Ljubavna priča, plural

Nakon prvih godinu-dve života u ovom gradu, desilo se bilo nešto neočekivano.

Zvala se Hélène. Bila je iz Kvebeka, glumica sa naglašenim francuskim naglaskom. To je značilo limitirane izbore u ovom naglašeno anglo-saksonskom gradu gde bilingvalnost nikada nije uhvatila korena, ali su zvanične politike licemerja držale svima otvorena vrata. Nije izgledalo da se dobro snalazi u novom ambijentu – šta je ona uopšte ovde tražila, je bilo realno pitanje – međutim nikada nijedna reč ni hvale ni žaljenja nije izašla iz nje. Hélène je bila delikatna, srednje visine, vitka, velikih izrazito plavih očiju, smeđe kose, lepih crta. Ona nije privlačila pažnju lako jer nije emitovala ništa iz sebe. Da bi se Hélène videla, trebalo joj je prići blizu. I tada se pred njenom lepotom gubio dah. Bila je apsolutno prekrasna. Od njene tihe suzdržanosti i elegancije koja je ljubazno zatvarala vrata pred radoznalima, do svesti da je lepa, i besprekorne kompozicije lica i figure, ona je svuda bila na pogrešnom mestu. U francuskim filmovima se vide povremeno takve žene, koje su istovremeno stvarne i imaginarne jer ne izgleda da su moguće, ne duže od kratkotrajne iluzije jedne projekcije. Iz poštovanja da uopšte postoje, ne bi smele da izlaze iz filmova.

Dolazila je redovno na mesto gde sam tada radila, i bila je ljubazna i nenametljiva. Da nikada nijednu drugu ulogu nije dobila, počasna titula inkognito princeze bi joj sasvim pristajala. Hélène je vrlo verovatno dolazila iz porodice radničke klase, jer ta lomljivost koju je projektovala nije bila proizvod duge tradicije privilegije, i ako je iko mogao da podnese poređenje to je bila nenadmašna Isabelle Huppert, jedino je Hélène bila lepša. I slabija. Ms. Huppert ostavlja dojam nekoga ko ne bi ustuknuo ni pred kakvom silom. Hélène je bila nepredvidiva i zatvorena. Svi njeni dojmovi su bili držani unutra.

Možda šest meseci nakon prvog susreta sa njom, možda i godinu dana kasnije, desilo se jedne noći da sam je sanjala. Kad sam se probudila, to je bilo da bih shvatila da sam se verovatno zaljubila. Sumnja nije bila pitanje morala, već mi se nikada tako nešto nije desilo ranije i nisam znala da li je ili nije, šta je uopšte to što me je obuzelo, i bilo je pomalo i smešno. Odjednom sam postala sama sebi zanimljiva, izvučena iz koncepta imigrantske realnosti, koja je bila daleko lakše podnošljiva od mnogih drugih imigrantskih realnosti, ali je svejedno bila preteška za ramena sa kojima sam se ja našla ovde. Muškarci koji su povremeno ulazili i izlazili iz te realnosti nisu bili bezbojni, ali ja jesam. Da sam se probudila jednog jutra zaljubljena u lepu Hélène je bilo osveženje i vratilo je boju u moje obraze.

Držalo me je nekoliko nedelja, i bilo je lepo.  Povremeno sam se glasno smejala takvoj jednoj opsesiji koja me je sačekala kao što bi ljude trebalo da sačeka lepo pismo, na primer. Ponekad sam intenzivno razmišljala o Hélène, češće sam razmišljala o sebi. Na kraju sam sve svela na usamljenost. Bila je to prava mera ogoljenosti moje egzistencije, u koju sam se upustila svim srcem, i koja me je ubijala polako, svakog dana. Da ću umreti od lepote je bila mala neočekivana nagrada.

Hélène je dolazila još neko vreme na isto mesto i nakon što je moja opsesija iskopnila. Ona je kroz sve to bila besprekorno lepa i nedotaknuta, ali ja nisam bila spremna da joj ukinem unutrašnji torment. Bilo je nečega u njoj što je gorilo i ta vatra nije prijala.

Nikada više nisam čula o njoj, niti sam je srela. Njena glumačka karijera očito nije bila uspešna, bar ne u uslovima koji se na ovom kontinentu smatraju uspehom. Pretpostavljam da je otišla. Nazad u Kvebek, još dalje – nije bilo granica za nju, ili ih ja ne bih dozvolila, da se pitam. Svih ovih godina bila sam zadovoljna objašnjenjem da je usamljenost dovela do takve jedne reakcije koja mi je, pretpostavljam, spasila život. Do nedavno. Iako sam retko mislila na nju, kad sam je se nedavno setila pojavilo se jedno drugo objašnjenje, koje se baš otima i nameće istovremeno kao svaki svojevoljno nametnuti prevarant, iako ne znam šta ovaj hoće.

Možda je zbog toga kako su me neki ljudi vremenom opisivali, možda je zbog toga što sam ja sama konačno razumela, možda je nešto sasvim intiutivno, ili nešto deseto, ali izgleda da kad sam se zaljubila bila u Hélène ja sam se u stvari zaljubila u sebe. Oh, ona je bila puno lepša, i nismo ni ličile, ali ako nam je dopušteno da stvorimo ideal, ili ga neko drugi perceptivan napravi pa se on pojavi u pravom trenutku – ona je verovatno bila to. I odjednom sam se našla u sličnoj situaciji suočavanja sa sobom kao tada oko svojih sklonosti ka homoerotici. Ovo je podjednako neočekivano, i smešno, i greje na mestima koja to vole – i ne znam da li bih nešto trebala sa time. Šta se uopšte može. Ja i dalje jedino što vidim u pojavi lepe Hélène je oživljeni instinkt za samoodržanjem, kome od tada priznajem daleko više kompleksnosti nego što se od njega očekuje.

Zabavlja me misao da sam se – moguće – zaljubila bila u sebe. Onakvu kakvom sam nesvesno zamišljala da jesam, ili sam svesno znala da ka takvoj težim, možda sam pokušala da dotaknem svoje nožne prste i savila se, savila se, možda sam preskočila neku veliku prepreku a da nisam bila svesna, oslobodila se velikog tereta, protegla se…-  ne znam, ali ono što ostaje je istorija u kojoj piše da sam se zaljubila ne u jednu, već u dve žene.

Advertisements

Bekstvo iz slikovnice

Imala sam 7 godina kad sam za rođendan dobila jednu slikovnicu sa bajkama. Ne znam koliko ih je bilo unutra ali jednu pamtim i danas. Radilo se o siromašnom poštenom mladiću koga je odgojila majka sa puno odricanja. On je bio vredan i poslušan, i u tom životu teške realnosti došlo mu je vreme da se ženi. Na sledećem imanju živele su tri sestre, sve neudate. Majka je podučila sina kako će među njima naći onu pravu: jednu po jednu, pozvali su ih da ih posete. Prvo najstariju, pa srednju i na kraju najmlađu. Kako bi koja pristigla, oni bi je dočekali sa šoljom čaja i komadom sira. Obrati pažnju na to kako jedu sir, rekla je majka sinu.

Prva je sir pojela onako kako je bio poslužen. Ova nije dobra, rekla je majka nakon posete – pohlepna je. Srednja sestra je komadu sira prvo odsekla koru pa ga zatim pojela. Ni ova nije dobra, zaključila je majka, sa korom je odsekla i pola sira – rasipna je. Treća sestra je odsekla koru u tankom sloju i pojela ga. Ova je prava! – istrčala je majka iza zaklona, presrećna. Vidiš kako ume da odmeri taman kako treba. Najmlađa sestra je ujedno bila i najlepša u slikovnici, i nije bilo nikakve sumnje da su njih dvoje živeli srećno do kraja života. Odnosno – nije trebalo da bude sumnje jer slikovnice nisu takve stvari ostavljale nagađanju, međutim dok u happy end nisam sumnjala (nisam ni znala tada da drugačiji postoje), priča je probudila alarm.

Sir je ličio na kačkavalj – jedini sir koji sam videla do tada da je bio žut – i uporno sam pokušavala da se setim da li sam nekoga videla da mu seče koru, i kako to rade; nisam mogla da se setim ni da li on uopšte ima koru. Ja sigurno nisam znala da koru treba seći, i nije mi bilo svejedno da shvatim da bih odmah otpala kao mlada glavnom junaku priče. To što sam tek napunila 7 godina uopšte nije bio faktor – ako je priča u slikovnici za decu, očito je deci namenjena. Još manje je bilo jednostavno suočiti se sa procenjivanjem kome su te devojke bile izložene. Zašto mu je majka birala ženu, zbunjivalo me je dalje. Osim što je autoritet pripovedača tvrdio da je pošten i dobar, nigde se nije videlo ni ’k’ od karaktera glavnog junaka pa nikako nisam mogla da zaključim po čemu je on uopšte dobio da bude glavni junak – nije sasekao na dugačke pertle nijednog zmaja, ni odrubio glavu kakvom zlom divu, nikoga nije spasio teške sudbine niti oslobodio nevolje, baš ništa uradio nije kroz sve stranice osim što se smeškao i bio lep –  a nije bilo sumnje da je glavni jer su se sva četiri ženska lika jako trudila oko njega.

Osim što su u meni tada zaživele sumnje da se neću nikada udati jer iako sam dobro prolazila u školi, nisam imala velike nade da bih na takvim važnim testovima kao taj u priči postigla dobre rezultate, priča se s vremena na vreme pojavljivala tokom godina, uvek sa novim detaljima koji su produbljivali razumevanje.

Nekih godina kasnije, sretala sam povremeno jednog mladića o kome je brinula mama, i njemu je bio potreban neko da o njemu brine jer je imao epilepsiju i još neke dijagnoze, pri čemu je sa nekih 18 godina izgledao pet godina mlađi, bio je ćutljiv i stidljiv i pod uticajem lekova nije izgledalo da je vrlo prisutan u bilo kom od znanih svetova, a majka je nad njim bdela kako to majke umeju otkad je majki i dece, i na kraju je uspela da mu nađe ženu. Žena je bila sitna devojka, i sama stidljiva, ne starija od 16-17 godina, lepa i zdrava. Nisam u to vreme znala za trgovinu ljudima, pa nisam pomislila da su devojku možda kupili, ali neka kupoprodaja se sigurno desila, toliko je bilo jasno. Ono što je priča otvorila godinama pre toga, i različita opažanja dodavala utiscima sa vremenom, ovaj primer je urezao dubokom tehnikom. Taj jadnik je zaista bio najniži među jadnima, ali je i takav bio bolji od devojke. Ne samo u očima svoje majke, već očito i u očima njenih roditelja, a vrlo je verovatno da je i sama devojka mislila da on jeste bolji od nje i da je udaja za njega bila premija za takvu bednicu kakva je ona. Možda je on bio jedini u toj gomili koji je znao da nije, ali njega niko nije pitao, sve se već znalo i sve je bilo sređeno. Pa ovo je ista moja slikovnica! – shvatila sam, samo u izdanju gotike i realizma. Jugoslaviju, sa njenim besplatnim obrazovanjem za svu decu u njoj rođenu,  je trebalo popločati zlatom pa da sija do Sunca i ono vidi da se ne troši bezveze svakog dana sa tolikom vatrom, nešto je i vredelo, shvatila sam bila i to. Ovo je neki od onih anomaličnih primera, mislila sam, i poslednji svoje vrste. Iako je meni prethodnih godina već bilo uspešno ubačeno u mozak da je obrazovanje najvažnije, ovakve lekcije su bile nezaboravne i ko nije do tada trčao, prešao je na letenje. Svoje eksplicitno mišljenje o slikovnicama nisam nikada napustila.  

Nije bilo dovoljno. Kad je došlo bilo vreme da se uputim u obaveze i dužnosti ’ženskog deteta’, kao što su spremanje kuće, čišćenje, pranje čarapa i veša, kuvanje – što je meni zapalo kao jedinoj ženskoj osobi u kući – jako me je zbunilo zašto to nije moj tata radio? Osim što je bio veći i jači od mene, odrastao, vikendom je imao vremena, i kad sam ga jednom čula da pominje prijateljima da mu je žao da ja moram sve to da obavljam umesto da se provodim sa društvom, ja sam ga pitala ‘ a zašto moram’? Zar on ne može da plati nekome da nam to odradi? (nisam se baš usuđivala da mu predložim podelu poslova, jer iako sam bila ispred vremena nisam se tamo našla bez mozga) On se naljutio bio na mene. Srećom pa se ubrzo pojavila bila jedna žena koja je mislila da je on možda ne baš mladić iz slikovnice ali dovoljno blizak primer iz realizma, pa ja više nisam morala. Nikad više, su bile moje reči zakletve sebi, neću raditi za džabe.

Stvari nisu išle ka happy-endu za nikoga koga poznajem. Moj tata je posle nekog vremena ostao da živi sam, i naučio je da kuva i vodi kuću, i to vrlo dobro, baš kao što sam znala da može. Vrlo je uredan. Ja nikada nisam naučila da vodim kuću. Delom što sam lenja, a drugim delom…. – pa, neki protesti ne zastarevaju, recimo. Radila sam za džabe, ali to se ne računa, jer sam sve uredno platila. Slikovnice se i dalje setim s vremena na vreme. Kako ne bih, većinu ljudi koje znam bih mogla da smestim u nju, ili one na drugim stranama. Pobeći iz slikovnice je propala ideja. Lajt motif koji se emituje iz svih satelistkih, kablovskih i radio odašiljača svakodnevno je da su slikovnice modernizovane i sada svako može da živi u jednoj.  Nema potrebe za žaljenjem za starim dobrim vremenima – ona ne prolaze!

Sireva ima hiljadu vrsta. Kod nekih se jede kora, naučila sam, ali ja svaki put oklevam. I obavezno pitam.

Jesen i mrak

Noć je mračnija nego inače, shvatila sam odjednom. Tek je 8 sati, ali mrak traje već jako dugo. Neobično dugo.
Napolju, u kratkom prelazu do susedne zgrade i radnjice u njoj, vazduh je neprijatno hladan ispod nogavica pantalona, oko vrata. Dolazi zima, osećam je po prvi put ove jeseni. Po povratku, stan je mračniji nego inače. Sedim za stolom. Po meni je polegao osećaj familijarnosti.
Ne znam gde i ne znam kako, ali ovaj trenutak, ovaj mrak – poznajem ga. 
Uplašena sam. Tako sam ga doživela i ranije. Kroz strah.
Pitam se koji je, ali ne želim da znam. Panika raste i dete pita da li sam u redu. Još uvek mogu da lažem, to nikad ne izneveri. Ošinuta blitz depresijom, sedim i plitko dišem.
Pa ja samo idem napred. Zar obavest nije stigla na sve adrese. Ništa nigde ne mora da čeka. Sutra… sutra ću se duboko pokloniti jutru i kupiću sebi čokoladu. Sutra, sve ću uraditi sutra, napraviću i listu, da ne zaboravim.
Ali ja sam već bila ovde.

U mraku
Neki ljudi vole
Drugi ljudi povređuju
i bole
Ja.. 

Povremeno počinim ubistvo
Familijarnost godišnjih doba
kao svaka familijarnost
napravi sobu za mučenje
Zatežu klinovi meso i krik
Ja sam već bila ovde!

U mraku
Otuđenost preraste u opsadu
Vuku se kroz ulice tamne vojske jeseni
Stare uniforme vise i otpada lišće
Početak zime iscedi iz sebe
dan u malodušnoj depresiji
iz navike
ili zaostalog altruizma

U mraku
oči se umore
prsti preosetljivi od zime
i slepog pipanja miruju
svi nedostaci se jasno vide 

Sve je skupo u mraku
Ljubav
Promašaji
Usamljenost
Neonska svetla greju
bez vatre i prijateljstva
Tišina se sklupča uz rame 

U mraku
Iza svakog početka viri kraj
Ideje zaneme od stida
Protesti zamru na sceni bez svetla
Intima okrene leđa svemu

U mraku
Neki ljudi vole
Drugi ljudi povređuju
i bole

(2005. ili 2006.)

Ni na nebu ni na zemlji

Ni na nebu ni na zemlji je, verujem, omiljena i prirodna destinacija sve dece. Jednako je verovatno da većina bivše dece pamti trenutke i kataklizme koje su ih spuštale koji sprat niže, pa još niže, da ih u jednom trenutku zemlja zgrabi pod svoje, prikuje ih svojim magnetizmom tvrde realnosti, i kao neprikosnovena sila u ovom delu Svemira uvlači sve dublje u svoje tvrdo naručje, iako to nije provereno – da zemlja ima ikakve veze sa time. Dosta su rano religije, filozofije i ostali organizovani paket aranžmani propali i izgubili šanse sa mnom, pamtim, i umesto njih se pojavilo fundamentalno pitanje mog mladog života: kakav je ovo shit?

Ne pamtim kad su mi probušili balon o deda Mrazu, i to mora da je bolelo, ali tu sam našla neku vrstu izlaza tako što sam odložila verdikt. Odrasli pričaju ovako, pa zatim promene priču i pričaju onako – ovde mašta pomaže, zaključila sam o svom novom environment-u plave planete, a i selektivno slušanje. Međutim, sačekalo me je i moju visprenost nešto na šta nisam računala, u mom kutku anonimnog odrastanja, u sobici koja je imala prozor i vrata, nešto nameštaja i držala se solidnom armaturom ostatka stana i zgrade nekih dvadesetak metara iznad ulice. Bilo je to u 7. ili 8. razredu kada je započeo proces koji je po svemu trebao da se zadrži na nivou apstrakcije, obojene emocijama, ali zaista ne više od intelektualnog teaser-a. Nije tako ispalo.

Iako se u istoriji već učilo dosta toga, bilo je to kroz intimnost čitanja romana da sam počela sa rasklapanjem, slaganjem i ponovnim rasklapanjem, dizanjem ruku, vraćanjem dešavanjima koja su se odvijala tokom II svetskog rata. Prvenstveno se to odnosilo na Holocaust, a od njega su se isplele dalje niti da upetljaju sve što se moglo petljati, i tada i uvek. Iako udaljena na svaki način a najefikasnije protokom vremena od tog perioda u evropskoj istoriji, susret je za mene ispao duboka trauma. Kako ću ići dalje, pitala sam se tih dana. Zašto ići dalje? Mizantrop kao dete nije bio moj originalni plan ’šta ću postati kad porastem’. Nisam puno ni porasla. Uprkos različitim adresama, još uvek se vrtim na istom mestu, a ni svet nije puno odmakao, iako je laskao sebi, ili su mu to drugi smeštali da su se od tada desila bar dva-tri kraja istorije, i uvek je iza sledećeg obrta došao novi početak. To što se sunce ponovo rađa nema veze sa nama, majmuni, je neko trebao da ubaci u lekcije istorije, ali ubacivači istorije su zauzeti drugačijim teretom.

Kao što nije neobično za traumatizovane ljude, naročito decu, razvila sam uporedo jednu mračnu fascinaciju, pa i blagi oblik opsesije Drugim svetskim ratom. Pošto je život do sada bio prilično ispunjen različitim aktivnostima, verujem da pravi procvat te opsesije tek predstoji i u uznapredovalim godinama ću se eventualno pridružiti društvu sličnih opsesičara, ali za sada, u privatnim trenucima koji nisu puno različiti od poseta crkvama i katedralama, ja čitam i posećujem temu Velikog rata povremeno, pa posmatram ljude oko sebe kroz prizmu vremena, posmatram sebe, ruke i život kako je topao i lak, i odmahujem glavom sa uvek istom konstatacijom, koja je nekad davno krenula bila kao pitanje: kakav je ovo shit.  

Wally van Hall je okupaciju Holandije 1940. dočekao kao 34-godišnji bankar. Kao i mnogi profesionalci, nastavio je bio da radi pod okupacijom, sa ciljem da umanji štetu. Tako je to izgledalo spolja. Ingenioznošću, hrabrošću i dubokom posvećenošću, on je organizovao undeground centralnu banku Nationaal Steunfunds (NSF)  koja je finansirala holandski pokret otpora. Jedna od tipičnih karakteristika bilo kog otpora je da on nije jedinstven, u ovom slučaju šarenilo i motley crews od komunista do monarhista, koji su se nevoljno trpeli i blago mrzeli među sobom, ali on je pomagao i povezivao sve. Od porodica čiji su očevi bili deportovani u Nemačku, do ljudi koji su sakrivali Jevreje, pa porodica čiji su mornari bili ko zna gde u ratom zapaljenom svetu, do umetnika koji su odbili da sarađuju sa nacistima kao deo Kulturkamer-a, do masovne i vrlo vešte mreže falsifikatora dokumenata, do plata železničkim radnicima, njih 30 000, koji su pokrenuli bili dugi štrajk da njime uspore nemačke operacije kad su se Saveznici približavali Holandiji… Kroz mrežu biciklista i kurira, novac je stizao svima redovno, svake nedelje. Banka je operisala neverovatnim sumama – u današnjim uslovima stotine miliona eura – i njegovi načini da stvori sve te pare su bili naprosto genijalni. Uhvaćen je bio krajem januara 1945-e i streljan. Članak koji ga opisuje i predstavlja izložbu u Amsterdam Werzetsmuseum-u , kojom prigodom je postavljen i spomenik njemu u čast, kaže da je Wally posle rata pao u zaborav. I da je preživeo rat, verovatno mu ne bi bilo važno ga pamte ili slave, ali nijedna nacija, celi ovaj svet, ne bi smeli da zaborave takve pojedince. Izložba je, kaže dalje u članku, organizovana tako da deci i odraslima prikaže kako je postizao, koje je metode koristio i kako je sve funkcionisalo.  Uz tekst su priložene i fotografije Wally-a iz fotografskog automata tog vremena, izgleda opušten, nasmejan, mlad, u sepija tonovima i fedora šeširu.

Sa desne strane stranice  je vertikalna kolona izvoda iz drugih članaka u toj kategoriji, i odmah nasuprot Wally-jevim fotografijama je jedna starog čoveka, od 80 i koju godinu, uz koju piše da je Hans Heinrich Eggebrecht, čuveni nemački muzikolog, bio nacista i učestvovao u masovnoj egzekuciji Jevreja na Krimu u decembru 1941-e – 14 000 ljudi streljano u tri dana. Posle rata je upisao fakultet na osnovu falsifikovane biografije i ostvario vrlo uspešnu karijeru i duboku starost. Bio je mlađi od Wally-a trinaest godina, ali ono što se vidi na monitoru je lepa mladost iz prošlosti i starost koja je preživela do sadašnjosti. Hans je odrastao u malom mestu, sa ocem koji je bio sklon desničarskoj politici i netrpeljivosti i vrlo je rano prišao i Hitler Jugendu i svemu gde se moglo prići u to doba entuzijazma.  Nakon što je preživeo rat, trebalo je živeti dalje. I on se opet dobro snašao. Dve različite mladosti i različiti izbori, dva lica – jedan je spašavao hiljade života, drugi ih je ubijao. Obojica su pali u zaborav, što nebrigom, što konspirativno, i napravili mesta novim herojima i zločincima.

U lepoj Nici ovog leta, proveli smo dve nedelje u stanu usred Starog grada i kući iz 18-og veka koja je mirisala na staru kuću u Makondu, nas dve porodice opet kao na Korzici. Klinke su sada tinejdžerke, i veliki prozori koji se naginju nad tesnu ulicu ih fasciniraju. Posmatraju ljude koji nam prolaze pod prozorima, lepi dečaci su naročito zanimljivi, a koliko ih je u Evropi – polu-ushićeno polu-tragično se žali moja klinka Dijaninoj, koja pojma nema da ovi ovde prosto nisu ni blizu. Ova moja je rođeni trouble-maker i ohrabruje onu malo stidljiviju, koja se lako prima. Tako je bilo oduvek, tako će biti, smeškam se i posmatram ih, povremeno podvučem crtu i one pristanu. Preko puta, u zgradi sa druge strane koja je toliko blizu da izgleda kao da ćemo ih dodirnuti samo ako se malo više nagnemo kroz prozor, u enterijeru koji je crno-beo-siv u odnosu na tople boje Nice i naš eklektični apartman sa ove strane, živi dvoje starih ljudi. The Old Lady & The Old Man. Stara žena ima tanku kosu ofarbanu u crno koju vezuje u rep, nema zube i stalno žvaće svoje desni. Sačeka me svakog jutra u kupatilu kad se nagnem da pokupim kupaće kostime pred odlazak na plažu koji su se tu sušili skupa sa peškirima iznad glava prolaznika i pozirali turistima koji neumorno slikaju od jutra do večeri, i poželi ’bon jour’ pa me pita da li idemo na plažu.

Jednog predvečerja sam začula Dijanu kako priča kroz prozor na ’našem jeziku’ kako ga ona zove. Prišla sam bliže, kad u prozoru preko puta stoji The Old Man, koji je ispostavilo se ’naš čovek’. Tada sam ga prvi put videla, verovatno zato što je radio tokom dana, ili nisam obraćala pažnju. U majici, nagnuo se bio na ivicu prozora i pričao sa Dijanom, dok su uz nju stajale obe klinke. Kad sam im se pridružila, on se široko smešio, srećan da je čuo naš jezik, i rekao da je on tu već četrdeset godina, a inače je iz Slavonije. Odakle ste vi, pita Dijanu, koja odgovara da smo iz Makedonije, što je apsolutno tačno iako ne prikazuje celu priču, ali pokazalo se sa godinama korisnim kod nekih susreta ekavice i ijekavice. Mi smo se spremale za izlazak i Dijanin muž je trebao da naiđe uskoro, međutim Old Man preko puta je bio tako neočekivano srećan kod susreta sa nama da nismo imale uzmaka pa smo ostale sve četiri uokvirene prozorom i slušale ga.

On je otišao bio iz Jugoslavije kao politički izbeglica pre 40 godina, pričao je, pobegao sa jednim prijateljem, pa su nameravali dalje u Toronto, kod strica onog drugog međutim samo je on uspeo da dobije papire i tako su se razdvojili a sada su već decenijama igubili svaki kontakt. Reč po reč našeg jezika, saznale smo da se potom Old Man pridružio bio Legiji Stranaca, ali to nije bilo za njega, pa se zatim smestio ovde u Nici. Ova – mahnuo je bio ka drugom prozoru sa gadljivim izrazom na licu – mu je druga žena, Italijanka, ima sa njom jednu ćerku, a u Jugoslaviji je ostavio prvu ženu i malu devojčicu. Oni su svi za njega mislili da je mrtav, jer nisu ni čuli ni znali ništa o njemu punih 30 godina. Kad je počeo bio rat u Hrvatskoj ’90-ih godina prošlog veka, on je krenuo nazad, da se bori za domovinu, ali su ga drugi povratnici zaustavili na granici Slovenije i rekli mu da ako nema oružje nema svrhe ići, niti da treba da tuguje jer ima puno mladih željnih borbe. Poslednji put je pokušao da ode početkom ove decenije, zaustavili su ga opet na ivici Slovenije, koja je tada pokušavala da uđe u Evropsku Uniju i nije joj se htelo da propušta kojekakve tipove jer trebalo se pokazati novim partnerima, pa je on opet naišao na neke susretljive ljude, koji su mu rekli da ode na to i to mesto u tršćanskoj luci i da će tamo naći taj i taj brod kojim će ga prebaciti do najbliže hrvatske luke. I tako i bi. Posle 30 godina stupio je bio na tlo Hrvatske, probio se polako do Slavonije, gde su ga dočekali prvo kao povratnika iz mrtvih, oni koji su ga uopšte i pamtili jer dobar broj njih je poumirao u međuvremenu, uključujući njegove roditelje, a potom su se okupili i napravili feštu.

Old Man je već kod samog početka priče na našem jeziku zaplakao, raznežen, brisao suze podlakticom, pa se prekidao da nam objasni kako je srećan da smo tu, posle svih godina gde su kroz taj stan prolazili Amerikanci, Englezi i ko zna koji sve ljudi, kad eto nas, dve mame i dve devojčice, idila sa mirisom, bojama i jezikom zemlje koje više nema, i on je već i prestao bio da se trudi da zadržava suze, nego je pričao, pričao, i brisao suze povremeno, razdragan i rasplakan.

Za to vreme sa druge strane Diana i ja stojimo zamrznute. Deca kraj nas su bila na početku zainteresovana ali im je sada postalo dosadno, nisu puno ni razumele, a iz jedne od nas dve je s vremena na vreme izašao po koji  uzdah. Svi oni ostare, šapućem joj. Nadajmo se samo da nije nekoga ubio, jedva pomeramo usne kako priča odmiče, jer u starim gradovima sve se čuje i sve se zna a mi smo ovde samo gosti i nadale smo se lepim iskustvima koja ćemo dugo pamtiti – ranih ’70-ih niko iz Jugoslavije nije bežao iz ’političkih razloga’ da se nikada ne oglasi ni svojim najbližim, Gospo moja, ko zna šta je uradio, Diana povremeno odgovori nešto, da on ne pomisli da smo se pretvorile u kipove, gledamo ga, zaista liči na našeg čoveka, plav je i sed, i gleda nas sa takvom dragošću, nemoguće je ne žaliti ga, ali dobro je da je kanjon ulice između nas, i tako tesan i plitak, i da ne možemo da se dodirnemo čak i da se nagnemo preko ivice, jer ovo je već previše, svega je ovoga previše.

Sledećeg jutra je Old Lady pitala moju klinku kako se zovemo; tog popodneva je Old Man bio vrlo srećan da sam ja Ivana jer on je Ivan! I opet se smešio razneženo, odmahivao glavom nad tolikom neočekivanom radošću. Uzeo nas je k srcu, ostareli ubica. Tokom prepodneva, kad su im kapci na prozorima otvoreni, video se siromašni enterijer, tanki dušeci na gvozdenim krevetima, posuđe okačeno u kuhinji, sve crno-belo-sivo. Grad oko nas je tako živopisan i bogat toplom atmosferom, dobro je, pomislim svakog popodneva, kad sunce pređe našu stranu i obasja tanke kriške zidova da povuku i zatvore žaluzine.
Saznali smo kasnije da je i pedofil.

Priča o Wally-ju: http://www.signandsight.com/features/2088.html

Kad deca žive ni na nebu ni na zemlji..
..to nije real estate koji se uvek isplati, nije ni škola u kojoj se uče prave stvari, i vrlo je verovatno da nije ništa već je tu kao što je sve tu. Kad se prizemlje, jedni postanu heroji a drugi ubice.

 

Dobro mesto za nas

Lomljenje srca je jedna ozbiljna finalnost.  Često se pominje i iskorišćava jer često se i javlja ali se mahom izbegava kao završetak. Obrađuje se jedino kao interlude, dok ne naiđe neka druga finalnost, i poželjno je da bude bolja. Prosto se ne uzima kao kraj sam po sebi, takav jedan lom. Tako smo svi određeni, takve su i priče koje nam pričaju – nađe se zgodan kraj kome su prethodile druge finalnosti kao dramski zapleti, pa svi ustanu i krenu dalje, sa svojim danom, ručkom, čime već popunjavaju vreme. Samo ručkova u jednom prosečnom životu će biti 27,375. Našla sam se bila na ulici nedavno u vreme ručka, i među tolikim ljudima koji su sledili glad, naviku ili uredbu da tada treba jesti, poželela da vrisnem, polomim vazduh oko sebe, polomim nešto. Možda takve stvari rade ljudi kad im se slomi srce – nakon što ti se slomi srce, ti onda slomiš nešto drugo. Lomovi su redovna pojava u ljudskim životima.

Našli smo se opet na ulicama grada u subotu veče, David i ja. Grad postaje sve prazniji. Ulice su prepune automobila; ljudi u njima idu negde, ali to nije ovde gde mi hodamo. Udaljavamo se jedni od drugih kao galaksije – ekspanzija u ništa mikro i makro kosmosa  na ulicama u subotu uveče znači da su ulice prazne, sa ponekim pijancem, džankiji se kriju negde gde je toplo, i mi tražimo mesto gde će nam prijati da popijemo piće, provedemo par sati među strancima. Piće nije neophodno, ni stranci nisu neophodni, a opet – tu smo, u potrazi za zabavom, ili izbegavamo da našem hodanju damo drugo ime. Idemo ulicama polako, preskačemo tragove povraćanja koje su ostavili pijani šetači, prelazimo na semaforima, čudimo se, razmišljamo, i dobro nam je zajedno. To nije mali uspeh. Kad smo izlazili iz svojih kuća osećali smo se puno gore.

Pitam ga kakav je on bio kad je imao 14 godina. Depresivan, svakog dana na ivici samoubistva, nevoljen, išao je kod psihijatra, bežao iz škole, pio antidepresive i duvao travu. Njemu je neobično i čudno da i u porodicama gde su deca voljena može da bude puno problema. Meni je sve čudno. Kad sam ja imala 14, mojoj mami je predstojala još godina života, i ona je tokom te godine bila bolesna, propadala sve više. Seme brojnih nesrećnih života počne da klija tih godina, prosuđujem. Iste stvari a tako različite. Gde se krije seme dobrih života, pitam se. On je porastao, ja sam porasla, desilo se i drugima. On se još uvek nosi sa familijom koja ga ne razume i ne podržava. Meni je lakše, i to prosuđujem, ali ćutim. Ne volim poređenja, naročito ovakve vrste. Ulazimo na par mesta i odmah izlazimo. Kod svakog izlaska osećamo se sve bolje.

Prošlo je 10 kad sam ga zvala. Hajdemo napolje, predložila sam. On se obradovao. Pola sata pre toga klinka je rekla nešto i povredila me. Možda sam reagovala preterano, možda nisam reagovala dovoljno. Znam samo da se čula lomljava, i ja sam morala da sednem. Spustila sam se na stolicu ispred kompjutera. Ona je došla i bilo joj je žao. Videla je da sam na ivici suza. Nedavno je neko rekao jednu liniju u skriptu koja je prilično dobro opisala stanje stvari – volela bih da se ovo desilo nekome ko puno plače. Tako bih i ja. Imam osećaj da ljudima koji liju potoke suza svi pristupaju vrlo pažljivo, niko ne želi da se ukvasi. Ovde kod mene je uvek suvo. Kao New Mexico ili tako neki sličan dehidrirani jug.

Pogled mi je pao na monitor. Stigao je bio novi mail. U naslovu je pisalo: ’ivana the lovely’. Prodaju viagru ili mlade Čehinje, možda Ukrajinke, pomislila sam. Zatim sam videla ime pošiljaoca. Podsetilo me je na nekoga prvo labavo, zatim konkretno. Da li je… – pitala sam se, radoznalost se probila kroz suvi teren. Jeste, stvarno je on. Da li sam to ja, pita uzbuđeno u mail-u. Naravno da sam ja,  nikoga drugog ovde nema, uvek sam samo ja. Nekoliko reči, par znakova interpunkcije, to je bilo sve. I ja se više nisam osećala tako izlomljenom. Malo pažnje, lepa reč, može i bez tačke, me je zakrpilo na neko vreme, taman dovoljno da podignem telefon i pozovem Davida. Moguće je. Kako ne bi bilo moguće. Samo da naiđu u pravom trenutku. Oni, mi, svi. Sedela sam i gledala u slova. Moguće je i da me većina muškaraca koje sam sretala tokom života pamti na lep način, razmišljala sam. Ima u tome nečega, koji cent, možda bih kad ih sve sakupim mogla da kupim hotdog na uličnom štandu. 

Jave se s vremena na vreme, to je rezultat kad te zapamte po dobrom. Kad su usamljeni, ili slomljeni, ili traže nešto u noći koja traje duže nego obično. Ja se nikada ne setim da se nekome javim. Uvek gledam samo u jednom pravcu. Budućnost počinje i završava na mom licu, i kad žmurim; neprozirna magla. A ovo je sve samo stezanje zuba, škripa razbijenog metala, gašenje umorne mašine, dok gledam u reči ’ivana the lovely’. Kako je to lepo, priznala sam. Kako je to nesvakidašnje lepo. I am such a fool. And this feels good.

David i ja prelazimo ulicu i ulazimo u Supermarket. Pod je lepljiv od prosutog alkohola, gužva je, naplaćuju ulaz i u 1 po ponoći, stigli smo pre zatvaranja bara. DJ pušta funk. Ovo je uvek bilo dobro mesto za nas, zaključujemo i nazdravljamo jedno drugom.

Kontinuum, diskonekcija

Nakon smrti u porodici, porodice više nije bilo. Moj otac i ja smo kraj filma dočekali kao dva iščašena ramena koja nisu ni pokušavala da se proizvoljno sastave. Stvari su funkcionisale i bez toga. Za više nismo imali volje. Niti smo želeli da nas iko podseća. On je i dalje bio tata, ja sam bila ćerka, i tome su se dodale nove deskripcije – udovac i siroče – što je za nas dvoje značilo dva pojedinca koji su se zatekli u okolnostima koje ne bi izabrali sami. Niko od nas time nije bio zadovoljan, i snalazili smo se kako smo znali i umeli.

Ja sam krenula da tražim sebi novu porodicu. Nisam daleko putovala: samo par spratova niže u našoj zgradi, živela je porodica jedne devojčice mojih godina sa kojom sam postala bliska drugarica u to vreme. Ona je bila vesela, imala je stariju sestru koja je bila lepa i vešta sa šminkom, mamu koja je oscilirala između vesele i temperamentno nezadovoljne, visokog oca koji je bio ćutljiv. To nije bila jedina porodica kojoj sam se uvukla nepozvana. Pokušavala sam na različite načine i kod različitih ljudi. Niko prema meni nije bio negostoljubiv, valjda su očekivali da se neću dugo zadržavati, ali ja sam mislila da niko ne vidi šta se dešava, i na trenutke mi je bilo lepo, a kad nije, prosto je bilo bolje biti tu, kod njih. Uvek sam bila dobro dete, i verovatno nisam previše smetala, ništa zahtevala, što je bio moj način da se dopadnem, da me zavole. Nekad je bilo bolje biti kod kuće, uz knjige, u kojima su živele druge porodice. Bilo je i onih drugih strana, kao što uvek ima drugih strana. U tuđim kućama doživljavala sam njihove radosti, i njihova nezadovoljstva, tuge i krize, svađe, bolesti, u tesnom prostoru stanova u kojima smo odrastali koji su bili tesni ljudskim naravima, i tako sam iz prve ruke naučila da porodica ima svakakvih, ali nijedna nije bila srećna. Nisu bile ni nesrećne, i ni velika zbirka prideva ih ne bi verno opisala -jedino što im je stvarno nedostajalo je bio ideal. Izgleda da ne postoje porodice u kojima je toplo, lepo i sigurno, tako sam objasnila sebi stanje stvari. Brakovi mi se naročito nisu dopali. Već sam poznavala jedan loš; kod ovih drugih su neke stvari bile iste, neke drugačije, i daleko najbolji deo je bio da sam ja uvek bila samo gost u kući. Nikada nisam postala deo nijedne od tih mojih usvojenih porodica, i nikome od nas nije zbog toga bilo žao. Međutim dugujem im večitu zahvalnost. Jer prihvatili su me bili tada kad je bilo najteže, a da nisu… Išla je jako duboko tada, moja glad za porodicom.

Ta opsesija tihe, redovne frekvencije je trajala do kraja srednje škole. Nakon toga sam otišla u svet. Prvo nešto bliže a zatim i puno dalje. Verujem da postoje suštinske, bitne i nespojive razlike između odlaska i bekstva, i ne znam koliko se često javljaju u kombinaciji, ali kod mene živi jedna. Za odlazak sam se, čini mi se, spremala oduvek. Zvuk autoputa u Makedoniji koji vodi na jug je muzika koju pamtim kao šum sopstvene krvi u ušima, i on je oduvek bio tu. Do jednog trenutka, koji je ostao nezabeležen, odlazak je bio poziv na avanturu. Posle sudbonosnog trenutka, on je postao pitanje opstanka. Knjige i muzika moje zemlje su vremenom sve više podsećale na porodice koje sam poznavala, a ja sam poznavala više od bilo koga, Lutajući Holanđanin jednog komšiluka, i sve je počelo da guši i pritiska, urušava se povrh mene i zatrpava. Bekstvo se uselilo nepozvano, kao ja u porodice mojih drugarica. I bilo je neizbežno. Samo što sam ga ja dočekala sa strašću koja se retko kada javljala: da pobegnem od porodica, ljudi, kulture, istorije, prepričavanja istih priča, propasti na istim mestima, ustajalog duha i perpetualnog kruga istih grešaka u novim izdanjima… –  da budem slobodna, anonimna, nepostojeća a intenzivno prisutna u malom prostoru koje moje telo okupira, i na to malo zemlje koje moja stopala pokrivaju, je najveća strast moje nepobitne a tako beznačajne egzistencije. Negde drugo, mislila sam, ako neće biti puno drugačije, biće novo. I ne moram da budem deo nikoga i ničega, ne moram da pripadam, ili budem odbačena, ne moram da ih volim ili oni mene da vole, i nikada ne moram da idem dalje od početka, jer mogu da izađem pre kraja – kako je to prijalo u građenju planova za budućnost, zamišljati da neće postojati priča iz koje neću moći da izađem, hej, započeću njih hiljadu i iz svih ću izaći ako nisu dobre! – nije postojao uzbudljiviji poziv divljine i nepoznatog u mom svetu od opcije infinitivno otvorenog exit-a.

U međuvremenu sam stala. Ne zameram sebi da sam poželela decu – to je biologija i nju treba slediti. Ne ljutim se ni što nisam stvorila dobru porodicu – ja nemam sposobnosti za stvaranje porodice, to znam odavno. Opraštam sve, ali da sam stala
Zašto sam stala. Iz straha da ću biti gladna, ili će mi biti hladno? Možda. Pomislila sam da mogu drugačije? Možda. Krenula sam prekasno? Možda. Zastala prerano? Možda.
Opraštam i to. Nije teško oprostiti. Nema se šta praštati.

Moja klinka će porasti i, nadam se, stvoriti sebi jednu dobru porodicu, njoj će to puno značiti. Ja nađem utehu za davne odjeke te gladi u sebi u porodicama na TV-u ponekad. Bliski nedeljni susreti sa pažljivo skriptiranim karakterima zasite, ili otvore koju rupu u mislima, srcu – ne boli previše, to je važno. Volim  postere okupljenih ljudi, nasmejanih, u dobrom društvu, i ne razmišljam o samom snimanju. Povremeno sretnem porodice u kojima se ljudi drže jedni drugih kao dve čvrsto isprepletene ruke, i to me ispuni radošću. Nemam više potrebu da ih usvajam kao svoje. U svim drugim grupama vladaju standardni odnosi hijerarhija, nepotizma, interesa – od škola plesa do socijalnih angažovanih i dobrotvornih ogranizacija – i ja se držim po strani. Svaka vežba izlaska iz priče me obraduje. Ne znam da li bih bila Thelma ili Louise; retko se identifikujem sa karakterima. Ja sam slobodna po vokaciji, po karakteru, po srcu, ne iz prinude. Nepripadanje kao ljudska osobina o kojoj se retko priča je moja dominantna realnost. I ne muči me više, jer razumem da joj ništa ne fali, samo mi nedostaju ljudi slični meni. Niko od nas ne bi imao poriv da pravi grupu, partiju, možda ni porodicu, ali ono što nas spaja je da znamo da niko ne može sâm. Proputovanja i kratki susreti su prihvatljivo stanje takvog jednog ideala, labave veze koje drže ne obavezama ni dugovima, ugovorima ili nužnostima, već zato što je vezati se na pravi način najudobnije odelo, jedino vredno posedovanja. Vežeš se ljubavlju, vežeš se razmevanjem, vežeš se poštovanjem, vežeš se u trenutku – i to je to.

Recepti, lekoviti

Da sam kojim slučajem pirinač, volela bih da se nađem u ovom domaćinstvu koje ja vodim. Ja nisam neki vodič, i domaćinstvo je patetično po svim merilima reda i mira, ali biti pirinač ovde poslednjih par godina je idealno.

Da pojasnim: desilo se nešto, i ne znam kako, ni zašto, nema neku važnost, nema ništa značajno po čemu će ga pamtiti bilo ko, osim nas, malobrojnih članova domaćinstva, ali pirinač je naprosto obožavan u ovoj kutiji na trinaestom spratu jedne zgrade.

Sve je počelo tako što sam ga kuvala kad bi klinku boleo stomak. Zapamtila sam iz vremena kad sam ja bila klinka da je običan pirinač, najobičniji, najbolji kod svih poremećaja stomaka. Sledeći korak je bio da je klinka zapamtila kako je pirinač lekovit. Možda on nije lekovit, ili ne toliko, ali ona se kad je bolesna razneži, a za njom i ja i u stvari bih mogla slobodno da kažem da je u poslednjih nekoliko godina svaka od njenih bolesti – koje su retke, hvala Gospi – bila jedna fina prilika za nas da se mazimo i budemo nežne jedna sa drugom. Ja nju tetošim – ugađam joj jastucima, pokrivačima, ona se izležava na kauču i ne žali se, naprotiv, sva je mekana, pitoma, bebasta, merimo temperaturu i kad je nema jer baš volimo toplomer koji je putovao sa mnom kad sam dolazila u Novi svet, pravi se limunada, ili duva nos – i kuva se pirinač. Najobičniji, najbezbojniji, ali klinka ga je zapamtila kao ključni deo oporavka. I tako se pirinač etablirao u ovoj kući daleko iznad ulice, postao važan, takoreći božanstveni ritual u domaćinstvu koje oskudeva u sklonostima ka božanskom.

Ali zato smo sklone eksperimentima; nedavno sam otvorila jednu kutiju začina – Božićni poklon od jedne vrlo dobronamerne i po svakom merilu dobroćudne osobe – i počela sam da mu dodajem. Prstohvat mente, pa malo taragona, zatim bosiljka. Išla bih i dalje verovatno, ali to sam uradila prvi put, i pirinač je ispao neopisivo dobar, pirinač nad svim drugim, tanušna vretenasta basmati zrna udebljana vodom, bela i pomalo prozirna, a po njima razmućen zeleniš osušenog bilja – pa se sad ne usuđujem da eksperimentišem dalje, jer ovo je pravoverna Nirvana. Divota za sva čula, rekla bih da se čak i u hodniku prolaznici osećaju bolje kad spremam ovaj pirinač koji nema ime, i baš je anoniman po svakom merilu jer ne postoji ništa značajno što bi ga vezalo za bitne napretke u tehnologiji ili kulturi, ali ovde kod nas, on je naprosto vrhunac dobrostanja. Dok se kuva, ja rado sklonim poklopac, da dolijem malo vode ali prosto volim da ga gledam. Smešim se dok oblak vodene pare i ključala aktivnost temperature rade svoju magiju oko tanušnih zrna, i bitno je da ne preteram jer pirinču treba njegova osama pod poklopcem, među procesima pripremanja hrane, tako važnim, jako važnim. A ja, sa one druge strane, u sobi punoj vazduha svetlosti i prostora, osećam da sam deo nečega, iako po strani. Deo nečeg lepšeg, boljeg i važnijeg od stvari kojih se setim u jednom danu. Nikad se ne setim svega što treba, možda je u tome stvar.

Ova ekstaza običnih stvari me povremeno oblije velikom milinom, naročito nakon napornog dana kad sam lako mogla da zamislim sebe kako gradim neprobojne brane, ili podižem bedeme odbrane od svakakvih pretnji – sve ono što se dešava svakome ko se snalazi u životu kako zna i ume – i kad se klinka vrati iz škole, kuća miriše na pirinač i bilje, i sve je puno, puno bolje nego što je izgledalo par sati pre toga.