Pesme s juga: U senci vinove loze

Kad sam bila mala, putovanja na jug su bila euforicni uzleti moje duse. Nisam se puno promenila od tada, ali se ponekad zapitam, da su moji roditelji bili svesni uzbudjenja koje se jedva suzdrzavalo na zadnjem sedistu da ne poplavi plodne ravnice juzne Srbije i Makedonije kao primordijalni zaliv Mediterana, da li bi mi sami pruzili kljuceve da otvorim svet i krocim u njega, jer ja sam bila ubedjena jos tada da je on na mene cekao? Nisu znali ni da sam jednom izasla iz kuce moje babe i krenula putem ka kuci moje druge babe, koja je odatle bila udaljena desetak kilometara, dok je paralelno, sa druge strane Vardara, brujao autoput ka Egejskom moru. On je isao dalje na jug i ja sam htela da mu se pridruzim, dokle god vodio. Sa deset godina, razudjeni arhipelazi, anticki hramovi po golim padinama i ljudi iz dalekih zemalja sa njihovim nerazumljivim jezicima sto se veru po kamenim plazama koje zapljuskuju mora, cinili su mi se skoro na dohvat. Strah od posledica je bio krucijalan, pa sam se okrenula i vratila negde na trecini, i nikome nikad nisam rekla koga sam srela tog popodneva.

Kad ne putujem u prostoru, ja putujem kroz vreme. Secanja u tim nenajavljenim posetama su jarkih boja, topla na dodir i mirishu kako to samo egzotika koju prepoznajemo po unutrasnjem osecaju ume. Naslikane u raskosnim tonovima ustreptale crvene, u nebesko plavom kaputu, osencene sepijom melanholije, imaju naborane linije smeha u suncem ispecenoj zutoj.

Univerzalnost ljudskog osecaja za lepo, kao i kreativnost, se retko gde moze osetiti tako snazno kao u bastama. A jedno od mesta koje bi svaki putnik pozeleo za odmor i malo predaha je bila basta ispred Stare kuce u Valandovu. Uz nju je u kasnim 50-tim bila dogradjena i Nova kuca mog najstarijeg ujaka, okrecena gizdavo belo. Dvoriste je imalo deo ogradjen visokom zicom, pravu bastu, u kojoj se gajilo povrce, bujalo cvece i jedno malo razgranato drvo visnje. Radjalo je prepune grane crnih sjajnih plodova, koji su opet bili prepuni crva. Blazeno balsamovani u vocnim kiselinama, moguce je da su bas oni davali izuzetan ukus svemu u sta su visnje bile pretvarane. Kroz sredinu je prolazila betonska staza, i sa jedne strane se nalazila kucica poljskog WC-a. Iako je u Novoj kuci postojalo pravo pravcato kupatilo, taj WC je i dalje bio redovno koriscen. Unutra je bilo napravljeno drveno sediste i svakih par godina bi sve bilo iznova okreceno novom pastelnom bojom.

Otvoren prostor ispred dveju kuca je bio poplocan betonom sa sirokim lejama punim raznobojnog cveca. Sa jedne strane vidik je zaklanjao niz narovog drveca, a senku je pravila vinova loza. Bilo je jos visecih saksija sa kaskadama jarkih boja i sirokih cupova iz kojih su se gurali cvetovi kao cupave detinje glavice u sarenim kapama. Sa strane, na tlu, sedele su cesto male saksije sa rasadima, koji su bili nabavljani od familije i komsija, brizno praceni i negovani. Gde god se okrenes bilo je cveca!

Kao i svuda u svetu, baste u Valandovu su bile ponos domacina. Dvojica mojih ujaka su se bavili izborom biljaka, uklapali boje i dezene, sadili ih pazljivo, prstima mrvili zemlju, zalivali redovno, vadili korov… – i mada smo svi mi pomagali ponekad, narocito oko zalivanja u predvecerje, njih dvojica su bili pasionirani bastovani.. Takvu radosnu raznosvrsnost vrsta i boja nikada vise nisam nigde videla. I cvece je volelo jug.

Iako se ja tih dugih valandovskih leta nisam bavila opstankom vec iskljucivo uzivanjem, uz pun spektar emocija kroz koje deca prolaze, ni sa svim znanjem sveta danas ne bih umela da objasnim kako je uopste u tom kraju bilo vode. Suse su trajale bar sest meseci, temperature su bile tropski visoke, ali je hladna voda iz cesmi stizala kao da su kljucevi tajnih zaliha Zemlje bili predati Valandovcanima. I tako su svake veceri sve baste sirom uspavanog gradica bile s ljubavlju zalivane. Spor odlazak dnevne zege u prisustvu zivotne vode je jos jedna od slika iz mog Makonda koje su u sebi sadrzale kompoziciju i smisao zivota.

Bosim nogama se sljapkalo po mokrom betonu, a pomoc oko zalivanja je bila mesavina privilegije i duznosti, koja bi postala zamorna ako je trajala dugo, jer je cvece bilo na ivici izdisaja nakon jos jednog vrelog dana, ali je zato uvek bilo drugih besposlicara okolo koje se moglo sa uzivanjem prskati. U Bruklinu ili Bombaju, Beogradu ili Valandovu, vriska i cika dece dok se prskaju vodom usred vrelih letnjih dana je jedan te isti jezik koji govori vise od mnogih tomova iz nacionalnih biblioteka. Iz dugackog gumenog creva voda bi potekla topla od usijanih cevi u kojima je cekala celog dana, pa za njom sve hladnija i na kraju neprijatno hladna od koje se bezalo najezene koze, i brzo vracalo po jos. Ponekad bi oko podneva napunili korito i ostavili ga na suncu da se ugreje, i onda bi se gurali da sednemo, isterali druge da bi imali vise mesta, prevrtali se, prskali, i uvek cicali. Zivotna radost u tom dobu nije umela da cuti. Podalje od mesta takvih desavanja, na sigurnom, stajale su kofe sa potopljenim vesom, kome je nemilosrdno sunce izbeljivalo sve fleke, i koji se, kada je dovoljno skisnuo, prao ‘na ruke’. A u Novoj kuci je sedela nova masina za ves.

Iako je u toku dana vrucina bila tesko podnosljiva, pod senkom vinove loze se moglo sedeti, ali se sve radilo usporeno. Na niskim drvenim stolicicama, cistilo bi se voce za slatko, ili pripremao pindzur, a ponekad se jeo rucak, sa paradajzom i krastavcima tek ubranim iz baste. Iznad nas, u visecim grozdovima, zrna su polako menjala boju tokom leta, od svetlo zelene u tamno-purpurnu. Kako bi se dan blizio kraju, sve se vise ljudi i dece pojavljivalo. Izmileli bi iz kuca, namejani, zeljni drustva i razgovora. Sumrak je bio najbolje vreme za igranje zmurki. Ne znam kako smo se mogli sakrivati iza tankih stabala loze, ili zgrceni iza nabujalog cveca, ali mora da smo nestajali na trenutak u senkama, koje su bivale sve duze i uvek me pomalo plasile. Mozda su i ostalu decu, jer nas je glasna cika otkrivala pre nego sto bi nas senke ponovo iznedrile. Nikad i nigde zmurke nisu bile tako lepe kao tih veceri u Valandovu. Presli bi i u susedno rodbinsko dvoriste, pa na ulicu gde je bilo sirokih javora i kamenih zidova, i trajale bi i kad se spusti noc. A onda bi krenuli zrikavci. Upalile bi se zvezde, nebrojeno njih, sve koje su ikada postojale nad Severnom Hemisferom videle su se na valandovskom nebu, i sa njihovim svetlom krenuli bi i bucni minijaturni astronomi. Ili su samo nas smenjivali, koji smo tada vec bili izmoreni od cike i galame. Ali noc bez njihovog nadmetanja i price nije ona prava, nigde i nikad.

U bastama se uvece odvijao socijalni zivot Valandova. Svi su svuda sedeli napolju. Ne znam koliko je bilo planskih poseta, osim imendanima, koji su gusto popunjavali calendar, i drugim praznicima, jer su se svi naizgled pojavljivali kao da su to radili svakog dana, bili ocekivani i docekani uz obostrano zadovoljstvo i uzivanje, sto je uvek trajalo do kasno u noc. Nije se svako vece sedelo u istoj basti, nikako, postojao je tu neki red, ali je verovatno bio uvezban do savrsene lezernosti mnogo godina pre nego sto je meni palo na pamet da se zapitam o njemu. A mozda jesu svi u tom gradicu spontano i nesputano isli putevima koje dobro poznaju.

Iznelo bi se odmah meze: kackavalj i grcke maslinke, salata od povrca iz baste, domaca komovica i vino, ovciji sir iz sela izgubljenih u okolnim brdima, skuvala kafa, i na istim onim stolicicama od tog popodneva, sedelo bi se i pricalo, sve glasnije kako je vece odmicalo i pice se dosipalo, o temama koje se nisu mnogo menjale, ali su veceri bile tople i raskosna lepota okruzenja cinila sve brige i svetske probleme jako, jako dalekim. Mi, deca, bi se tada vec uveliko spremali za korzo.

Ponekad bi vrucina ostala i preko noci, ona najvrelija. Tada bi odrasli spavali napolju, pod nebom i vinovom lozom, a deca sa zaljenjem ostajala unutra. Iako bi se cinilo kao da nikada necemo zaspati, iznenada bi se probudili u sledece jutro. Ali jedne noci i Mesecu je izgleda bilo vruce jer ga nikada pre, a ni nakon toga, nisam videla takvog. Tamno zut, spustio se bio vrlo nisko, bar tri puta veci nego obicno, naslonio na neka udaljena brda. Svet je bio osvetljen mutnom zutom svetloscu i mi smo svi sedeli napolju, gledali u njega i jedni u druge, bez ikakvog drugog svetla, ili razumevanja sta se dogadja. I svi ostali u gradu su hodali okolo, ili sedeli u svojim lepim bastama.

Postoji jedna moja slicica iz vremena kad mi je bilo oko dve godine, na kojoj drzim babino i dedino kuce. Zvao se Lesi. Drzim ga zagrljenog, on nije nesto mnogo manji od mene, a ja sam izgubljena u osmehu, zatvorenih ociju. Zato sto sam ga neizmerno volela, a delimicno i zato sto sam se izborila pored ostale dece da ga bas ja drzim. Bosa, u spilhoznama, rasirenih nogu da se ne prevrnemo, davala sam svoju ljubav bezrezervno.

Lesija smo svi voleli, i veliki i mali, i mnogo ga gnjavili. Valjda kao i ostala deca u velikoj porodici, naucio je bio da trpi izlive svakakvih emocija u prekomernim kolicinama. Nikada se nije bunio, osim kad su ga kupali. Stalno mu je neko vukao dlaku da mu vidi oci, jer je sav bio obrastao i cupav, mali crno-beli ker, smesan i drag.

U Valandovu nikada nisam bila sama. Nije se ni jelo ni spavalo, ni citalo cak, bez drugih. Bilo je trenutaka tisine, ali nikada nisam bila s_a_m_a. Deca cesto spoznaju samocu rano, i ja sam znala za nju verovatno mnogo ranije nego sto su odrasli u mom zivotu to mogli i da zamisle, ali ona je na mene cekala van granica Valandova. Tu, na tom osuncanom jugu, nalazila se moja sigurna luka.

Koliko god sipali ljubavi u jedno bice, nje nikad dosta. Svakome je dozivotno potrebna Majka, oficijelni, nepresusan izvor, za sva vremena, i nakon toga. Bez uslova, pod svim okolnostima, za oporavak duse i utehu. Onda tu treba dodati tate, babe i dede, blizu i dalju familiju, mrezu ispletenu oko nas kao centra, za oslonac, podrsku i neprekidno grejanje srca. I mi bi svi hodali svetom u nasim krinolinama od ljubavi. Jer mora da postoji mesto za svakoga koje nas cuva od nemilosrdnog dodira vremena.

5 thoughts on “Pesme s juga: U senci vinove loze

  1. Sreca tvoja da si se urazumila i vratila, sta bi bilo da su otkrili da te nema?? 😉

    Sjajna prica, kao i sve ostale.

    A ovo zalivanje iz plasticnog creva i gacanje po blatu….jao nekad je bilo uzivanje, a nekad smo bezali i skrivali se da nas ne pronadju, …
    I samoca koja se cesto provlaci kroz tvoje price nije postojala u Valandovu, nije mogla da bude prisutna u tim Bakinim dvoristima ta rec nije postojala… nije bilo izvodljivo..

    Uzivam u svakoj tvojoj prici, emocijama i slikama koje proizilaze iz njih…
    Hvala jos jednom!

  2. Snazan je bio poriv za lutanjem i nepoznatim. Ne dozivljavam ga vise tako, previse me toga drzi u mestu, mozda, ne znam.

    Usamljenost je jedan od najprisutnijih motiva u mom zivotu, sigurno od smrti moje mame a i pre toga, verovatno. Tamo je nije bilo.

    Drago mi je da su tako bliske ove slike.

    MuadDibe, sacekacu da kazete vise kad budete raspolozeni.

    Pozdravljam vas oboje,

  3. Опростите Ивана, заиста.. немам појма шта све код блогера може значити знак узвика, знам само да се писање великим словима сматра викањем. У овом случају, знак узвика је представљао дивљење начину на који Ви пишете, једноставно се нисам уздржао мада, ево данима, само чекам крај серије прича (као и код путописа о Паризу, летос), а понеки коментар остављам тамо код једне од првих прича. Тамо ћу се и вратити, на причу о медитеранском Маконду, да не бих овде реметио утиске блиставих слика које постављате

  4. Verujte, nije vazno. Samo sto ja osecam obavezu da na komentare odgovorim. Pa i na uzvicnik 🙂 Drago mi je da u pricama uzivate. I meni prijaju, ovako osuncane i tople. Nisam ih pogledala vec neko duze vreme.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s