Zagonetka plavog neba

Ja nisam bila neobična u jednoj zemlji koje više nema, rekla sam bila klinki nedavno. Ne sećam se kako je konverzacija počela, ali dotakla se, između ostalog, zanimljivih žena. Nedavno smo posetile bile Srbiju, i u svega nekoliko dana galerija ženskih likova – jedinstvenih ali ne bez sličnosti – je ostavila bila utisak, i na nju i na njenog dečka. Žena-zmaj koja se odaziva na ime Jasna, uvek zauzme centralnu poziciju. Ako se oduzmu magični elementi superherojine recimo Wonder Woman karakteru, ostane pravo Čudo od Žene, što je tek neverovatna konstrukcija. A postoji. Pored nje ravnopravno stoje moje sestre, pa jedna mlađana tetka, koja sa visine od metar i osamdeset gleda svakoga ili kao smetnju ili kao zakusku. Uz takve karaktere, kojih ne verujem da je bilo puno u antićkim zapisima, svet radije gleda u izuzetke tipa – zašto u zabitim krajevima ljudi žive do 100+ godina. Dok je odgovor na prvu zagonetku kompleksan, ova druga privlači puno više pažnje, iako je jedan vrlo moguć razlog za dugovečnost upravo u izolovanim uslovima tj. ne viđaju puno drugih ljudi. Mada, kažu neki skeptici, rešenje leži u kombinaciji nepouzdanih izvora (niko ih nije upisao u matične knjige tamo Ogu iza nogu, i dobar broj ne ume da broji ni do 50, a kamoli sto).

Razgovor je tekao bio pomalo nostalgičnim tokovima. Prisećala sam se bila naših tomsojerovskih avantura, iako sam ja tek ovih dana shvatila da su to bila vremena kojih više nema, i možda se neće nikada ponoviti, pa je sasvim fer dati im status avantura. Ali ono što postojano opstaje, bar dok je nas ovde pa i neka ne doguramo do 100, je da smo mi proizvod jednog jedinstvenog vremena u jedinstvenom sistemu, gde devojčice nisu znale šta je inferiornost već su i one i svi oko njih mislili da će učiti škole i gurati kroz život najbolje što umeju.

Vidiš, rekla sam, ove zemlje ovde su imale obrazovane žene puno ranije, ali one nikada nisu izbegle pritisku statusa, klase, i uloge koja im je bila dodeljena i koja ih je smestila na izvesno mesto. Tamo gde sam ja rasla, ako je neko i pokušao da mi kaže da je moja uloga ovo ili ono, ja ne bih razumela o čemu priča. I mislila bih da je budala, blago rečeno. Nije bio ružičast, socijalizam, ali u sivilu naših betonskih zgrada, bujao je bio zelen naraštaj novog i drugačijeg sveta. Koji je trajao vrlo kratko. Uostalom, svaka sezona procvata je takva. Dolaskom ’demokratije’, mlade žene i mladi muškarci su se vratili u svoje arhetipske uloge.

Klinka je slušala i klimala glavom. Ona je već prošla kroz godine brisanja ličnosti, koje počnu negde oko 13-14 za devojčice ovde. Sada se oporavlja, i pretpostavljam da će proces trajati celog njenog života. Vidiš, ljubimac, ja nisam samopouzdana zato što sam izuzetna, već zato što doživljavam oduvek sebe kao osobu koja je svesna da ima sposobnosti, i odgovornost, da nađe rešenja za životne dileme, pa kakva god da su. Mene niko nije ubeđivao da sam pametna i  da mogu da budem dobar đak – i jedno i drugo je bilo fakat. Niko ne gubi vreme oko toga zašto je nebo plavo. Jednom kad se to zaključilo, vreme se troši na druge zagonetke.

Ali činjenica je da nisam računala da ću postati muzejski primerak.

Bio je to lep razgovor, i pun melanholije. I ona i ja smo malo odćutale, slušale daleki odjek nečeg izgubljenog. Nasmešile se jedna drugoj, i okrenule se ostatku dana.

Kratki kurs u osami

Smrt moje majke odigrala se nekoliko dana nakon mog 15. rođendana. Danas je moj rođendan; jedanaestog će biti godišnjica njene smrti. To je eksponencijalna tragedija, smrt jednog bića; seizmički talas koji izmeni reljef terena. (1 + x)n,  x > 0.

Mnogo toga u mom životu bi našlo svoje poreklo u tom datumu; jedanaesti deseti. Pamtim samo fragmente pre toga; na tom prekidu linije svet je odjednom nestao bio pod nogama, i gubitak se stopio sa ambisom nepregledne praznine. Mom sećanju, kao ni drugim, nije verovati, ali takve kakatlizme bace senku preko drugih stvari i one izgube na važnosti. Pitanje perspektive. Ono što je ostalo je bio poremećaj u redu stvari, koji je postao trajno stanje. Postojanje se podelilo u dve ravni, i one su uglavnom išle paralelno; ne predaleko jedna od druge, ali i bez dodirnih tačaka. Da mi je uspevalo svih ovih godina da prelazim između njih je jedna od neobjašnjivih kurvatura svemira i geometrije.

U jednoj od tih dimenzija živim samo ja. To je toliko nepojmljivo stravična perspektiva da je jedini mogući način reakcije bio stvoriti sebi udobno gnezdo, od ničega. Ako maslačak može da raste iz betona, mogu i ja da opstanem sâma. U drugoj je sve naizgled normalno – svet je pun ljudi, ja se ne razlikujem puno i čak znam jezik, sporazumevam se uspešno i svi me tretiraju kao svoju. Sećanja na drugu ravan doživljavam kao melanholiju, neobičan slatki bol. U srednjoj školi je bilo moguće skupiti se u nemušto klupko od užasa pred emotivnim bespućem, i diskutovati velike i male teme iz sveg glasa usred gomile, i smejati se, smejati se… – ponekad sve to istovremeno. Kasnije je tranzicija i opstanak u drugoj ravni počela da zahteva više truda; boravak među ljudima nije bio default, bar ne za mene. Teško je bilo i zamisliti tada, ali moje bespuće praznine nije više izgledalo tako strašno; naprotiv, sve je postalo pitanje navike. Jednom kad sam prihvatila moje paralelne egzistencije, svaku sam malo ulepšala da liči više na onu drugu. Ne znam da li je to bilo neophodno, možda sam mislila da će to dovesti do neke promene, da će ih spojiti; ne znam, ne pamtim više. Ono što pamtim je akutni, intenzivni poriv da budem na drugoj strani. Uglavnom se javljao usred osame, ali ne ekskluzivno. Čini mi se da je impuls da izađem – iz društva, okruženja, okolnosti – ostao najjača žudnja mog duha. To je uvek izgledalo da vuče negde novo, ka boljem, ka slobodi, ali verovatno je bio samo mala obojena iluzija iza koje se krila potreba za sigurnošću. Praznina je postala utočište.

Rođendane uvek proslavim lepo. Tog dana sve drugo otpadne, i sve moje ravni su u harmoniji; ni euforija ne izostane. Juče sam bila nezadovoljna, malo prehlađena; sutra ču verovatno krenuti sveža i do podneva će me oboriti nešto što sam zapostavila. So be it. Mi smo svi veterani unutrašnjih borbi između kolosalnih realnosti. Ovakvim danima postrojim sve svoje vojnike, otresem prašinu sa starih unformi, izvučem odlikovanja – i zatim sve složim nazad. So be it.

Ko će sanjati umesto nas

Počeću sa jednim priznanjem: kad sam gledala bila originalni ’Blade Runner’ nisam uopšte skopčala da je nešto posebno. Ridley Scott jeste, to verovatno nisam još znala tada, ali Harrison Ford je radio svoju verziju glume – trčanje plus dva izraza lica – kao i u drugim block-buster-ima iz tog doba, film je bio vizuelno zanimljiv, i to je bilo to. Neah. Ja sam čitala bila dovoljno naučne fantastike do tada da mogućnost postojanja svesti robota nije predstavljala neko naročito pitanje; svest i savest su oduvek bile mutne mrlje u ljudskom kaleidoskopu. Kad sam ga gledala opet, utisak je bio bolji, verovatno i pod uticajem kultnog statusa stečenog do tada. ’Blade Runner 2049’ sam gledala prošle nedelje, i ostala sa puno više utisaka.

U stvari, dominantni utisak je bio da sam ja gledala subliminalni film-ispod-filma dok je ono što se odvijalo na ekranu bilo slatki preliv za ljubitelje takvih ukusa. Taj preliv je bio vizuelno ambiciozan, i priča je imala emotivnu dubinu, uprkos neizbežnog H. Forda, ali sve je to bila prilično šuplja priča koja verovatno ima odjeka u svetu kakav jeste danas – galama oko toga ko je kome više skirvio. Boo-hoo. Probajte prvo da odrastete i posmatrajte zatim svet iz te perspektive – nema crnje distopije, verujte.

Ne znam da li je B.R 2049 najbolja ilustracija fetišizacije žena u bliskoj budućnosti, ali je sigurno privukao moju pažnju. Taj element je u suštini najbliži realnosti u celom filmu. U budućnosti će žene biti pravljene veštački, da zadovolje mušku maštu i potrebe. Već se uveliko radi na tome, i stvar je sasvim jednostavna – ko ne bi uradio istu stvar, da može. U svetu koji nema ni jedan jedini sistem kontrole nad tehnologijom i kapitalom, između inkompetentnih birokrata i nezaustavivih tehnokrata, gde ovi drugi svi od reda imaju kompleks Oga veličine bar prosečnog Jupitera, dok i jedni i drugi (birosi i tehnosi) pišu ode sopstvenoj humanosti koja objašnjava ostatku sveta da oni sve što rade čine za dobrobit nas, i vas – u takvom svetu, na koju god stranu da krene, stvari neće ispasti dobro. Jedino što je izvesno je da će ispasti – kao lomljiva nepotrebna stvar, koju će zatim samleti u prah napredak, koji nije ništa drugo do stampedo napred. U filmu je jedna jedina žena sredovečni šef policije, koja živi u nekoj vrsti sive zablude da red treba održati, kakav god da je, i koju je jednim blagim zamahom obrisala superbot, koja je sve što njen tvorac zamišlja kao ideal – osim što ne može da savlada reprodukciju još, ali i to je bilo rešeno pre nego što se film završio.

Nije bilo ni mnogo muškaraca u filmu; ljudi su uglavnom premestili habitaciju na nove planete, gde imaju androide kao surogate za večitu potrebu za jeftinom radnom snagom. Tu je ležao bio politički pokušaj filma. Nije da to nije bitno – mi se svi puno trudimo oko svačijih prava, retko šta drugo i radimo; tome valjda služe svest i napredak, tako se bar ispostavilo u poslednjih par vekova. Ili ćutimo i ne izjašnjavamo se.

Dakle budućnost je neka verzija gadnog crnila. Zavisi kome. Ta ista budućnost je započela bar koju deceniju unazad (selekcije fetusa, seks turizam, reproduktivne tehnologije, Samantha 1.0, 2.0…), ali ne znam da li je neko javno rekao da u toj budućnosti neće biti žena. Ne mislim da je film to hteo da poruči, ali je vrlo jasno ilustrovao – čemu bi služile žene ako se svakih nekoliko meseci lansira novi model idealne zamene, koja je savršena u svakom pogledu muških očekivanja, i nikada se ne buni. Zatim sam se setila da sam ja zamislila bila budućnost na Zemlji bez žena u jednoj sci-fi priči pre desetak godina. Ali to je u suštini bila romantična priča, i prišla je problemu iz drugog ugla – žene i muškarci u toj priči žive odvojeno (bar koju galaksiju), jer se tako više vole; užele se jedni drugih, pa tim više i cene. Budućnost neće imati mesta za takve pikanterije, uostalom priča je bila vrlo neozbiljna, samo blagi pokušaj preokreta.

Sagledati budućnost je verovatno najgora stvar koja može snaći pojedinca (posle smrti i strašnih bolesti, i pretnji voljenima); OK najgore moguće stanje u filozofskom smislu. Ne fali vizionara kojima je sve jasno, ali mi bez ružičaste u paleti bojimo manje impresionistički. U mojoj koži, ovaj pojedinac i dalje živi kao i ranije, samo mi se čini da više posrće kod svakog drugog-trećeg koraka. Ne znam zašto sve ovo oduvek boli toliko. Da li sva deca, i androidi, sanjaju ovakve snove? Da je moguće jedva na korak od nemogućeg – na dohvat – a realnost uvek najskuplja i najgora moguća verzija.

Ali život ide dalje. Pa i ka takvoj budućnosti. Negde će napraviti skretanja, i to se računa; ponekad sve leži u tome. Neka nastavi. U međuvremenu, puštajte devojčicama Wonder Woman.

Prošlo vreme

Pretpostavljam da dođe neosetno – migracija u prošlo vreme kao omiljeno doba dana, godine, života; jedino mesto još uvek sigurno i naše. Kao tvrdokorni građanin sadašnjosti, takva promena ne bi trebala da prođe neprimećena u mom slučaju, ali ja sam se uglavnom pretvarala sa sadašnjošću. Istorija je bila i ostala moj omiljeni period.
Prošlost nije isto što i istorija; prošlost je ozbiljan danak životu. Istorija je sve suprotno tome: luksuzno letovalište sa izborom scenarija i mizansena na meniju svakog dana. U sadašnjosti žive intenzivni doživljaji: ljubav, propast, i previše ljudi. Ako bi moglo da se bira i sa tog menija, više ljudi bi ostalo u sadašnjosti. Međutim – nije tako. Ljudi se toliko trude da izmene sadašnjost, i kako se ona ne da, oni se okrenu iluzijama. Sadašnjost u svom najboljem izdanju je retko kada više od još jedne laži. Hvala Gospi. Bez zabluda, suočenje sa realnošću bi bilo kao poželeti ’dobro jutro’ glavi Meduze, otvorenih očiju.
Među takvim opcijama, povlačenje u prošlost onih koji su je nakupili dovoljno izgleda kao neminovna migracija u zemlje u razvoju ostarelih građana iz razvijenih država. Sa malo konvertibilne valute neke linije realnosti se daju obrisati, a kredit u lažima samo raste.

Prošlost je uvek bila loše mesto, obeleženo tragedijama i prljavim bojama. Zabrljala sam bila dovoljno puta, za ostatak su se pobrinuli slučaj i sudbina. Kao građanin Sadašnjosti ja sam u suštini bila izbeglica iz Prošlosti. Ne bih nikada priznala; šta je jedna mala laž naspram svih ostalih. I sve bi nastavilo tim putem da sadašnjost nije ubrzala, ja usporila, i našle smo se u raskoraku. Odjednom bez ritma – srca mog mehanizma – shvatila sam bila jednu bitnu stvar prekasno: Racio nije friend, ni familija, i sve prednosti sa kojima se predstavljao su bile samo promocioni materijal. Dok su drugi ljudi gradili svoje iluzije, ja sam delila letke o racionalnosti i halucinirala o istini. Laži su život, puniji što ih je više; istine ostave vrlo malo materijala da se napravi i osnovno sklonište. Siromah, bila i ostala.

Kad putujem, što jako volim, najlepši deo su lutanja kroz stare gradove. Među visokim zidovima napuklim od vremena i ratova; po tesnim ulicama popločanim petama generacija, ispod prozora otvaranih pozivom zvona, zatvaranih pretnjom gladi i bolesti – u tim baštama ljudske predanosti nađem smisao na kratko, pobegnem od realizacije da ga nisam našla nigde drugo. Kad sam bila mlada nisam mislila da je potreban; mislila sam za sebe da sam građanin sveta. Danas mi ne treba svet; ne trebam ni ja njemu, što je nizak udarac koji sam trebala da predvidim – ali nisam. To bi verovatno bila jedna dobra definicija slobode, retke iluzije od koje nikada nisam mogla da dignem ruke. Što ne znači da je nisam ugušila, kao i sve druge koja su nikle i pokušale da rastu na ovako kamenom tlu.
Budite dobri prema sebi, i uvek skrenite pre  nego što stignete do cilja. U prošlo vreme, bilo koje, ako je moguće.

Svaki dan je nedelja

Na odmoru sam poslednjih nedelja. Melodramatično je reći da sam brojala dane, i sate, do početka. Nije u stvari bio važan početak, već kraj. Cela ova nova faza – nova karijera – je ispala prevara. Godina za mnom je jedna od najtežih koje sam izgurala u farsi koja se odaziva na ’život’. A opet, sa životom se nije zezati. Sve pada pred monolitom života. On je to što jeste – ništa ni nalik očekivanjima.

Dakle, nije bio važan odmor, već stići do njega. I ja sam stigla. Ući u odmor od dva meseca je čudan osećaj. Jedan od bitnih je nepoverenje – mora da je prevara u pitanju. Zar će me zaista ostaviti na miru devet nedelja? U stvari, nisu me ni pre toga preterano gnjavili; nije problem bio u tome. Problem je daleko kompleksniji, i dobar deo njega sam ja. Da nisam pristupila stvarima ozbiljno i odgovorno, da moje definicija ’profesionalnosti’ ne podrazumeva pristojan kvalitet obavljenog posla – godina bi verovatno prošla sa opisom ’OK’. Ali ja pristupam stvarima ozbiljno i odgovorno, i jako mi je važno da se stvari urade kako treba. I tako sam stigla do odmora u vrlo nejednakoj trci: moji poslodavci su dobili zaposlenog iznad svojih očekivanja; ja sam dobila poslodavca koji je razočarao, i izgubila trku.

Međutim, u dimenziji odmora, tj. stanja koje nije ni tamo ni ovde, prva stvar koja je otišla je osećaj da sam bila prevarena i izrabljena mimo svih normi. Jesam bila i prevarena i izrabljena, i duga je lista žalbi, ali slučaj se popeo na novi nivo. Odmor je istorijski potpuno nerealan koncept. I vrlo nov. Možda je zbog toga tako nezgrapan, skorojević u tesnom odelu. Samo zamisliti, u bilo kojoj istorijskoj epohi, da će proleterijat, od najnižeg do intelektualnog trudbenika, dobiti plaćeno vreme da ne radi ništa ostaje nepojmljivo, i protivno svim principima ljudske prirode. Suočena sa tim paradoksom, ja sam već drugog dana zaboravila sve nepravde i ostala u čudu kako je ovo uopšte moguće. Nije da ja mislim da nisam zaslužila odmor – zasluge su pogan mamac – više je u pitanju slučaj neočekivanog gosta: poređenje (koje nije popularno u ovom domaćinstvu) se uselilo i gura primere koji izazivaju dosta redovan osećaj postiđenosti. Ako sam zaista toliko propatila protekle godine, kako je moguće da sam se tako brzo oporavila? A šta reći o ljudima koji se zaista muče i nemaju prilike da putuju, lutaju, ili ne rade apsolutno ništa? Rekla bih da je ovde u pitanju genetski defekt sa moje strane, jer ko još sluša, ili misli, takve gluposti. Ja, dosta redovno.

Najlepši deo je sedeti na terasi. Kad se malo razišao dim eksploatacije, setila sam se projekata koje sam započela, i zaboravila. I brojne stvari su se pokvarile. Putovanje koje je deo mog dugoročnog plana o opstanku je naraslo u meta teret – organizacija nečeg tako neesencijalnog mi se čini kao prava perverzija. I koliko tek košta.
I sve to nestane čim izađem na terasu. Pogled na grad je prekrasan, kao što je uvek bio, ali najlepši deo je nebo. Po njemu povremeno šaraju ptice grabljivice, raspon krila impresivan čak i sa velike distance, i iskrena simpatija da one ne znaju ni dana odmora, jer opstanak je surova igra. Čitam stripove, pijuckam džin & tonik, i zamislim se nad ključnim pitanjem: kako je moguće da do sada nisam spasila svet, uradila nešto dovoljo fantastično da se sada smešim samozadovoljno – a ipak uživam? U saksijama gerberi cvetaju sočno-crveni, i ja svakog dana priđem sporim korakom, raširim nežno listove, smešim se novim pupoljcima pognutih glava, opipam zemlju da odredim koliko ih treba zaliti – i u tih korak-dva pronađem sve što sam mislila da je izgubljeno.

Svi naši vekovi

Predvečerje, praznična nedelja u hrišćanskom kalendaru. Promakla bi mi da nisu stigle vesti početkom nedelje o Notre Dame destrukciji koje su u meni, osim užasa, uzrokovale slične misli kao i kod mnogih ljudi širom sveta: kako vas nije sramota. Preživeti osam vekova evropske istorije danas možda ne izgleda big deal, jer savremene generacije imaju problem da izračunaju i sopstveno godište a o istoriji znaju jedino da je prošlost i shodno nevredna njihove pažnje, ali iznenadilo bi i njih i mnoge druge da ima puno ljudi koji misle drugačije.

Prvo su se pojavila sećanja. Kad smo klinka i ja bile u Parizu poslednji put, leta 2012., divile smo joj se malo sa distance što je dalo njenoj veličanstvenosti celo nebo i dve obale reke, dok je naš omiljeni spori hod kroz gradove i vreme činio svoje, kao recimo uvođenje teme da nije neophodno razumeti sve, jer to je nemoguće, ali to odsustvo nije ključni detalj u životu pojedinca. Ne opravdava, niti odlaže odgovornost izborâ, što ostaje kriterijum za klasifikacije ljudi svih vrsta. Dve godine kasnije, bila sam sama u Parizu i prošla istim stazama, sa sličnim mislima. Ušla sam bila u jednu crkvu malo kasnije, Saint-Séverin, sedela pozadi dok su ljudi ulazili, ostali kraće ili duže, zavisno od toga koliko im je dugo trebalo da pronađu to zbog čega su došli; među njima jedan mladić, skoro dečak, koji se prekrstio, seo pozadi nedaleko od mene i proveo par minuta u refleksiji. Uobičajeno je videti žene, starije ili mlađe, kog starijeg muškarca, shvatila sam bila, i uočila ograničenost mojih shvatanja i poznavanja materije. Svakog dana podešavam ovaj mehanizam koji nosim u sebi, pažljivi mehaničar. Mehanizam je važan, ali ta podešavanja su najbitniji deo.

Završila sam danas ’Rat i mir’, delo izuzetno pažljivijog, preciznog mehaničara. Započela sam sa čitanjem prošle godine, koja se sada čini maglom obavijena daleka prošlost. Nisam žurila. Znala sam šta će se desiti. Najveći uzrok tog sporog hoda je bio moj život koji se oteo kontroli uprkos velikim naporima oko navigacije. Ali nije moguće biti i precizni mehaničar i navigator i putnik kroz vreme…

Jedno svojstvo klasika koje stvara trajnu nelagodnost je koliko su savremeni. To se obično pokrije izrazima timeless tj, zato se zovu klasici, ali to je samo izbegavanje istine. Kad sam ih čitala kao klinka, nisam imala predstavu ni o ljudima, ni o vremenima, i oni su bili avanture, kao i sve drugo uostalom. Danas je čitanje klasika vraćanje u vreme koje ne poznajem po kalendaru, ali znam sve drugo. I svi akteri su prisutni, moje detinjstvo među njima kao i svi oni koje sam zaboravila ili izgubila; ceo svet je tu, među stranicama debele knjige. Naravi, izbori, ishodi i neizbežnosti. Bekstvo iz realnosti  koje vodi nazad u realnost kroz mala vrata na galeriji, i odatle ona izgleda malo drugačije, što je najbolje što se može postići sa realnošću.

Pre nekoliko nedelja, jednog neočekivano slobodnog popodneva, sedela sam bila u kafeu sa knjigom u rukama i sa Rostovima proslavila Božić. Bio je to poslednji uzdah nevinosti jedne srećne porodice. Bila sam zahvalna za priliku da ih čujem kako pričaju, pevaju, pršte u smeh, i sneg pod točkovima i sa njima priča, peva i pršti kroz noć i pod nebom koje će doneti sledeći dan, i sledeći, kad će se sve promeniti i ništa se tu nije moglo učniti.Tolstoj je voleo tu svoju srećnu porodicu, koja nije trajala kao što ništa ne traje, i ne samo u nesrećna i tragična vremena. Ali prolaznost nije i kraj; iz te jedne porodice nastale su nove, iako ništa nije ispalo kako se očekivalo, niti kao što je nekada bilo. I brojni precizni mehaničari su vredno podešavali mehanizme, da bi oni nastavili svoje otkucaje. U prelazima između realnosti, smrzla bih se nad mislma o budućnosti kojih sto godina kasnije, koja tada nije mogla da se zamisli. Možda je Pasternak pokušao da bude Tolstoj te epohe, setila sam se bila iznenada. Mnogi ljudi se prilagode toku vremena sa olakšanjem, čak i kad odnese previše; možda je reka zaborava najbolja destinacija. Oni koji ne mogu da zaborave, traže ono što je izgubljeno sa velikom pažnjom i strpljenjem. Nije lako naći se u toku istorije, nekad neizdrživo. Okrenuti se nazad izgleda tako prirodno.

Puno vremena provodim između vekova i epoha. Najviše zato što mi je ova otužnog ukusa, pretpostavljam. Ili prosto više volim druge realnosti. Nije u drugim epohama lepše, ali ja dišem boljim ritmom, lako je izbeći netražene prisnosti, i niko ne očekuje od mene učestvovanje u glupim ulogama i kostimima. Svi moji pokušaji u mehanici nemaju veće posledice, i to je veliko olakšanje za amatere kao ja.

 

Hronika

U večitom naporu posednika da svaki metar prostora unovče makar i da nije ceo metar, taj napor koji je preživeo sve revolucije i uništio brojne gradove, i koji ima brata blizanca u reketima organizacija sličnih profila širom sveta koje se pozivaju na drugu vrstu vlasništva, u našem delu ulice Yonge primer ovog besmrtnog trougla je radnjica širine od možda dva metra u najvećem delu, koji se zatim raširi za još jedan metar pozadi. Prostor je bio hodnik u nekadašnjoj kući, kada se na ovoj ulici živelo; sve je manji broj tih nekadašnjih kućâ u nizovima duž glavnih ulica. Odmah kraj hodnika je restoran zatvorenih vrata, koji i kada je radio je bio prazan, izuzev debelog Fila, po kome se zvao, i koji je verovatni vlasnik cele zgrade i tog hodnika pored, koji su podelili i izmalterisali njegovi drugari kad se prilika ukazala da ga iznajmi. Debeli Fil čeka da mu developers ponude dovoljno visoku cenu i na mestu stare, okrnjene kuće izgrade još jednu visoku zgradu sa stanovima koji isto liče na jedva malo šire hodnike. Takav je trend današnje gradnje – sve je skupo, naročito kvalitet, i ko na njemu ne uštedi je prosto budala.

U međuvremenu, u maloprodajnom prostoru u kome se dvoje mršavih ne mogu mimoići, odvijaju se drame tipične za ljude i njihove snove. Prvo je tu bila Anne, ona tužnih očiju o kojoj sam pisala davno. Srećom, ona je obrisala bila suze jednog dana, našla nešto bolje i otišla. Zatim se čekalo na sledeću žrtvu. Jednom je neko ušao, i odmah izašao. Možda je i on bio debeo, kao Fil, pa se zaglavio. Grupa mladih pekara je ušla bila pre par godina. Pekli su hleb u podrumu i prodavali ga pozadi, tamo gde su imali tri metra. Bili su simpatični, i uložili su puno truda u tako mali prostor, ni hleb nije bio loš. I onda jednog dana nisu otvorili. Ne znam koliko se vekni hleba i poslastica moralo prodati svakog dana da bi se platila zakupnina, ali previše je sigurno tačna procena. Bar nisu bili gladni, kraj hleba i slatkiša, ako se na tome može živeti.

Nije dugo prošlo i unutra su se uselila dvojica sredovečnih Grka. Ne liče uopšte ali reklo bi se da su braća. Jedan je mršav i siv, drugi ima okruglo lice i okrugle naočare. Prihvatili su se posla kao da su oduvek radili i živeli u uzanom hodniku i to im nije prepreka. Odnosno, za onog sivog to nije dodatna prepreka; život mu sedi za vratom, kao njegov lični debeli Fil. Onaj sa okruglim naočarima je efikasan, brz i prijatan. Uzani hodnik je započeo bio sa jednim minijaturnim okruglim stolom uz izlog, gde nije bio na putu nikome, da bi mu se ubrzo prirdružio još jedan, pa još jedan… sada ih ima četiri-pet. Kako ne blokiraju prolaz nije jasno, ni gde su našli tako male stolove, ali stolovi stoje i mušterije dolaze. Nije baš gužva, kome se stalno jedu pite i baklave, i ako je do Fila, jako puno je potrebno prodati, i pita i baklava, da bi tu i ostali. Ne sumnjam da on  redovno dobija dobru porciju za džabe.

I pite i baklave su jako dobre. Prave i dobru kafu, i stalno nešto dodaju. Prvo su krenuli bili sa pitom od sira i još jednom od spanaća, to se ovda smatra grčkim standardima. Zatim su dodali pite s mesom i drugim povrćem, pa razne druge grčke kolače. Espreso mašina se sjaji i sve funkcioniše naizgled bez većeg napora. I hodnik i mušterije su u dobrim rukama. Iz uzanog hodnika zrači nešto toplo, sâm jug, ili ubeđenje da će ako to ne uspe oni probati nešto drugo, da će se snaći.

Ja svratim često. Volim i pite i baklave, iako ne baš toliko. Pravi razlog je nešto drugo. Onaj sa okruglom glavom i okruglim naočarima – rekla bih da imam mali crush. Ne mogu da objasnim šta je u pitanju. Uostalom ko može. Kad je neko lep, posluži deskripcija. Ovde ne može da posluži ništa. Osim da mi taj nesrećni hodnik sada izgleda kao cool mali kafé u koji je prijatno ući, i bude mi toplo u grudima kad naručim nešto i usluga je dobra, i oni otvore svakog jutra, i – sve je baš kako treba.