Ostani do kraja

U Francusku Alijansu sam stigla taman 5 minuta pred početak, što sam mislila da je sasvim dovoljno, čak je bio priličan uspeh jer kako sam žurila i koliko kasnila..
Unutra je bilo zakrčeno ljudima. Na to nisam računala. (Ovde moram da preporučim svakome kome zatreba susret sa civilizovanim pristojnim ljudima da svrate do najbliže Francuske Alijanse. Oni prosto slede drugačije satove i obrasce ponašanja. Ni previše brzi ni previše spori, ljubazni i zaista željni da pomognu: inspiracija za pravljenje ljudi – preporuka svakome ko se prihvati tog posla sledeći put). Dakle, bilo nas je previše koji smo pokušavali da uđemo u galerijski prostor za to veče pretvoren u Café Piaff – prostor je već bio pun. Iako je objavila bila nekoliko puta (na francuskom i engleskom) da su rasprodati, niko se nije pomerio, i fina osoba tanka sa tankim naočarima crnog okvira je nestajala i pojavljivala se, užurbana i željna da nađe rešenje. Ali šta se može učiniti, pitala sam se, i razmišljala da odustanem i izađem. Samo šetnja ulicama bi bila prijatna opcija za to veče, možda bih se setila još nečega usput. Ali nisam mrdala. Mali broj ljudi je izašao, a novi su pristizali. Niko se nije bunio, a par njih, oni stariji, su pokušavali na prevaru svojih godina da uđu unutra. Ni oko toga se niko nije bunio.

Posle dobrih 20 minuta, madam koordinator nas je obavestila da je apsolutno nemoguće ugurati još jednu osobu u salu, i da je jedino što može da nam ponudi da pratimo performans iz biblioteke. Nisam tačno znala šta misli, jer koliko sam pamtila, biblioteka je bila jedna soba tu iza ugla – da li su imali TV ekran na kome smo mogli da gledamo direktan prenos? To je bilo previše hladne tehnologije za intiman nastup koji je već imao previše ljudi. Pomislila opet da je možda bolje da izađem. Ali čudna stvar se dešavala sa kinetikom te večeri. Nije mi se izlazilo odatle, ili nisam želela da se protežem oko odluke. Umesto toga, pratila sam ostatak ljudi u biblioteku. To jeste bila soba ne naročito velika kako sam zapamtila, sa zidovima punim knjiga, staklenim stolom u sredini koji je uzimao dosta mesta, par kompjutera, nekoliko stolica – obična dnevna soba. Kad smo mi ušli unutra, soba je već imala ljude. Malo se razredila gustina u odnosu na onu u foajeu, ali bilo nas je previše i za biblioteku. Niko se nije bunio, i oni stariji su našli nekoliko ekstra stolica i smestili se. Par dečaka tinejdžera (u FA je uvek bilo lepih dečaka tinejdžera koji su pomagali i bili vrlo fino vaspitani, skrenula sam bila klinki pažnju nekoliko godina unazad) su se kretali između i kroz gužvu i pomagali gde je trebalo pomoći. Između bibiloteke i sale su bila jedna uzana vrata, od onih koja klize u stranu, u zid, i sada su bila otvorena. To je bila jedina tehnologija za pogled na predstavu. Ostala sam da stojim, malo iskrenute glave i iz te pozicije videla se pozornica. Ostaću par pesama, toliko će biti izdrživo, rešila sam. Ubrzo sam shvatila da su ljudi koji su već bili u biblioteci bili muzičari i zvezda večeri, privlačna žena u 30-im, u običnoj crnoj haljini, bosa u mrežastim hulahopkama, elastičnog lica kao iz animacije ili pantomime. Ona je preuzela na sebe da bude domaćica neočekivanoj navali u biblioteku. To je trebala da im bude garderoba za nastup te večeri. Pričala je brzo na francuskom, rekla par reči i na engleskom i kad je pitala da li ima ovde nekoga ko je samo anglofon i pogled prešao preko mog lica a da me nije oktrio, niko se nije javio, i ona je dalje nastavila na francuskom. Da nisam razumela nije predstavljalo nikakav problem.

Par minuta kasnije izašli su na malu pozornicu i performans je počeo. U biblioteci se brzo posedalo na pod, između nogu stola, stolica i ljudi. Zatim je došla jedna trudnica, kojoj je dežurni dečak za bibiloteku doneo stolicu iz dodatnih zaliha, i mada je izgledalo da uopšte nema mesta, mesto se napravilo u sredini i ona je udobno sela.

Prošle su dve pesme i počele su da me bole noge. Otići ili ne, pitala sam se i naginjala odlasku. Zaobišla trudnicu, preskočila više nogu, i našla mesto na podu, stisnuta između velikog staklenog stola i svih ostalih. Odatle su se videla leđa onih koji su se zgurali ispred mene, po strani ljudi koji su stajali, videle su se i knjige na policama ali u mraku naslovi nisu bili jasni. Muzika se jasno čula i glas je bio lep. Pandora, tako se zove pevačica. Šansone su se nizale jedna za drugom, uz pratnju harmonike, gitare i kontrabasa. Komentari između pesama su bili duhoviti, jer publika se smejala, uključujući biblioteku. Osim mene. Ja nisam razumela, ali zvučalo je kao da bih se i ja smejala. Na mestima naročito lepe i prepoznatljive melodije, glasovi su se pridruživali u pevušenju, u sali i u biblioteci jednako. I moj među njima.

Neki ljudi su odlazili tiho. Dobar broj njih je još uvek stajao. Sa svakim odlaskom, mi smo se tiho razmeštali da nam bude malo udobnije i napravimo mesta za nekoga ko se možda umorio. Nimalo ne smeta što se ne vidi pozornica. Nasuprot meni je sedela jedna mlada devojka sa tako slatkim licem, smešila se dobroćudno i ohrabrujuće. Verovatno je i moje lice nudilo sličnu refleksiju. Kao autsajder, ja puno znam o pripadanju. Na podu u biblioteci u petak uveče osećala sam se bolje i bliže. Bolje i bliže i toplo. Bolje i bliže i toplo i jedino sam žalila da klinka nije došla sa mnom. Posmatrala sam ograničen svet iz moje tačke na podu. Otvor vrata je delimično zaklanjao krupan sredovečni crnac koji je tu sedeo na barskoj stolici otkad smo ušli. Na drugoj strani je bila njegova žena, zgodna sredovečna crnkinja u tesnim džnis pantalonama koje su joj lepo stajale. Ona se naslanjala na klavir, zatim je sela na pod. Ispred trudnice je sedela na podu njena drugarica. Kraj jedne starije žene stajala je devojka koja se nije nijednom nasmešila. Kraj one simpatične koja je sedela nasuprot meni je bio jedan par najviše godinu-dve stariji od klinke, oboje lepi kao sa reklamnih panoa, a prisni, i među sobom i kao deo našeg impromptu sveta. Niko nije privlačio pažnju na sebe. Svi smo pomno slušali i kad smo menjali malo poziciju utrnuli, to je bilo strategijski i humano besprekorno – niko nikome nije učinio mesto ili vidik gorim. Povremeno se neko išunjao do foajea da uzme čašu vina. Oni koji su platili ulaznice su dobili i čašu pride, besplatno. Svaka sledeća, kao i za nas koji smo uživali u koncertu besplatno, cena je bila niska – $5.

I onda je krenula Non je ne regrette rien. Kao da se sa stolica i sa poda, iz cele zgrade, vinuo uvežbani hor. Ne samo refren, glasovi su pevali uporedo kroz celu pesmu. Pandora, koju više nisam jasno pamtila sedeći tako u polumraku i sva u ušima ali je njen glas stvorio sliku vrlo jasnu – strastvena, topla, životna, smešna, nesigurna, hrabra, ljudska, njen glas i muzika materija prosuta povrh svih nas – je davala sve što je imala. I uz nju lepi horski glasovi, spontano, iz srca. Bibiloteka nije zaostajala. Dve žene naročito, jedna je stajala, mlađa, druga je sedela, starija, su isto pevale svime što su imale, njihova anonimnost neosvetljena i po strani, u našoj biblioteci. I muškarci su pevali. Himnu životu, oni pevaju himnu životu, shvatila sam. Prelivalo se iz svih nas, sigurno i na ulicu. Edit Pjaf, jedna od svetaca slomljenog 20. veka u kome se previše toga izgubilo, razotkrilo, je ostavila u nasleđe ono što likovi veći od grumena zemlje ostave – svest o prolaznosti koja u najboljim trenucima jednako kao i u najgorim dâ utehu. Ovo je bio moj najbolji trenutak od leta.

Zatim se sve ubrzalo. La vie en rose, opet svi pevaju. Milord, svi… U biblioteci se peva, tela se kreću, izlaze kad se poslednja pesma završila, svi se protežemo kao probuđeni, ali encore se traži, ne – zahteva, i očekuje, iako se sada već pobrkalo malo oko granice između performansa i publike, što se desi ponekad u intimnim prostorima nesumnjivo. Ja sam toliko utrnula da ustajem, i iz moje nove tačke se kroz vrata vidi polovina uokvirene slike na zidu koja daje jasnu refleksiju Pandore. Osvetljena belim svetlom, u njenoj crnoj haljini i sa tim elastičnim licem i velikim očima, ona možda ne bi preuzela na sebe odgovornost za to magično veče, ali za učešće da. Da. Kao i svako od nas. Mimo refleksije vidim u publici jednog zgodnog muškarca koji je nesumnjivo visok, inače ga ne bih videla. Puno se toga dešava i puno opaža, a mi svi  samo pevamo. I tapšemo, jer želimo da se veče produži. Jedan muškarac u biblioteci koji je stajao sve vreme vidi da stojim po strani i pozove me da stanem ispred njega i pratim kroz otvorena vrata završne note na sceni, da ne propustim kraj, ali ne vidim ništa iz te pozicije, previše je ljudi ispred mene. Ja sve vidim u refleksiji, dobacim mu i vratim se nazad. Aplauz odjekuje, ljudi ustaju, i sve se pomalo smešalo. Muzika je prestala ali ceo prostor bruji od glasova, emocija i doživljaja. Ljudi polako izlaze, ja sam našla slobodnu stolicu. Krenuću uskoro, ali nigde ne žurim. Ustanem i priđem bliže vratima. Na sceni su muzičari odložili instrumente, pevačica prima cveće i zagrljaje od ljudi poznatih i nepoznatih, i zatim joj priđe onaj zgodni muškarac koga sam videla prethodno. Jeste visok. Zagrlio je i smestio buket crvenih ruža u njene ruke, ljubi je po licu. Ona je tako uzbuđena celim doživljajem, priča brzo, ljubi ga, svi pričaju, smeše se. I onda se on spusti na kolena na pozornici. One velike oči se rašire kao velike šolje, i ona se zbuni, okrene, ustukne, on ustane, uhvati je i pritisne čvrsto uz sebe. Ja sve pratim kroz pantomimu, i da razumem predaleko sam da bih čula, ali svi mi koji smo još tu, i blizu i dalje, razumemo šta se dešava. Muzičari se vrate svojim instrumentima, i krene opet La vie en rose. Ovog puta publika peva umesto nje, svi stojimo i tapšemo, Pandora ga grli, i on nju, i uhvati je za ruku, stavi prsten na domali prst dok ljudi pevaju i tapšu, još se sve to izmeša ali je sve vidljivo, transparentno kao što jedino jeste, uvek, i zatim ga ona odvuče sa scene, kraj nas, u biblioteku i negde iza, gde će možda pronaći trenutak sami.

Sva lica nasmešena tim delom istorije dvoje ljudi koju će oni sačuvati, nastave da se smeše jedni drugima, zadovoljni da su bili tu, za još jednu strofu života.

Na ulici je veče prijatno za sredinu novembra. Ispred mene hodaju onaj sredovečni crnac i njegova žena, pribijeni, drže se za ruke.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s