Povratak kući

Robert je neočekivano i dosta nespretno prizvao imidž Italije, onaj sa postera koji bi i najortodoksnije mizeriste iskopčao na trenutak. On i njegova žena su bili na krstarenju Mediteranom, i susret sa Italijom – prvi i jedini do sada – je trajao svega jedan dan, kad su sišli sa džinovskog broda i skupa sa malom grupom saputnika unajmili vozača da ih odveze do Pize i Firence. Sa vozačem su imali sreće. On ih je posavetovao bio da u Pizi slikaju kulu, potroše nešto novca (što turisti vole, i od njih se očekuje), a da ostalih nekoliko sati posvete Firenci. Robert nije sofisticirani tip, što se ne bi zaključilo odmah po njegovom mizansenu veštog prodavca ali je sada postalo jasno, međutim njegov neočekivani i iskreni detour je odao finu prirodu koja nekoliko godina kasnije čuva sećanje na Italiju kao nešto vrlo posebno. Jednom kad je krenuo, nije se mogao zaustaviti, i preneo je svoja pažljivo čuvana iskustva. Među njima i ovo: vozili su bili putem čije su obe strane pratili drvoredi, oni prekrasni, iz svačijeg podsvesnog Raja. I tu im je vozač objasnio da put vodi ka Rimu, i da su rimski drevni oci naredili bili da se zasade drvoredi jer sunce je uvek jako a put dug, na konjima ili u kočijama, i drvoredi će zaštiti putnike od sunca. To bi verovatno bila sasvim pristojna definicija civilizacije, razmišljala sam dok se vizija te prekrasne slike stvorila svima pred očima, okupljenim u tesnoj konferencijskoj sobi u kojoj se celog dana odvijao biznis prodaje, usluge i slične preokupacije.

Bio je petak, i te večeri sam išla na balet. Radost je bila tiho prisustvo tokom intenzivnog dana. Robert je samo dodao maloj privatnoj vatri. Veče je došlo, i bilo je hladno ali vetar je utihnuo negde pre 7. Moji koraci blagom nizbrdicom ka St Clair stanici metroa su imali blagu narav zaleta, mogućnosti, iščekivanja. I bilo je vrlo lepo. Zatim sam otišla na koktel u moj omiljeni bar, Nota Bene.

Nemoguće je opisati koliko su moje oči gladne lepote. Kad je pronađu kompletnost mog postojanja je savršena.

Sledećeg dana javio se bio David. Nisam ga očekivala i to je bilo lepo iznenađenje. On uvek kaže nešto lepo, i ja uzvratim na sličan način; to nije teško između nas. I rekao je bio nešto u subotu, radilo se o tome kako se osećamo kad razmenimo prave reči sa inteligencijom sličnom našoj, i on je rekao bio: It feels like coming home.

Kasnije te večeri, dok smo drhtali na ulici i on pušio, pričali smo o prostim brojevima i teorijama za koje je čuo, o dobrim stvarima i lošem ponašanju, i vratili se ubrzo u bučni enterijer kluba. Unutra su vladali ritmovi karipsko-brazilski, kupili smo još jednu turu pića i nastavili sa provodom. Nije bilo neobično da se osećam dobro u njegovom društvu, to je uvek slučaj. Ali prošlo je dosta vremena od poslednjeg susreta. Poznati ritam muzike i zadovoljstva su me podsetili da me David poznaje u boljem izdanju. Trinaest godina, povtrdio je. Ja sam mislila da je deset. Trinaest je prost broj, smejemo se. Sećaš se Hobotnice? pitam. Naravno da se seća. Bio je to naš omiljeni klub za izlaske, sa atmosferom dovoljno intimnom da se uvek činilo da je u pitanju dobra žurka. Zatvorili su ga pre nekoliko godina, verovatno zbog nečistih poslova. Mi nismo nikada ništa primetili. Verovatno zato što smo bili ubeđeni da je dobra energija koju smo delili dobar protivbalans i najgorem biznisu. Osim toga, sve što je svakome potrebno je dobar primer. Sećaš se kad si skinuo košulju, pitam ga iznenada. Smešno je bilo i tada. Iako je izbacivač došao bio nakon par minuta da ga opomene da je opet navuče ili da izađe napolje – dok je većina ilegalnih radnji prolazila nekažnjeno, takvo ponašanje je bilo protiv pravila. Ja sam ga nagovorila bila, uostalom skidanje košulje ili bluze je bilo najnormalnije za mene, u pravom trenutku i dobrom društvu. A te večeri raspoloženje je bilo baš takvo, za skidanje košulje. Ja nisam mogla, pa je zato on. Izbacivač je popustio, David je navukao bio opet košulju, i provod je nastavio jednako lepo i bezbrižno.

U subotu je doživljaj opet imao elemente dobre žurke. Izgledalo je da se svi dobro provode, i mi među njima. Hobotnice više nema, i ništa nije isto, ali neki tragovi nas su još uvek tu.

Senzualista, tako su Tolstoj i Dostojevski zvali prirode slične mojoj. Mislim da ih je Tolstoj od njih dvojice bolje razumeo. Koliko se takva pojava može razumeti. Dostojevski je u njoj tražio i nalazi seme raznih zâla. Tolstoj je bio pažljiviji. Svaka senzualnost se hrani drugačijom vatrom. Ja sam videla bila njene eksese rano i razumela da je moderacija moja varijanta. Svaka preteranost je potražnja u eksponancijalu, dug koji je nemoguće otplatiti, obaveza i teret, lanci celovečnog roba. Umerenost je osenčeni put, zaštićen od sunca, i eksperiment slobodne volje. Bez dugova. Sa tako malim troškovima, lako je odreći se suvišnog. Asketizam i apstinencija kod loših izbora su utočište za upućene. Desi se da posumnjam, ili probam na pogrešnom mestu, i razočarenja su uvek gora nego što se zamišlja. Ali vizije moje prirode me nisu napustile. Osvetle put, i usmere u dobrom pravcu, a put vodi ka domu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s