Beleške iz Nice (1)

Ideju sam dobila jednog jutra kad sam posle  svraćanja u ’La Fougasserie’ pekaru na uglu rue Poissonnerie u koju se išlo svakog jutra po nešto sveže za doručak krenula dalje, imajući na umu jedan market u kome smo već nekoliko puta kupili vrlo slatke dinje, i tako izašla na Place Rossetti. Trg je ispred katedrale Sainte-Réparate i popunjen je stolovima i suncobranima ispred gusto naređanih kafea i restorana. To nije bilo naročito rano ujutro i bilo je mirnije nego obično, ali u Nici jutra i ne počinju rano, ni za trgovce ni za turiste. Dobar broj radnji je tek otvarao, iznosili su se stolovi i roba, prali prozori, ulice su se polako punile. Pod suncobranima su sedeli nasumice poređani ljudi, uglavnom su pili espresso, kroasan na tanjiriću pored, ili nešto drugo za lak doručak. Tu sam spazila jednog muškarca kako sedi sam, zamišljen, polako je kašičicom mešao svoj espresso, opuštene noge pod stolom, dan tek pred njim. Izgledalo je da je tu dolazio svakog dana i tišina njegovog jutra mi je privukla pažnju. S mesta gde sam stajala, posmatrala sam ga neopažena, i bio je iz nekog razloga neobična pojava u tom gusto ispletenom Starom Gradu gde ma kako da sam skrenula nisam bila dalje od nekoliko kratkih koraka od kuće.

Čim mi se ukazala prilika – par dana kasnije – uzela sam par sati za sebe jednog popodneva i korak po korak došla do trga, našla sebi jedan stočić i poručila cappuccino. Sedela u centru ljudskog vrtloga, glasovi sa njihovim jezicima su preletali u svim pravcima, konobar je vešto klizio između stolova i ljudi, i za moj sto svraćali su jedino vetar i golubovi. Uveče je ovuda teško probiti se od gužve, naročito pred sladoledima kuće Fenocchio, kojih ima i bukvalno sto vrsta. Da bi se sve izložile frižideri su poređani jedan uz drugog i zauzimaju dobru trećinu te strane trga, i opslužuje ih osoblje od njih 10-15. Moj pogled je istim neužurbanim ritmom prelazio od šoljice do ulice, susednih stolova, fasada, da bih na jednoj od zgrada oko trga uočila, na poslednjem spratu, kako se bela zavesa nadima od vetra kroz otvorena vrata terase. Ona je to radila u blagim talasima nepredvidive frekvencije, ponekad jedva ivicom da je prešla okvir, a ponekad bi se velikom oblinom koja je ličila na razigranu podsuknju iz nekog od prethodnih vremena izvila daleko napolje. Možda sam sedela pola sata i gledala u zavesu, možda duže, svaka fasada u Starom gradu praznik za mene pa i taj isečak terase sa lepršavom zavesom. Pratila sam pomno varijacije pokreta, izvukla aparat, ali fotografija ne bi uhvatila verno njenu tihu egzibiciju tog popodneva visoko iznad gužve. Imale smo dva jedina tiha mesta u Staroj Nici, zavesa i ja.

U gradovima gde su uzane ulice kanjoni između bliskih zgrada koje se dižu uvis po pet-šest strmih spratova, tišina je retka i kad naiđe, neobična je. Svaki zvuk doživljava čudesnu amplifikaciju u tesnim koridorima, i kroz otvorene prozore oni ulaze u stanove iznad ulice kao da sa njima ulaze i ljudi koji ih prave, ili vespe na kojima tandrču i sve se odvija u svakom stanu i svačijem životu, svuda jednako, svuda istovremeno. Slušati šta ljudi pričaju dok prolaze tik ispod naših prozora bi bilo jako zanimljivo, pomenula je klinka jednog dana, ali treba poznavati sve ove jezike. Ona je bila fascinirana prozorima Nice, i ulicama, ljudima, svime. I ja. Najlepše je bilo kad izjutra prođe kolona dečice koju vaspitači i vaspitačice vode nekud, i oni pevaju, ili prekidaju strofe uzvicima i pitanjima. Najgori su bili zvuci kasno u noć, kada se čuveni noćni život Nice ne gasi, i ne gasi, i… nemoguće je spavati.

Sa trga sam krenula ulicom kraj katedrale, bez određenog cilja, i uočila da deo ulice rue Colonna d’Istria koji se pruža iza katedrale nema praktično nikoga. I to je bilo neobično, pa sam krenula tim putem. Zgrada katedrale čije je lice na strani trga strogo, vertikalno, gotika i barok izmešani u pravom omeru, sa ove zadnje strane je velikim, glomaznim oblinama pritisla ulicu i zaklanja poveći deo neba svojim tvrdim suknjama. Radnjice imaju otvorena vrata, povremeno neko besposlen izađe napolje, baci pogled šta se dešava, i vrati se unutra. Privukla mi je pažnju jedna galerija. Ličila je spolja na kombinaciju galerije i ateljea, i pozadi je sedeo umetnik. Ušla sam da malo razgledam. Podsećao me je na nekoga, moguće arhetipskog slikara sa svojom prosedom kosom i bradom. Dobar deo radova je na podu, u gustim pakovanjima naslonjeni jedni na druge, zidovi su puni, i pogled mi je pao na jedan ram na podu. Sarajevo iz ratnih godina ’90-ih. „Ovo je bila moja zemlja,“ rekla sam mu. Složili smo se da gradovi ne smeju da budu target. Nikada. Rekla sam mu da preko puta nas živi autentični ubica, koji je star i siromašan. Dominira ovim periodom njegovog života tema toreadora i scene koride. Govorim mu da sam upravo pročitala ’Sunce se ponovo rađa’ od Hemingveja posle puno godina, i Hemingvej ume da izdrži test vremena. Razumem ga bolje sada. Mislim da razumem i umetnika. Ulazim u drugu sobu. Tu je nered ateljea još veći i prostor je tako intiman, kao da je takav bio unazad ko zna koliko dugo. Na čiviluku vise radni mantili, šeširi, stvari su bez reda ali znam da nije tako. Pitam ga za dozvolu da uslikam par detalja, ne, ne njegov rad, već bih htela da uhvatim deo atmosfere, ako je to uopšte moguće. Pitam ga o staroj štamparskoj presi, i on se sada zagrejao pred mojim radoznalim pogledom. Rasklopio je, pokazao mi kako radi – nema ih više puno, ova je originalna iz doba Napoleona III. On je i danas koristi i održava sa velikom pažnjom. Njegovo ime nije pseudonim, objašnjava. Ruine nekadašnjeg zamka na brdu u Carcasson regiji u južnoj Francuskoj su gde su nekadašnji plemići Kabaret živeli, ima fotografiju. Očarana sam mirom koji vlada u ovoj ulici, u njegovom prostoru. Volim takve stvari, prostor i ljude koji se dopunjuju. Stari gradovi odišu takvim vidom mudrosti. Trajanje i prolaznost,  dva neprolazno nespojiva koncepta za ljude u njima imaju svoju najpuniju ilustraciju. Ljudi to ne bi mogli, ali gradovi kao prirodna ekstenzija života u njima proživljenim, sakupljaju sve, nose ih, pamte.

Odlazim dalje. Rue de la Prefecture je bučna, široka za ulicu u ovom delu grada, ali tu su važne građevine i uvek se nešto dešava. Apoteku na Place du Palais vode dvojica apotekara koji imaju držanje i fine profile aristokratije. Kod Opere sam okrenula krug i vraćam se duž Cours Saleya, ali ne pre nego što sam ušla i polako obišla ekskvizitnu Auer radnju. Vratiću se ovde sa klinkom. Kraj Opere vredi proći svakog dana jednog života. Popodne prostor Cours Saleye zauzmu restorani sa njihovim stolovima i vreva postaje sve veća kako se približava noć. Skrenula sam opet s ulice i u jednu crkvu. Unutra je potpuno prazno, tišina ima matiranu i prozračnu plavu boju zidova, i vazduh je iste boje, i ja, sigurno. Svi smo atomizirani delimično u ovakvim prostorima. Sa drugog kraja, iza oltara izađe jedna povijena figura, sporo, hramlje. Pred oltaorm se okrenuo licem i poklonio, sporo krenuo dalje. Kad sam ga videla jasnije shvatila sam da je u pitanju grbavac. Izgleda jako star. Crkva izgleda kao njegov prirodni dom i utočište. Napolju nastavljam svoj spori hod ka kući. Nailazim na sto za kojim sede četvorica tinejdžera, i igraju šah. Na svakom koraku me sačekaju najobičnije stvari i ja im se radujem. U ovakvom ambijentu sve je izložbeni komad, ili meni tako izgleda. Pitala sam klince da li mogu da slikam njihovu tablu. Oni su spremni da poziraju, ali meni je uvek neprijatno da slikam ljude, a nekad mi prosto smetaju. Možda je u pitanju potreba da uhvatim scenu koja u sebi sadrži toliko potencijala kad je prazna, i ko god je ispuni, to čini na kratko, uzme je, i ostavi za nekog drugog kad krene dalje. Prolaznost i trajanje. Nisam odmakla dalje u konceptima.

Nica je puna tihih mesta.

Advertisements

Romantična priča o ljubljenju sa dečacima

Bio jednom jedan dečak Nikola. Ne znam kojim je sve putevima išla njegova sudbina pre nego ga je dovela u Bor, ali on njome i dotadašnjim performansom uopšte nije bio zadovoljan. U nekom trenutku tokom njegovih 16 godina, umrla mu je majka. Njegov otac je sada bio oženjen po drugi put i Nikola je imao sasvim malu, majušnu sestru, sa licem majmunčeta i čupavom glavicom kuštrave kose. Nju je jako voleo, ali odrasle ni malo. Naročito svog oca nije mirisao. Takav motiv – netrpeljivost prema uspešnom i popularnom ocu – i za ovakve provincijske slučajeve uvek poteže sirotog Edipa, neispavanog, neobrijanog i u bade-mantilu, kome su silom uvalili kompleks kao kamen Sizifu i pride naturili krivicu. Zašto ne ostaviti izmučenog momka u njegovoj epohi da se nosi sa svakodnevicom, nikad nisam razumela. Meni je on u najboljem slučaju bio antički primer obožavanja starijih žena. U najgorem – arhetipski jadnik. No, situacija je bila vrlo realna, i bolna, naročito Nikoli. Svetski bol se lako prima u malim mestima.

Meni je bilo 15 godina. Skoro pre toga moj život se razbio, prosto razbio o nešto neumoljivo, monolitno i beskrajno veće od mene. Tih nekoliko meseci do pojave Nikole uopšte ne pamtim. Išla sam u školu svakog dana, onda je došao zimski raspust i Jasna i njeni su se preselili za Beograd. Ali ja apsolutno ništa od toga ne pamtim. Utrnula. Potonula. Ne sećam se ni kako sam njega upoznala. Verovatno je on upoznao mene. Svi karakteri iz života u to vreme kao da su se pojavljivali niotkuda, sa spremnim scenarijem, dok sam ja samo nagađala smisao, a najčešće nisam uopšte ni pratila.

Ipak, mislim da se naš susret desio na probama recitala, jednog od onih vatreno-rodoljubivih, za koji su nas izmešali iz svih generacija. Patos i borbenost, stradanje i vera u pobedu dobrog nad zlim. Sada mi je sasvim očigledno, prvi put da sam uopšte pomislila o tome, da mi profesorka srpskog nije dala ulogu zbog mojih dramatičnih talenata. Verovatno je to bio njen pokušaj da mi pomogne sa vraćanjem u neku vrstu normalnog života i nema mnogo boljih metoda za to od glasnog čitanja savremene rodoljubive poezije.

Nikola je imao lep bariton. Bio je baš izdžikljao za svojih 16 godina. I imao je jako veliku glavu. Sve u svemu, nesrazmeran, baš po meri onoga kako se osećao. Trenutak gde moja memorija o njemu počinje je jednog dana posle škole, išli smo zajedno kući i on je rekao bez uvoda: „Zaljubio sam se“. Ja nisam pitala u koga. Pogledala sam

ga sa strane, nasmešila se i rekla „Kako se to dogodilo?“ Najširi mogući osmeh blaženstva mu se razlio po licu. Rekao mi je kasnije da je strepeo da ću ga pitati u koga. Nikola se bojao, onako sav pun besa, da ne kapiram mnogo stvari u Univerzumu – u kome se on neprekidno vrteo, trudeći se da ga raspetlja – i strepeo je da se zaljubio u glupaču. A u pitanju je bio samo običan slučaj urođene averzije prema potvrđivanju očiglednog. I obnevideloj, teško bi bilo zameniti pogled koji te proždire sve od korena kose do gumenih đonova za interes u anatomiji. Ili to ljubav uvek jeste?
No, ja sam prošla test, izgubljena, često očajna devojčica na dijeti od hormonske supe, koja je sada morala da se nosi i sa lavinom Nikolinih emocija u svojim rukama, krilu, oko vrata, u kosi…- ma bilo ga je svuda!

Nije me tada pitao da li mu uzvraćam osećanja. Možda mu to uopšte nije bilo važno, ili je mislio da će se sve prepreke istopiti pod silinom njegovog zažarenog sunca. Ja se nisam izjasnila. Bio mi je drag, blizak i lepo je bilo sa njim. Ljubav, čak i nečija druga, je bila kao svež prolećni dan usred monohromatskog sivila koje nikako da prođe.

Od tog dana Nikola me je držao za ruku. Prosto je uzeo. I radovao joj se toliko da nisam imala srca da je uzmem natrag. Pisao je pesme i poklanjao ih meni, čitao ih meni, pisao ih za mene, gledao je u mene, dodirivao me i da je mogao udahnuo bi me i zauvek zadržao negde u nekoj od unutrašnjih šupljina. Kad nisam bila zbunjena i pomalo zastrašena tolikim intenzitetom emocija, zavidela sam mu.

Ja sam već neko vreme bila svesna toga da sam seksualno biće. Maštala sam o ljubavi koja ne priznaje granice, ma ne priznaje ništa, bila pomalo zaljubljena više puta, ali nikad načisto kako se to meri, i šta se konkretno sa time radi. Zvanične poruke čestitosti i lični imoralni impulsi su me jedili do izluđivanja. Kada dopustiti dečaku da te dodirne, gde i koliko dugo, uključiti moralnu štopericu koju su mi okačili oko vrata nekoliko godina ranije, šta je u redu a šta nije, pa povrh svega još i ljubljenje! Svi su se ljubili, i meni nije bilo jasno zašto. Ili su oni znali nešto što je meni bilo nedostupno, ili je u pitanju bila ista stvar kao sa cigaretama – svi su pušili. (Ali ja nisam!) Kao što mi je ruka bila prisvojena, trofej mog pristanka i pripadanja, tako se i ljubljenje podrazumevalo. Odmah od početka.

Verujem da je tu bio i početak kraja. Da je Nikola umeo, mogao, znao da bude strpljiviji, i sačeka sa ljubljenjem, naša je mogla biti ljubavna afera veka. Ili bar jedna od miliona kandidata.

Koliko god sam pokušavala da budem pažljiva, slomila sam mu srce. Mogla sam i da ga bacim u usijanu vatru borske topionice, džaba sav trud i iskrena naklonost prema njegovom vlasniku. U naredne tri godine Nikola i ja smo jedva razmenili par reči. Više nisam umela da čitam njegove poglede. Nakon nekog vremena počeo je da se zabavlja sa jednom devojkom iz mog društva. Izgledali su zaljubljeno i srećno. Ja sam sve to gledala sa osmehom uzvišene ravnodušnosti i malom, sasvim malom dozom samozadovoljstva. Nije bilo šanse da je njoj pisao pesme. (Da li je?) Sačuvala sam one njegove/moje/naše, ali vremenom su negde nestale, skupa sa mnogim drugim tragovima tog vremena, u nastupima očajanja, bunta i koječega drugog. Osim sa odrastanjem, činilo mi se da sam se svakim dahom borila za opstanak.

U međuvremenu sam naučila da se ljubim.

Nikolu sam jednom srela na ulici u Beogradu. Dopadali su mi se tada gradovi u kojima možeš da slučajno naletiš na ljude. Ne odviše često, ali ipak u okviru jednog životnog trajanja. Takvi susreti te nateraju da uvek držiš uvučen stomak, staviš karmin pre izlaska i ne pojaviš se ni mrtva na ulici neočešljana. Studirao je filozofiju i izgledao vrlo pun sebe i svog smisla. Ja sam bila na pogrešnom fakultetu, i dalje u pogrešnom životu, ali nisam htela da odustanem. Ideje u mojoj glavi su se durile u mulju, zbunjenost je suvereno vladala, a život je morao da se popuni diplomama i uspesima.

Bilo mi je drago da ga vidim. Sreli smo se još par puta nakon toga. Jednom prilikom, u njegovom stanu razgledali smo ploče, ali ja sam gledala u njega i razmišljala da li želim da ga poljubim. Još uvek je imao veliku glavu. Za to vreme, Nikola je pričao i pričao, kao što sam ga zapamtila. Najednom sam čula šta govori i primetila da nakon reči pitoreskno dodaje slikovito, nakon reči deskripcija opis…i shvatila da on misli kako ga u stvari ne razumem. I da mu je to pričinjavalo zadovoljstvo. A nije imao pojma kako sam naučila bila da se ljubim. Ne, Nikola se nije mnogo promenio. I dalje je delio svet isključivo na one koje voli i one koje mrzi, između kojih je vladao pomalo zbunjeni zakon spojenih sudova. Pitala sam ga zašto se ponavlja. Nije odgovorio. Meni je bilo pomalo tužno, pomalo neprijatno, a malo i smešno. Ja sam bila smešna. A bilo je i glupo. I to sam bila ja. Zaključila sam tada da se treba držati podalje od tih prošlih, nakrivljenih ljubavi. One nikome ne stoje više dobro i izgledaju mnogo bolje na starim fotografijama. Ili u pričama.
Dok nisam nekoliko meseci kasnije srela jednog drugog bivšeg dečka, odmah sledećeg nakon Nikole, koji je te školske godine podrhtavao unutrašnjom groznicom držeći me za ruku i ljubio me kao da ću mu izmaći, i čije je srce završilo na istom mestu kao i Nikolino. I tada mi je bilo žao. Pokazalo se da sam bila apsolutno u pravu, ali sam to priznala sebi tek nekoliko dugih godina kasnije. Nedovoljno ljubljeni dečaci ne praštaju. Od tada, susrete sa bivšim ljubavima sujeverno tretiram kao i susret sa crnom mačkom. Pljunem tri puta protiv uroka, i zaobiđem. A novim ljubavima kažem odmah na početku: ili ću ja tebe poljubiti – kad sam spremna – ili ništa od ljubljenja.

Čula sam kasnije od Jasne, koja bi ga srela na ulici ili čitala o njemu u novinama, da je Nikola stekao reputaciju po ekscesima i lošem ponašanju. Nadam se da se tu negde potkralo i malo sreće, bar u kratkim trenucima predaha između gluposti i promašaja.

I eto, to je priča o Nikoli. Sve je bilo baš tako, osim ako bi je on ispričao. U svakoj priči ima više početaka, nepoznatih razvoja, detalja zaboravljenih namerno ili nepažnjom, ali je kraj uvek jedan.

Najdosadniji muškarac na svetu

Jednog dana je u radnju na Yonge Street-u u koju je retko ko ulazio ušao jedan muškarac. Vitak, srednje visine, dobro ošišan, srednjih 50-ih po slobodnom nagađanju, i bio je vrlo prijatno iznenađen radnjom i njenom vlasnicom. Iznenađenje je instantno i glatko prešlo u udvaranje. The propriator je bila zatečena takvim razvojem. On je bio ljubazan, obrazovan, osećao se u svojoj koži i ulozi kao neko kome je sve složeno po meri, i time bio jako zadovoljan. To je za svako poštovanje, imala je mišljenje o takvim pojedincima vlasnica radnje prethodno, jer dobar život u ovom surovom svetu nije mala stvar sve i kad neko dolazi iz privilegovanih slojeva, ali joj njegov pristup bez ikakvog povoda nije prijao. U njenoj radnji gde je ona domaćica pa tako vezana pravilima customer service-a i gostoprimstva bila je stavljena u nelagodnu situaciju.

Nije propriator-ica imala ništa protiv udvaranja, nije joj bilo ni prvi put, pa čak ni u radnji, ali njegov način joj se nije dopao, naprotiv – izazvao je lavinu odbojnosti. Sva se spetljala. A on je gledajući njenu zbunjenost znalački prosudio da je zatečena pa daljom dedukcijom i bez sumnje sa velikim iskustvom iza sebe zaključio da je stidljiva – to nije bilo bez osnova jer se ona toliko zbunila da je pocrvenela – što je on sa veseljem komentarisao i u čemu je baš uživao. Vlasnicu tj. domaćicu je gledao kao da je pečeno pile, ili kokoška, što nije retka nomenklatura kad su u pitanju žene, i on će evo ovog trenutka izvući fino ispeglanu salvetu, zabiti je sebi ispod brade u okovratnik kvalitetne košulje, i poslužiti se, i to rukama, sa guštom. Oslobođen dalje potrebe da se muči do cilja jer mu je cilj došao sam, razdraganom posetiocu je naišao bio trenutak iskrenosti kao lovcu na blago kad ono zasija pred njegovim pohlepnim očima, i on joj je rekao: ja operišem sa ženama tvojih godina, to je moj atar, i – odmerio je još jednom – ti si moj tip. Sa širokim osmehom je čekao da vidi efekat svoje izjave – rumene obraze, oboren pogled, drhtave ruke se podižu do belog grla i sličnu epiku erotskog kanona. Naša vlasnica se naslonila leđima na zid da se ne bi srušila, i tu pokušavala da povrati disanje i primiri drhtanje ruku. On je nastavio: sada moram da idem ali svratiću opet da se dogovorimo za izlazak. Još jednom je odmerio sa zadovoljstvom i krenuo nevoljno ka vratima.

‘Ne, hvala,’ izgurala je iz grla stidljiva domaćica. On se okrenuo, izraz lica zbunjen, nije dobro čuo. ‘Molim?’
Ne,’ ponovila je propriatorica, razgovetno ovog puta, sada već prisebnija. Njegov izraz je iz zbunjenosti prešao u nevericu. Stajao je kraj vrata i gledao je bez reči, ne više nasmešen. Ona je uzvratila pogled, ne više stidljiv.

Propriatorica koja to više nije, nije nikada uspela da shvati šta je toliko izbacilo iz ravnoteže, nju, koja je uspešno izlazila na kraj sa svakakvim ljudima, i u svakakvim situacijama. Bio je u pitanju jedan od onih dana, bez sumnje, kada klasične kombinacije predatora izađu u grad. To su dani kada i obično cool vlasnice odlepe sa postolja i požele da lete, lete, ili bar mlate rukama i nogama dok ne naiđe neki veliki vetar – up, up and away!  Bila je prilično poražena, nekadašnja vlasnica, da je propustila šansu da svet učini boljim, uradi nešto ako ne i značajno bar lekovito – bilo šta – ali nije. Na drugom nivou, brzopotezno napuštenom kao toxic dump, cvetalo je gađenje nad njegovim ponašanjem koje je bez ikakve sumnje imalo puno uspeha kod žena inače bi ga on korigovao. Svaka životinja nauči kako da se ponaša u O.K. koralu, samo treba napraviti ogradu na pravom mestu i od dobrog materijala. Teško joj je pao i sindrom pečene kokoške. Koliko je on puta bio uspešan sa tim nastupom dok ga je tako usavršio, pitala se i žmurila nad odgovorom koji je zalazio u velike brojeve. Nekadašnja vlasnica je bila jako besna, ali nije htela da bude besna na žene, one nisu krive. Svejedno je bila besna i bes je zanosio i prema ženama, nije bilo pomoći. Da je taj njegov stil prošao kod jedne žene je nepojmljivo. Da je prošao kod više žena je neoprostivo. I on je pomislio da je ona baš jedna takva, po njegovoj meri…

Nije joj se nešto slično desilo jednom.

Poslednji put nedavno.

U ponedeljak. Liči na Charlton Heston-a u poznim godinama. Prišao je vrlo blizu, našoj nekadašnjoj propriatorici. Odnekud se znamo, rekao je. Osmeh je znalački, efekat izmeren i sertifikovan. Ne znamo se ali sreli smo se prethodno, odgovorila je i izmakla se unazad. Zapamtila je jer kad god je neko gleda kao pečenu kokošku ili neku drugu jestivu živinu svi alarmi krenu da sviraju vrlo glasno i treba joj pola dana da ih isključi. Poučena prethodnim iskustvima prepoznaje pogled: ti spadaš u moju sferu interesovanja, ja operišem u tom rejonu i slične zvanične seksualne politike koje bez ikakve sumnje imaju i svoj Ustav ili tako neki vrhovni pravilnik, i veliki procenat podrške među glasačkim telom. Neki to zovu i kulturnom normom, ali nema u tome ničeg normalnog. Zubi i znalački pogledi su zreli za terapiju anti-psihoticima, misli bivša vlasnica. Ona bi da ih razbije sve, od sveta do normi do zuba.

Iako je sretala i udvarali su joj se muškarci u širokom rasponu godina i stilova, uočila je da predatori smatraju sebe vrhunskim poznavaocima plena. Čula je od drugih žena da se i njima slično dešava. Vrlo je specifičan paket u kome ti muškarci dolaze. I predator i nagrada je njihov brend. Oni će te prožderati i time ti učiniti veliku uslugu. Zadovoljstvo je mala nagrada za njihov trud, neznatna u odnosu na kvalitet žderanja. I find you attractive and my calculations tell me that you are an insecure and submissive female who longs for a man of my high esteem. We are a perfect match, baby. I’m your man and you’ll make it worth my while. Come to Papa… – ostatak su statistike.

Ono što nekadašnja vlasnica dobro zna o seksu je da sve što ima veze sa seksom najmanje ima veze sa seksom. U uslovima jedne kulture, između dvoje ljudi, između svega.  Zna i da je predatorski stil i dalje veoma raširen način ponašanja muškaraca prema ženama, bez obzira na godine. A i stil široko varira: od ovoga koji ona dobija – koji je smestio sam sebe među dostignuća modernizma  – do brutalnog nasilja koje pevazilazi sve druge brutalnosti kojima su ljudi obeležili istoriju i jedni druge. Ako se nasilje izdvoji iz ovog mozaika i ostavi po strani, ostaće gomila šarenog materijala koji se rasteže na sve strane i zadovoljava vrlo, vrlo šarene potrebe, i taj i takav plastelin uvek prolazi overen štambiljem consenting adults. Consenting adults se tako uvrstio u visoko društvo poštovanih laži sa najvećim brojem mutacija, i računa među svojim jednakim demokratiju, liberté- égalité-fraternité, pa dugi niz garantovanih ljudskih prava i sl.

Ponekad propriatorica koja to više nije pomisli kako bi još mogao da se upotrebi materijal od koga je ona napravljena. Na primer, da se izduži, rastegne njen plastelin, postane od nje jedan debelovratni dugački crv, ultravioletno miroljubiv, travojed ili tako neki, koji se blago ljulja kad hoda i voli da miriše cveće, a seksu pristupa kao da je upravo otkrila nešto čemu mora prići – ili je možda bolje zaobići? (iz bazične opreznosti kojoj se s pravom duguje preživljavanje vrste do 21. veka). I am drawn to you. They call this chemistry but it feels more like electric storm. If nothing happens, I’ll live. If nothing happens you’ll live. But if we walk away, a taste of regret will linger. And that I’ll remember: missing you.

Taj jezik razume.

Može ponekad i sasvim jednostavno kod debelovratnih crva: Let’s get it on. Šteta je da nije svako Marvin Gaye, ali… – (uzdah) nije ni svako drugi Marvin Gaye.

Moses-Marc Antony-Michelangelo-Ben Hur-Jovan Krstitelj-look-alike od ponedeljka – arhetipski muškarac, ako je ikada jedan postojao – je podsetio na još nekoga. Najdosadnijeg muškarca na svetu. Oh, dear. On joj je rekao bio da žene očekuju. Od muškaraca. Da ih poljube, da ih podignu, da ih spuste, da ih okrenu u levo, ili desno… ne zato što ne mogu same već eto – one očekuju. Fuck.

Iz slušalice izlazi glas
najdosadnijeg muškarca na svetu
Kad bi bar recitovao
ili zapevao
ima lep bariton
‘Ohhhhh, I love to love you, baby’
Ona ga je nazvala
Veče je bilo prazno i –
šta je mislila..

Sedi u krugu svetla crvene lampe
crvenih obraza
i majica na njoj je jednom bila crvena

Njegov najbolji pokušaj
kaže tonom političkog aktiviste
da mu nedostaje fizička intimnost
To se zove seks
Ne zato što je dirty
već je puno čistiji
od bljutavosti njegovog očaja –
ali ništa ne govori

Fiziologija intime
zaslužuje fascinaciju poroka
ne banalnost potrebe

Završetak je nezgrapan kao
i početak
Da li je ovo bio njen
najbolji pokušaj
pita se u iznenada tihoj sobi

Pere zube. Oporo-slatki miris
menstrualne krvi
u kupatilu
Tušira se
otiče i malo krivice
Žao joj ga je       Ne i sebe
Za nebo se zalepio Mesec
Za nju se lepe
i odlepljuju
dobro
loše – većinom loše
Nanosi kremu
od stopala naviše

Prvi utisci

Prošla su dva dana ali ja bih potpisala da ih je bilo bar 180. Šest meseci, u prevodu.

Prvi utisci su da sam puna utisaka.

Kindness. Ne postoji način da se izmeri moć takvih postupaka i reči. Nisu teške ali su i dalje retke. Recimo, danas na ruti busa 34 ponudila sam jednom mladiću sa Bliskog Istoka sedište jer je nosio neku poveću kutiju i na slobodno sedište do mene se smestila njegova majka, koja je isto nešto nosila, a meni se činilo da je on sa tom svojom kutijom prilično labilan i da bi za sve nas bolje bilo da on sedne. On je zahvalio na ponudi i odbio, nisu išli daleko, nasmešio se široko. Ali mi je naročito zahvalio, posebno, što sam se uopšte setila. Da njemu ponudim sedište. Ne verujem da mu se ikada desilo. Najveća verovatnoća koja može da zapadne nekome ko izgleda kao on je da bude označen kao terorista.

Nešto kasnije, ponudila sam sedište jednoj trudnici, koja nije bila baš sa velikim stomakom ali dovoljno je štrčao da prepoznam da je trudna a ne u zbunjenom stanju gojaznosti. I ona je odbila, nije išla daleko, plus je bila zdrava i osećala se dobro. I ona je zahvalila što sam uopšte ponudila. Ona je isto bila tamnije kože. Ističem zato što sa mojim belim licem i engleskim koji odaje vrlo malo akcenta, ili ga vrlo malo ljudi detektuje, ja ne ostavljam utisak imigranta. A ovde su imigranti i ovdašnji puno više podeljeni, ili odvojeni, nego što bi se očekivalo. A ‘očekivanja’ postoje na mikro nivou – ona koja se stvaraju putem prepričavanja – i onda dolaze ona zvanična, po kojima je ovo zemlja neviđenog blagostanja i ispunjenih obećanja ako vam je ikada palo na pamet da postanete imigrant. Što je, naravno, obični bullshit, ali u poređenju sa drugima… Poređenje je ključni faktor kod cvetanja bullshit-a svih vrsta.

Na mom novom poslu svi su imigranti. Belih ima najmanje, i oni koji su beli su iz Istočne Evrope. Da budem preciznija: na tom nivou posla, svi su imigranti. Praktičnim jezikom rečeno: ovo su sweatshops za obrazovane imigrante. Oni su bolje plaćeni, imaju beneficije, i uopšte su pravi srećnici – među imigrantima. Neki od njih postanu i menadžeri – drugim imigrantima. Dobar broj primenjenih nauka i industrija, i svakakvih drugih polja i industrija, vrvi upravo takvim ljudima. Princip je vrlo sličan kao kad se segragacija ukinula u Americi: crnci su počeli da napreduju u obrazovanju i blagostanju, i kad su počeli da se naseljavaju u belim komšilucima, belci su se iz njih iselili. U ekonomskim uslovima vlada sličan princip: priliv obrazovanih imigranata u bojama duge je pojeftinio poslovanje kompanijama – što je bio ogroman bonus za te iste kompanije – a ovdašnji, uglavnom beli, su se premestili na poslove koji su bolje plaćeni, i zahtevaju… da se bude beo ili ovdašnji.

Ako su imigranti žene, to dodaje jednu još poželjniju dimenziju poslovanju korporacija. Jer žene će otrpeti što niko drugi neće, i radiće do poslednjeg daha, ne zato što ne umeju drugačije, već uglavnom imaju bar nekoliko ljudi koji zavise od njih.

Svi koje sam srela su vrlo ljubazni. Belih lica ima najmanje, i među njima su skroro sva iz Istočne Evrope. Oni tamnije boje su uglavnom iz Azije, ali ima i drugih kontinenata. Slična je situacija kao u busu: kao neko ko je ovde duže od većine njih, i bez lako uočljivog naglaska, ja sam im vrlo čudna. Čak i nakon što su čuli da sam i ja samo još jedan imigrant, činjenica da sam ovde dugo, plus to neobično odsustvo akcenta, čini me retkom pticom koja je sletela na putu ka nekom drugom mestu. Jedino što ja nemam plan leta, i slećem gde slećem, često ne po svom izboru, a neretko mi se dešava i da padam. Niko još nije u opis posla, bar od poslova koji obezbeđuju preživljavanje jedinke, porodice, vrste, uveo posmatranje. Kao posmatrač, smatram sebe vrhunskim stručnjakom. U drugim sferama posla, ovog konkretno, biće puno toga za učenje. Što nije loše, jer će brže proći sati u radnom danu. Što je isto daleko od lošeg, jer sati ima puno. Priveležila sam sebi da kupim tablete vitamina D – neću puno sunca videti tokom zimskih meseci, a ni onih prolećnih kad sunce opet ojača.

Sve ovo što sam rekla ne znači da su beli ljudi nestali, oni neimigrantskog porekla. Ne, oni su se samo povukli sprat više. Bukvalno. U ovoj kompaniji, i svakoj drugoj. Ako su imigranti ušli u menadžment, onda su oni drugi u egzekutivnom krugu. I oni su nesumnjivo na tim poslovima jako dobri, jer organizovati sve ovo na ovakav način je bez ikakve sumnje ingeniozno. Vrlo inteligentni i obrazovani ljudi su zahvalni za priliku da imaju pristojnu platu – od one vrste koja obezbedi osnovne stvari a ko je štedljiv može da proba i ceo paket aranžman američkog sna – i trudiće se jako puno da pokažu da to zaslužuju, jer u njihovim zemljama je sve puno gore, i na kraju svako bude srećan.

Ili to tako zvuči.

Biti inteligentan u ovakvom vakuumu kao što su ljudske hijerarhije i sav bullshit na kome su izgrađene, stvara uslove za svakakve aberacije. Kojima smo svi svedoci svakodnevno. Ima među njima i onih koji prolaze sa glamuroznom titulom ‘umetnost’, ‘inovacija’, i svakakvo drugo perje se tu smešta, ali bullshit je to što jeste, sa bilo kakvim pakovanjem. 

Neverovatno je da su ljudi ovakva živina, je jedan od dominantnih utisaka. A mislila sam da me ne može puno iznenaditi. Svi ostali utisci se takmiče, i ukazuju na šareniš oko mene, i lica različitih fizionomija, i trude se da me ubede da neću nigde i nikada biti zarobljena – ako bi neko trebao da dobije nagradu za posećivanje i nepripadanje, to bih bila ja – iako im uopšte ne verujem.

A one male ljubaznosti s početka – kod mene to je pitanje osnovnog vaspitanja koje je duboko uvreženo, ostatak sam izvela na osnovu posmatranja, mog zanimanja po izboru: neverovatno je koliko možete postići lepom reči ili postupkom. Od najmanjih nagrada kao što je osmeh do onih koji promene živote. Nije ni teško. Zašto to nije u osnovi svakog ljudskog društva ostaje nerešiva zagonetka za mene.

Novi život

U subotu smo klinka i ja svratile u supermarket u kraju koji vode Iranci i zove se simpatično ‘Friends’. Nedavno je odmah do njih otvoren mnogo veci supermarket od strane velike korporacije, koje ovde obično poseduju i vode takve biznise. Iako sam ja od onih koji uvek biraju da podržavaju nezavisne i male biznise, u poslednje vreme redovno kupujemo u onom ‘velikom’ a kod Iranaca svratimo povremeno za neku delikatesnu stvar. Oni nam to ne zameraju, i uvek su široko nasmešeni za svakoga. Iza kase se smenjuju različiti muškarci, ponekad je tu i jedna žena, i očito je u pitanju family business, gde ako biznis i nije veliki familija jeste.

U subotu je iza kase bio jedan pripadnik srednje generacije i odmah je pitao da li smo kupile lutriju. Izgledalo je da je on stvarno zabrinut oko toga da ne propustimo ovakvu šansu – jackpot od 30 miliona dolara – i konverzaciju je uglavnom vodio sa klinkom jer ja nisam odmah ni shvatila o čemu priča. A on je uveliko slikao ružičastu budućnost, sa nesumnjivim priovedačkim talentom u sebi koji još nije otkrio blogove i druge opcije koje Internet pruža, pa krenuo da me ubeđuje da ako ne zbog sebe, moram zbog nje, i zar ne želim da započnem novi život… Klinka je s lakoćom ušla u njegovu priču a meni je trebao koji trenutak da se snađem, i pošto sam ja držala novčanik, odjednom su oboje gledali u mene sa velikim iščekivanjem.

Ja sam od svega čula ‘novi život’, što je izazvalo naglu reakciju kočenja. Iranac je sa takvim ubeđenjem i entuzijazmom govorio o novom početku i životu na jastuku od 30 miliona da nije bilo sumnje kako su svakome ko je ušao u radnju neverovatno skočile šanse da ih dobije – i jastuk i milione – ali ipak… ‘novi život’…

Kupile smo jedan ticket – samo jedan? – i izašle napolje, klinka baš zagrejana idejom kako bi mogle da potrošimo te i tolike pare, dok sam ja i dalje visila nad ponudom novog života.

Moj život nije loš. Ima spoljnih faktora, ali i tamo gde je dobar i tamo gde je loš, ja sam odgovorna – VIP, službeno lice, glavni krivac i poduzetnik. I moram da mu priznam da u svetu kakav jeste i uz sve moje krivice, on zaista uopšte nije loš. Nema sumnje da pare kupuju sreću, ali za promenu karaktera nema pilule koja pomaže. Jedina olakšavajuća okolnost sa parama je da neke strane karaktera ne moraju da se pokazuju pa dremaju u hladu, ali kod nekih karaktera ni to ne pomaže. Ne znam kako bi se moj karakter snašao sa puno para. Nije da sumnjam u njega, ili mislim da je neki nepodoban, prosto ne znam, i ne bih imala ništa protiv da probam, ali baš me je uzdrmalo bilo to sa novim životom a da nisam razumela sasvim zašto.

Nekoliko dana kasnije, zvali su me iz one firme u kojoj sam imala dva nezaboravna suseta pre nekoliko meseci i o kojima sam napisala studiozni exposé, i ponudili mi posao.

Oni su u strahovitoj žurbi i sve zavisi od toga da krenem što pre. To je prilično neobično u poslovanju ovde – možda sam ja stvarno njima neophodna kako sam predvidela bila onom prethodnom prilikom – i taj neočekivani upad je odjednom rasturio moj ležerno sastavljen život kao kulu od karata. Nisam se setila da proverim loto, ali eto novog života kad mu se najmanje nadaš. Rade se dugi sati, počinje se pred zoru, plata je ispod proseka, niko ne hoda već svi trče do sledećeg zadatka, gde se dok oni stignu sakupilo još bar tri nova…

Prihvatila sam bez oklevanja. Zato što ako bih oklevala… nije nemoguće da bih odustala. A odustajanje nije znak dobrog karaktera. Zbog toga sam prihvatila, zbog dobrog imena i reputacije svog karaktera. I još, zbog svega što se zove razumna odluka, i iz straha…
Možda sam zbog toga sada ispunjena strahom pred novim životom.

Vest je još uvek sveža, prvi dan predstoji u ponedeljak; sa svakim minutom koji me približava ponedeljku uviđam sve više koliko će ovo promeniti sve. I ne samo za mene. Klinka i ja pravimo nove strategije i organizaciju, i obe znamo da neće biti lako. Njoj je na početku srednje škole potrebna sva moja podrška, sa novim poslom imaću manje vremena. Moraće da poraste brže nego što smo planirale. Ovaj blog, na kome pišem redovno više od tri godine, svedoči da sam živela život gde nisam puno pažnje posvećivala vremenu, i uglavnom se postizalo. Započeti roman i par filmskih scenarija, ideje za buduće romane i scenarije, priče za blog, časovi plesa, šetnje ulicama, čitanje, razmišljanja, razgovori, ideje i rešenja…  Moj život je, dobar ili loš, imao moj ritam, i sada više neće.

Ovo je poslednji dan mog starog života i ne znam kako da ga provedem. Imam dosta toga da završim, i napolju je hladan decembarski dan. Trebala bih da uradim nešto, volela bih da od ovoga napravim mali celebration, samo ne znam kako. Možda se izvučem do destilerije na šoljicu čokolade… ni tamo stvari nisu više kakve su bile. Promene stignu svuda, i uglavnom bez puno obzira prema nama koji smo ih prizvali.