Studija dva filma

Moderato Cantabile se može naći na youtube-u. In The Mood for Love, sa engleskim titlom, isto tako. Digitalni svet pun filmova i priča, koje naizgled bestežinski i bez zvuka pristanu uz anonimne dokove, istovare svoj teret, ili blago, i nastave dalje. Ove dve priče sam gledala u razmaku od nekoliko nedelja. Bez plana, jer da sam planirala ne bih.

Crnobeli filmovi me uvek podsete na moju majku. Ona je bila temperamentna južnjakinja puna boja, pre Karmen nego Ingrid Bergman po svom prirodnom spektru, ali boje umeju da prevare. Za mene, iz razloga koje ne razumem sasvim, njen život i vreme su zarobljeni u monohromu. Čak i veseli filmovi crnobele kinematografije me podsete na nju. Oni ozbiljniji se transformišu u projekcije i potragu sa kojima se nosim danima posle.

Nisu samo boje. Praznina u ovim filmovima je kao treći čovek čija senka kontrastira još snažnije do kosti izbeljenu usamljenost. Ne znam zašto su svi ti evropski filmovi bili tako prazni kad su samo koju deceniju pre toga, tokom rata, i uprkos milionima žrtava, kadrovi uvek bili prepuni ljudi – živih, mrtvih, nacista, heroja… Kad se sve stišalo, odjednom su isplivala prazna mesta gde su nekada bili likovi, realni ljudi, ili život kakav je mogao da bude. Ali to nije moglo da ima efekta na one tek rođene i koji su stasali tokom decenija kad su svi žurili da zaborave. Ne razumem, kažem. Možda su u pitanju bili mali budžeti za snimanje. Ili… Decenija koja je za sva vremena razbila i sâmu koncepciju crnobelog sveta – ’70-te godine prošlog veka – nije promakla mojoj majci u svom šljaštećem ekstremu ali ona je već znala da je prekasno. Jednom kad u scenu uđe prekasno, boje su prve koje izađu, za njima sve drugo. I kad se okreneš nazad tražeći početak prekasnog, ili bar razumevanje, tamo je sve već izbeljeno, i ti u kadru stojiš sâma.

In The Mood for Love je sve suprotno monohromu. Da bi se toliko boja uguralo u svaku scenu morali su da ih dovoze sa sve većih razdaljina i da široka prostranstva kontinentalne Kine ostave u hroničnom crnobelom, bar za vreme snimanja filma. I uprkos najraskošnijem tehnikoloru, i tesnim sobama i ulicama na kojima živi previše ljudi, film je bolna studija o usamljenosti. Vrlo specifičnoj usamljenosti – usamljenosti žena. Kao i Moderato Cantabile. Ljubavne priče su pomalo neobične, ali to je prirodno pravo svih ljubavnih priča, i one su samo poslužile da uznemire površinu vode pod kojom se ništa ne menja. Ne kažem da neko drugi ne bi video  u ovim istim filmovima usamljenost muškaraca, što bi njihov jezik učinilo univerzalnim, ali moja majka nije bila univerzalna, i čak ne poznajem nikoga ko jeste, i univerzalnost najviše podseća na pijanstvo koje zamuti vidik i sve počne da liči zato što se ništa više ne vidi jasno.

Kad razmišljam o Maji iz vremena kad sam ja bila klinka a ona devojka, jasno se sećam jednog oštrog kontrasta toplim bojama juga: bilo je jako važno da se uda. Bila je vredna, dobar student i na vreme završila fakultet, i šta je drugo čekalo, na nju ili bilo koju drugu devojku? Jednom kad se udala, iz nje je izletela bila mala bela ptica, a ona je služila dalje ulozi verno i vredno, kako se i moglo od nje očekivati. Možda pamtim taj kontrast zato što sam već tada znala da to nikada neće biti moja ambicija, ali to je prečica i verovatno ne sasvim tačna. Istina je da ja nisam mogla puno da razmišljam o tome tada, i da sam samo osetila bila pritisak i stres kroz koje je Maja prolazila, ne samo u malom mestu na jugu, već bi je to pronašlo pod bilo kojim mestom pod suncem. Još pola generacije unazad je to isto pritiskalo moju majku, njene starije sestre pre toga…

Crnobeli filmovi me uvek podsete na moju majku. Ta sećanja uvek bole. Ne zbog toga što sam je izgubila rano – ja sam velika devojka i gubitak je deo ovog putovanja – već zbog kamere smeštene u njenom uglu koja nikada više nije videla poeziju. Iako je ona jednog dana izašla iz kuće kao što svako izađe iz kuće, izbora nikada zaista nije bilo. Taj prelaz, od topline doma do hladne budućnosti kojoj se ne može pobeći, je bio previše brz, šokantan. Zar može nešto da pripremi za budućnost bez budućnosti. Kad posmatram ženske likove u filmovima iz te epohe, očiglednost pogrešnog koraka ne znači da postoje pravi koraci, oni koji vode negde bolje. Odsustvo pravog koraka, praznina u ofisu mogućnosti je jasan obris tragedije pojedinca.

Filmovi su poezija u minimalizmu jednostavnih linija, u monohromu ili raskošnom spektru, i nepogrešivo podsećaju  da se u poeziji ne sme reći previše. Sve imitacije otpadnu, i sve se vidi. I pred tom slikom se uzburkaju emocije – ja dobijem poriv da se zavučem negde i ridam – ali ako se sve vidi, vide ga i drugi. U toj univerzalnosti nema puno utehe. Pogrešni izbori, usamljenost, prekasno… Sećanja na moju majku uvek bole. Nemam drugih. I kad je prepoznam u filmovima, ne znam gde je početak izdaje – u vremenu i kulturi koji su ih izneverili, nju i druge mlade žene, ili u meni koja je nisam sačuvala u punoj boji.

8 thoughts on “Studija dva filma

  1. Došla sam da ostavim komentar za prethodni tekst i onda ugledala ovaj tekst. U vezi s kojim bi trebalo samo da ćutim.

    Pa ipak… Negde sam pročitala (ja sam još uvek mislilac tuđih misli, što uopšte nije loše kako može da izgleda iz perspektive ljudskih prava i samo iz te perspektive; što bi, to o mislima, naravno, trebalo da važi i za mnoge druge ljude, samo što iz raznih razloga, recimo jednostavnih ljudskih prava, mnogi takav stav ne prihvataju), mislim kod Henrija Džejmsa, da ljude treba žaliti samo onoliko koliko oni žale same sebe. Ma koliko ta izjava bila izgovorena u kontekstu fikcije, zatim određenog društva u određenom geografskom prostoru, klase, društvenog kruga, nalazila sam često da je vrlo korisna, tačna. Mada, sažaljenje nije isto što i bol za nekim. Ali, u slojevima bola ima i saosećajnosti i neograničene nežnosti – sažaljenja, zatim i krivice, nemoguće potrebe da se nešto učini, pomogne, bezuslovne ljubavi dece prema roditeljima (što je, kažu, jedina zaista bezuslovna ljubav, ma koliko to zvučalo strašno, nemoguće), sećanja koje se po prirodi stvari menja. I kada se tako i raščlani, svejedno je, bol ostaje, nepromenjen, kao ameba kojoj ne možeš ništa.

    Sećam se (amarcord:) knjiga Margaret Dira sa odranije netaknutom ambivalencijom. Sa divljenjem prema njenom francuskom pismu i otporom prema slici sveta koju je nudila u knjigama. Možda samo iz sebičnih razloga što se njene priče nisu uklapale, nisu se mogle uklopiti u moja iskustva ili zbog nekakvog viška (ne sećam se čega, moći ili nemoći, koja mi se činila hinjenom).

    I još jedna tuđa (Fukoova) misao, izvučena iz konteksta, uz svest da sam izostavila sva grananja ovog teksta na blogu: …nije stvar u tome da se drugi razume, već da se nadzire.

    Nadam se da nisam ovakvim komentarom nadzirala. Ćutanje bi bilo prikladnije, ali i ono može da sadrži bilo razumevanje (najčešće izgleda tako, pristojno, a nekad i jeste reč o razumevanju) ili nerazumevanje ili nadziranje. Najbolje bi bilo artikulisano razumevanje.

  2. Amber, nema nadziranja, a I da ima ne bi smetalo. Iako nisam sigurna da razumem misao dalje od toga da treba postaviti granice I razumevanju I tudjem prisustvu u nasim realnostima, sa cime se apsolutno slazem I sto spada u fundamentalne stvari. Ako je to znacenje, onda nadzirati treba budno I uvek, pa I tekstove na jednom blogu (ja to stalno radim I onda sa njima bijem mentalne bitke).

    Sa Henri Dzejmsom se ne slazem. Dobar broj ljudi je jako pun samosazaljenja, I to je jedan od najvecih faktora njihove nesrece, a ume da se rasiri I puno dalje. Ljude treba zaliti spartanski, po mom principu – pomoci tamo gde mozes, ponuditi savet ako je potrebno, I onda se skloniti. Empatija je nesto instinktivno, I ona nas cini ljudima, ali to je intimna reakcija I stvar pojedinca.

    U ovome sto sam pisala u tekstu ima puno svega, previse. Nerazresen biznis, I ja mu realno ne mogu nista, ovim tekstom ili nekim drugim. Ameba, kako kazes, koja ce trajati koliko I ja.

    Djordje… stisak ruke.

    • U vezi sa Henrijem Džejmsom, mislim da je reč o tome da ne treba žaliti nekoga ko ne žali sam sebe (ili koji nije žalio sam sebe, upravo se nije samosažaljevao), samo zato što gledamo iz druge pozicije, perspektive, vremena, sopstvenih zaliha emocija. (A onima koji se samosažaljevaju, pa još i bez razloga, koordinata ili mere, nismo ni potrebni osim kao publika:) Mislila sam na anatomiju bola, kada sam pomenula misao H. Dž., i mestu sažaljenja u toj anatomiji.

      Što se tiče Fukoovog pojma nadziranja, to sam potpuno izvukla iz konteksta (društvene istorije najrazličitijih vidova disciplinovanja), ali u nekom smislu ima te potrebe u ljudskoj komunikaciji – a ako joj ja nesvesno podležem nadam se da ću je se svesno otresti – da u razgovorima koji bi trebalo da budu razumevanje tuđih reči, sagovornika, razumevanje svim svojim kapacitetima, zapravo bude samo „natpevavanja“, nametanja svog mišljenja, praćenja samo svoje niti, netraženih saveta, u tom smislu neke vrste kontrole (nadziranja), usmeravanja, razvrstavanja, disciplinovanja toka razgovora tako da se on navodi „na svoju vodenicu“. A to se tiče i samog jezika, zavisi od jezičke tradicije. Imam iluziju ili tačnu slutnju da je, na primer, francuski jezik toliko obogaćen da omogućava elegantno razumevanje (ali i elegantno nerazumevanje) drugog, dok je naš podešen za malo neposrednije upade u tuđe svetove. I sad me je odvukla asocijacija – zanimljivo je koliko ti možeš divno da preneseš atmosferu na jednom jeziku iako živiš u dva jezika kao u dva sveta. Moguće je da to možeš i u drugom jeziku. Ja engleski govorim i u razumem ponekad u svakodnevici i uglavnom u struci, ali ga u suštini ne osećam i onda ne mogu da odredim da li podjednako pišeš na oba jezika.

  3. Hvala sto si objasnila, sada bolje razumem.
    I u pravu si, I sa jednom I sa drugom izjavom. Obe se javljaju svakodnevno a najvise sluze u navigaciji gde sebe treba redovno proveravati u odnosu na druge ljude, njihove pozicije, okolnosti, individualnost uostalom. Sa Internetom smo svi vise naucili o sebi I drugima nego sto je iko ocekivao, pretpostavljam.
    Rekla bih da prepoznati granicu gde iznosenje misljenja prelazi u ‘natpevavanje’ ili ‘nadmetanje’ zahteva vezbanje I obracanje paznje.
    Sa izjavom H.Dz. u ovom slucaju je puno teze (za mene) zato sto je tako licno. Nedeljama sam se borila sa ovim mislima. Verujem da jednaku paznju obracam I na takve okolnosti, zato sto mi je to vazno I puno sire od ove situacije, I uvek ucim. Ali ako je anatomija bola ono sto posmatramo, linije nisu ciste ni jasne, ne mogu da budu. I volela bih da mogu da kazem da nije sazaljenje ono sto osecam I sto me najvise boli u ovoj prici. Ali ne verujem da cu ikada znati sasvim jasno.

    Sa jezicima je verujem pomalo neobicno, bar posmatrano sa strane. Ovde su razne situacije normalne. Pisanje je u sustini moja jedina komunikacija sa srpskim jezikom. Imam nase prijatelje, ali ne vidjam ih niti komuniciram sa njima vrlo cesto. Klinka prakticno ne zna nas jezik, sto je prilicno neoprostivo I ide na moju savest ali ni okolnosti nisu pomagale. Povremeno procitam nesto na Internetu, ne redovno niti puno.
    Kad pisem cesce na engleskom mislim da je vrlo dobrog kvaliteta, ali obzirom da nisam ovde isla u skolu I oslanjam se na sluh I citanje, ostace uvek inferiorno u poredjenju.
    Prilicno je fascinantno kakve se sposobnosti razviju kad se nadjes u izvesnim okolnostima, sa jezicima I sire.

  4. Напомена за Амбер: Ивана изузетно пише и на енглеском, али не би она то рекла па се зато ја јављам 🙂

    Ивана, и овај и претходни текст су само за читање, просто немам коментара колико су добри. Само си ме подсетила да си пре више година поставила на ‘Прозу’ фотографију своје мајке, па је после пар сати и уклонила. Било је дирљиво – и онај текст и тај гест.

    • Hvala, MuadDib:) Pretpostavila sam (i da Ivana podjednako dobro piše na dva jezika i da ne bi rekla:), ali pisanje na engleskom ne mogu da procenim sama. A to pisanje „u dva sveta“ teško mogu da zamislim, kao što ljudi na primer teško zamišljaju kako se na klaviru jedno svira levom rukom, a drugo desnom rukom, pa još teže. Naročito mi teško izgleda ostati u svom jeziku toliko delikatno, a ceo dan funkcionisati u svetu drugog jezika.

      Ivana, čini mi se da sam ja pomešala žanrove. Donedavno sam čitala tvoje tekstove isključivo iz ugla estetike, gledajući i na dokumentarne informacije kao na čistu estetiku. I nikada nisam pomislila da komentarišem, dolazila sam kada sam bila raspoložena baš za ovu poetiku, šetala se po blogu nasumično razgledajući, uživajući, pa odlazila da poslušam muziku koja je pomenuta na blogu ili za nekom asocijacijom na neku drugu stranu.

      Ali nedavno sam se ipak uključila, ne kao čitalac poetike, već kao osoba koja je primetila da se nešto desilo, da je nešto iskočilo iz zgloba, poetika možda, a onda sam tek stvarno ugledala, uzela u obzir i mogućnost komentarisanja i ušla u priču kao slučajni prolaznik (a s druge strane sveta) koji pita: „Da li je sve u redu? Vidim da ste dobro, ali da li je zaista sve u redu?“ sa namerom da na potvrdan odgovor prođem, odem svojim putem, s osmehom i sigurnošću da je sve u redu, da me je samo prevarila neka promena svetlosti na tren ili neki takav detalj.

      I tako ću se ja vratiti u žanr, u estetiku, razgledati blog kao lepu knjigu, kao „Pokretni praznik“ ili „Kod Hiperborejaca“ i ćutati, jer imam utisak da sam upala u priču kao ono jednom Vudi Alen u „Madam Bovari“. I da sam tako narušila neku finu ravnotežu na blogu, bilo šašavo kao Alen ili slično, kao da sam pitala Hemingveja: „… a koje je bilo ono belo vino što si pio u „Klozeri d Lila“? ili Lenona: „A što da zamislim lepši svet? Kakva ti je to gitara?“ … ili već tako nešto.

      Ćutaću, ali prolaziću ovuda rado, naročito San Franciskom ili onuda gde peva Jose James ili onde gde komšije okupljaju celu malenu zajednicu, kao i ranije, sa zadovoljstvom i s osmehom:)

  5. Nekad je stvarno dobro, a nekad je OK (ovo sa engleskim). Nije to nista lose ni skromno, vec moja procena. Da imamo razlicita misljenja I perspektive osvezava 🙂

    I eto kako ste me oboje podsetili, ti Amber na San Francisko, Gorane na postavljanje I zatim uklanjanje fotografije… (ti sve pamtis a ja hvala Gospi ne toliko).
    Iz ove perspektive, ovaj blog je recimo jedan od ribara na obalama Sene (citala bas o tome danas u knjizi). Oni su tamo da ulove veceru, da budu sami, da osete sunce I posmatraju reku I ljude koji posmatraju njih, da budu deo necega… I ovaj blog ne bi nikada bio tako lepa i neobicna kombinacija privatnog i javnog mesta, niti bi mi znacio toliko, bez vas koji ne samo da svratite i procitate, vec ostavite I razmsljanje, asocijaciju, ili samo osmeh. Svoj trag.
    Sa tekstovima i arhivom ovo je dobar blog, sa vama je izuzetan.

    Amber, razlog zbog koga si odlucila da ostavis komentar je dirljiv, veliki, mocan. Ako ne ispruzimo ruku kad osetimo da je dodir nekome potreban, kao da nismo bili tu uopste, kao da nicega nema I svi (pro)padamo.
    Nisam bila svesna te promene koju si cula, mozda sam oguglala, mozda je samo jedna od varijacija. Ali to nije ono sto je vazno. Hvala.

    Potrebno je puno hrabrosti postaviti nesto licno na ovu mrezu rasutih i labavo povezanih tacaka. Svaka rec da deo nas, izdvaja lik iz mraka.
    Postojanje je tako delikatno I zivot cesto tako bezobziran.

    Nadam se da ces uvek slediti poriv, ili osmeh, draga Amber. Meni je jako drago da smo se srele 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s