Ekspresionizam

Bolnica se zove St.Joseph’s
Irski svetac, mozda poljski
Pod zastitom Svetog Josifa sklopite vedje
ili ruke
i prigrlite sebe
svi nesveti
Vozac u tramvaju daje upustva gde da izadjem
U masivnom lavirintu povezanih zgrada
dominira braon cigla iz 50-tih
Huk vetra orkestrira ambijent drugog vremena
Jeza se hvata za prste, lice i ulazi ispod kaputa
Imam instrukcije u notesu
ali svejedno u hodu trazim upustva od prolaznika
Stara navika
Volim da gledam u lica stranaca kad podare malu ljubaznost
domacice, ubice, prezaposleni trudbenici svacijih zivota
Vrata na ulazu se otvore automatski
i nalegnu slucajno na moja pluca

Martin je danas imao operaciju
Minorna stvar, objasnio mi je sinoc
i znaci da posle par sati
neko – odrasla osoba – ja
treba da ga odvede kuci
uz uputstva za negu i par recepata za analgetike i laksativ
Kako ce se tamo snaci sa sveze isecenim organizmom
stepenicama, krevetom, odlaskom u kupatilo..
Snaci ce se
Niko ne pretpostavlja da zivi sam
Ni-koga ne zanima

Ulazim u prostor veliki kao sportska hala
U istoriji sportskih hala one odvise cesto sluze za
slaganje ostecenih ljudskih tela na gomile
U sredini montazni zidovi odvajaju prostor za osoblje
Oko njih u sirokom preglednom luku leze pacijenti
svi sa iseklinama na telu
i razlicitim stadijumima mamurluka od anestezije i analgetika
odvojeni teskim gumiranim zavesama
koje kad se navuku ponude malu privatnost – od cega?
Tudjeg bola?
Niko ne gleda ni u koga

Vidim Martina
blede i plave koze
ruke miruju na belom carsavu koji ga pokriva
Kraj njega se vesto vrzma medicinska sestra
u zelenim pantalonama bolnicke uniforme
i kosulji u deset neuskladjenih boja
sa nacrtanim karakterima koji se bece
Kralj Lir
nasminkan kao cir
glumi veselog klovna
Niko ovde nije veseo
Pacijenti leze zatvorenih ociju
Kraj ponekih sede drugi ljudi i gledaju da nista ne vide
Za minorne operacije
svima je na licu smrtno ozbiljan izraz

Martin me sada vidi i upucuje slab osmeh
Donela sam mu kroasan
I jedan sebi
Braon kesa iz pekare se zgrcila
na stolici kao pacov zalutao u asepticnu komoru
Nikome se ovde ne jede
Osim meni
Martin je visok i snazne gradje
Smanjen hirurski precizno
drhtavih prstiju i zbunjenih ociju
izgleda kao starac i dete
Ohrabruje me iscrpljenim osmehom
Drago mu je da me vidi
a meni je drago da ga ne volim vise od ove blage tuge
I bes osecam
a najvise strah
Isekla bih sitno veselu kosulju
rasirila ruke medicinskoj sestri da joj pokazem – ovako
nek’ ih privije sve na mesnate grudi
pevusi ruske balade, ili poljske, moze i irske
spusti svakome ruku na celo
Na zbirno sakupljen jad kao prljav ves
mi, posetioci, zasadicemo drvece
Naici ce jednom neka deca ovuda jureci za loptom

Sestra sa zakopcanom kosuljom
proverava poslednji put – mozemo da krenemo
Pomazem mu da ustane
Oblaci se okrenutih ledja
Kroz otvorenu bolnicku haljinu
podrhtava dlakava zadnjica kao par zgurenih zivotinja
Glas dopire sa prednje strane i kaze da nije stidljiv
Mozda zna u sta gledam
Ili prica o svom strahu
I mom
Pomazem mu sa carapama i patikama
pakujem ostatak stvari i kesu sa kroasanima u ruksak
on seda u stolicu sa tockovima
Guram je do izlaza
Osecam zatezanje misica
i povratak vazduha u pluca
taksi je pred vratima
Napolju je vazduh hladan i svez

Njegova kuca je blizu
Penje se uz stepenice cetvoronoske
U sobi je pripremio sve na dohvat
elektricni kotlic za caj, vodu, osnovne namirnice
i kliznu polugu iznad kreveta uz ciju pomoc
ce ustajati i spustati se u krevet
najtezi i najbolniji poduhvat do sada
Analgetici ga napustaju i bol nadolazi
Ne da mi da pomognem
morace sve sam
Pijemo caj
pojela sam kroasan pazljiva da ne ostavim mrvice
Lezi na krevetu sa naslaganim jastucima i pricamo
Za sve godine prijateljstva prvi put ga cujem
bez cinizma i pirueta
IQ testova i bravura
Kao iznenadni mir posle dugogodisnjeg rata
osetim da ga volim
vise nego ikad pre
ili sto cu u buducnosti
Ovaj trenutak u bednoj sobi
na spratu sumorne kuce
u sporednoj ulici
je najlepsi koji cemo ikada imati

Vec je 6, moram da krenem
Ustao je da me isprati do vrha stepenica
Napolju je vazduh hladan i svez

Mesec dana kasnije

Idemo da gledamo film u pola deset ujutro
Ljudi zure na posao i da nije ovako hladno
dekadencija takvog cina bi me inspirisala na nesto bolje od
trenutne mrzovolje sa kojom
gledam tmurno u druge ljude u autobusu i izdvojim medju njima
zenu koju poznajem
Autobus vibrira i giba se kao umorni gorostas
Na stanicama spusti jedno koleno da olaksa uspon i silazak
i iskrivi sve putnike u desno
Kaputi isparavaju parfeme, proslogodisnje snegove
i hemijsko ciscenje
Posle deset stanica izlazim i prekinut razgovor
ostaje da visi nad nepomirljivim svetskim pitanjima
kao galeb koji odbija da sleti na ledeno jezero
Pogledam u decembarsko nebo
istovremeno se probije zrak niskog sunca i obasja
dve ptice u letu rumeno-zlatnim bogatim tonom
Prekrasne su, glorifikovane ptice i bestezinska obmana
njihovog savrsenog sklada
Izgleda tako lako
Verovatno su golubovi
oni isti koji se guraju uz vrata moje terase
oko cijih ivica probija toplota
i oni ostavljaju grumuljice izmeta odmah na pragu
Nestao je zrak sunca i ptice su sada crne

Srecemo se ispred auditorijuma
Studenti sede na niskim sofama sa podignutim nogama
nemarno oslonjenim na sto u sredini
Buducnost pocinje nevaspitanjem a kultura je davno zavrsena
Martin izgleda lose
Smestamo se u zadnji red skoro praznog auditorijuma
Mladi profesor najavljuje nemacki ekspresionizam
i Marlenu Ditrih u ‘Plavom andjelu’
Taj film i celu crno-belu kinematografiju
drzi moja majka u ruci kao svezanj karata za voznje u luna-parku
Ne znam da li sam ovaj gledala
ali kao da jesam jer su svi sliveni u film nasih veceri
pred televizorom kad je ona plakala, smejala se ili pevala
ocarana
a ja pod neizbrisivim utiskom ekrana i njenog performansa
upijala iskustva koja ce me
sa dobrim i sa losim
dovesti do ovde

U zadnjem redu sedimo cutke i gledamo okolo
Ispruzeni pogledi nasih ociju pipaju ljude ne stedeci
I nikoga nema zbog koga bih se odrekla ove udobne mizerije
Samo
negde daleko ispred i sa strane
uocim nejasnu liniju jednog profila
Koliko mogucnosti u silaznoj liniji nosa, usana i brade
kojima necu saznati broj
ni oblik
ni-sta

Pocinje projekcija
Nemacka 1930-te kao poslednja stanica buducnosti
Prljava
Siva
(Nije trebalo poverovati hiper-erotizmu Fasbindera)
Marlen Ditrih lici na glamur verziju sebe
jedino u majstorski oblikovanim jagodicama
koje su kasnije privukle americke fotografe
Podseca najvise na posrnulu sluskinju iz bogatije kuce
procvetalu u zvezdu vodvilja
Obucena u dugacke cipkane gace do polovine butina
i golih misica
zavodi zgoljave studente i uhranjenu gospodu
Na dijeti od Sekspira, krompira, kupusa i svinjetine
oni emituju svoje erekcije, emocije i poglede u svet
Ni groteskno sivilo ni muzika od koje preskace srce
ne mogu da stvore dramu od osnovne farse
Sudbina sredovecnog muskarca ciji se libido razmahne
pred 20-godisnjom devojkom i ozeni je da bi ubrzo
propao u pakao nemastine, ponizenja i ludila
moze biti tragicna samo drugim muskarcima
Ne svima
Martin je zaspao
I opet kralj Lir inkognito
kao tuzni klovn
zonglira na vrhu nosa mog nestrpljenja
Golicava patetika – prasnucu u smeh
‘Plavi andjeo’ je birtija u kojoj golisave devojke vrte guzicama na sceni
pevaju raskalasne pesme i prodaju pivo
Dobra stara racunica zbog koje vlasnik dovodi umetnost
u zabaceni grad na obali Severnog mora
Od tada su jedino filmove ofarbali
Jos samo minut crno-belo-sivog i odgrizla bih sopstveni prst
za kap crvenog

Iz sveznja proslosti zasija odjednom ‘Plinska svetlost’
jedan od omiljenih moje majke
Mene je za sva vremena odbio
od nauljenih muskaraca sa urokljivim ocima i izrazenim zaliscima
Zenska prijemcivost na muski seksepil ostaje neizleciv apsurd
Ingrid Bergman je strasno izgubila u mojim ocima tih dana
I Greta Garbo
Nad Anom Karenjinom sam sklopila knjigu i bacila je
Od tezine Tolstoja se moglo izvesti jedno savrseno ubistvo
na primer, nad okorelim modelom romanticne ljubavi

I opet Marlen Ditrih peva na nemelodicnom nemackom
‘Falling In Love Again’
i ja prodrmam Martina
‘The star was born’ kazem mu
U smesnim spilhoznama i sa prestarim glasom
za tek mladu starletu
Marlen je bila moderna zena
Sve vreme filma njoj je dosadno
U njenim ocima nema praznih mesta – sve je vec videla
I ja, i ja!
Sve vreme ovog zivota meni je dosadno

Napolju je vazduh hladan i svez
Martin izgleda lose
Izvlacim se iz zagrljala nestrpljivo
rastajemo se
Hodam ka istoku
dobro raspolozena
i pevusim
‘Falling in love again
never wanted to..’

Advertisements

8 thoughts on “Ekspresionizam

  1. Citam kao izmestenu stvarnost, pomesanu dozom proslosti, bez naznake buducnosti…vidjeno Tvojim okom, sve ovo sivo, izgleda manje sivo, jer si dodala nestvarne, a blage boje. Vide se, ali ne udaraju u oci. I kao takve se pamte.

  2. zelena, gledam ovaj tvoj komentar i apsolutno nema nacina da mu pridjem sa bilo koje strane i nesto dodam, ili zakljucim, pravim se pametnijom od obicnog ponedeljka pre podne… nemocna sam 🙂

    Lep pozdrav,

  3. Na ovo moram da odgovorim 🙂
    To je jako dobra stvar, kad tekst moze da dodirne ta i takva mesta. Drago mi je zbog toga, to su bitne stvari, fina komunikacija, sa sobom, sa drugima… Bas mi je drago. Hvala.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s