Za odrasle

‘Pivo od đumbira’, kaže barmen i pogura čašu ka meni na šanku. Rekla sam bila prethodno da ne znam tačno ukus dok je opisivao koktel nostalgične Kanadijane, koji je imao niz tradicionalnih sastojaka, meni poznatih samo po imenu , i on je nasuo malo da probam. ‘Nije loše’, komentarišem nakon što sam uzela gutljaj. Malo gori u grlu. Upozorio me je bio da je začinjeno. Dosta ljudi zazire od začinjenog ,izgleda, ili je njegova dužnost da upozori na sve što odudara od standardne kombinacije gin & tonic. Svet nikad šareniji, bar ovde, i svi ukusi poznati humanosti se mogu naći, ali neke stvari ostaju tamo gde su uvek bile – u navikama stvorenim u tihim domovima. Koje svako od nas pamti na svoj način. Ničeg lošeg u tome, naprotiv. Univerzalnost, globalnost i kozmopolitanizam postaju zamorni. Ko bi rekao. Kad sam bila klinka mislila sam da je to najlepši plod na drvetu civilizacije. Više se ne bavim takvim mislima, ali plod je plod, narastao od prirode i pažnje.

Popodne oko 3, nedelja, ja sam pobegla sa predstave nešto niže niz ulicu. Razočarana sam, ali mislim da se ne vidi. Sedim sama za barom, i posle male konsultacije sa barmenom naručila sam koktel vrlo neprimerenog imena: Gentmen’s Club. Počinjem da osećam neprimerenost na delu – previše je jak za mene. Kad se kitim tuđim perjem i mišićima. Ali udobno je na stolici i vidik kroz velike prozore je lep. Na uglu ulica King i Church, sa jedne strane je trendi bar Origin, sa druge katedrala St. James. Dan je sunčan i svetlost pada pod lepim uglom. Ako ostatak nedelje egzistira na niskom nivou estetike, od vikendâ očekujem da me obaviju lepim. Mali začetak sumnje sam osetila još pre predstave, dok sam prilazila pozorištu. Zgrada je neoprostivo ružna. Ne znam istoriju ali nemoguće je promašiti deceniju – ’60-te ili ’70-te prošlog veka. Možda zbog hladnog rata, pitam se dok prelazim ulicu i prilazim bezobličnom bloku betona. Simbolizam bunkera i umetnost koja će unutra preživeti? Ponekad je zaista nepojmljivo da kreativni ljudi imaju tako malo mašte. Ili vere u bilo šta osim sopstvene ambicije. Zgradu su renovirali od tada više puta, uz račune od stotina miliona, i ističu da je hram umetnosti. Ne zaslužuje da bude ni grobnica. I dvorana unutra je ružna. Ne dolazim ovde često, i kad jesam videla sam nekoliko izuzetnih predstava, ali iznenada je ovo samo još jedan od privatnih klubova, što je organizacija svih ljudskih grupa, većih ili manjih. Da ne pripadam nigde je ponekad izvor istinskog ponosa.

Za predstavu sam imala očekivanja. Avangarda ili neki slični modernizam, u pokušaju da ispriča priču o ljudskim emocijama. Emocije su stare koliko i svet, a pokušaji se trude da budu novi. Često ispadnu nespretni. U ružnoj zgradi i u ružnoj dvorani, meni se to čini prilično neoprostivim. Promovisali su predstavu kao događaj sezone. Razočarenje je otrežnjenje koje nikome ne treba. Talenat je bio jasno vidljiv, ali ne i dovoljan. Kad je naišla pauza, prvo sam pomislila da je kraj, toliko se oteglo tih prvih sat vremena. Zatim sam zgrabila priliku i izašla, zaletela se kao da će me neko zaustaviti i moliti da se vratim, da ne povredim osećanja umetnicima, ili publici koja je sedela sa moje leve i desne strane, a ja sam požurila dok je napolju još dan i sunce sipa svetlost kao najlepši deo neostvarene predstave.

Sedim u baru sa imenom početka, pomalo pijana od viskija u koktelu, i neprestano gledam u pravcu katedrale. Na klupi kraj nje sedi jedan beskućnik. Tačno nasuprot meni. Verovatno me ne vidi. Povremeno gestikulira; samo je mali deo sunčane slike. Ja sam samo mali deo u senci zgrade preko puta. Ovo je najstariji deo grada i dobar deo ruše, da bi izgradili novi grad i budućnost. Svuda to rade po centru, a grad nikada nije izgledao prazniji. Za bunker teatar su verovatno srušili celi niz starih zgrada. Ako su iole nalik onim preostalim u nizu, vredelo je sačuvati ih. Predstave su mogli da postave na ulici. Fabrikovane emocije, to je problem, varaćam se na predstavu. Posle hiljada godina pripovedanja, nepripovedanje je nova umetnost, nepripovedanje i neemocije. Odnosno, to bi bili pokušaji vredni avangarde. Ali i to se već probalo, i sada zaista ništa nije ostalo. Duboke emocije su u hroničnom deficitu. Svi se pretvaraju da ih imaju, i glumci najjasnije pokazuju istinu. Možda zato što je najdublja emocija ovog doba frustracija. Ako se udaljim još malo, možda ću videti nesrećnu predstavu kao diskurs u frustraciji. Osećam da mi koža pomalo bridi, verovatno od začina i viskija. Jasne ideje i jasna svetlost. Barmen je friiendly, i ne zna da je par blokova odatle pozorište. Nisam ljuta iako je karta bila skupa, i imam tako malo vremena ovih dana. Setila se iznenada entuzijazma sa kojim sam čekala predstavu. Pre nego što nas uhvati razočarenje, pre izdaje, svaki dan je početak i obećanje Raja.

Advertisements

2 thoughts on “Za odrasle

  1. Да, сваки дан је почетак и обећање Раја. Проблем изгледа није у почецима, већ у крајевима:

    Пита људождер другу двојицу, који врте Цигу на ражњу:

    – Зашто га тако брзо окрећете, нећете га добро испећи ?!
    – Па кад успоримо, краде нам кромпириће, пола је већ појео 🙂

    Дакле, ентузијазам треба чувати за крај..

  2. Kad te nema, nema ni viceva 🙂
    A oni sve mracniji od mracnih. Kakv smo mi mrak, ljudi obicni, svakodnevni, ima nas toliko…
    Ko se samo seti ovoga. Uzas! 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s