Ruke

Pre nekoliko nedelja, on Mother’s Day, dan je bio onaj jedan hladan zimski dan u maju koji se desi svake godine. Nije smetalo. Sunce u maju je blistavo, nebo je bilo plavo i vetar podnošljiv. Brunch (breakfast + lunch = brunch) je ovde vrlo popularan u bilo koje doba godine a za praznike je omiljeni način da se familije i prijatelji okupe vikendom i niko ne mora da kuva, sprema i čisti. Haleluja! Nas je put vodio u Art Square Café.

Kafe je bio pun, ali našao se jedan stočić pozadi i mi smo se smestile. Od ostalih posetilaca tu su bili novi roditelji sa jednom bebom koju je interesovalo sve na stolu i kojoj je sam akt prinošenja komadića hrane ustima bio nepatvoreno čudo kome je ona posvetila dužnu pažnju, svaki put. Bila je jedna nešto veća grupa okupljena oko još jedne mame,  pa još jedna malo manja – i bili su tu i jedan dečačić od ne više od 4 godine, i njegov tata. I klinka i ja smo odmah uočile ko nedostaje. Ja sam prećutala, ona je komentarisala. Možda je na poslovnom putu, ponudila sam objašnjenje koje najmanje boli, iako se takvi putevi retko oduže preko vikenda, naročito ovakvog prazničnog, ali klinka to ne zna. Možda dečačić ima malu sestru, tek rođenu, pa su njih dvojica ovde da nešto pojedu i posetiće ih kasnije, bolnice su tu iza ugla. Bolnice. Zaobišle smo druge opcije kao crne rupe, ali znale smo kuda vode i bez reči, i njih dvojica su nam instantno prirasli bili za srce. Ne verujem da ljudi dovoljno često pomisle koliko i najbanalnije situacije u ovom konzumerskom raju  vode do ljudskih lica i života od krvi i emocija.

U kafeu i dalje posluju kao i obično – opušteno i bez žurbe. Mi smo bile gladne ali nismo žurile. Celo neprekinuto popodne pred nama, za njim veče… ona ima sve manje vremena za mene i to mi ne pada teško. Ne pada već sedi, a teško jeste; još jedna od onih životnih lekcija koje svakodnevno podsećaju na ništavnost i retke monolite egzistencije. Ima u tome neke slatke utehe, ne više od jednog zrna.

Nakon mladog para sa bebom, došla su dvojica sredovečnih muškaraca i u tom prostoru su njih dvojica bili preveliki. Intelektualci u stanju boemskog raspadanja, ako je suditi po njihovoj odeći, i sve je u kafeu bilo premalo za njih – od stočića do stolica i same sobe. Jedan od njih je imao kraljevsko držanje, ili ono što prolazi kroz takvu metaforu za nas koji smo bliži prosjacima i nije prošlo duže od nekoliko trenutaka kad je počeo da se žali. Jedan deo je bio upućen mladoj kelnerici, koja se trudila da održi korak i izdrži njegovo upiranje prstom sa svojim neveštim engleskim i rukama punim posla, ali nemali deo je bio i za nas, publiku. On se oratorski žalio na nekoga ko nije bio tu, i tešio kelnericu teškom rukom da nije to ništa protiv nje lično, ali prošlo je dugo pre nego što je ućutao. Ko zna gde je njegova mama bila tog dana.

Za njima su došle dve mlade žene i sele iza nas. Bilo je neobično uočiti tako jednu činjenicu da ima puno ljudi na svetu koji nisu blizu svojih majki. Ili bar u ovom gradu. Toj sekciji ulice. Samo u kafeu.

Nešto kasnije pojavio se mladi muškarac koji im je prišao, poznavao je jednu od njih i tu se desila kratka verbalna razmena.  Zatim je ona ustala i otišla sa tim muškarcem malo dalje, u galerijski prostor, gde su seli u fotelje. Sve se to složilo samo od sebe nekih dvadesetak minuta kasnije kad je klinka otišla do wc-a i ja videla onu preostalu devojku kako još uvek sedi sama, mrljavi fondu i komadiće voća, a bezizrazno lice se trudi da ne pokaže kako se oseća. Kad se klinka vratila prenela sam joj moje obzervacije. Ono dvoje su ćaskali i udvarali se jedno drugom bez  entuzijazma, ako je suditi po njihovim telima, kao da ih je nešto u tome sprečavalo, devojka iza moje klinke je postajala sve tužnija, klinka i ja smo imale filozofsku diskusiju. Njoj nije bilo pravo da ona prva devojka ne poštuje svoju drugaricu i čudila se kako je tako bezosećajna. Meni je bila zanimljiva zapostavljena devojka i pitala sam se gde joj je tačka pucanja, i kakav je njihov odnos, da li bi ona to isto uradila. U jednom trenutku sam predložila klinki da je pozovemo da nam se pridruži. Zatim smo analizirale da li bi to samo još više povredilo ostavljenu devojku, svest da su i drugi uočili šta se dešava, ili bi razumela naš gest kao bačenu u krilo novu šansu da učini svoj dan lepšim ili bar drugačijim a ko zna, možda i život, i tako je u zanimljivoj i angažovanoj diskusiji prošlo bar još petnaestak minuta. Tek se tada prva devojka vratila. Izvinila se kratko, onaj tip je prišao stolu, pozdravio se zvanično i drugarice su se vratile smeškanju jedna drugoj.

Savremeni urbani lokali sa njihovim skupim tesnim prostorom ostavljaju malo toga sakrivenim pred strancima.

Nakon što smo fino popunile stomake krenule smo u šetnju duž Dundas West ulice, kroz Chinatown. Sunce je ugrejalo dan, ne puno ali dovoljno da šetnja u tako finom društvu prija. U jednom trenutku je odreagovala nervozno: „To nije u redu,“ rekla je. „Šta,“ pitala sam i osvrnula se da pogledam šta se dešava. Videla sam iza zelenog zida žive ograde mušku figuru kako prolazi. On je preskočio bio ogradu, objasnila mi je, ali nisam videla o čemu priča i ništa mi nije izgledalo neobično , i kako smo nastavile dalje ja sam nastavila sa pričom tamo gde sam stala prethodno. Ali nju nelagodnost nije napuštala. Pitala sam je da objasni tačno šta je videla. Figura nije bio dečak, kako sam ja pomislila već odrastao muškarac, i on jeste preskočio bio jedan deo ograde izmedju jedne kuće i sledećeg dvorišta i išao je ka jednoj od kuća iza zaklona žive ograde. Klinki se stomak unervozio. Šta ako je kriminalac, jer oni koji se viđaju u filmovima i novinama baš tako izgledaju. To su ozbiljne stvari, ljubavi, i ne smemo da se prepustimo predrasudama. To zna, ali način na koji je on hodao je nešto odavao i šta ako će on naneti neko zlo nekome i ona ga je videla i ništa nije uradila. A šta ako je samo otišao prečicom da poseti prijatelja, pitala se dalje, zarobljena odjednom dubokom moralnom dilemom. Možemo da pozovemo 911, predložila sam joj. Ali on možda nije ništa kriv, sada je već bila vrlo nervozna.. To su jako teški izbori, objasnila sam koliko je bilo moguće. Obično se kaže da treba slediti taj osećaj u stomaku, to ih uče i u školi kao jedan od velikih saveznika u opasnosti. Nije nepogrešiv, ali niko nije nepogrešiv i u pokušajima da uradimo pravu stvar, ili uopšte pronađemo šta je to, većina nas završi na neočekivanom mestu. Nije lako biti pristojno ljudsko biće ali je retko šta toliko neophodno.

Do tada smo već odmakle bile niz ulicu i bilo joj je drago da smo se udaljile. Kroz Kensington, u pekari kupujemo veknu chala (hala) hleba i dalje uz Augusta ulicu ka College-u. Vraćamo se nazad ka Spadina-i i naiđemo na jedan sendvič znak na trotoaru koji reklamira jevrejski brunch nedeljom kratkom komičnom rečenicom. Ona imitira naglasak, u čemu je jako dobra, smejemo se nasred ulice. Iz kafea izlaze dvojica sredovečnih Kineza. „Ovo je jedna od stvari koje najviše volim u ovom gradu, ljubavi,“ govorim joj. Apsolutno sve ljudske oblike u svim raznovrsnostima koje se rađaju na ovoj planeti ćeš ovde videti. I ne mora se ići dalje od osnovnih stvari – ko koga voli, šta jede, svi pričaju jedan jezik  što znači da su primorani da se razumeju i kad neće da pokažu da je tako… – osnovne stvari. Neće ih svako videti na isti način, ili to odbija, ali je škola otvorena za sve nas, svakog dana, u svako doba.

Silazimo do Queen ulice, tu skrećemo na istok, pa sve do University avenije. U povratku kući smo prijatno umorne. Prelazimo ulicu kad iz jednog automobila izlazi dvoje mladih ljudi i devojka odjednom počne da vrišti na svog mladića. On stoji zbunjen, govori joj nešto, ona isto stoji i glasom koji zvuči kao da će za koji trenutak razbiti sva stakla u okolini, ne prestaje da udara u nebo, odbija se o beton i ona vrišti bez prekida. Prolaznici gledaju, ne znaju šta da rade, on stoji i dalje, stoji i ona, prišao im je jedan drugi mladić i pokušava da ponudi pomoć, ona sada vrišti i na njega. „Ko zna šta je uradio da ona ovako reaguje,“ pita se klinka. I godine nakupljenog očaja duplo starije od nje bi već presušile tim intenzitetom, ali ona ne prestaje; možda ne može da se zaustavi. Mi nastavljamo dalje i klinka zamišljeno kaže „Danas smo videle tri različite drame.“ Koje su to drame bile, pokušavam da se setim iznenađena njenim tokom misli. „Ružno prijateljstvo u kafeu, sumnjivo ponašanje muškarca u Chinatown-u, i ova devojka i njen mladić,“ nabraja. Tri velike lekcije. Neobično mi je da ih je tako jasno uočila i izdvojila. I da smo obe u redu, i dalje dobro raspoložene kao da smo kroz sve prošle jednim od onih ružičastih autobusa za turiste.  Shvatila sam utom šta je u pitanju:  na ovim ulicama po kojima padaju ljudski koraci ujednačenim ritmom, padaju i tela bolesnih, ili leže beskućnici, prosipa se ulje, benzin, kiša, ljudi bacaju gume za žvakanje, sitne komade papira, ili im ispadne sladoled, povraćaju kad im pozli, i gradska čistoća ih manje ili više redovno pere, mi se kad hodamo zajedno uvek držimo za ruke. Ruka u mojoj ruci je vremenom rasla, od sasvim male kad je tek prohodala, do ove danas kad me je već prerasla i njene drugarice to više ne rade. Obe volimo i puno znači, više nego što sam ikada mogla da zamislim. Po svakakvom vremenu i mentalnom stanju – uvek. Bila je to neočekivana, dobrodošla, neverovatno velika lekcija za jedan dan.

Advertisements

Fantastičan život – drugi deo

Bilo je jako zanimljivo. Tome sam se nadala originalno, iako svesna da ne znam na koji konkretan način bi se zanimljivost razvijala, ali sve dok me happening angažuje ispuniće mi očekivanja, mislila sam.

Nakon onih prvih skriptova, stiglo ih je još šest. Bili su bolji od početnih, jedan među njima stvarno dobar – komedija, sa odličnim ritmom i razvijanjem situacije i karaktera, bar u tih prvih 10 strana – još jedan koji nije bio loš iako ne naročito originalan, međutim momak je rekao da u ostatku skript ne sledi standardnu formulu, jedan koji je imao neki potencijal, možda, i to je bilo to. Od 9 do 6 u nedelju, pričalo se o ovim počecima.

Set-up je bio sledeći: svaki skript se čitao. Autor nije mogao da učestvuje u sopstvenom skriptu jer je bilo važno da i sam/a čuje kako skript zvuči, i organizator nije učestvovao u čitanju, zato što je verovatno bolji u čitanju od svih nas ostalih, ili da bi i on čuo kako skript zvuči. Svaki autor je napravio casting među tim jadnim izborom koji se tu zatekao, i svako je odradio čitanje najbolje što je mogao. Potom bi organizator – mlađi brat poznatog holivudskog glumca – prvi izneo svoje impresije. Tip voli da priča, sa dobrom dozom bullshit-a neizbežno, ali meni se dopao. Izgledalo je kao da je zaista sa pažnjom pročitao skripte pre workshop-a, sa jednakom je pažnjom izbegavao da nazove pravim imenom većinu pročitanog materijala – shit – i ukazivao je na stvari koje je mislio da mogu da budu od pomoći. Bio je i ozbiljan i opušten istovremeno, zezao se, saslušao druge – baš dobar. On je dao pravi ton celom događanju, pa se moja zakletva da usta ne otvorim odmah istopila, i posle njega sam bila sledeća po redu sa brojem reči. Tj. jednom otvorena, jedva da sam usta zatvarala celog dana.  Pošto o svemu i inače imam mišljenje, ovde gde sam trebala da ukažem, pohvalim, ili šta već, sam dobila svoju šansu. Strogo sam se držala dalje od bullshit-a, jer shit i bullshit ipak nisu tako daleko jedno od drugog, i bilo je više nego dovoljno tog materijala i bez mene. Zahtevalo je to priličan trud, okrenuti utiske ka nečem pozitivnom, naročito sa onim jako lošim primerima, tako da sam na kraju dana bila kao pregažena. Ne znam kako su kritike, i moje i bilo čije, prijale samim autorima, jer uprkos dobroj atmosferi ja nisam sedela u stolici i slušala nepoznate ljude koji govore o mom radu, ali cela grupa je bila zanimljiva, raznorodna, i energija dinamična. I bilo je dobrih saveta, vrlo bistrih komentara, ja sama ne znajući ništa o pisanju scenarija sam dobila prilično dobru sliku, a nadam se da su scenaristi dobili ono što je njima bila potrebno.

Osim tog finog osećaja dobre energije i boravka u društvu bistrih i manje ili više kreativnih mozgova, čega nemam dovoljno u svakodnevnom druženju sa ljudima, iako se ne družim svakodnevno ni sa kim ali mi i to sa preskočenim danima nije sasvim po volji, iz celog iskustva sam izašla bogatija za dve jake impresije. A volela bih da sam siromašnija za njih, i ja i svet naročito.

Grupa se sastojala od osam pisaca, i nas posmatrača je bilo još jedno 5-6 (mi smo, uz vodećeg tipa, bili daleko najgovorljivija grupa, što ipak ukazuje da onim jadnim autorima nije bilo nimalo lako). Od pisaca, tri su bile žene. Među posmatračima nas je bilo dve, ali ona druga reč nije progovorila do samog kraja, i izgleda da je bila na neki način vezana za skript jedne od žena-pisaca, moguće kao producent. Sva tri skripta koje su ove žene napisale su bili loši. Jedan je bio napisan literarno u smislu koji je dosta popularan, sa puno deskripcija i dramom prisilno uguranom niz jednjak, tj. puno prideva što u engleskom nije lako postići jer ne verujem da postoji drugi jezik koji ih ima toliko, međutim to nije bilo tako loše. Ni to što su sva tri skripta bila loša mi nije toliko smetalo nakon onog prvog dana. Ono što me je naprosto šokiralo je koliko su ženski likovi – a priče su bile o ženama – bili loši, stereotipni, prazni… toliko užasni da sam sa tim kratkotrajnim pogledom u svet iza kamera po prvi put jasno shvatila zašto se glumice žale da su dobre ženske uloge izuzetno retke, ili ih nema uopšte. Muški pisci jedva da su imali ženske karaktere u svojim pričama, ove tri su imale po dve u svakom skriptu, znači 6 sve skupa, i sa izuzetkom jedne devojčice, koja je poslužila kao avatar neke ordinarne gluposti iz limitirane mašte autora uprkos magičnim vukovima i ne znam čemu još, sve su bile tako užasno i uvredljivo loše da ja na kraju nisam bila besna već u jasnom stanju traume od koje mi još uvek zvoni u ušima. Zašto tako, pitala sam se. Možda ih vodi samo ideja da će se to prodati. Zbog para ljudi rade i gore stvari. Možda je nešto drugo, i ne mogu da kažem da su mi autori-žene bile nesimpatične, ali zašto tako, za ime Gospino! Uopšte nije nemoguće da će se sva tri skripta pojaviti kao filmovi (ona što voli prideve je dovela tu ćutljivu producentkinju, jedna druga je dobila i avans i producenta – isto žena – na osnovu samo priče, i pre nego što je reč jednu napisala, a kad nam je ispričala razvoj ostatka priče, jedino je onaj profesionalni bullshitter i još jedan skateboard tip mogao da kaže nešto ohrabrujuće na to jer u poređenju sa loših prvih 10 strana, ostatak ne zaslužuje ništa više od: !)

Jedina olakšavajuća okolnost je da kanadske filmove retko ko gleda i u samoj Kanadi, ali i da petoro ljudi – i brojevima: 5 – vidi taj garbage, to je previše. Mada ne sumnjam da ne samo one, već svi u grupi ciljaju na nešto daleko veće – magičnu reč: Hollywood.  I ja bih, da sam na njihovom mestu, bez sumnje. Međutim, neka one nastave da pišu, i još mnogi drugi ljudi koji pišu, samo bi bilo lepo da neko magično biće tokom noći – evo, da pozajmim onog vuka iz skripta za ovu priliku – prođe svetom, pokupi sav taj trash i baci u vatre krematorijuma, pa oni neka krenu izjutra iz početka, sveži.

Drugi utisak je bio o samoj šarenoj grupi. Žene, kao i uvek, i uprkos lošem pisanju, izgledaju dobro, a muškarci su od bubuljičavih studenata filma do osobenjaka i čudaka koji i sede i hodaju pogrbljeni, a jedan je definitivno izgledao kao pervert, i to ne samo na osnovu njegovog skripta. Da ne treba suditi po izgledu je bilo očigledno i na tom malom primeru, ali povezati tu grupu sa filmovima koji već decenijama jurišaju na nas sa velikih ekrana uz sve moćniji zvuk, misao da ovakvi tipovi stvaraju kulturu – jer to je ono što film postiže – mi je bukvalno zaledila krv. Dodatna misao da upornost obično dovede do rezultata me je podsetila da je upornost jedino dobra za one koji su uporni; ostatak sveta njihove opsesije obično debelo plaća generacijama.

I tako sam sa radionice otišla kao pretučena. Ali nisam bila ni bez krila. Ipak ja imam borbene gene u sebi, jedino je velika šteta što nisam tri puta veća pa da prvo podelim šamare okolo ili neke likove praćkom zabacim nebu pod oblake. Posle toga bih se ozbiljno bacila na pravljenje filmova. Jer davimo se svi, voda nam je već do brade, neko mora da nešto uradi!

Hm. Okay, primirila sam se od nedelje malo. U ovoj fazi sam u depresiji. Pa kako je do ovoga došlo, pitam se i dalje razmišljajući o onim ženama, i drugim ženama, uopšte o ženama. Nije da ne znam, samo mi se trenutno ne podiže glava. A možda ja jesam kriva. Krivica je jedna od onih stvari koja ne postaje ništa lakša kad se podeli svima jednako, ili po zasluzi, odnosno, ne znam kako je sa drugima, evo ni u grupi od petnaestak ljudi nisam uspela da razumem dobar deo njih, uprkos poznavanju jezika. I nije možda, imam jasan osećaj da ja jesam kriva. Zato što sam mogla i trebala više, i sada mi je jasno, i žao mi je. Jer u ovoj fazi svog života bitku vidim kao izgubljenu i borba je samo pitanje herojske smrti – o umiranju budala su mnogi efikasno rekli još davno – a da sam krenula kao borbena klinka sa starmalim mozgom možda sam nešto i mogla da postignem pre nego što sam progutala nezaobilaznu dozu shit-a i poraza. Ne znam. Najgori je onaj deo koji znam: uopšte nije važno.

Ljudska priroda X i umorna kazivanja

Jedan telefonski poziv i mnogo razmišljanja. Duboki otisci u ušima; neke pojave sa zubima vole da grizu uši.

Ničeg neobičnog u samom pozivu – osoba sa kojom radim me je zvala da nešto pita. Nije dugo trajao. Nakon razgovora tražila sam razlog. Ni tu nije dugo trebalo – on se sam pokazao. Odjednom je bio dominantna postavka u mojoj dnevnoj sobi. Ona nije najveća među sobama ali nije uopšte mala, i ovaj razlog je tu ležao kao masivan kamen, agregat svega i svačega tvrdog i nataloženog.

Žena X je pričala sa mnom kako uvek priča – neiskreno. Nije prvi put da neko tako sa mnom priča, i ne mislim da je preterano reći da verovatno postoji instinkt upozorenja a u vezi sa preživljavanjem koji registruje takve stvari iako je to ipak noviji development da su ljudi takvi gadovi jedni prema drugima; u neka vremena početka su morali da sarađjuju da bi preživeli, kao i sve društvene životinje, ali je preživljavanje već dosta dugo isključivo uslovljeno akcijama drugih ljudi pa bi evolucija požurila više nego obično u takvim ekstremnim uslovima, pretpostavljam.

Ne znam zašto je neiskrena. Dugo se poznajemo. Ja njoj nisam pretnja, naprotiv – ima od mene koristi. Ona mi je nanela štete, ali imala sam i ja koristi. Na takvom jednom računu dugog poznanstva i saradnje ima svačega, od čega bi veći deo bilo bolje zaboraviti. Ali ne mislim da objašnjenje za njenu neiskrenost leži tu. Najverovatnije je da objašnjenja nema. Bio jednom jedan trenutak, koji je pretegao na tu stranu, i to je to. Od tada stvari idu putem ponavljanja, kao i većina ljudskih odnosa. Ona nije neiskrena samo sa mnom, to su česte situacije kod nje. 

Ne krivim je iako je osećaj neprijatnosti realan i upozorava kako i treba: u prilici koja će možda doći a možda neće, ona bi me zgazila sa nešto unutrašnje borbe, pretpostavljam a možda i bez oklevanja, ali ishod bi bio isti, za mene; borba bi bila više zbog nje same, kao i svaka borba te vrste. Pošto sam upozorena, ako se ne sačuvam na vreme, ko će biti kriv? Ah, takva pitanja vode u lavirint iz koga se uvek izlazi na loše adrese.

Ne krivim je jer sam lenja da krivim bilo koga. Ne krivim je i zato što je moguće da sam i sama neiskrena ponekad, ili sa nekim ljudima.
Nisam sigurna da jesam

nadam se da nisam

ali ne mogu da tvrdim. Ne krivim je jer upiranje prsta je najgori sport među ljudima, iako neverovatno omiljen. Ne krivim je najviše, rekla bih, zato što mislim da ta neiskrenost nije bila izbor koji je ona napravila među sjajnim izborima. Iza neiskrenosti stoji mnogo toga, ali nijedan razlog nikada nije daleko od straha. Komični deo u ljudskoj tragediji dolazi od toga da su situacije u kojima se treba zaista bojati za sebe u suštini dosta retke, bar za nas raštrkane po severozapadnom delu planete. I strah je evoluirao. Sada ima sopstvenu korporaciju koja prodaje sve i svašta. Od straha da nećeš imati šta da jedeš – koji ide po bagatelnoj ceni bednicima u tužnijim krajevima ispod Ekvatora – do straha da ne izgledaš lepo ili ti kosa izgubi sjaj utorkom, da profit nije dovoljno visok, da kuća nije dovoljno velika, da automobil nije dovoljno nov, da tvoja deca neće imati sve to samo još veće, da ćeš sve to izgubiti… – uz strahove se dobro prodaju i druge stvari, kao frustracije, trendovi i sl. Nema moćnije korporacije od ove, iako joj korporacija iluzija ide za petama i koristi sve napretke i dostignuća koja je ona etablirala. Nije lako ni korporacijama, kao što se da videti na ovom jednom primeru; one su tek pune strahova i briga.

Da li su strahovi trenutno na tržištu realni, smešni, mali, veliki ili nikakvi, je promašiti suštinu i tržišta i robe. Najveći deo stvari na tržištu nikome ne treba. Njihova vrednost dolazi od toga kako ih kupac doživljava. Sa strahovima je formula nenadjebiva, kako bi rekao Goran. Svakome su njegovi strahovi realniji od svih drugih ljudi oko njega. I neopipljivi, oni imaju i masu i oblik i verno su društvo i nezaobilazno prisustvo.

Umorila sam se od njene neiskrenosti, verovatno je to razlog za ovoliki tekst. Taj umor dolazi praćen drugim umorima, kojih se nakupilo usled nakupljenih situacija. Kao recimo ova razmišljanja bez kraja, koja nikome ne pomažu i nemaju nikakvog efekta. Odnosno, ja se osećam zbog njih nekad bolje nekad gore, ali daleko bi bolje bilo za mene da provodim više vremena na čistom vazduhu.

Fantastičan život – prvi deo

Ići ću na jednu radionicu u nedelju, na temu pisanja filmskog scenarija. To spada u istu vreću kao i volontiranje, pretpostavljam – ja sam od tipova koji će svašta probati. Radionica je tako organizovana da svi koji imaju započeti skript pošalju svim učesnicima da ih pročitaju, i u nedelju ćemo svi skupa raditi. Baš je zanimljivo.

Do sada sam dobila tri skripta tj. prvih desetak strana. Očajno su loši. Toliko su loši da jedan kraj drugog imaju sumnjivu draž nadmetanja u očajanju i pošto su proizvodi mašte (ne mogu čak da prođu ni kao polu-svarljiva realnost), u njima se vidi destruktivni efekat tržišta na ljudsku maštu. Hoću da kažem, tako je očigledna želja njihovih autora da dospeju u prave ruke, zgrabe momenat koji u trenutnoj filmskoj industriji znači poplavu očajno loših filmova, da se ne libe da urade sve u njihovoj moći da urade stvari očajno loše, jer oni rade i očajno loše po potrebi.

Nasuprot tome, nikada nisam čitala filmski skript i ne znam kako bi se čitao jedan dobar. Sa svim upadima, ukazima i montažama, jedino što ima smisla je dijalog. I on ne valja. Na još jednom polu u ovako polarizovanom svetu stoji znak koji kaže da su se autori puno trudili oko ovoga. To nije nemoguće, nije ni ništa ali to što jeste je neka žalost. U poplavi opšteg optimizma i ambicioznog egzibicionizma verovatno ću to morati da prećutim. Jedino ne znam sada kako ću prećutati nedelju. Svrha učestvovanja je da se ne ćuti.

Poslaće mi još osam scenarija. Osam? Nije mi svejedno da će mi trebati nekoliko sati da ih iščitam. Do nedelje je ostalo malo dana. Meni ostaje da donesem odluku da se kukavički ne pojavim ili da sve ovo smestim u eksperimentalne faze mog fantastičnog života.

Višak fantastičnosti će se preliti u drugi deo.

Fino društvo

Rešila sam bila tokom jednog napada rešenosti da volontiram. To spada u one stvari gde okolina ima uticaja na tebe čak i kad si svesna toga i opireš se. U stvari to nije sasvim tačno. Okolina ima najviše uticaja na mene kad me nervira, a volontiranje je bio čist slučaj sopstvenog interesa. Mislila sam da bi bilo dobro za mene da probam tako nešto nesvojstveno mom karakteru. I kome ću ponuditi svoje skromne sposobnosti i ne tako puno vremena? Jednoj od manjih umetničkih organizacija u gradu koja se održava u životu zahvaljujući fondacijama, poreskom sistemu i entuzijazmu volontera i familija umetnika koji im čine. Takvih ovde ima bezbroj a ovu sam izabrala zato što sam im na mailing listi pa su mi bili pri ruci kad me je snašao napad inspiracije oko volontiranja i njihov mail se pojavio u mom inbox-u; prosto je jedna stvar klizila glatko ka drugoj. Pronašla sam na njihovom dobro ogranizovanom sajtu ko je zadužen za volontere, poslala moju ponudu sebe i svog vremena u kratkom mail-u, i bila vrlo zadovoljna sobom.

Možda su imali dovoljno volontera. Možda je moj mail otišao u spam. Možda… Nisu mi odgovorili. U međuvremenu sam mogla da potražim negde drugo da volontiram, ali moja inspiracija nije dugo trajala. Što mi nije umanjilo frustraciju da su tako nevaspitani.

Odgovor je stigao tačno mesec dana kasnije. Bez izvinjenja za kašnjenje. Sa uskličnikom na pravom mestu i gomilom pravih reči, i obaveštenjem da će mi obavezno javiti kad im se otvori pozicija za volontere. !? !? To nije bilo sve. Dok čekam da me pozovu, tip koji se zove Brad, traži da mu pošaljem svoj najnoviji rezime po kome će on moći da vidi za šta sam dobra, ili kako on kaže, koji su moji talenti, pa da oni mene bolje upoznaju, plus ja kažem koje me sfere aktivnosti zanimaju… i tu konačno shvatim da osim nenormalnosti samog života ja most definitely nisam normalna. Pa volontiranje jeste posao – još jedan, dodatni, posle-posla posao! Kome to treba!? !?

Uvređenosti što mi nisu odgovorili na vreme, niti su se izvinili zbog kašnjenja, se pridružila uvređenost da mi traže rezime, a na kraju svega, ne trebam im, i ne libe se to da kažu. Odgovoriću u ponedeljak da sam u međuvremenu našla drugi angažman, što nije neistina jer sam rešila da se kompletno i isključivo bavim sopstvenim životom i talentima a tuđi talenti mogu da se kače nekom drugom, sisaju energiju, hrskavicu i slična meka tkiva, ja sam ovde – na svetu – isključivo iz sopstvenog interesa. Da sam tu lekciju tako jeftino platila je pravo čudo jer u ovom gradu život postaje skuplji iz minuta u minut. I tako sam iz silnih uvreda došla do zadovoljstva. Vrlo neobično, ali ovo je čist, nepomućeni profit. Jako sam zadovoljna sobom.

Nedavno sam u biblioteci odšetala do police na koju obično ne obraćam pažnju i na njoj našla knjige koje su vrlo popularne i uzimaju se pod strogo kontrolisanim uslovima: samo na nedelju dana, i bez produžetaka. I tu sam spazila novu knjigu E.L. Doctorow-a. Sumnjala sam da ću imati vremena da knjigu pročitam za nedelju dana ali me to nije sprečilo da je uzmem. Od sedam dana prošla su tri pre nego što sam je uopšte otvorila. Čim sam je otvorila odmah mi se dopala. Neverovatno mi se dopala. Nisam žurila sa čitanjem, uprkos znanju da je neću pročitati do sedmog dana. To su prosto različite stvari.

Čitala sam u petak uveče; u subotu sam je ponela nazad u biblioteku. Pred bibliotekarkom sam mogla samo da je ostavim, ona bi je registrovala i vratila na mesto, ali sam rešila da knjiga zaslužuje bolji rastanak i bar jedno pitanje sa moje strane – izvinite, možete li mi reći kada će knjiga preći na normalne uslove tj. nisam stigla da je pročitam pa bih rado da je uzmem kad je dostupna pod normalnim uslovima i za normalne ljude u našim nenormalnim životima? I tu me bibiliotekarka sitnih kostiju i velikih naočara obavesti da oni kod tih popularnih knjiga imaju bar još jedan primerak u normalnom opticaju i, ček da pogledam, knjigu imamo na polici. Takva jedna kompletno nelogična konfiguracija bibliotekarskog sistema me je ostavila bez reči a tek neočekivana sreća da kad sam jednu knjigu ostavila druga me je pronašla me je načisto sludila između podeljene lojalnosti i radosti, pa sam se samo brzo zahvalila i istrčala iz biblioteke sa mojom istom a sasvim novom knjigom koja me je opet pronašla.

Sada knjigu čitam kako treba – i uživam. Nosim je sa sobom gde god da krenem, i kad mi u kafiću za stolom pored sedi neki tip koji priča u kompjuter nonstop, što znači da ga neko sa druge strane sluša bez reči, jadnik, ja se samo premestim na drugo mesto jer neću niko da mi kvari uživanje. Homer i Langley su i naslov i junaci knjige. Dvojica braće, koji kako vreme i njihovi životi prolaze postaju sve veći ekscentrici, i kroz njihovu priču se slika grad – Njujork – i dobar deo prošlog veka a u stvari ljudska priroda i – ovo je najneverovatniji i najlepši deo – sve to bez ikakvog zla. Only matter of fact. I sve vreme je to tako tragično, smešno, dirljivo, i jezik kojim je knjiga napisana jednostavno poetičan da sam, priznajem, svim srcem uz ove fiktivne likove kako, bojim se, nikada ne bih bila uz umetnike kojima bih volontirala iako je malo smešno pričati unapred kad ne znam, ali mislim da ipak znam. Ono bi bio posao i oni su svi od prvog do poslednjeg u ulogama kao radnim odelima, i umetnici i volonteri, a ovo… ovo su svačija posla. I tako je to nenormalno normalno, ili je bar tako opisano od strane autora, da su me podsetili dvojica braće kako mi je oduvek najgora karakterna osobina bila nedostatak ekscentričnosti. Ili nedostatak hrabrosti za jednu. Ne znam koja je najpribližnija dijagnoza, nije ni važno. Pitam se samo da li ima nade za mene, i gde se to kupuje ili hvata,  jer kad ostarim šta ću drugo sa sobom nego da budem ekscentrična – neće me u volontere, neću igrati karte sa drugim matorcima, većina ljudi koje poznajem su neoprostivo dosadni već sada, a i internet će mi dojaditi jednog dana, neizbežno je. Jedino se sada brinem što mi je ostalo samo dvadesetak strana do kraja a njih dvojica su tako fino društvo.

Imitacije nepoželjne ovde

Bio je pre neki dan – 29. aprila – internacionalni dan plesa. U stvari je dance teško prevodiva reč na srpski jer je i ples i balet i sve što predstavlja umetnost pokreta. Iz baletske škole koja obučava nove baletske kadrove u gradu i državi, iako nije u tome jedina ali je najpoznatija, stigao je bio pre mesec-dva email o tome da oni planiraju javni performans na ime tog dana i da se svi zainteresovani prijave. Ideja mi se dopala ali nisam se prijavila. Postojao je neki izgovor u tom trenutku – uvek postoji izgovor – ali svelo se na to da nisam. Danas mi je u inbox stigao link na video šta su uradili. Simpatično je, i podgreje malo entuzijazam da je moguće skrenuti na jednom mestu i ući u zgradu svog života na druga vrata pa se kroz ta vrata uđe u neke druge sobe, ili se ode na drugi sprat, a ako ti se vraća kući u svoju rutinu može i to – uopšte je skretanje preporučljiva stvar u kretanju, što su sve naše životne priče. Retko kada promeni život, kao što vrlo malo toga može da ga promeni, osim čarobnog štapića ili zlatne ribice, ali na to niko više ne naseda. Držati se skretanja, i plesati, su prilično dobra zamena, daleko bolja od uobičajenih zamena, kao ono veštačko meso za vegetarijance na primer napravljeno od izmučenog proteina biljnog porekla koji su gazili, mleli, fermentirali i šta mu nisu radili da bi na kraju ispao loša imitacija. Kakva beda od egzistencije. Bolje je propali original nego loša imitacija. Bolje je i od dobre imitacije. Dole sa imitacijama.

Ovde je preformans u jednom tržnom centru u centru grada:

A ovde na aerodromu:

p.s. verovatno su i ovi performansi imitacija nekih drugih, ali entuzijazam nikad ništa ne imitira, on je autentičan. I u ovom slučaju simpatičan. Dok publika i nije. Publika, to smo svi mi.