Ostrvo u Mediteranu

Ostrvo u Mediteranu, pripada Francuskoj, i iznedrila je Napoleona – to je uglavnom sve sto sam znala o Korzici. Nisam nameravala da dodjem neobavestena, i pogledala sam bila nesto malo po Internetu, ali u turistickim odelima knjizara nisam nista nasla i racunala sam da ce to biti lakse kad stignemo na samo ostrvo. Susret sa Heinz-om tog prvog dana, koji je trajao jedva nesto vise od jednog sata kako sam kasnije shvatila, me je ispunio velikom zeljom da Korziku vidim, i o njoj saznam vise.
Par dana po dolasku otisla sam u turisticki biro, a oni su me poslali u knjizaru. U Calvi (izgovara se lokalno Kelvi, sa naglaskom na poslednji slog, i vrlo meko) dolazi izgleda vrlo malo engleskih turista, americkih verovatno jos manje a tek kanadskih nikako. Osim kad neko zaluta. Rezultat je da imaju knjige na francuskom, nemackom, italijanskom, spanskom, ali engleskom… – nasli su mi jednu! Knjiga je kupila mene a ne ja nju. Fotografijom na naslovnoj strani, a kad sam je otvorila i procitala uvod, bila sam i kupljena i prodata vise puta. Namerno sam pogledala ko je knjigu izdao. Albiana je korzikanska izdavacka kuca, i neko je fino preveo materijal na engleski. Uvod pocinje ovako: „Najlepse, najzelenije, najdivljije ostrvo u moru… ne nedostaje prideva za ovo jedinstveno ostrvo u Mediteranu.“ I kad su malo nize objasnili da su se tukli od vajkada sa prolaznicima koji dok nisu otkrili Novi svet su sve svoje besove u Mediteranu penili, a ni tada saobracaj nije puno opao, te pomenuli da su ljudi ovde gradili sa mukom, prilagodjavali se prirodi, i ucili kako da prezive, poentirali su jednostavnom recenicom koja je prosto velelepna, smirujuca, vanvremenska. Nature is monumental here. To je sve. Sustina i priznanje. Svaka recenica u tekstu je kao pazljivo oblikovana minijatura, mogla bi da stoji sama za sebe, i vidi se da je neko pisao sa srcem i fino razvijenim osecajem za estetiku. Ne verujem da je moguce lepse opisati svoje ostrvo, svoju zemlju ili svoju planetu nego tom recenicom.

Sledece dve strane daju kratki pregled istorije ljudskog prisustva na ostrvu:

6000 BC – najstariji stanovnik Korzike: La Dame de Bonifacio. Kostur mlade zene je pronadjen na jugu.

3000 BC – dolmeni i menhiri (ne znam reci na srpskom) na razlicitim mestima po ostrvu.

1500 BC – menhiri su sada naoruzani i imaju ljudska lica. Na jugu ostrva grade se kruzne strukture Torre (kule).

Oko 800 BC – Homer opisuje najpopularnijeg svetskog putnika kako se susreo sa Laestrygoniancima. Pretpostavlja se da je susret bio na Korzici, moreuz kod Bunifaziu-ja.

564 BC – po Herodotu, Phocaens osnivaju prvi grad, sto je danas Aleria. Prvo zapisano ime ostrva je Kurnos.

456 AD – vandali razaraju Aleriju. Napravis grad i razore ga.

VIII vek – ulaze pod starateljstvo Pape.

IX vek – Saraceni haraju Mediteranom.

XI vek – Pisanovljani i Dzenovljani su ih oterali. Tadasnji Papa dodeljuje ostrvo Pisi. To Djenovljanima sigurno nije bilo pravo.

Kasni XIII vek – Djenovljani su porazili Pizanovljane, i preuzimaju vlast nad Korzikom. U sledecih sedam vekova se manje vise neprekidno tuku jedni sa drugima, drugi sa trecima, i tako u krug, a na kraju bi uvek potpisali novi sporazum. Nisu mogli da se dogovore pa su se ubijali, ali racunaju da ce se sporazum postovati? Pre turizma Mediteran nije bio narocito pozeljna adresa. A ni ostatak sveta.

U Prvom svetskom ratu izgubili su 20 000 muskaraca. Poslednji put su pokusali da steknu nezavisnost 1975. 1982. francuska vlada daje ostrvu specijalni status, potvrdjen jos jednim ukazom 1991.

Tu je knjiga zavrsila sa svojim pregledom. Zvuci vrlo poznato, ti opisi burne istorije, ma kako bili skraceni i prilagodjeni za turisticke potrebe. Gledajuci Korzikance, da su upola ljuti kako sam uvek zamisljala Napoleona, ne bih se usudila da im kazem ‘bon jour’. U stvari, gedajuci ih, lice mi i na Italijane, i na one nase, medju kojima vise ne znam koga treba zvati ‘naš’ a koga ne. Pred put sam malo ucila francuski, i uciteljica mi je bila jedna Albanka, Liliana iz Albanije, za koju bih ja odmah rekla nasa zena, jer mi je po svemu izgledala bas takva, ali kome to jos treba. Zamenice, narocito prisvojne, su najvise stete nanele od svih jezickih formi. Ali ostrvo je toliko lepo, nista osim plutajucih lepih misli ne moze da se useli u lobanju, ni pod pretnjom istorije i nerasciscenih racuna. Nature is monumental here.

Nasa terasa u ‘Les Terraces’ kompleksu je siroka i dovoljno duboka da zastiti od sunca najveci deo dana. Ali najlepsi deo joj je da gleda na more, grad, drvece, plazu, bastu…gleda kao da ima oci i lice, i suncha se tako po celi dan, uziva. Kraj ograde ima neko sitno bilje, i kao i sve ovde, cim mu se pridje blize ono mirise. Gledanje mora je sport kojim bih se rado bavila svakodnevno, vise sati na dan. Zapetljam se tako kao sto se ljudi redovno zapetljavaju u glupe misli, emocije, odnose i slicne pojave iz familije Glupih, i onda sve to nestane samo gledanjem u daljinu. Plaza je dugacka, pescana, a more najtoplije u koje sam ikada usla. Nisam to ocekivala, ipak je Mediteran mnogo i veci i dublji od Jadrana, ali ovo ovde je plitko, pitomo, i kad zatalasa to radi vrlo, vrlo neozbiljno. Naidje veliki trajekt, ogroman, nije mi jasno kako se ne nasuce, i sve sto do nas dodje su talasici koji olizu kolena. Smisao za humor, mora da je to. Stisnuti usred Mediterana, namrgodjeni planinski vrhovi (ima ih preko stotinu da su visi od dve hiljade metara – kuda su krenuli, da ih neko pita) gledaju preteci, a more se pitomi, preliva, i igra. Mozda im govori: zivot je lep! To je ono sto ja cujem, u svakom slucaju.

Calvi sa svojom Citadelom nam je levo, i videti ih u razlicita doba dana, pod razlicitim svetlom, je kao jedna besprekorna spora projekcija, namestena od strane nekoga ko je znao sta publika voli. Kazu za tu Citadelu da je bila neosvojiva. Uz ovako pitomo more nemoguce je zamisliti teske jedrenjake iz tamo nekog veka, nabrekle od topova i ljutih muskaraca, kako opsedaju, izgladnjuju, bacaju vatru, razaraju i uopste besne kao da nista drugo ne umeju. Znam da je nemoguce jer sam se trudila; bas sam zamisljala – i ne ide.

Na Korzici nema golubova, ali zato ima gugutki. Diana (moja sestra) me je podsetila da ih je bilo na jugu, onom nasem makedonskom koji nam se stalno mota oko srca otkad smo se opet srele nakon toliko godina. Kad polete, krila gugutki stvaraju jedan milozvucan huk, a njihov zov je topao, diskretan. I boja perja im je isto tako topla, uklapa se u boje ostrva, a oko sa strane gleda podozrivo, inteligentno. Ili se bar meni tako cini.

U jednom restoranu sa korzikanskim specijalitetima, na stolu ima malih prica o ovome i onome korzikanskom, pa i o korzikanskoj zastavi. Bila je jednom, pre vise vekova, neka banda mavarskih gusara koja je palila, pljackala i zalost sirila ovuda. Jedna od mnogih. Kad su ih konacno pohvatali, odrubili su glavu vodji, i eto je od tada – na zastavi. Testa di Moru. Glava Mavarina. Specijaliteti su bili vrlo ukusni, i probala bih i vise ali oni tamo narocito vole divlje prasice. Pored kestenova. Torta od kestena sa sosom od vanile je bila fantasticna.

U glavnoj turistickoj ulicici imaju jednu radnju koja mirise oporo, na vinsku burad, i podrume, na stare kuce, prasinu i tradicije, i dok sam mirisila i pitala se zasto mi je miris poznat, Diana se dosetila – to je miris stare kuce s naseg juga. Kuce nasih babe i dede. U stvari miris ostave, gde se drzalo vino i svasta jos, i deci nije bio dopusten ulaz bez odraslih. A uz nju je jedna delikatesna radnja, puna i prepuna svega, narocito korzikanskih specijaliteta. Od vina, piva, keksa do svezeg voca i izlozbenog frizidera punog pripremljenih pita, slanih, slatkih, od sira, slanog i slatkog, sazrelog, ovakvog i onakvog, i sve je ukusno, sveze i propraceno sa ‘merci, madam’.

Na plazi je osim plivanja najlepse posmatrati ljude. Od jutra do veceri odvija se promenada uz ivicu mora, po mokrom pesku, u oba smera. Nijednom nisam spazila iste likove dvaput. Sve se desava samo jednom, tako sam to razumela, bez obzira da li se pridruzis toku ili stojis po strani. U plicaku deca svih uzrasta zongliraju na svojoj radosti koja ih baca u more, kopa po pesku kao da on krije blago, nosi im kantice i poliva noge, igra bezbrojne igre sa loptama raznih velicina, i nikad ne staje. Kakva je to projekcija bila posmatrati lica i tela ljudi, druge ljude sa njima, nacin kako im ledja stoje, ruke vise, noge koracaju… – uvek nova predstava, i uvek nova slika. Bilo je mrsavih i debelih, mladih i starih, duboko osuncanih i onih tek pristiglih, trudnih i sa trbusima bez pokrica, visokih i niskih, natovarenih i onih koji se samo drze za ruke… – a najlepsi deo je bio posmatrati sve faze ljudskih zivota u nenapornom mesanju, ponekad se samo neosetno ocesaju jedni o druge, hrapave od peska. Deca – od najmanjih koji tek nesigurno hodaju i pesak im je najveci izazov u dosadasnjoj karijeri hodajuceg bica, a more ih zove kao krilo milion puta vece od majcinskog iako ne umeju da broje, ne umeju nista ali prepoznaju krilo kao niko drugi – do onih koju godinu vecih koji ne mogu da sede mirno ni da nesto pojedu i razmenjuju energiju sa morem, koje je drustvo za igru i kad svi drugi posustanu, do onih koji zure da porastu, vec tinejdzeri, i sve se vrti oko mirisa drugih tinejdzera; za njima dolaze stariji tinejdzeri koji balansiraju na ivici poznavanja/nepoznavanja tela, svog i onih suprotnih, magicno-neodoljivo-suprotnih koja su lepljiva kao med; za ovima dolaze oni u 20-tim, koji zive seks i seks zivi njih sa najmanjim mogucim naporom tokom leta kada je sve to daleko lakse; za njima ne tako dugo dolaze oni koji su vezali seks i emocije po propisima tradicije i civilnog drustva i sada imaju onu decicu vec opisanu, pa za koju godinu onu malo vecu, i kad postanu tinejdzeri deca ih ignorisu pa oni imaju vise slobodnog vremena jedni za druge; u sledecoj fazi su deca sasvim porasla i idu sama na letovanje, oni, sada sami, setaju plazom i drze se za ruke. Kao pre 20 godina. Ceo spektar ljudskog postojanja, nepromenjiv, trajanje koje prodje kao treptaj, tvrde oni koji to znaju, hoda opusteno po pesku ispred mojih ociju. Nikakve ekonomije, politike, filozofije, nista ne moze i nece promeniti taj tok. Iako ga uporno kvare. Sve to znam i od ranije, ali jedno je znati a drugo videti. Kad se vidi daleko je lepse. Mozda i zato sto ne pamtim da sam ikada videla toliko lepih ljudi. A svi razliciti. Tanane promene u fizionomijama, varijacije gena i zemljista sa kojih dolaze, ali svako stoji za sebe – slika istorije, a zivi se sada. Iznenadilo me je da posle godina gledanja u melting pot mogu da uocim toliko finih razlicitosti u jednom delu Evrope. A mozda bas zbog toga, ko zna. Klinka je prijatno iznenadjena koliko su zgodni ovi Evropljani. I ja, ljubavi. Smejemo se cesto.

Korzikanski jezik je, kazu, slicniji italijanskom nego francuskom ali uocljivo je sveprisutno ‘u’. Kao sto neki jezici vole ‘a’, ‘i’ ili ‘e’ tako Korzikanci koriste ‘u’. Bunifaziu, Aiacciu, Portu Cardu, Capi Corsu, ochju (oko), brocciu (vrsta sira), Portivechju, i tako dalje. Zvanicni jezik je francuski, od cega mogu dosta da razumem kad je napisan, ali kad mi se obrate skoro nista; sva se zbunim i zamrsim. Treba mi pet minuta, shvatila sam, izmedju trenutka kad nesto kazu do razumevanja (delimicnog) a za to je zivot previse kratak pa se tako vadim osmesima i sleganjem ramena. Klinka je nesto bolja, ali ne ustezemo se da pricamo i slazemo recenice na francuskom, na cemu cestitamo jedna drugoj. Oni sa druge strane ih uglavnom razumeju, i daleko brze od mojih 5 minuta.

Ogromne sume kestena su spasavale ostrvo od gladi tokom vekova. Koristi se kao brasno u svemu i svacemu – dodaje se pivu redovno a i nekim vinima – a kao voce za brojne dezerte, kekse, dzemove, u palacinke se obavezno stavlja. Grozdje je isto kao makedonsko, sto je najveci kompliment koji se moze dati grozdju. Sirevi su od kozjeg ili ovcijeg mleka, i koriste se jednako za slane i slatke recepte. Kaktusi rastu i cvetaju okolo, a cvet lici istovremeno na cudnu vocku. Drugo polupustinjsko rastinje, koje prepoznajem samo po tome sto je bodljikavo, cesto raste u oblicima koji podsecaju na snimke sa koralnih sprudova, ili iz vrlo, vrlo cudnih snova.

Kao da Napoleon jednom ostrvu nije bio dovoljan, prica se da je Kristofer Kolumbo rodjen u Calvi-ju, na Citadeli. Sta to znaci ‘prica se’ ne znam, ali bila su to mutna vremena, i nista sto je doslo nakon toga nije pomoglo da ih rasvetli.

Grande Randonnée No 20, ili GR20 je svetski poznata pesacka staza medju onima koji to vole koja vodi preko celokupnog ostrva od severa na jug, kroz doline, jezera, reke, planine, i za one koji nisu toliko izdrzljivi moze da se odradi i u manjim etapama. Usput ljudi pecaju, plivaju, veru se po vrhovima, skijaju, ili prosto gledaju i verovatno se trude da udahnu svu tu lepotu, ili je zasade sebi u oci, nos, ruke, gde god. Obim ostrva je nekih hiljadu kilometara, i putevi se trude da svuda prodju, ali nekim uvalama se ne moze prici sa zemlje. Po Korzici se putuje sporo, bilo automobilom, vozom, ili peske. Na samom prilazu nasem delu plaze je uska pruga vozica koji tuda prolazi bar deset puta dnevno, koji je, ispostavilo se, pravi voz sa ambicioznim redom voznje, i u unutrasnjost i na druge obale ostrva. Izgleda kao mu je sto godina, ili bar pedeset; sada uveliko u penziji jos uvek radi da ucini ljudima. Kratko putovanje u njemu je mala, prijatna avantura. Za duga treba imati puno strpljenja, jer putuje sporo i staje cesto. Malo dalje od kupaca usidren je niz jahti svakodnevno, a vide se i razliciti sportovi i aktivnosti u koje se moze uci, ako neko voli. Canyoning – hodanje po konopcima razapetim izmedju drveca u razlicitim kombinacijama – je odmah uz plazu, izmedju stogodisnjih borova, a ozbiljna verzija je u kanjonima u unutrasnjosti. Ja sam odradila pocetnicku turu, i time bila vise nego zadovoljna (nikad vise!). Klinka je otisla na srednju pa je potom htela i na najvecu. Pokusala sam da joj objasnim koliko me je iscrplo samo da gledam sa zemlje.

Za letovanje na Korzici Calvi je idealan. On je na severozapadnoj obali, ima aerodrom, a stize u njega i trajekt iz Nice, koji dalje nastavlja za Sardiniju. Trajekt iz Livorna u Italiji putuje do Bastie, luke na par sati voznje od Calvi-ja. Turizam je vazan, i ono sto mu se mora priznati je da su pre njega ljudi ucili o drugim ljudima iskljucivo tako sto su rasecali jedni druge da vide od cega su napravljeni, i to vise nikada nisu sastavili kako treba. Sa turizmom se pojavljuju dobro raspolozeni ljudi, u malim grupama, nenaoruzani, i uzdisu nad obicnim, svakodevnim stvarima kao da su svetska cuda. I ne ostaju dugo, sto je verovatno najbolja stvar u celoj prici.
Tokom nasih 12 dana na Korzici, videli smo Ile Rousse, gradic nedaleko od Calvi-ja, koji je isto tako fotogenican, a kad smo probali da otkrijemo tajnu reke Fango prvo smo zalutali (na vrlo vreo dan) pa kasnije vozili i vozili uz njenu obalu da bi shvatili da nju posecuju i u njoj se kupaju oni koji ne vole more, ili guzvu, ili…u stvari nije nam bilo jasno, ali saren je svet, pa ko sta voli. Bilo je planova da posetimo Corti, grad u sredistu ostrva, kao i obidjemo artizanska sela u Balagni, regiji ciji je centar Calvi. U tim selima se verno i posveceno cuvaju stare tradicije i zanati, i sve je otvoreno posetiocima iako takve stvari ljudi rade samo zbog sebe a ne zbog turista, i kazu da zaista treba videti. Planirali smo i Scandolu brodicem, prirodni rezervat kome se prilazi samo s mora. Bastia me zanima zbog jednog muzeja, Aiaccio zato sto ima lepih slika, Portovecchiu – grad na krecnjackim hridinama iznad mora zaustavlja dah kao da se sad skliznuti u Mediteran, Capi Corsu – prst Korzike koja na mapi izgleda (s malo maste) kao stisnuta pesnica sa ispruzenim kaziprstom – planine i jezera, i ako je verovati onoj knjizi s pocetka, sve treba videti, bas sve. Heinz je rekao da treba doci u razlicita doba godine, a u prolece procvetaju orhideje. Wild & romantic – sa tim recima nas je docekao, njima nas je i ispratio.

10 thoughts on “Ostrvo u Mediteranu

  1. Prelep post, Ivana K,Landesteen.. Nisam nikada bio ni blizu Korzike, ne da ne bih voleo, ali sada stvarno kao da sam je posetio. Posebno mi se dopalo o ljudima, i kako su Vam bili lepi… Imate poseban senzibilitet i uocavate stvari na sasvim svoj nacin.

  2. Bas ste me lepo iznenadili, MuadDibe! Drago mi je da Vam se prica o Korzici svidja. I hvala na lepim recima.
    Malo mi je krivo sto je youtube moj veliki trud oko fotografija napravio loseg kvaliteta, ali nadam se da ipak pomaze sa sveopstim utiskom. Mnogo lepote, to sazima sve, ja sam samo dodala neke nepotpune detalje tu i tamo.
    I meni nikada Korzika nije padala na pamet, i cak mi je drago i da sam bila nepripremljena, i kako se sve desilo. Mislim da smo svi, svako na svoj nacin, bili duboko dirnuti lepotom ostrva. Naravno, na Heinza niko nije racunao.

    Lep pozdrav,

  3. Ne mogu ti opisati kako sam uživala „putujući“ sa tobom. Posle tvojih priča često pomislim, da bi ti samo trebala da putuješ i posle da opisuješ svoja putovanja. Kao da sam bila tamo sa vama. 😀 Ulepšala si mi dan.

    Pozdrav i još mnogo sličnih priča ti želim

  4. Uh, kako si mi lepu stvar pozelela, Charolijo! Hvala puno, puno 🙂
    Drago mi je da si uzivala. Treba putovati otvorenog srca i otvorenih ociju, onda slike i utisci sami padaju unutra.

    Lep pozdrav i od mene.

  5. Ti em sto putujes otvorenog srca i ociju, em to umes tako lepo da prenes na „papir“, tako da i mi citaoci „putujemo“ sa tobom.

  6. Ja sam nastavila – tekst je napisan pre dve godine – samo ne jednako dobro, rekla bih. Steta ce biti ako ne dobijem jos jednog stalnog citatelja 🙂

    Ali treba sagledati i olaksavajuce okolnosti (i one otezavajuce): to nam je bilo najlepse letovanje ikada. Vratila bih se u dozivljaj tog leta ovog trenutka.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s