Vlast

Rece jednom jedan funkcioner (te prijatelj te neprijatelj, dobavljac, izbacivac i prostirac vesa): „Ja bih ukinuo zenama farbe za kosu, lakove za nokte, sminku, pa da se jasno vidi ko je ko i sta je sta.“

Ako dodje moj red: „Ja bih ukinula zene.“

Advertisements

Kako izabrati zanimanje

Imala sam 10 godina kad se otvorila baletska skola, i majka me je odmah upisala. Ja sam se vec uveliko tada vrtela po dnevnoj sobi, propinjala na prste i mahala rukama u polukruznim ili sveobuhvatnim formacijama dramatike. Na audiciji su to isto trazili od mene, samo su oni birali muziku. Niko nije sumnjao da cu uci i sve piruete uraditi iz cuga, samo da mi pokazu kako. Ucitelj baleta je bio onizi muskarac u ranim tridesetim, sa sirokom golom brazdom od cela do iza temena, kratko osisanom kosom sa strane, jarecom bradicom, ostrim pogledom i salom oko vrata. Nije ulivao poverenje na prvi pogled, ne svojim izgledom vec necim iza nezadovoljnih ociju. Nas ucitelj nije bio srecan covek. To mi nije smetalo, ja sam bila vec navikla na stroge ucitelje. Mirjana Maric je bila zena velikan – pravedna, stroga, i nesentimentalna. Dva meseca nakon pocetka baletske skolske godine, na casu koji se odrzavao u svetloj sali glatkog poda u muzickoj skoli, odlutala sam bila u sanjarenje na trenutak, ili pet minuta. Iz cega me je prenuo prodorni vrisak mog ucitelja.

“Ne pazis!!!”

Njegov bes je bio toliko dzinovski, veci od cele zgrade, da me je prosto smrvio. Iz mene je momentalno nestala sva muzikalnost i prirodna ritmika, i kuci sam otisla sva slomljena. Nikada do tada nisam videla nekog tako razjarenog ni zbog cega. Otisla sam bila na jos jedan cas, ali niceg vise tu nije bilo za mene. Tako se i pre nego sto je pocela zavrsila moja karijera balerine.

U stvari nije. Ne znam da li je to malo zadovoljstvo sudbine, ili osveta mrzovoljnom ucitelju – na pomalo neobican nacin, balet je postao nesto sasvim drugo. Naime, u Starom svetu i u Novom, u razlicitim zemljama, tokom mnogo godina, najraznorodniji i potpuno nepoznati ljudi – od mlade Kineskinje u piljari do obraslog u bradu ulicnog muzicara, Ruskinje u svastarskoj radnji, mladica u redu za karte, i najsarenije ljudske galerije izmedju njih – iznebuha bi mi se obratili pitanjem: “Da li ste balerina?”

Nije toliko neobicno da bi neko pomislio da sam balerina, ali zasto me pitaju, to ne razumem. Niko me nikada nije pitao da li slikam, kome odlazim kuci, koja je moja omiljena muzika… – svaki put, bilo gde, i na razlicitim jezicima, uvek jedno isto pitanje. I na podjednak nacin postavljeno – sa pogledom u kome ima znatizelje ali mnogo vise izvesne nedokucive radosti iscekivanja. Koja bi se instantno povukla kad bih ja odgovorila ‘ne’ i zamenila je svest da su prekoracili granice uljudnosti, da su ispali smesni, da… Posle dovoljno susreta sa gasenjem te radosti u nepoznatima, nisam vise imala srca i promenila sam odgovor u ‘da’. “Znala sam!” ili “Bilo je tako ocigledno!” bi bila njihova zahvalnost. Uz sirok, radostan osmeh.

Niko nikada nije zeleo nista vise. To sto su saznali im je bilo dovoljno. Kao potvrda, pretpostavljam. Ali i dalje ne znam cega. Da su bili u pravu? Nemoguce je da ljudi zaustavljaju nepoznate zene na ulici cudnim pitanjem da bi se osetili bolje. Zar je zaista tako malo stvari u zivotima ljudi koje im daju osecaj nepogresive sigurnosti? I kako bi slucajan susret na ulici sa jednom balerinom mogao da donese nekome radost? Da bi oni otisli dalje svojim putem zadovoljni makar i laznim odgovorom? Do danasnjeg dana ti susreti ostaju misterija za mene.

I onda mi je jednom prilikom prisla vitka, mlada zena u jednoj simpaticnoj radnji, i pitala:” Da li Vas ljudi stalno pitaju da li ste balerina?”

Moja reakcija je bila nemusta zatecenost. Samo sam potvrdila glavom.

“I mene,” odgovorila je uz sirok osmeh. “Dok Vas nisam sada videla, nikad nisam mogla da razumem zasto me uopste to pitaju.” Onda je samo pokazala rukom na sebe, pa na mene. Stajale smo na istovetan nacin – razmaknuti vrhovi stopala sa precizno istim rastojanjem, prava ledja, vrat i brada pod izvesnim uglom, ruke nemarno prekrstene. Nismo licile, i bile smo identicne.

“Da li ste i Vi poceli da im odgovarate ‘da’?” nastavila je. I opet sam klimnula glavom. Nasmesile smo se jedna drugoj zaverenicki. I otisle svaka svojim putem. Ni jedna od nas dve nije bila blize razumevanju misterije, samo sada znamo da postoji neka potreba u ovom svetu sa previse potreba koju mi, nas dve i ko zna koliko jos slucajnih balerina, ispunjavamo. Arhetipi, andjeli, anahronizmi? Neka bude.

Nikad ne reci ‘nikad’

Legla sam sinoc oko pola dvanaest, sklopila oci i otvorila ih u 9:04 jutros. Mislim cak da sam bila u istom polozaju.

Tako nesto mi se nije desilo…recimo 11 godina.

A dan juce nije obecavao. Ni dobar ni los, vise los nego dobar, vise tmuran nego svetao, uglavnom prazan iako pun posla.

Neuroza nije tako losa stvar. Ponekad ume lepo da iznenadi.

Na mukama sam (lakim) da li da ovom danu obecam specijalni status, tretman za bogove, i nakitim ga svime sto volim. Ali necu. Nista ne moram danas, i nista i necu. Samo cu zadrzati ovaj osecaj slatke tezine u udovima.

It’s all about me!!!!

Imam jednu drugaricu, oblu, toplu i milu Filipinku, koja je mene izabrala. Upoznale smo se nekom prilikom na mestu sa puno ljudi, i par nedelja kasnije ona se javila. Bilo je to vrlo prosto, rekla mi je, dopala sam joj se, i eto nje, da napravi prvi korak, ispruzi ruku, i uzme me za drugaricu. I ja je pustila. Najvise jer nisam imala srca da odbijem. A da ne ispadnem gadna i nesocijalna.

Nije bas tako. Kod tog prvog susreta, kad je ona dosla da me vidi i ostala sat i po dok joj nisam rekla da sada moram da idem, apsolutno neocekivano i ne znam otkud, moja nova drugarica je u meni probudila radost. I tako je bilo i svakog sledeceg puta.

Ona je uvek spora, cak i kad zuri, prica mekim glasom, a kad se smeje pokaze sitne bele zubice i oci joj sijaju kao da je neko po njima prosuo ulje iz magicne lampe, i ona se prosto zagrcne od toliko smeha koji se gura da izadje.

Ne vidjamo se cesto, ali mi ona redovno salje mail-om svakakve izvestaje – pozive na okupljanja, info za koncerte i predstave, i nikad ne zaboravi da negde u pisamce smesti ‘my dear’. Iz nekog razloga, ja sam na tu njenu kombinaciju osobina postala slaba. Pa sledi dalje, da cak i kad mi posalje one chain-mailove koje treba dalje prosledjivati da bi se pokazala ljubav prema bliznjima, suznjima, podjednako kao i nevidljivima, koje ja nikad ali nikad ne saljem nikome, i na koje pri prvom pogledu vrisnem od uzasa i onda… prosto nemam srca da obrisem pa joj ih vratim. Sto je ispunilo svrhu, i ocito znaci da je ona na listi mojih omiljenih likova. Ona zna da ih ja ne saljem nikom drugom, i ja prosto cujem njen zvonki smeh sto je uspela u nameri i ja ga poslala bar jednoj osobi. A sto je to ona – pa da, to je najnormalnije. To je i bila cela svrha poduhvata – pomisliti na drage osobe na svojoj mailing listi, i poceti od jedne je jako dobar pocetak.

Jutros mi stigne mail sa gornjim naslovom. U pismu je bio nize prilozeni upitnik, sa njenim odgovorima. Da nije kompjutera ja bih nju zamislila kako je cvrsto stegla olovku i popunjava predano, vrh jezika viri izmedju zuba usled prevelike koncentracije. Ja opet, kao i svaki put, prvo vrisnem. I onda shvatim da moram da joj odgovorim, nema druge.

Kad sam zavrsila, i poslala joj nazad odgovore, uhvatila sam sebe da se smejem i saljem upitnik jos jednoj osobi. Mislim da znam zasto. Because it’s sweet. I kad ste vi poslednji put sreli svoju magicnu Filipino drugaricu koja se odaziva na ‘Sweet’?

Directions! Now, Here Is What You Are Supposed To Do…And Please Do Not Spoil The Fun! Hit Forward, Delete My Answers And Type In Your Answers.
Then  Send This To A Whole Bunch Of People That You Know…And Send It Back To Me  So I Can See Your Answers, The Theory Is That You Will Learn A Lot Of Little  Known Facts About Those You Know. Remember To Send It Back!

1. WERE YOU NAMED AFTER ANYONE?

2. WHEN WAS THE LAST TIME YOU CRIED?

3. DO YOU LIKE  YOUR HANDWRITING?

4. WHAT IS YOUR FAVORITE LUNCH MEAT?

5. DO YOU HAVE KIDS?

6. IF YOU WERE ANOTHER PERSON WOULD YOU BE FRIENDS WITH YOU?

7. DO YOU USE SARCASM A LOT?

8. DO YOU STILL HAVE YOUR TONSILS?

9. WOULD YOU BUNGEE JUMP?

10. WHAT IS YOUR FAVORITE CEREAL?

11. DO YOU UNTIE YOUR SHOES WHEN YOU TAKE  THEM OFF?

12. DO YOU THINK YOU ARE STRONG?

13. WHAT IS YOUR FAVORITE ICE CREAM?

14. WHAT IS THE FIRST THING YOU NOTICE ABOUT PEOPLE?

15. RED OR PINK?

16. WHAT IS THE LEAST FAVORITE THING  ABOUT YOURSELF?

17. WHO DO YOU MISS THE MOST?

18. DO YOU WANT EVERYONE TO SEND THIS BACK TO YOU?

19. WHAT COLOR PANTS AND SHOES ARE YOU WEARING?

20. WHAT WAS THE LAST THING YOU ATE?

21. WHAT ARE YOU LISTENING TO RIGHT NOW?

22. IF YOU WHERE A CRAYON, WHAT COLOR WOULD YOU BE?

23. FAVORITE SMELLS?

24. WHO WAS THE LAST PERSON YOU TALKED TO ON THE PHONE?

25. DO YOU LIKE THE  PERSON WHO SENT THIS TO YOU?

26. FAVORITE SPORTS TO WATCH?

27. HAIR COLOR?

28. EYE COLOR?

29. DO YOU WEAR CONTACTS?

30. FAVORITE FOOD?

31. SCARY MOVIES  OR HAPPY ENDINGS?

32. LAST MOVIE YOU WATCHED?

33. WHAT COLOR SHIRT ARE YOU WEARING?

34.  SUMMER OR WINTER?

35. HUGS OR KISSES?  

36. FAVORITE DESSERT?

37.  MOST LIKELY TO RESPOND?

38. LEAST LIKELY TO RESPOND?

39. WHAT BOOK ARE YOU  READING NOW?

40. WHAT IS ON YOUR MOUSE PAD?

41. WHAT DID YOU WATCH ON T.V. LAST NIGHT?

42. FAVORITE SOUND?

43. ROLLING STONES OR BEATLES?

44. WHAT IS THE  FURTHEST YOU HAVE BEEN FROM HOME?

45. DO YOU HAVE A SPECIAL TALENT?

46.  WHERE WERE YOU BORN?

47. WHOSE ANSWERS ARE YOU LOOKING FORWARD TO GETTING BACK?

Untitled

Kad sam bila mala, ali sasvim mala – pa i malo veca – znala sam kako napraviti svet boljim i lepsim. Nisam mislila da mi treba vise iskustva od onoga sto sam vec bila stekla, niti da bih trebala jos nesto da naucim. Kako su godine prolazile, doslo je iskustvo, i naucilo se stosta, ja sam zaboravila kako.

Sada ne znam da li ga i sama cinim gorim i ruznim.

Umetnost

Mirise zamamno ispod zutog dugmeta meseca 
djuvec 
ili paprikas 
u julskoj noci 
Kuvaju Rumuni 
ili Rusi 
u mom kraju 
sirotinjski narodi Evrope 
i njihova umesnost pravljenja klin-corbe 
prenesena preko Atlantika u ovaj svet 
koji nikome ne daje ono sto vec nema sam
Ovde su svi muskarci... 
I sve zene... 
Do u slovo simetricna raspodela mogucnosti 
Marksisticka dogma tiho cveta 
Shhhh - za nekim stolom se veceras dobro jede 
u nekom krevetu glasno stenje 
Zar postoji veca pravda 
u ovom svetu nad svetovima 
od zvuka kasike i klizave gimnastike 
medju bogatima i siromasnim 
I niko od toga nece napraviti umetnost 
Amen

Kako citati magazin

Na Net-u postoje magazini koji vam daju samo okus svoje ponude, obicno uvodni pasus, i za ostatak ponude link na kome mozete da se pretplatite. Oni su mozda uspesni, mozda nisu, ali su definitivni snobovi. Postoje i oni koji vam nude sve na citanje. Imaju i arhivu, i samo u orijentaciji moze da prodje celo popodne. Oni su snobovi po svojstvu uspeha, jedina podnosljiva vrsta, cak vrlo privlacna, onakva kakvom ja volim da zamisljam kavlitetnu burzoaziju iz proslih vremena. I onda postoje oni treci. Oni koji vam ponude u plavom nesto od svog sadrzaja – vrlo raznovrsnu i kvalitetnu selekciju – ali ne sve.  

Ne znam zasto je tako, ali ove poslednje najvise volim. Mozda jer naprave izbor, svesnu odluku da postuju citaoca, ali i svoje autore, investitore i sve druge upletene, i onu osnovnu otkad je sveta i veka: za privilegiju citanja kvalitetnih magazina se placalo. Ovi moji miljenici nikada nisu toliko uspesni da su van domaha poverilaca, ili da ih par losih meseci ne bi bacilo njima u ralje – svejedno, oni rade svoj posao kao i uvek, uz neizbezna prilagodjavanja modernizmu. Ima necega u tom pristupu sto je meni neodoljivo.