Na dnu

Vilijam Krem je bio svedok, i revolucionar, i tokom života od 101 godine – koji još uvek traje – još jedan primer neverovatnih likova kojima je obilovao 20. vek od kojih su neki pretekli i u početak ovog. Van izvesnih krugova, o njima se malo zna. O svima drugima, ako je suditi po članstvu Facebook-a na primer, praktično sve.

Rođen 1913. u Torontu, sin rusko-ukrajinskih imigranata, već 1929. našao se par ulica od Vol Strita. Prodavao je kape, dok je svet svuda oko njega propadao. A tamo je došao iz Čikaga, gde su ga roditelji poslali da studira violinu. Nedugo zatim, krenuo je da čita Marksa, Lenjina i Trockog. Trocki mu se najviše dopao. Pun žara, organizuje omladinske radikalne grupe u Torontu. A kad se našao u Evropi 1936. krenuo je put Španije, da ‘prisustvuje revoluciji na ulicama’. Prelazak preko Pirineja je bio upečatljiv ne samo zbog predela – preko glave su preletali nemački bombarderi na putu ka jugu. U Barseloni je upoznao Džordža Orvela, koji se isto tu našao da bi podržao Trockiste. Između Nacista i Staljinista, oni su se držali po strani. Ne dugo. Odbio je bio da se pridruži drugim kanadskim volonterima u Internacionalnim Brigadama, ubeđen da bi mu to bio kraj – niko nije mirisao Trockiste. Uhapšen je kad su Staljinosti rešili da ih počiste. Posle više meseci u zatvoru, štrajk glađu ga dovodi u bolnicu i komunisti ga puštaju, jer su u tom trenutku imali veće probleme. Preko Francuske vraća se u Toronto, gde priča o iskustvima u Španiji, ali retko ko je bio zainteresovan. Velika Depresija se konačno bližila kraju, i Kanađani su bili gladni lepših priča. On kreće put Meksika. Jednom tamo, nije mogao da se vrati i pridruži Kanađanima u borbi protiv fašizma (Kanada je objavila rat Nemačkoj 10. septembra 1939.) jer mu Amerikanci nisu dopustili prelaz preko njihove teritorije sa političkom reputacijom koju je već stvorio. I tako ostaje u Meksiku. Nakon ubistva Trockog stoji na straži na njegovom pogrebu.  Uskoro zatim dobija posao kao korespondent za ‘Time Magazin’ i piše o revolucijama koje su izbijale po Latinskoj Americi. Upiranje prstom u američku upletenost u pučeve raznih vrsta (kojima će slediti masovni uvoz preživelih nacista) posle rata dovodi do gubljenja posla i on se vraća kući. Okreće se biznisu i gradnji. Osniva firmu koju će koju deceniju kasnije ostaviti svojim sinovima, Adamu i Džonatanu, a on se kao živahni penzioner baca na ekonomiju. Osniva društva, piše knjige, i proziva državu… i tako sve do pre koju godinu, a možda i danas.

Braća Krem su vlasnici zgrade u kojoj je i stan u kome stanujem – celog kompleksa od pet velikih zgrada, i brojnih drugih. Zgrada je u lepom kraju, iz stana se pruža prekrasan pogled na grad, i nema buba. Grejanje je uvek okrenuto na ‘hladno’ i stan opisuje standard svih stanova otkad je stanodavaca i rentera – leti je vruće i zimi hladno. Pola moje plate ode na stanarinu. Jedan od razloga da imam i onaj drugi posao, a povremeno i treći.

Vilijamova unuka, Rejčel, je mlada devojka zanesenjak operom. Gledala baš juče predstavu koju je njena trupa postavila – lepo je bilo, pomalo nespretno ali puno elana i šarma. Videla da jedan od donora otac, Džonatan. Zanimljive su te porodične veze, kontinuitet, razmišljala sedeći u gledalištu, slučajni prolaznik zapetljan u toj gustoj mreži. Sledećeg dana pročitala o Vilijamu. Revolucionari dolaze i prolaze. Revolucije propadaju. Samo na proleterijat se može računati da će uvek biti na istom mestu.

9 thoughts on “Na dnu

  1. Revolucionari dolaze i prolaze. Revolucije propadaju. Samo na proleterijat se može računati da će uvek biti na istom mestu.

    .. истина велика, одвајкада. Додуше неки револуционари су на неко време лепо уновчили своје револуције уколико су бивали довољено (храбри? бескрупулозни? поубијали конкуренте за уновчавање?) али од зграда се вероватно најлепше живи.

    Ја се зато на време узео у памет па купујем лото листиће, али ме неће курба госпа 😦

  2. Zanimljiv put, Djordje. Na primeru jednog zivota je uvek najlepse posmatrati kontradikcije zivotne. Uglavnom svi putevi vode ka istom, ali svejedno, neke je znaimljivo pratiti na mapi.

    Gorane, nakon sto sam napisala ovo iznad, zamislila se nad poslednjom recenicom. Razmisljala danas celog dana (kad nisam bila prekidana glupostima raznim). Skupila gomilu misli ali nisam imala vremena danas, mozda cu uspeti da ih uoblicim u nastavak u sledecih par dana.
    Meni je fascinantno kako se iste price ponavljaju unazad hiljadama godina, kao da su vezane za mehanizam postavljen jako davno, i niko ne ume da promeni raspored sati, muzike, programa. Promene se desavaju, ali kao da uvek slede istu formulu napred-nazad. Sto se lako svede na status quo.
    Steta, velika steta.
    I srecno! 🙂

    Ah da! Cula za ovog predsednika od jednog Urugvajca, i danas naisla na ovaj clanak:
    http://www.theguardian.com/world/2014/sep/18/-sp-is-this-worlds-most-radical-president-uruguay-jose-mujica

    Kod ovakvih sureta, prvo se postidim a zatim zacudim. na kraju obradujem. Samopostovanje je takva retkost, i integritet ne moze bez njega.

  3. Meni je fascinantno kako se iste price ponavljaju unazad hiljadama godina

    … мени није толико, пошто све све своди на паре, односно богатство – само што се некада давније пролетер називао роб, па су се ти називи ниже класе мењали до blue collar или како год..

    Гледе Мујице, видим на викију да је баскијско-изалијанског порекла, мада је моје виђење (у шали) да се ради о Јози Мујици из Какња, бившем члану СКОЈ-а који се као такав посветио уједињењу пролетера свих земаља. Бивша професија (тупамарос) само потврђује босанско порекло, ако је веровати старобеоградском мангупском жаргону (скраћеница гласи: тупсон) 🙂 .
    Али и млађи са ових простора би сигурно гласали за њега због легализације вутре 🙂

  4. Da, svodi se na vrlo jednostavan razlog. Ne znam zasto mene i dalje cudi. Valjda uporno odbijala da vidim celog zivota. Ne ide mi bas na cast 🙂

    I ja sam pomislila da je moguce hrvatskog porekla 🙂
    Ali sve ovo, od severa do krajnjeg juga je melting pot, i to mu je aposlutno najbolja strana.
    Fenomenalno je koliko nivoa je pokazano samo u jednom intervjuu. Moglo je da ispadne samo karikatura. Ali je i karikatura i tragedija, i sreca, upornost, vera, ubedjenje, izbor… It is so messy, yet…
    Nikada se ne cuje o takvim pricama ovde. Podsmeh kojim isprate sve sto iole mirise na socijalizam, o komunizmu da ne govorimo, je vrlo otreznjujuci – pokazuje ih u pravom svetlu. Money. I nista drugo.

  5. Тачно тако. Сећаш се, помињао сам како је пок. Живојин Павловић имао теорију о две цивилизације: кристална је прецизна и воли новац и материјално, а друга, аморфна – па, све јој је и у називу..
    О Мујици кристални пишу али не верујем да ће икада снимити холивудски филм, хаха.

    Иначе, шалу на страну из горњег поста – симпатичан и интересантан лик, као да је изашао из неке од књига латиноамеричких писаца, понајпре М.А.Астуријаса 🙂

  6. Dobro se secam te ilustracije. Karkater, porodica, civilizacija… da iko uspe da bude pristojno bice u svemu tome je razlog za slavlje, i cudo.

    Latnoamerkinaci su zanimljivi. Oni su, cini mi se, jedini koji nisu odustali od ideje socijalizma i jednakosti, uz sve uzase kroz koje prakticno sve zemlje na kontinentu prolaze. Ne poznajem puno ljude odande, imam samo jednog prijatelja, ali kad uporedim ljude koje znam iz Azije, recimo, I ljude koje znam odande… drugaciji svetovi. A ljudi su, opet, svuda isti.
    Sta ja u stvari znam 🙂

    Ne secam se da sam citala Asturijasa. Kako se radujem da ima jos toliko toga sto treba otkriti 🙂

  7. Well, расписасмо се овде – ваљда није проблем 🙂

    Латиноамеричку књижевност сам упознао сасвим случајно – и пре тога сам све књиге и писце читао серијски, по именима или по жанровима – а понајмање помодно..
    Међутим, почетком 1980-тих била је мода да се прочита роман који је добио Нобела, а Маркесових “100 година самоће“ су ме помало оборили с ногу, као и многе друге. 🙂

    Потом је кренуло то моје серијско читање – и сазнао сам да није Габријел измислио тај тзв. магијски реализам, већ да пуно јужно-америчких писаца тако пише. Мигел Ангхел Астуријас је само један од њих, давно је била његова трилогија (Господин председник, Очи покопаних, Зелени папа)..

    Не могу сада на брзину да претресем своју библиотеку – али овде се ради о томе да сви ти значајни писци са ових простора имају свој, бајковити, стил

  8. Kako je moguce da ovako nesto bude problem? 🙂

    Mislim da je sa svima islo otprilike isto to upoznavanje. Citala sam i druge osim Markesa ali mi je Asturijas promakao. Bio je to intenzivan period kad se prvo citalo a zatim zivelo, i naici na tako bogat svet, obelezen ludilom koje se nije u potpunosti razumelo tada, ali je imalo jasnu crtu zla i opasnosti, je mozda bio korak u svet realnosti iz sveta bajki.
    Moram da priznam da se secam jedino imena Kortesara ovako bez veceg truda unazad, ali citala sam sto god mi je doslo do ruku tih dana. I onda nisam nista dok nisam naisla na Bolanja i njegove detektive.

    Ima prijatelja Urugvajca, koji preslikava intenzitet kontinenta koji je stvorio takve pisce – I to je i blisko i toplo, I strano, i zastrasujuce, i tragicno… dosta mi je realnosti, cak i tudje.

    U poslednje vreme me jedino interesuje citanje pisaca koji su ziveli u drugom vremenu. Nisu njihove realnosti nimalo lepe, niti puno drugacije, ali nisu sadasnje, i to je vazno.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s