Business as Usual

Osvrt na jednu temu na blogu b92 od pre neki dan.

Prvo cu morati da iskopam jednu rupu  pa na pitanje da li treba da zulja ili meko ljulja vrisnem unutra – who cares! Sad mogu dalje. Ali ne pre nego sto pomenem jednog svog prijatelja koji vec godinama pokusava (ne vrlo aktivno nakon jednog incidenta) da mi zavuce ruku gde ne pustam pa me zato s vremena na vreme opipa tamo gde sam izlozena – da proveri da se nisam udebljala. On voli mrsave. Racuna da cu se ja kad-tad predomisliti – vrstan je poznavalac zenske prirode – i ne bi voleo da zatekne neka neprijatna iznenadjenja kad trenutak dodje. Posto ja imam svoj kakav-takav primerak zenske prirode a on nekih 54 bolesti ravnomerno rasporedjenih od mozga nanize, zao mi ga je, razumem, nije mu lako, empatija me redovno oboji u plavo, i povremeno iskopam rupu pa vrisnem. Dobra sam s rupama.

Kao mamu 12-godisnje devojcice presrecu me price koje ona donosi iz skole vec nekoliko godina i zbog kojih vristim i van rupa.

 Recimo, vec u prvom razredu (sto je ovde jedva 6 godina) se cesto culo medju devojcicama ‘you are fat’.

 Par njenih drugarica su izuzetno mrsave. Ja sam ih imala u kuci i videla da jedu bukvalno tri rezanca spageta. Okay, rezonovala sam, neka deca su bas izbirljiva. Uskoro zatim sam saznala da to nije zato sto ne vole moje spagete. Brinu da se ne ugoje. One su na dijeti. Obe devojcice dolaze iz vrlo obrazovanih cak bogatih kuca, stabilnih, roditelji deluju posveceno do linije razmazenosti i male ne pate od nedostatka samopouzdanja u komunikaciji niti im fali ambicija.  

Jedna druga devojcica svoju majku zove ‘fat cow’. Majka je krupna visoka zena a devojcica je mrsava, i cupa sa svoje podlaktice dlacice jer misli da je dlakava.  

Jedna ima problema sa spavanjem. I kaze da nekad ustane i uzme gutljaj alkohola (ili dva) da je opusti. Najverovatnije je prosto gladna. I tacno, tesko je zaspati kad si gladna. Dobar deo dece po Africi i Aziji ima slican problem.

Prosle godine je jedna prica u skoli bila veliki uspeh: devojcicu u 8. razredu (13 ili 14 godina, neke napune 14 tek u prvom srednje) je presreo neki tip i dao joj svoju poslovnu karticu – call me, I am a model scout. Klinke su sve bile izuzetno impresionirane. Moja prva reakcija je bila da ga treba uhapsiti. Ali, mama, zar bi ti zaustavila uspon buduceg supermodela? Pa one najuspesnije su u rangu nacionalnih heroja!  

Pre neki dan, kupujemo patike i posmatramo jednu malecnu od 5-6 godina koja je dosla s tatom: ne te, kaze tati, ljubicasta je boja ove sezone.

Sva ova deca su lepo vaspitana (kad ne zovu majke debelim kravama), umeju da vode fine razgovore sa odraslima i veselo se druze jedne sa drugima. Ako se vec prica o modelima – mogle bi, svaka od njih, da budu model za kampanju na temu koliko je ovo drustvo idealno za podizanje pametnih, samosvesnih devojcica.   I to nije netacno. Roditelji, narocito mame, se nevidjeno trude da ih podignu i od njih stvore neprobojne nepobedive zasticene pancirnim oklopima buduce zene jer znaju sta ih ceka: niza plata, tapsanje po dupetu, makaze za secenje ambicija, pornografija, anoreksija, bulimija, materinstvo, prekratki dani, stakleni plafon i staklena cipelica, reklame za kosu, zube, oci, obraze, i obrve, trepavice, usne neizbezno, vrat, grudi, struk, stomak, o dupetu smo vec pricali, noge – ah! noge, stopala, nokte, a stikle imaju svoj zaseban departman…i sve ono sto je njeno ce biti ili preveliko ili premalo, tako ce joj govoriti sa svih strana. Sa svih strana. A tek kad se zaljube…

Pre ili kasnije, mame na svojoj katedri protivofanzive uoce da ih niko ne slusa. Zacute, razmisle i prestroje se. Ako tako stoje stvari, onda cemo drugacije, kazu sebi. Iz svih oruzja iskljucivo p(lj)uca da su naj-naj-najlepse i naj-naj-najbolje, prati se porast nogu redovnije od stock marketa (duzina izmerena odmah po rodjenju je informacija koja ponosno kruzi medju familijom), i otvaraju novcanik da 1. pokazu koliko je debeo, bez dna – zapamti, trazis jedan iskljucivo takav; i 2. kupe sve sto je neophodno za rejting i poziciju u prvim redovima.  Mame koje su to radile od pocetka su daleko ispred njih – kakve su one propaliteti od mama bile do sada!

Medju ovom generacijom devojcica jedan broj ce u nekom trenutku zagaziti u anoreksiju/bulimiju ako je po statistikama, ali vecina ce ostati na granici. Umesto dijagnoze dobice celozivotne neuroze. Cenu ce placati i one same i svi oko njih. Forsirana infantilnost, kupovina cipela od $500 ili $1,000, gde ce se trosak nadoknaditi tako sto ce manje jesti – ionako su na dijeti 20 godina – dugovi, bankrotstvo, terapije, permanentna glad…  Kad nastupi smena generacija, one ce popuniti vecinu uloga i pozicija namenjenih zenama i odande siriti svoja iskustva i svoj uticaj. Svoje devojcice ce podizati jedino kako umeju (videti primere iznad).

Sto se tice samih manekenki – devojcice u pubertetu koje izdzikljaju na preko 1.70m ce najcesce biti mrsave, kao i decaci, jer organizam brzo raste. One ne moraju da gladuju da bi postigle mrsavost. Kad rast uspori i stane, zavisno od zivotnog stila i metabolizma, taj ram ce se polako popuniti – uobliciti. Ili bi trebao.  

Ove devojcice su idealne za potrebe modne industrije iz vise razloga. Nije im toliko tesko da odrze nisku tezinu; jako su mlade i povodljive – a legalno je koristiti ih; uprkos izuzetnoj mrsavosti njihova lica ne izgledaju iznurena; mnoge medju njima su ili androgine ili asociraju na Lolitu, ili i jedno i drugo, sto je sve vrlo trazeno.

Zar je i ovo pitanje ponude i potraznje? Naravno, sve je pitanje ponude i potraznje.   

I tako dalje. Business as usual.

Visokoprofitna industrija sa visokoprofitnom profesijom kao manekenstvo ima neverovatan appeal. Sex appeal, bilo bi pravilno reci. Nisu klinke seksi vec obozavanje, pare i prestiz. Protiv te kombinacije – neodoljive za verovatno 99% populacije – ne postoji nacin uspesne borbe. Ili prevencije. Koruptivna moc medija je, i kad se o njoj najgore govori, potpuno potcenjena. U menadzmentu medijske korporacije ne mora da postoji nikakva zavera, ili izrazena mizoginija, dovoljno je samo postovati prvo pravilo biznisa: the paying customer is king.    

To sto ce vrlo mali broj modnih poduhvata doseci nivo globalnih brendova kao sto ce i mali broj devojcica postati vrtoglavo placene supermanekenke nece spreciti mnoge hiljade da pokusavaju, kroje, siju, smrzavaju se na lokalnim pistama ili u izlozima, gladuju pred nastup jer su im rekli da je haljina malo tesna na kukovima i to nije look koji dizajner zeli. When a tree falls in the forest does anybody hear? Mora da se zezate – kome treba jedno drvo? Kad se cela suma posece pedeset industrija zadovoljno trlja ruke.

Jedan sasvim pristojan broj ce imati sasvim pristojnu zaradu (i bez naslovnih strana Voga) – od sitne decice koja poziraju za razlicite kataloge do sada vec sredovecnih modela koje poziraju za magazine 50+ ako ne sire – ovo je vizuelno doba. Da li je posao lak ili nije je nebitno – on vazi za easy money.

To sto neke od njih obole, navuku se na droge ili tragicno okoncaju – to se zove kolateralna steta. I to nikome nije bila namera. Nisu imale srece, to je sve. Vrlo cesta pojava u ljudskim poduhvatima. I Zlatne Groznice su uzimale svoj danak, pa i danas krvavo kostaju dijamanti, smaragdi i ostale sjajne kamencuge. Hell, cokolada je postala valuta za lokalne siledzije. A ljudsko meso ima dugu istoriju kao roba. Ovo danas je samo malo ispoliran vid Zlatne Groznice. Izmedju gramzivih/neuroticnih roditelja i povodljive dece sa jedne strane, i svih onih koji su na drugoj – korporacije, izdavastvo, fotografi, make-up artists, frizeri, krojaci svih vrsta, publicisti, i nebrojeni drugi (medju njima bar pola zaposlenih su zene) – modna industrija je veritabilni rudnik zlata (i izvor bazicnih prihoda) za jako veliki broj ljudi. I legalna je pa tako i drzave profitiraju.

 Nije ni usamljena. Izmedju samo kozmeticke industrije i modne industrije, to je veliki broj milijardi dolara u pitanju, i stotine hiljada zaposlenih, a pokriva polovinu stanovnistva od 5 do 95 godina prakticno. Svi oni ce profitirati kad jedna devojcica od 7, 8, 9 godina pocne da se oseca ruznom, ili debelom, ili nedovoljno seksi. Da, one u tom dobu vec sve znaju o ‘seksi’. Modna industrija, magazini, TV serijali, filmovi… svima je stalo da nauce jer – deca su trziste. Na njima se najjasnije vidi tajna veza: trziste = zrtva. Cak i da ne gledaju TV, ili im roditelji pokriju oci kad prolaze kraj novinskog standa, dovoljno je proci ulicom – sve se vidi golim okom. Sklonista od kise i vremena na autobuskim stanicama nose reklame: na jednoj strani devojcurak od najvise 17 godina polugola reklamira ekskluzivne muske satove sa napucenim usnama, a na drugoj elitna privatna skola za devojcice pokazuje neki jad i cemer u Africi uz slogan koji poziva roditelje da upisu svoju cerku kod njih jer – the world needs her. Kako su samo u pravu.

Sta uraditi? Legalno komplikovane drzave Zapada su nemocne. Sat vremena nakon sto recimo Spanija donese zakon protiv mrsavosti/mladosti modela zatrpace ih najskuplji advokati iz najjacih firmi po svim mogucim osnovama, a istovremeno ce sve druge nacionalne ekonomije trljati ruke vrlo, vrlo zadovoljno. Da svi zabrane, pet minuta kasnije ce krenuti black market u nekom vidu.

Jedini motivator promene je ozbiljan gubitak profita za velike igrace. Ako bi, na primer, jedno pet miliona zena pokrenulo class action suit protiv najvecih modnih kuca, i uspele da nadju dovoljno sposobne i agilne advokate za tako sta (oni najskuplji su vec bukirani) – to bi mozda imalo nekog efekta. Ali bi predugo trajalo.

Ima i elegantnijih resenja. Na primer, privatni poziv Carl Lagerfeldu od strane trenutne ruling queen of high society koja kaze: „Caaarl, daaarling, dosta je bilo ove sharade. Ja drzim u ruci dokument koji kaze da ce svaaaka morati da daa 10 miliona dolara u dobrotvorne svrhe i potpisan je od strane mojih pet stotina naaajboljih i naaajbogatijih drugarica ako budu kupile od tebe i jednu jedinu krpu ponovo – one, i njihove naslednice i udaaavace do petog kolena – sve dok ne prestanes da punis piste anoreksicnim klinkama koje su mladje od moje unuke. That is sooo passe. Ta-ta!“   

Voila! Ostaje samo problem trgovine decom i mladim zenama. I pay equality, naravno. I child labour.

4 thoughts on “Business as Usual

  1. Леп је веома скор тамо, Ивана – преко 80 коментара и преко 20 препорука; не чуди нимало, ово је једна од тешких и озбиљних тема, коју су многи препознали као такву. А ево и овде препорука само таква – овај твој текст, изванредан, представља један од малобројних преосталих начина на који се родитељи могу борити, не кажем изборити, па да се макар мало њих удружи па да се макар малкице гурне прст у око онима тамо који одувек бирају актуелну сезонску фризуру, боју, укус и начин размишљања наше деце 🙂

  2. Pa dobro, pola komentara su moji odgovori na komentare 🙂
    Ali slazem se, ljudi su lepo odgovorili na tako tesku temu. Meni samoj je naporno da o tome pisem, a jednom kad napisem jos i dodatno da pricam. Ali treba reci. I treba pricati i cesto i puno. Izgubi se iz vida ponekad i ono sto nam je neprekidno pred ocima. Ljudi se zaista na svakakvo djubre naviknu, ili neprekidno okrecu glavu na drugu stranu.
    Ne damo nase devojcice.

  3. Ne damo nase devojice !!
    To je svakodnevna borba,sa puno price, pokusaja da se objasni i pokaze kako treba, a kako ne…
    Treba se izboriti se sa okruzenjem, medijima… wau…
    Sedim neki dan kod frizera i listam niskopametne novine, uz kafu… i sta mi je palo prvo u oci, trogodisnja kcerka Tom Cruis-a uslikana u cipelicama na stiklu i tasnicom kao za dame sa trideset…. smucilo mi se u momentu!
    Strasno!!! Trogodisnje dete!!!

    Sve si rekla u tekstu, nemam sta da dodam !

    Pozz

  4. Mi smo sinoc gledale neki film koji je tokom sat i po vremena promovisao jedan tako ruzni stereotip praznoglave ali slatke zenske osobe, a sve upakovano u slatku glumicu i zgodnog i finog muskarca (ozbiljnog, stalozenog koliko je ona praznoglava – taman kakav joj treba) da sam mislila da cu baciti i TV i DVD i MTV i HellTV i sve ostalo!
    Ali klinka ga je gledala ranije i mislila je da je smesan i fin, i ja nisam mogla da se preterano oglasavam da joj ne bih potvrdila sumnje da je njena mama just too weird.

    Pozdrav i tebi, sarah, samo pricati – i ne damo ih!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s