Svi naši vekovi

Predvečerje, praznična nedelja u hrišćanskom kalendaru. Promakla bi mi da nisu stigle vesti početkom nedelje o Notre Dame destrukciji koje su u meni, osim užasa, uzrokovale slične misli kao i kod mnogih ljudi širom sveta: kako vas nije sramota. Preživeti osam vekova evropske istorije danas možda ne izgleda big deal, jer savremene generacije imaju problem da izračunaju i sopstveno godište a o istoriji znaju jedino da je prošlost i shodno nevredna njihove pažnje, ali iznenadilo bi i njih i mnoge druge da ima puno ljudi koji misle drugačije.

Prvo su se pojavila sećanja. Kad smo klinka i ja bile u Parizu poslednji put, leta 2012., divile smo joj se malo sa distance što je dalo njenoj veličanstvenosti celo nebo i dve obale reke, dok je naš omiljeni spori hod kroz gradove i vreme činio svoje, kao recimo uvođenje teme da nije neophodno razumeti sve, jer to je nemoguće, ali to odsustvo nije ključni detalj u životu pojedinca. Ne opravdava, niti odlaže odgovornost izborâ, što ostaje kriterijum za klasifikacije ljudi svih vrsta. Dve godine kasnije, bila sam sama u Parizu i prošla istim stazama, sa sličnim mislima. Ušla sam bila u jednu crkvu malo kasnije, Saint-Séverin, sedela pozadi dok su ljudi ulazili, ostali kraće ili duže, zavisno od toga koliko im je dugo trebalo da pronađu to zbog čega su došli; među njima jedan mladić, skoro dečak, koji se prekrstio, seo pozadi nedaleko od mene i proveo par minuta u refleksiji. Uobičajeno je videti žene, starije ili mlađe, kog starijeg muškarca, shvatila sam bila, i uočila ograničenost mojih shvatanja i poznavanja materije. Svakog dana podešavam ovaj mehanizam koji nosim u sebi, pažljivi mehaničar. Mehanizam je važan, ali ta podešavanja su najbitniji deo.

Završila sam danas ’Rat i mir’, delo izuzetno pažljivijog, preciznog mehaničara. Započela sam sa čitanjem prošle godine, koja se sada čini maglom obavijena daleka prošlost. Nisam žurila. Znala sam šta će se desiti. Najveći uzrok tog sporog hoda je bio moj život koji se oteo kontroli uprkos velikim naporima oko navigacije. Ali nije moguće biti i precizni mehaničar i navigator i putnik kroz vreme…

Jedno svojstvo klasika koje stvara trajnu nelagodnost je koliko su savremeni. To se obično pokrije izrazima timeless tj, zato se zovu klasici, ali to je samo izbegavanje istine. Kad sam ih čitala kao klinka, nisam imala predstavu ni o ljudima, ni o vremenima, i oni su bili avanture, kao i sve drugo uostalom. Danas je čitanje klasika vraćanje u vreme koje ne poznajem po kalendaru, ali znam sve drugo. I svi akteri su prisutni, moje detinjstvo među njima kao i svi oni koje sam zaboravila ili izgubila; ceo svet je tu, među stranicama debele knjige. Naravi, izbori, ishodi i neizbežnosti. Bekstvo iz realnosti  koje vodi nazad u realnost kroz mala vrata na galeriji, i odatle ona izgleda malo drugačije, što je najbolje što se može postići sa realnošću.

Pre nekoliko nedelja, jednog neočekivano slobodnog popodneva, sedela sam bila u kafeu sa knjigom u rukama i sa Rostovima proslavila Božić. Bio je to poslednji uzdah nevinosti jedne srećne porodice. Bila sam zahvalna za priliku da ih čujem kako pričaju, pevaju, pršte u smeh, i sneg pod točkovima i sa njima priča, peva i pršti kroz noć i pod nebom koje će doneti sledeći dan, i sledeći, kad će se sve promeniti i ništa se tu nije moglo učniti.Tolstoj je voleo tu svoju srećnu porodicu, koja nije trajala kao što ništa ne traje, i ne samo u nesrećna i tragična vremena. Ali prolaznost nije i kraj; iz te jedne porodice nastale su nove, iako ništa nije ispalo kako se očekivalo, niti kao što je nekada bilo. I brojni precizni mehaničari su vredno podešavali mehanizme, da bi oni nastavili svoje otkucaje. U prelazima između realnosti, smrzla bih se nad mislma o budućnosti kojih sto godina kasnije, koja tada nije mogla da se zamisli. Možda je Pasternak pokušao da bude Tolstoj te epohe, setila sam se bila iznenada. Mnogi ljudi se prilagode toku vremena sa olakšanjem, čak i kad odnese previše; možda je reka zaborava najbolja destinacija. Oni koji ne mogu da zaborave, traže ono što je izgubljeno sa velikom pažnjom i strpljenjem. Nije lako naći se u toku istorije, nekad neizdrživo. Okrenuti se nazad izgleda tako prirodno.

Puno vremena provodim između vekova i epoha. Najviše zato što mi je ova otužnog ukusa, pretpostavljam. Ili prosto više volim druge realnosti. Nije u drugim epohama lepše, ali ja dišem boljim ritmom, lako je izbeći netražene prisnosti, i niko ne očekuje od mene učestvovanje u glupim ulogama i kostimima. Svi moji pokušaji u mehanici nemaju veće posledice, i to je veliko olakšanje za amatere kao ja.

 

Advertisements

Hronika

U večitom naporu posednika da svaki metar prostora unovče makar i da nije ceo metar, taj napor koji je preživeo sve revolucije i uništio brojne gradove, i koji ima brata blizanca u reketima organizacija sličnih profila širom sveta koje se pozivaju na drugu vrstu vlasništva, u našem delu ulice Yonge primer ovog besmrtnog trougla je radnjica širine od možda dva metra u najvećem delu, koji se zatim raširi za još jedan metar pozadi. Prostor je bio hodnik u nekadašnjoj kući, kada se na ovoj ulici živelo; sve je manji broj tih nekadašnjih kućâ u nizovima duž glavnih ulica. Odmah kraj hodnika je restoran zatvorenih vrata, koji i kada je radio je bio prazan, izuzev debelog Fila, po kome se zvao, i koji je verovatni vlasnik cele zgrade i tog hodnika pored, koji su podelili i izmalterisali njegovi drugari kad se prilika ukazala da ga iznajmi. Debeli Fil čeka da mu developers ponude dovoljno visoku cenu i na mestu stare, okrnjene kuće izgrade još jednu visoku zgradu sa stanovima koji isto liče na jedva malo šire hodnike. Takav je trend današnje gradnje – sve je skupo, naročito kvalitet, i ko na njemu ne uštedi je prosto budala.

U međuvremenu, u maloprodajnom prostoru u kome se dvoje mršavih ne mogu mimoići, odvijaju se drame tipične za ljude i njihove snove. Prvo je tu bila Anne, ona tužnih očiju o kojoj sam pisala davno. Srećom, ona je obrisala bila suze jednog dana, našla nešto bolje i otišla. Zatim se čekalo na sledeću žrtvu. Jednom je neko ušao, i odmah izašao. Možda je i on bio debeo, kao Fil, pa se zaglavio. Grupa mladih pekara je ušla bila pre par godina. Pekli su hleb u podrumu i prodavali ga pozadi, tamo gde su imali tri metra. Bili su simpatični, i uložili su puno truda u tako mali prostor, ni hleb nije bio loš. I onda jednog dana nisu otvorili. Ne znam koliko se vekni hleba i poslastica moralo prodati svakog dana da bi se platila zakupnina, ali previše je sigurno tačna procena. Bar nisu bili gladni, kraj hleba i slatkiša, ako se na tome može živeti.

Nije dugo prošlo i unutra su se uselila dvojica sredovečnih Grka. Ne liče uopšte ali reklo bi se da su braća. Jedan je mršav i siv, drugi ima okruglo lice i okrugle naočare. Prihvatili su se posla kao da su oduvek radili i živeli u uzanom hodniku i to im nije prepreka. Odnosno, za onog sivog to nije dodatna prepreka; život mu sedi za vratom, kao njegov lični debeli Fil. Onaj sa okruglim naočarima je efikasan, brz i prijatan. Uzani hodnik je započeo bio sa jednim minijaturnim okruglim stolom uz izlog, gde nije bio na putu nikome, da bi mu se ubrzo prirdružio još jedan, pa još jedan… sada ih ima četiri-pet. Kako ne blokiraju prolaz nije jasno, ni gde su našli tako male stolove, ali stolovi stoje i mušterije dolaze. Nije baš gužva, kome se stalno jedu pite i baklave, i ako je do Fila, jako puno je potrebno prodati, i pita i baklava, da bi tu i ostali. Ne sumnjam da on  redovno dobija dobru porciju za džabe.

I pite i baklave su jako dobre. Prave i dobru kafu, i stalno nešto dodaju. Prvo su krenuli bili sa pitom od sira i još jednom od spanaća, to se ovda smatra grčkim standardima. Zatim su dodali pite s mesom i drugim povrćem, pa razne druge grčke kolače. Espreso mašina se sjaji i sve funkcioniše naizgled bez većeg napora. I hodnik i mušterije su u dobrim rukama. Iz uzanog hodnika zrači nešto toplo, sâm jug, ili ubeđenje da će ako to ne uspe oni probati nešto drugo, da će se snaći.

Ja svratim često. Volim i pite i baklave, iako ne baš toliko. Pravi razlog je nešto drugo. Onaj sa okruglom glavom i okruglim naočarima – rekla bih da imam mali crush. Ne mogu da objasnim šta je u pitanju. Uostalom ko može. Kad je neko lep, posluži deskripcija. Ovde ne može da posluži ništa. Osim da mi taj nesrećni hodnik sada izgleda kao cool mali kafé u koji je prijatno ući, i bude mi toplo u grudima kad naručim nešto i usluga je dobra, i oni otvore svakog jutra, i – sve je baš kako treba.

Intergalaktički detektiv

Jedan dan u Njujorku. Dvadeset sati.

I na početku bi noć.

Utorak oko 11, minimalistični hotel u Sohou. Recepcija je mala, iza nje mlad Amerikanac iz latino varijeteta. Soba je na petom spratu od svega sedam; pet soba na spratu. Obična zgrada, adaptirana za budućnost. Bazična soba u kojoj dominiraju debeli dušek i prave linije – modernizam nas je sve naučio: estetika zahteva vrlo malo i u svojoj osnovi ima red. Da je on sâm započeo u neredu je priroda svake revolucije. Svejedno, početak je daleko iza nas. Modernizam je i dalje moderan. Budućnost je stigla prerano.

Uprkos zamoru i preteranosti mog modernog života, kao i svačijeg, susret sa hotelskom sobom je okidač kome moja psihologija uvek podlegne: deset minuta kasnije stojim opet ispred mladog Amerikanca: da li može da preporuči dobro mesto, vrlo blizu, za koktel u to doba noći?

On dolazi na posao iz Bronksa, gde deca radničke imigrantske klase još uvek žive slično i tri generacije kasnije – puni snova i praznih džepova. Ne poznaje kraj, ali tu na uglu je francuski restoran, prolazi kraj njega svaki dan. Sigurno nije otvoren u ovo doba? – kažem. Jeste, video je ljude unutra kad je dolazio na svoju smenu malo ranije. Za svaki slučaj, misli da je mesto malo dalje isto otvoreno. I sigurno je u ovom kraju, dodaje, ne treba da brinem.
Ima lep osmeh, pun snova i prirodne radosti, bez pravih linija.

Na ulici koji minut pre ponoći, vidim da je restoran samo dva ulaza niže niz ulicu, i otvoren. Izgleda pomalo magično, priznajem sebi, što nije nikakvo iznenađenje. I stvarno, unutra je topli polumrak, žagor i muzika poluglasni, i život ceo.

Strateški sto kraj prozora mi daje pogled na ulicu i enterijer. Ushićenje usred hirurškog realizma je moj specijalitet. Koktel je stigao, i čaša vode, i svi karakteri u ovom komadu su otvorili svoje stranice za mene. I nesvesno znaju da sam ja blagonaklon duh, sasvim slučajno vidljiv u to doba. Strašna vremena, ili dobra vremena, minimalizam kao moj je dobrodošao. Nasuprot tome, ja volim da posmatram i otkrijem. Intergalaktički detektiv. Verovatno ima još takvih.

Izgledaju kao redovni, i znaju se među sobom. Svi su mladi, izgledaju evropski. Čini mi se da čujem koju reč francuskog, ali teško je razlučiti. Desno od mene sede dve devojke nasuprot jedna drugoj; kraj ljubavne afere, rekla bih, ali ne i kraj njih dve. To nisu iste stvari, niti isti Pakao.

Na levom oblaku je muzika bolja. Momci za središnjim stolom pričaju o važnim stvarima. Još uvek su novi u ovom ne-više-Novom svetu, ali nov je njima. Prolaze istim putem kao i svako nov – tek rođen, ili sveže pristigao iz svog starog doma. Puni snova i praznih džepova. Za barom je dinamično, između razgovora i pokreta aktera, kao u teatru senki na zidu. Puls erotike otkucava ritam bez žurbe. Svako je prošao i ne znajući kroz mrežu tog pauka. Tragovi, lakši od pene, ostanu i stope se u simbiozu za koju niko nije spreman. Uvek košta više od najskuplje želje.

Na ivici levog oblaka je sto sa tri devojke. Pred svakom je visoka čaša vina iz kojih one pijuckaju dok animirane vode diskusiju o nečemu. Tema nije ljubav. Nije ni politički trenutak. Pomalo su pijane, dobro raspoložene, i nema sumnje da je tema intelektualna. Vrlo su mlade, tek stasale za legalne čaše vina u Americi. Vidim jasno samo jednu od njih, i ona pomalo liči na moju omiljenu devojku, onu koja više nije klinka. Obe imaju renesansnu, Botičelijevu auru oko sebe kojoj niko ne može da dâ ime – neuhvatljiv atom misterije slikan nebrojeno puta vekovima unazad; ilustracija za sve od božanskog do profanog. Ali šta je to za atome misterije, tek treptaj u beskonačnom, i ne znaju za pokušaje tako trivijalne. Tri gracije, sasvim različite i svaka s punim pravom na vrhovni naslov u svom kraju neba, sede za stolom kraj prozora koji gleda na ulicu Grand, u gradu koji će za koju deceniju biti bez stanovnika. Samo će turisti hodati ulicama i avenijama, odsedati u modernističkim sobama, u potrazi za nečim magičnim. Ali njihov je ovaj trenutak, ova noć, i grad. Da će budućnost stići vrlo brzo je tek mali uzdah modernizma, koji ne voli da se menja i kad se sve drugo promeni.

IMG_9630.small

Devojka sa mojim imenom

Ja sam bila obična devojka
sa crtom karaktera
koji nije umeo da se smesti
unutar linija
Niti je mislio
da je u redu štrčati
bez većeg razloga ili okvira
Tek crta
ne jednom je bila skoro obrisana
praktično zaboravljena
I devojka je sledila sličnu
liniju
Danas
sve što je od nje ostalo
je portret
nacrtan upravo tom nestalnom
neodlučnom rukom
Zamisli, promrmljam u prazninu godina
da te je vodila sigurnost
Ili jača ubeđenja?
I osetim visoki zid stida
kako naraste instantno
da je zaštiti
kao sveto tlo

Bizarno je nadživeti svoju mladost
sedeti nad otvorenim grobom
u koji padaju sećanja
i ostaci dana, i
čekati posete duhova
kao male praznike

O autonomiji i novim granicama

Imam novi posao. Neko želi ovo neko ono, ja sam želela novi posao. Ispunjenje želja se s pravom smatra pitanjem sreće, i moj novi posao se desio upravo čistom srećom. Spoznaja tog procesa me je dovela u čudnu situaciju – ne mislim da je ova promena nezaslužena, ali istovremeno razumem da je upravo to po sredi. Sreća i zasluge nemaju apsolutno ničeg zajedničkog, iako ljudi često kažu da je neko ’zaslužio’ blagonaklonost Sudbine nakon zlopaćenja i sličnih životnih scenarija. Da uspeh treba da bude zaslužen je usađeno u nas odgojem i kulturom a možda ima i dublje korene, ali i da sve to izostane, ta veza ima smisla. Povrh toga, neophodno je kontrolisati na neki način manje ili više otvorenu tendenciju ljudi ka lenjosti, naročito u uslovima gde ’borba za opstanak’ stalno menja oblik i značenje . Da Sudbina, kao odgovorni executive u Banci Sreće, deli sreću po zasluzi je tek besmisleno, ali paradoksi i psihološke smicalice čije smo svakodnevne žrtve su oblak kojim smo svi obavijeni, i svako hoda sa svojim.  U mom slučaju, nisam sasvim ubeđena da sam ovu dobru sreću zaslužila, zato što znam da sam za dobar broj nezadovoljstava i neuspeha sama kriva. Pretpostavljam da je to glavni razlog što se ne osećam dovoljno praznično u novim okolnostima. Osim toga, novi posao je i promena karijere. I najveći optimista bi se malo zamislio nad time. Ali jedna stvar stoji kao bedž na reveru mog karaktera – prihvatam nove izazove. Nije da se ne bojim, naprotiv, ali jednom kad sam napravila korak – bio on pametan ili glup – probaću najbolje što mogu u datim okolnostima.

U novom okruženju je kao u novoj državi – novi jezik, pravila, očekivanja, nova lica, i sve to kroz maglu večitog osmeha. Osmeh je uniforma za svaku novu situaciju, kažu. Ili je grimasa koja najbolje prikriva stvarne emocije. Uostalom, ko nije video druge ili našao sebe u ponižavajućoj situaciji i nesvestan da je osmeh ostao na licu satima nakon što je tu bio smešten? Dešava se naročito ženama, rekla bih, kojima je osmeh služio vekovima za kamuflažu i opstanak. Iz drugog ugla gedano – kako je iko preživeo istoriju ljudskih intervencija i interakcija je prilično neverovatno, ali to je materijal za drugu priču. Činjenica je da sam opet stranac i sve alijenacije tog stanja me slede kao senke. Poslužiće umesto kaputa.

Novi posao je doneo veću platu i bolje beneficije. Tu je zadovoljstvo realno i ne mora se meriti osmehom. Pogledam stanje na računu kad počnem da sumnjam u sebe i instantno se vrati sećanje na položenu zakletvu: učiniću sve što je do mene da u novoj ulozi budem profesionalna, i nadam se da će mi doneti zadovoljstvo koje dolazi od dobro obavljenog posla. Rekla bih da je to sasvim dovoljno za jedan novi Ustav i početak.

Dešava se i drugima

Svakog dana tražim put ka prosvetljenju. Mistika je vrlo jednostavna, i sve je na niskom nivou energije; ja se nadam da ću naići (nije čak prava potraga u pitanju) na nešto inspirativno, što će podići moj duh i sa njim celi svet na jednu lepšu i bolju ravan. Tako ambiciozan poduhvat ima vrlo uspešan rekord, možda zbog toga što su ti uzleti dosta kratkotrajni, ali istina je da ne znam tajnu iza svega, i ne želim da znam. Sve dok se dešava, ja računam sebe među srećnima. Postoji i naličje, uvek postoji, i dešava se bez potrage ili želje, i redovno ostavi dublje tragove od lepote. Kako ne bi; svako ko je iskusio dno emocija je srećan da se izvukao, do sledećeg puta. Lepota je puno velikodušnija; ona prašta zaborav. Osim toga, svako ko zaboravi nešto lepo da bi ispunio isto mesto ružnim je dovoljno kažnjen.

Sve se to dešava i drugima. Naročito je lep dar kad naiđem na tragove koje su ostavili drugi, namerno ili ne, i oseti se prava emocija, u bilo kom mediju. Recimo, kod profesionalnih pisaca, novinara, dešava se da napišu članak u kome se oseti da im duh vibrira. Efekat takvog nadahnuća je mnogostruk, i nikada nije samo o lepoti. Uostalom, ne verujem da postoji išta lepo na ovoj planeti da ne nosi svoju sopstvenu dozu melanholije. Neki misle da je to čini još lepšom, ja nemam mišljenje o tome, samo želju da kraj nje prođem.

Jedan takav članak sam pročitala nedavno, o izložbi Moneovih slika u Londonu. Mnogo toga se steklo u tom tekstu. Između ostalog, Džonatan je pomenuo seriju slika koje je Mone slikao u poslednjoj deceniji 19. veka, uvek sa istog mesta i pod različitim nebom, katedrale u Ruenu. Ja sam videla bila nekoliko njih kao deo izložbe u ovom gradu pre nešto više od godinu dana. Ta izložba je i konceptualno i vizuelno bila izvanredna, ali i na takvom mestu sam ostala bila dugo pred njegovim slikama. Uprkos enormnoj popularnosti ovih izložbi, muzeji i galerije ostaju sveta mesta gde tišina vlada, i svako za sebe doživi bar jedan susret koji će poneti u ostatak dana.

Edith Wharton, američki pisac, je živela u Francuskoj tokom Prvog svetskog rata, i do kraja života (umrla je par godina pred početak Drugog). Napisala je bila jednu tanku knjižicu 1915. o poseti frontu, Fighting France, koju sam ja našla slučajem u jednoj knjižari i čitala je godinu dana pred susret sa Moneovom katedralom pod blagorodnim nebom. Dvadeset godina nakon njegovog boravka i nadahnuća, Edith je videla katedralu u stanju usijanja; Nemci su je bombardovali i umesto da gori, kamena struktura je stajala dok je sve što je moglo da gori nestalo , ali katedrala nije. Mone je još uvek bio živ u to vreme. Kako je Nemačka nakon poraza 1918. požurila bila da profitira od samosažaljenja kojim je pokrila bila svoje mrtve i izlomljene vizije, a Amerikanci da osvoje svet na malo suptilniji način, niko nije imao vremena tokom 20. veka da bar pokuša da zaustavi vreme. Ne za stalno, ali nužno je zastati, oklevati bar malo. I Biblija priča o tome. Danas je to prosto sramotno, misliti o predahu. Ali kako će iko sagledati sve ovo što se desilo unazad celi vek, i duže, ako smo neprekidno u trci. Otprilike u isto vreme gledala sam bila francuski film ’Champ d’honneur’ opet o ratu sa Nemcima, taj početkom 70ih prethodnog veka. Prvi svetski rat nije iznenadio bio nikoga, bar njegov početak nije. Ali sve od tada se odvija pred očima shell-shocked sveta. Samo zbog toga, zasutavite se pred slikama, poljima maka, nad grobovima koje niko nije obeležio, rekama koje mirno teku. Ljudi ne zaslužuju puno; jedan džep lepote i jedan melanholije je sasvim dovoljno za svakoga.

https://www.theguardian.com/artanddesign/2018/apr/05/monet-architecture-national-gallery-review-glorious-visions-that-gave-the-world-back-its-heart

 

Udelite nekom drugom, molim vas

U nedostatku nečega što je verovatno sama definicija nedostatka, ja sam u oblaku čije granice ne znam ali dobro znam da sam deficitna. Nije neophodno imati definicije, ni granice ili čak oblik za neke pojave; sve njih zameni svest da je nešto ovako, ili onako, ili ga prosto nema. Nedostatak, i kad ne znate šta je, boli. To verovatno svi znaju. Univerzalnost mog bola, tvog bola, je u korenu svačije osame i otuđenosti. Nije to malo zezanje sa prirodom uma, osećanja i blagog Boga, ili Gospe.

Nedavno, pre koju nedelju, bila sam ’po dužnosti’ na događanju koje je u naslov smestilo i umetnost i vođstvo i žene. Ja sam bila kompletno nespremna. Pošto me je firma poslala, uz desetak drugih žena, ja sam mislila bila da je u pitanju edukacija koja će me podići na nivo menadžmenta. To je bilo obećano dosta davno i predstavljeno kao ritual zrelosti. Ja sam bar koju deceniju prerasla takve rituale ali redovno mi se dešava da mi neko ukaže kako ’ne razumem’, i ubaci žargon koji stvarno zahteva poseban sluh. Ne mogu da kažem da kapiram moć išta bolje od bilo koga unazad hiljade godina, ali ona jako počinje da liči na loš teatar. Nije bitno šta je na sceni; suština je da je publika vezana lancima ovim ili onim i ne može da izađe. Kakvu go budalaštinu da izvode, jedino što je važno je da publika nema kud. Ta žalosna činjenica uveća svačiji karakter na sceni, čak i kad karakter ne postoji.

Na sceni tog dana su bile žene. Pametne, uspešne, zanimljive. A u publici dve hiljade drugih žena. Pošto je reč bila o vođstvu, ili sličnoj velikoj reči, to nisu bile tek bilo kakve žene, već one koje su uložile puno truda u svoju pamet i sposobnosti i htele bi da vide rezultate tj. moć. Pošto sam došla neobaveštena, trebalo mi je neko vreme da sagledam situaciju. Na pozornici su se smenjivale dobre priče, i vrlo dobro uigrane, osim toga pozornica je bila toliko daleko ja sam gledala u ekran, kao na stadionu rok spektakla. Već kod druge govornice postalo je jsano da su one tu da prodaju mudrost, bukvalno. Po strani su bile izložene njihove knjige, i one su nakon svoje tačke upisivale autograme u prodate primerke. I tako celi dan, od 9 do 5. Za kraj, kao zvezda programa, pojavila se bila Malala. Koja nije prodavala knjige ali je govorila o svojoj dobrotvornoj organizaciji koja gradi škole po svetu koji to inače odbija da radi. Bilo je to prilično neverovatno iskustvo, sve skupa, i u ovom životu koji je nakupio puno neverice na bolnim tačkama, to nije bilo pozitivno, ali ni negativno. Da se sve vrti oko love nije nužno podsećati bilo koga, ali susret izbliza uvek iznenadi. Barem mene.

Došla sam kući neopisivo umorna. Sva ta priča se vrtila oko sveta u kome žene pokušavaju da se probiju kraj muškaraca koji prostavljaju prepreke. Ja sam imala drugačiji put; moje prepreke su uvek bile podignute od strane drugih žena. Ne znam koja je situacija gora, ali lošu situaciju ne vredi poređivati. Komparacija zala ima jedinu svrhu da ih učini svarljivim, i relativnost jedino gubi u poređenju sa prolaznošću. Hahaha!

Ozbiljno iscrpljena nakon takvog iskustva, što je bio radni dan, nisan znala šta bih sa sobom, a sigurno nisam htela da razmišljam, uključila sam bila Netflix i nakon kratkog lutanja odlučila se za francusku komediju. ’Je ne suis pas un homme facile’ je bio očigledni uplet sudbine. U njemu se jedan macho muškarac običnim i čestim filmskim trikom probudi u svetu kompletno suprotnom – žene se ponašaju i vode glavnu reč bukvalno kao muškarci u ovom. Najbolja stvar je upravo u tome: isti svet samo neko drugi na vrhu. Nije to utopija u kojoj je svet procvetao pod dodirom ženske empatije i senzibiliteta. Nimalo. Žene, u filmu i inače, u ulozi moći se ponašaju gadno ili bar neosetljivo, prosto ne kapiraju kako je to biti jadni mučkarac. Film je i smešan i nimalo naivan. On ima na umu jednu stvar – da pokaže koliko je groteskno sve ovo što nam se dešava. Toliko smo nesvikli, mi sezonirani gledaoci svačega, od egzorcizma do redovnih zlostavljanja slabih i dobroćudnih, na mogućnost da muškarci budu ugroženi, slabi, nesigurni, maltreitrani i jadni, da sam ja završila bila dan na kauču u totalnom rasulu. Šta napraviti od ovoga, pitala sam se. Ništa dobro. Ali ima i drugih kojima jednako ne prija.