Nobody’s Business, Show Business

Pročitala danas pregled filma ‘Liberače’, usput dok sam radila druge stvari. U stvari nemamo puno posla. Možda će biti otpuštanja, možda neće, videćemo. Ne znam da li drugi o tome razmišljaju, ja ne puno. Nema veze sa mnom, ni sa procenom mojih zasluga, talenata, vrednosti… roba kao i svaka. Ja sam roba, mislim da sam se pomirila sa konceptom. Valjda sam ranije mislila da sam nešto više, sada mi je dovoljno da sam nešto.

Pregled je bio koliko o filmu toliko o njegovom režiseru koji već godinama najavljuje penzionisanje. Meni se puno više dopada recimo Robert Altman – on je radio do kraja života. I radio je i kada mu industrija ne bi dopustila da radi, kada je bio rizik sa svojim tajnim transplantom srca (ko zna kako nabavljenog) i producenti i osiguravajuća društva bi ga smestiti u udobnu penziju da odbroji svoje poslednje dane. Ovaj režiser je daleko od toga, on svoju penziju koristi kao stejtment, uglavnom drugim ljudima u istoj industriji, što je sve samo pregovaranje oko veće love i uticaja, koliko ja razumem industrije. U tekstu se stavlja do znanja da je ta predstojeća (sada već dugo najavljivana) ‘penzija’ dobrim delom i zbog prezira prema industriji zabave. Ja sam mislila da će se penzionisati dva-tri filma unazad, ali nije još. Ovaj bombastičan, prezasićen film i njegov neukusni protagonist predstavljaju ovo i ono što me jednako ostavlja ravnodušnom ali svi nagađaju da ovo sada jeste njegov poslednji film, i tekst je dobro napisan, kao što je i film dobar, ne sumnjam, ali odmah sam uočila jedno odsustvo. I to mi je zasmetalo.
Izvesni ljudi jako vole da pričaju o kulturi (najviše ljudi kojima je to industrija). I oni ne pričaju o tome šta njima znači umtntost – ne, osim ako je svrha price da istakne šta bi ona trebala da znači drugim ljudima. Svaki takav potencijalni tiranin dalje presuđuje kao poznavaoc da su stvari jako loše. (Po njih). Teško da postoji priča toliko puta ponovljena kao ona o umetnosti kao hrani za duše koje se tiskaju oko hranilišta a ne umeju da posegnu, ili se ne usuđuju, i time gube svoje fundamentalne vrednosti.
Umetnost hrani duše nesumnjivo, ali entertainment je provereni hranitelj na koga se uvek može računati. Nekad nudi fast food nekad rafiniranu gozbu, ali ono što ta duševna klopa znači onome ko je prima kao zalog eskapizma iz realnosti u koju niko ne želi da zaviri čak i kad je pozvan, is nobody’s business.
Ima duša okorelih, i onih vrlo delikatnih, i zabava ima u širokom rasponu, ali ako se širina limitira na zabave koje ne povređuju nikoga osim eventualnog tuđeg ukusa u muzici ili performansu, valjanje lošeg entertainmenta je mali greh u odnosu na poganštinu koja se javlja u obliku prezira prema ovom ili onom segmentu publike na kojoj zarađuju. Iako pretpostavljam da i najokoreliji performer ima koju uspomenu ili trenutak koji je zapamtio kao čudo, kada je shvatio da je nekome popravio dan, ili ga inspirisao na nešto važno, bilo šta (ovde se prisećam priče Colette u kojoj jedan dobrodušan stariji čovek savetuje mladog uzrujanog muškarca koga sreće na ulici i koji na osnovu tog mudrog prisustva donosi odluku da ubije svoju ženu – afterthought: žene umetnici umeju da budu vrlo subverzivne). Ili se samo nadao da je prišao blizu tako nečemu. Da je to delo projekcije koja nema veze sa njime možda njemu smeta, jer bi on voleo da se ugura u i opogani i tuđe iluzije, ali zato postoji pozornica i telohranitelji između njih i nas, da zaštite publiku.
Teško za poverovati u industriji u kojoj je centar pažnje neko ko sa više ili manje talenta voli pažnju, ali svako voli pažnju. Šta će iz tog paketa još jedne fermentacije ambicije i profita publika poneti sa sobom – to niko ne zna. Naći će se uvek neko ko voli Z dok neko voli A. I onda postoji onaj deo neočekivanog.
River Envy teče kroz sve. Zapljuskuje jednako branitelje kulture, hranitelje kulture, umetnike, i dok nekoga na horizontu čeka brdo uspeha a neko u podnožju gradi hramove porazu, jedina umetnost, koliko vidim iz ove tačke, je u toj ravnoj liniji do srca.
Nadam se da će se onaj tip stvarno penzionisati ovog puta pa će se intervjui sa njim prorediti. I da ću imati više posla.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s