезно.. Зато што ми је стало да чујем Ваше мишљење: мени је остао утисак јачег ударца у соларни плексус, сличан ономе када сам изашао из Кинотеке, сав сможден, са пројекције ‘Streetcar named Desire’..
    Ја знам где је мој примерак ове књиге: поклонио сам га, као нешто своје најдраже, за њен 47-и рођендан једној драгој ми особи – звали смо једно друго духовним братом/сестром (одајем Вам, у знак захвалности за дивну песму, и чувану тајну да је та њена духовна лепота успевала да сија кроз прелепе очи таквом силином да сам пожелео и више) – али, веровала је и у хороскоп, Бога/попове, Tertium organum, светске завере. Остаде трајни утисак да смо тим дружењем једно дуго учинили богатијим, није ни то мало

  2. Jeste, ovo je doslo nakon citanja price. Mnogo me je uzdrmala. Uopste imam problema sa citanjem tekstova koji udaraju u ta slabo cuvana mesta. Ja bar ne umem da ih cuvam. Ali kad napisem nesto, povrati mi snagu. Da nije te cudne hemije koja me podize s vremena na vreme, pisanja i nesto ljubavi koja mi je zapala kao blago… no, svako se snalazi kako ume.

    Hvala Vam na deljenju ovako lepe intimne tajne. Secate se da smo se slozili u neznanju kako i sta uraditi sa vremenom IZMEDJU tih vratolomno euforicnih lepota koje nam se desavaju s vremena na vreme. A treba biti zahvalan za te retke ljude i trenutke.
    Moja knjiga (Stefanova, da budem preciznija, iako bi mi je on sigurno dao) nije izgubljena, tu je negde, potrazicu je. Knjige su uglavnom oko i na polici za knjige, ali poprilicno razbacano. Naci cu je, sigurno. Procitacu tu poslednju pa cemo pricati i o njoj.

    Sto se ove pesme tice – ona je nastala nakon citanja te price, i jednom prilikom sam je poslala jednoj devojci iz Australije, koje je i sama pesnikinja i strahovito boemski inspirativna, ma karakter kao iz prica (ona mi je poslala bila svog ‘Idiota’ da ga citam u nasem prevodu), a poznajem je eto ovako, preko Interneta i pisanja pisama, ali pisma tu nisu vazna, vec je ona prosto jedno prisustvo. Bila je vrlo mlada kad je zapoceo bio rat u njenoj Bosni. I ova pesma je puno pogodila. Eto kako nista ne znamo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s