Aliens Among Us

Verovatno je neko negde rekao, ali ja ne pamtim, da ovo što mi imamo među nama je tipičan primer. Mistifikacije, recimo. Koja nije naivna, nikada nije. Jer šta drugo reći za ovakav slučaj. Da žene izgledaju muškarcima pre kao vanzemaljci nego kao inteligentna ljudska bića. Ja čak ne mislim da je konspiracija u pitanju, ili nebriga, zloba. Izgleda da postoji jedan visoki zid odbrane, kineski, u muškom biću, iza koga su ženski varvari i pošto ih ne vidi, on može da zamišlja šta hoće. Taj izbor, kao mnogi izbori pre njega, je odveo na pogrešnu stranu. Ne može se poreći, jer postoji dugi niz milenija, izvesna nesposobnost u muškom biću da prihvati da ono što vidi pred sobom, naročito kad je privlačnog oblika, ima karakter, temperament i intelekt. I jedno od toga je ponekad previše. I žene imaju ozibljan defekt – one uglavnom vide ono čega nema. Muškarci poseduju suprotnost tog istog gena. Možda ih to spaja, kokošije slepilo.

Beleške nakon još jednog dana potrošenog zauvek.

Advertisements

Abdikacija

Ja sam kraljica bednika. Tipicne nepravde običnog života, kao loš prevoz i urbano planiranje, na primer, su poniženja i teret koje ne uspevam da prevaziđem. Ne postoji opravdanje koje bi dopustilo svakodnevnim poniženjima da traju duže od jednog trenutka. Osim ljudske prirode. Iza svega je uvek ljudska priroda. I ja imam jednu, i ne razumem zašto je ona teret samo meni; drugima je moja priroda sasvim prihvatljiva, i ne nanosi štetu. Malo se zbune kad kažem ’ne’ (nisu očekivali, pravdaju se), ali se brzo oporave i nastave dalje istim tempom. Verovatno je bitna razlika u tome da se ja ne oporavljam brzo.

Kao kraljica bednika privlačim bednike. Sećam se da je jednom došepao bio do mene ranjeni golub. Ne mogu da kažem da mi je uvek promakla satirična strana uticaja moje leptir kategorije na svetska zbivanja, i ponekad sam se i nasmejala nad celim komadom, ali dosta toga sam previdela u vrtlogu okolnosti i frustracije. Uzvišena pozicija koju niko neće zahteva puno više truda nego što bi se očekivalo. Samo pregurati dan je ponekad olimpijska disciplina. Dan za danom, zahteva kalibar Katarine Velike, što ja nemam. Ja sam među perifernim ograncima sposobnih žena. Moj varijetet stoji na istom mestu godinama iako neprekidno trči. Kad postignem pomak od jednog metra, tako neočekivan uspeh me obori na trenutak, i u tom zbunjenom momentu trijumfa rotacija planete me vrlo vešto vrati na istu poziciju. Filozofske dimenzije tako monumentalnog iskustva ispune dobar deo ostatka godine. Ali ja ne odustajem – do sledećeg privremenog uspeha! Ne znam šta bih drugo radila, da budem iskrena.

Verujem da se moj prvi susret sa crnom rupom desio u dramatičnom svetu ’Kapije’ Frederik Pola davnih dana mog adolescentnog života koji je bio buran jer se uglavnom odvijao u mojoj glavi, i kao posledica čitanja raznovrsnih knjiga. Sve što sam naučila stiglo je do mene putem štampanog procesa, i iz pera drugih ljudi. (Životne lekcije sam puno sporije osvajala). Teror koji sam osetila tada u Svemiru je ostao dugo sa mnom, iako to nije bilo moje prvo putovanje na tu stranu. Možda je to bio prvi put da sam shvatila da sam čitala knjigu za odrasle. Sve knjige koje sam čitala bila već godinama su bile za odrasle, ali nešto u toj knjizi je pokazalo bilo taj svet kao puno prljaviji, i na domak crne rupe koja je bila vrhovna kraljica užasa. Moj temperament je bio bliži drugim temama, herojskim; knjige sa anti-herojima su mi išle na nerve. Nisam mogla da znam, pretpostavljam, da će jedina uloga bar malo nalik herojstvu koju ću upoznati tokom života biti ta da privlačim bednike, kojima niti mogu da pomognem niti sam heroj, već samo jedna stanica kratkotrajnog predaha u dugoj mizernoj šetnji stranputicama. Da im dopustim, oni bi ostali dugo. Oronula deca o kojima treba brinuti. I ta jedina prilika za herojstvo je u suštini nerazumevanje – uprkos mojoj dubokoj sposobnosti za empatiju, ja ne trpim slabost karaktera. Ono što sam uvek videla iza takvih slabosti je gomila laži i samoobmane, i to je nered koji svako mora da počisti sâm. Ili ga parkira negde drugo.

Imam i ja svoj nered, i oko njega se puno trudim. Ponekad me pogled na ostvareni balans ispuni zadovoljstvom, a ponekad moram da okrenem glavu na drugu stranu da se povratim. Retki su trenuci kad nisam brutalno otvorena sa sobom. Sâm izraz prezentuje da je ’brutalnost’ neophodna u takvom odnosu, ali tretman nije uvek brutalan. Ja sam negde na sredini. Kad taj proces evaluacije primenim na ostatak sveta, uz granice poštovanja privatnosti i autonomije, rezultat je da vrlo malo od ostatka sveta želim da vidim ili pustim blizu sebe, koliko je to do mene. Susret sa haosom sveta, kroz koji se živi svakodnevno, kao susret sa crnom rupom kad je svet u glavi mlad, je niz olovnih bisera nanizanih oko vrata. Život kao eksperiment u povijanju leđa.

Pitanje perspektive

Izašla sam bila s posla da osetim ritam koraka i usporim malo ritam u glavi. Obično pomaže. Ako i ne postanu sinhroni svakog puta, misli i koraci dobro poznaju ovu teoriju i odigraju verno svoj deo. Koraci su kritičan faktor: uzbude krv taman dovoljno da svet dobije preliv u podnošljivoj boji. Misli na to nikada nisu imune. Život nije nepodnošljiv, nije čak ni naročito težak; nedostaje mu ono što nedostaje svakom kompleksnom relativno stabilnom sistemu – zašto nije bolji?

Starbucks korporacija ima lokaciju na dva-tri bloka od zgrade u kojoj nas par hiljada radi besmislene poslove i zagorčava jedni drugima duge sate radnih dana. Trotoar koji vodi do kafea je pre staza – uzan i tik uz veliku aveniju kojom automobili voze preko dozvoljene brzine od 60km/sat. Na pola puta naiđe se na mušku cipelu. Let cipele je bio posledica neobazrivog iskoraka druge cipele na kolovoz? Druge teorije nemaju tragičan ishod, ali imaju ozbiljnu manu nemogućeg. Koliko će dugo tu stajati, ko zna. Malo dalje je prazna kutija iz restorana brze hrane. I misli i koraci govore istu stvar: na pogrešnom smo mestu, ovde su naši talenti protraćeni. Ulice vode ka gigantskim parkinzima, i dalje u gigantske montažne blokove maloprodaje. Vozači su neoprezni, nesvikli na pešake. Nema razloga zašto nismo bolji jedni prema drugima. Još manje zašto bismo bili dobri.

Pola sata eksperimenta se završilo neuspehom. Ali lekcija nije izostala: neću ga ponoviti. U urbanim uslovima, nekoliko kilometara dalje, taj isti eksperiment ne izneveri, čak je zadovoljstvo. Na monitoru na poslu rotiraju fotografije prirode; poslužiće sledećeg puta.

Tokom dugih prekookeanskih letova, iskoristim priliku da gledam strane filmove. Zbog buke motora dosta mi promakne u dijalogu na engleskom i titlovi reše problem. Drugi razlog je zamor američkim dijalogom, diskursom, i problemima. Da li će i ovog puta spasiti svet u poslednjem tenutku? Da je editor greškom obrisao poslednji trenutak, ostali bismo bez sveta. Sa Netflix-om kod kuće, titlovi nisu neophodni, i izbor stranih filmova je mali, pa je izbor uvek pitanje pažljive pretrage. U takvim okolnostima, odgledala sam dva filma italijanskog režisera u razmaku od par meseci, jedan italijanki, drugi francuski. Francuski je bio krimić, mračan i na mestima šokantan na način koji podseti da su ljudi izvor svih zala. Italijanski nije šokirao, iako je bio zasićen ljudskim zlom, i to je bilo još puno gore. Jedan film se odvijao u podzemlju, drugi na površini, ovde gde hodamo, sedimo, i tražimo svoje mesto pod suncem, na koje je uvek neko stigao pre nas. ’7 minuti’ je naslov italijanskog, ’Le Guettuer’ francuskog. Režiser je Michele Placido.

Jednog popodneva u knjižari, klinka i ja smo razgledale policu sa stripovima i grafičkim romanima, kojom su dominirali superheroji svakakvih vrsta, i pošto smo i ona i ja rešile da nećemo otići pre nego što nađemo nešto za sebe, pretraga je bila detaljna. Verovatno sam zato pronašla primerak grafičkog romana ’Le vol du corbeau’, autor i ilustrator Jean-Pierre Gibrat. Lepota ilustracija se prosto ne može opisati. Svaki kvadrat je savršen, i vredan gledanja od više minuta. Ja sam provela sate na terasi, i na kauču, listajući vrlo sporim hodom, zagledana tako intenzivno u boje i oblike da sam verovatno pokušavala podsvesno da uđem u taj svet. Koji je bio grub i svirep, puno više nego ovaj, ali ako je to konstanta u svim svetovima, i sva razlika leži u lepoti, onda je to više nego dovoljan razlog za beg u druge svetove.

Operateri

Jednog popodneva tokom leta, našla sam se bila u kafeu u gradu posle naporne nedelje. Kafe je u lepoj staroj zgradi i enterijeru iz prethodnih decenija dodato je bilo baš koliko treba da bi šarm imao elemente starog i novog. Stajala sam u redu i čekala na svoj iced latte, posmatrala pridošlice iz finansijskog distrikta koji su isto imali napornu nedelju i to višestruko više od mene jer u njihovom slučaju sume pa shodno i gadosti su puno veće, kad mi je pogled pao na eksponat iz istorije građevine iza staklenog zida: lift s početka 20. veka, kad je to bila velika nova tehnologija. Ličio je na kavez od metalnih žica dimenzija proporcionalih ljudima, i kako dolikuje tom vremenu, puno lepši nego što je bilo neophodno. Lepota nikada nije bila neophodna, ni kod tehnlogije ni kod repordukcije, nigde zaista, naročito ne kod funkcionalnosti, ali cela istorija ljudskih poduhvata tokom milenija je postigla nemoguće i podigla opstanak na nivo apstraktne emocije uživanja u lepoti, što samo po sebi zaslužuje granu nauke koje bi istraživala motivacije iza nepotrebnog, da bi poslednje decenije sve to pregazile kao aposlutno nebitno. Dizajn i arhitektura imaju druge prioritete.

Dok je moj pogled lebdeo u pravcu metalnog kaveza, podigla se bila iz sećanja scena od nekoliko godina unazad, u kojoj su jedna druga zgrada s početka 20. veka, Gladstone Hotel, i njen isto tako stari lift bili obnovljeni i javnost je bila pozvana na obilazak, izložbu i provod. Lift je imao svog operatera, jednog od ranijih stanara zgrade, koja je decenijama opstajala kao ’hotel’ za marginalce. Operater je bio sredovečan, potrošen lošim izborima, ali sa jasno naznačenim ’cool’ statusom nekoga ko je preživeo i našao se na sunčanoj strani skupa sa osunčanom klikom tog slavljeničkog dana. Ne znam zašto mi je trebalo pet-šest godina, i lift u kafeu Dineen, da konačno dopustim reakciji na taj susret da pronađe svoj izraz: Ovo je sve što možeš da pokažeš za sve godine svog postojanja?

Kao i svako ko strese sa sebe plašt hipokrizije, pa i na par minuta, moje raspoloženje se u trenutku uzdiglo do čiste euforije, i ja sam se svom silom svog mentalnog borbenog vozila oborila na ilustraciju operatera lifta, koji je verovatno bio zaposlen samo tokom tog jednog davno prošlog vikenda. Operateri širom ekskluzivnih zgrada sveta su bili sigurni, niti je ovo imalo veze sa bilo kim ko radi ma kakav  posao, sve dok je to stvarno posao. Neko ko je bio baraba celog života pa je pod nagovorom dobročinitelja rešio bio da proba posao koji zahteva IQ 60 i nad tim moćnim korakom koji odvaja barabu od poštenog čoveka armije obožavatelja zapevaju u horu, i svi su vrlo zadovoljni sobom – tu sam zakopala bila inicijalnu reakciju i ona se pojavila sasvim neočekivano godinama kasnije, jednog lepog sunčanog popodneva.

Koji mesec kasnije, našla sam sebe u nametnutom gostoprimstvu. Jednom, pa još jednom. Prvo se javila bila Dženis. Poznanstvo iz nekoliko raznorodnih situacija koje je tokom godina ostalo samo poznanstvo. Ali su se nekom prilikom razmenili bili telefoni, i uprkos neočekivanim pozivima u par prilika koji su odolevali objašnjenjima, ništa me nije pripremilo bilo za poziv kada je Dženis zvala iz Engleske i rekla da je vrlo nesrećna u svom životu, da želi da se vrati u Kanadu kao guvernanta, i da li bi mogla da bude kod mene neko vreme dok traži posao. Šok nije opao bio dovoljno do sledećeg poziva kad je Dženis objasnila bila da nije ozbiljno mislila da ostane na neodređeno vreme (dok ne nađe posao), već samo tri dana. Ko su ovi ljudi? – odjekivalo je bilo u prostoru moje glave, koja je mislila da je ne može puno toga iznenaditi. Ali sve je to bilo prekasno, jer ja sam rekla ’da’ već kod prvog poziva.

Kad je Dženis došla, ona je već podelila bila svoje vreme između nekoliko lokacija lokalnog gostoprimstva, što je pokazivalo obzir prema domaćinima iako je bilo teško razlučiti koje su okolnosti vodile taj plan. Zatim se ispostavilo da Dženis, koja je došla da bi našla posao, nije uradila praktično ništa da nalaženje posla približi realnom ostvarenju. Na sajtu koji povezuje ljude koji traže i nude usluge nije bila deset dana. Moj kompjuter, moje vreme i društvo, su bili baš prava stvar za Dženis, koja voli da ćaska, opusti se posle dana tokom koga je obišla ranije poznanike, i dok hramlje od dnevne sobe do kuhinje sa svojim veštačkim kukom, glasno razmišlja kako bi baš volela da se preseli u mali grad i brine o četi minijaturnih dečaka, nakon što je pročitala oglas sa tim opisom. Krajem drugog dana, na putu kući posle posla, pokušala sam da izračunam verovatnoću da li je Dženis delusional do te mere da zaista veruje da može da dobije posao dadilje kao poluinvalid, ili je prosto slagala i mene i ostale domaćine kod kojih je odsela da bi dobila besplatan smeštaj tokom ferija. Jedina stvar u koju nisam posumnjala je da Dženis želi lepšu budućnost za sebe. Verovatno sam zbog toga oprostila, i njoj i sebi (sa namerom da nikad više ne odgovorim na poziv koji dolazi iz 44 zone).

Nedelju dana kasnije, oko 9 uveče, zazvonio je bio telefon pozivom iz 416 zone. Na drugoj strani je bio očajan čovek u očajnoj situaciji. Tokom godina našeg neobičnog poznanstva, on nikada nije bio u manje nego očajnoj situaciji, ali ovo je sada bilo samo dno. I ja sam opet otvorila vrata svog stana, i namestila krevet novom posteljinom (još nisam oprala bila prethodnu od Dženis i njene posete, nisam stigla).

I Dženis i Bob previše pričaju. Njega je praktično nemoguće prekinuti; ona priča i dok su mi leđa okrenuta i pokušavam da odgovorim na važnu prepisku. Oboje su vlasnici promašenih životnih priča. Susreti sa tim pričama su izazvali konfliktne reakcije – instinktivnu želju da ih podignem, otresem i pokažem u pravcu moguće staze, i istovremeni poriv da pobegnem glavom bez obzira, i ostavim im i stan i svet. Iskreno su zahvalni za moje gostoprimstvo. Njoj nisam mogla ali njemu ću reći, odnosno pripremam se da kažem: Ovo je sve što možeš da pokažeš za sve godine svog postojanja?

On to kaže i sam, ali nedovoljno glasno da bi sebe zaista čuo. Možda će mene čuti. Pre više godina,anonimnim putevima Interneta, rekla sam bila nekome nešto slično i kasnije saznala da je to zaista doprlo bilo do nekog bitnog centra, i karakter se zaustavio i preispitao.  Taj anonimni, nezabeleženi uspeh je verovatno jedini koji sam postigla sa ljudima. Možda je broj tako nizak zato što sam uglavnom pokušavala iz drugog ugla: ohrabrenjima, pozitivnim slikama mogučeg happy ishoda, kriškom utehe. Neoprostivo, zaista. Ne znam kako mi niko nije ranije zalepio bio pitu u nos. Zbog takve reputacije, nemam prava da se žalim na ovako grubu povredu mog intimnog prostora. Pored njihovih muka, ni Dženis ni Bob ne mogu da stignu da se zapitaju kako je to kad osoba živi sama, u tihom prostoru svojih misli i obaveza, i najednom se nađe usred invazije i u bujici tuđe mizerije. Ni Flojd se ne snalazi. Ne znam čak da li je u granicama normalnog da mi ovoliko smeta njihova neosetljivost. I sreća i njena suprotnost su superiorno sebična stanja. Osim toga ne bi poverovali. Ja sam i dalje slika zdravog konformizma, rumene prilagođenosti i zdravog razuma. Da ogroman trud ode u to nikoga ne interesuje. Sigurno ne lift operatere.

Mali vojnik

Putovala sam par nedelja i vratila se pre nekoliko dana. Sutra krećem na posao.
Juče sam osetila prve klice straha. Normalna nevoljnost, pokušala sam da ubedim sebe. Danas je bio praznik, bezbojan i tih, i natopljen do mučnine ’nevoljnošću’. Sutra ću ustati pre 6, verovatno će biti mrak, ali sve korake dobro znam i ne treba mi svetlost. Izaći ću na vreme i pojaviti se na poslu među prvima. Dobar mali vojnik.

Jedva dišem od nevoljnosti. Slike ljudi i atmosfere se neprekidno vrte po glavi. Niko me ne bi video ako bih mahala, gurala rukama od sebe, i slike i atmosferu, ali besmislenost te fizike bi samo dodala glup osećaj. Ja ću se voljno vratiti, jer nemam izbora. U toj kombinaciji nema mesta glupom osećaju. Ali imaš izbora, podsetila me je nedavno jedna osoba. U takvim izjavama ima bezbroj soba u koje se može useliti glupost. Poslednjih meseci sam dosta vežbala izbor, pristupila zasukanih rukava. Sve u vezi izborâ puno miriše na glupost, zaključila sam. Ali samoobmana pomaže, naročito kad glupost zavlada. Ovih par dana samoobmana je izneverila, možda zato što situacija nije glupa, već ozbiljna. Za odrasle.

Nema mnogo odraslih među ljudima koje srećem svakodnevno. Vratiti se u te sobe, zasićene glupošću, može samo dobri mali vojnik. Koji mora prvo da savlada i slomi otpor u sebi. Svakog dana.

Poražena

Sedim na dnu čaše sa vodom
koju uvek držim na polici kraj kreveta
Sišla sam ovde sa tovarom reči
Ne trebaju mi više
Svakome u svom životu treba dati posebno ime
Za svakoga treba imati posebne reči
Oni su države na mapi ljudskog srca
I kad menjaju granice i prete povlačenjem
Važno je da su tu
U mojoj čaši sa vodom
krijem još i tragove zločina iz svih pobuda
omiljene predmete zbog kojih su neki dani
nepodnošljivo prazni
I najčešće sebe

Pored mene leži polomljena replika Venere
Našla sam je jednog dana
u besciljnoj šetnji po groblju preko puta
Nije joj tu bilo mesto, među andelima i herojima
pa sam je donela u moju čašu
Ne ličimo mnogo
Ona je rođena iz školjke i mašte nekoga
ko nije znao mnogo o rađanju
Ja sam rođena prljava, ulepljene kose
i urličući na sav glas
Ona je savršena, ja nisam
i često pričamo o našim razlikama
pažljive da nas ne poseku oštre ivice
rasutih slomljenih delova, mojih i njenih

Kad sam prazna
osmoza vode me napuni svojom
bezbojnom čistotom i jauk izađe iz mene
kao mehur koji se na površini tiho raširi
u neprimetan talas
Sedim skupljenih kolena u podvodnom svetu
Ovde je tako mirno i prisno
Kao kad posmatram stare ljude koji nikud ne žure
Oni znaju da je hranjenje golubova
u parku zanimanje zbog koga vredi ustati
svakog jutra

Izgubiti drage ljude je poraz od koga se
niko ne oporavlja
Izuzev dece,
svetom hodaju jedino poraženi ljudi
Kriju se, oblače kostime i svuda vuku sa sobom
uvek spremne banalne reči
Traže ravnopravnost
sa silama koje daju život, ljubav i smrt
i bez kraja pričaju  o pobedama i uspehu
U doba rata, i u doba mira
svi stalno pobeđuju
I nespretno gaze svoje poraze

Moji porazi se vide na meni
Nisam zbog njih ni jača ni slabija
Ni posebno nesrećna
Samo ponekad tužna
Naročito lošim danom
voda u čaši se zamuti na trenutak
I to je sve

Prošlo je više od deset godina od ovih beleški. Priznanje je nužno: ne pamtim bitke čiji sam poraz tako intenzivno doživela tada. Ali osećaj je dobro poznat. I bitke su slične. Sve je drugačije i uvek isto, je poraz na koji se vremenom naviknemo putem teške discipline.
Ali vratimo se malim stvarima. Jedina zaista čudna, ili čudesna stvar, je da nastavljamo borbu. Mi, ratnici bez plemena i zastave kojima je ponos tek sećanje iz davno prošlog sveta. Ponosna deca i poraženi ratnici. Bednika napretek, što je uostalom prirodna posledica ratova i besa. Mnogo toga ne umemo, i kad smo puni nauka, ali u svakome živi jedan poraženi ratnik.
Podigni glavu, Ivana. U sumraku koji isprati svaki dan leži trenutak mira. Niko ti ništa više od toga ne može dati.

Usamljenost letnjih dana

Revolucija jedne godine, i sezone ekstrema, nude idealne uslove za eksperiment. Naši kontrolisani životi slede ritam prirode i diktat društva. U takvom okviru, ljudi žive. Neki dobro, neki loše. Moja procena je da većina ljudi živi OK. To je samo delom zasluga političkih okolnosti i probojnosti pojedinca; najveći uticaj na živote ljudi ima ljudska priroda. Ona je prilagodljiva i teži da i u nepogodnim uslovima stvori balans i red, kakav-takav. To je uostalom kako sva bića preživljavaju; fundamentalna stvar. Izgube se iz vida takve univerzalnosti, i fundamenti ovih dana (verovatno i svih prethodnih) su društvenog karaktera, što je u osnovi komparacija. Ne verovatni cilj društvene organizacije, ali po svemu sudeći njen neizbežni proizvod, komparacija verovatno više košta državne budžete od prvih pet izdataka skupa. Kod komparacije ljudi puno više izgube nego što prosperiraju, ili je veći broj gubitnika, ali sve se vrti i kreće i menja, i stvari su takve kakve jesu dok ne naiđe vetar iz drugog pravca.

Kad se podigne zima, i topliji vetrovi duvaju, sâm dah sveta na licu je intimnost kojoj niko ne zna ime ali je uvek susret dugo čekan. Biti tu kad stigne proleće ili početkom leta je jedna od najlepših strana ove osude. Jer svi smo mi osuđeni na život. I ponašamo se glupo, ili zlo, nekad činimo i dobra dela, cela igrarija je ponižavajuća za one koji drže do takvih stvari – a opet, povremeni uzlet duha i pogled sa te tačke je vredan putovanja.

Postoje savršeni dani u svakoj sezoni, i ako i prođu nezabeleženi, negde u dubokom trezoru naših neuroloških biblioteka oni ostave traga. Postanu deo samog instinkta, deo naše prirode. Tokom leta, ti savršeni dani su očekivani i uvek novi. Jutra su puna obećanja. Popodneva su duga, i obećanja više ne tako sveža. Leta dolaze i prolaze, i ja se uvek nađem na istom mestu (visoko iznad ulice, na 13. spratu, sa prekrasnim pogledom na grad i nebo). Sve je lepše i lakše, vidik pun boja, i praznina ispuni moj celi svet. Ona nije prazna. Ne uvek, ali najčešće, njene nesagledive dimenzije ispune usamljenost i melanholija. Ako moje ‘oduvek’ seže u detinjstvo (nema kud ranije), u tom periodu leži prvi susret sa njima. Tokom godina, uspešna integracija znači da ih se ne bojim, ne više. Usput sam stekla i izgubila više nego što sam računala, ili znala da imam. Niko me nije pitao, niti imao obzira, u tim kalkulacijama. Ali ja sam se nadala da ću biti pobednik. Nad usamljenošću i melanholijom, nad prazninom, bilo je i drugih nesagledivih dimenzija. Promašeni ciljevi su uvek živopisno okićeni hramovi posvećeni večnosti. Niko ne voli da prizna.

Praznina letnjeg popodneva je jedino priznanje koje ne trpi okićenost. Sve je lepše i lakše, i priznati je beznaporno. Ne vodi nikud, nema kud. Postoji u najsavršenijem od svih svetova, i tek za koji sat. Svet nikad lepši, u nekoliko hiljada godina između ledenih doba. I ja u njemu, i moja svest. Da sam mogla da krenem drugim putem. Ili nisam.