Mrlja

Savršen dan, i na njemu samo jedna mrlja. Jasnije se vidi kad je dan tako lep.

Subotom klinka i ja istražujemo grad. Orijentacija je vrlo jednostavna – idemo na latte. Usput otkrivamo mesta i grad, zadovoljstva naš pouzdani entourage. Ovo smo naučile tokom prethodnih putovanja, i nema razloga zašto ne bismo znanje primenile i na naš grad. Pronaći avanturu u jednom danu, u jednom susretu, ili vožnji tramvajem, nije redak talenat, ali ostaje nemerljivo zadovoljstvo. Razgovori i opažanja bi možda dodali didaktičku notu, u drugačijim okolnostima naročito, ali u pokretu, praznik koji pokušavamo da stvorimo od svake prilike, je sada već godinama naš pouzdani intimni ritam. Ja umem i sama, klinka je dobar student i verujem da će je sve ovo služiti i u budućnosti. Dok hodamo, pričamo o arhitekturi, o ljudima koje srećemo, setimo se nekih drugih susreta, setimo se i prethodnih putovanja, nad kašičicama pene i zasićene aromom kafe razmenjujemo ideje kao sparing udarce lakog pera nad kojim se guraju opklade smeha i ozbiljnih namera – i život je ozbiljno lep.

Juče smo izašle iz metroa na King ulici, na strani kojom ona ide na svoj studentski posao tri puta nedeljno. Podeliti ono što smo otkrile zasebno je deo istog paketa avanturâ, jer deliti je jednako važno kao izaći na ulicu svakog dana. Bez toga bi se svako naduo i pukao užasnom eksplozijom. Uostalom, sve se to dešava svuda oko nas – eksplozije, katastrofe i tihe erozije.

U tom delu grada, monoliti finansijske moći slede ulice i sopstvena pravila, među njima skladno izložene urbane skulpture i minijaturni parkovi svedoče o veri da ruke uticaja ne prepuštaju ništa slučajnosti, i da im je red iznad svega važan. Uglavnom je prazno subotom, dok su ruke zauzete negde drugo. Kraj jednog visokog zida vidimo figuru beskućnika. Ima ih svuda, i u tom preuveličanom pejsažu jasne vizije nisu ništa više od prolazne prašine. U prolazu su bljesnule riđe-plava kosa i postiđeni pogled. U pitanju je bio dečak od ne više od 16 godina; kraj njega na betonu ležali su ruksak i par kesa natrpanih stvarma i ćebadima. Nastavile smo dalje, razgovor iznenada pokidan. Na ivici kratke ulice smo zastale i skrenule ka Starbucks-u na uglu. Kupićemo mu nešto da pojede. Kad smo se vratile nekoliko minuta kasnije, sa njim je pričao njegov drug, obojica obučeni u nekoliko slojeva prevelike odeće, na betonu sada i skating board. Klinka je rekla pomalo zategnutog grla da smo mu donele nešto da pojede. Dečak se zahvalio tihim glasom. Njegov drug se široko nasmešio. Mi smo krenule dalje putem našeg originalnog plana. Klinka je preuzela bila na sebe da nađe pozitivnu liniju našim mislima. Bilo je lakše kroz priču, o dečaku, o praznicima i osećaju pripadanja, o strahovima i nepravdi, dok je grad promicao sporim ritmom naših koraka.

Ranije je promena bila put kojim sam želela, ili mogla, da krenem. I dalje bih volela da mislim da mi te staze nisu zatvorene, ali se doživljaj izmenio. Grad kao ilustracija je možda zaslužan za to. Izgradio se puno, i neprekidno se menja. Dok sam mislila da bih mogla i sâma da budem jedan od vetrova promene, osećala sam ritam kao izazov. Poslednje godine su me svele na pravu veličinu, i promenu posmatram kao i sve drugo – ako joj se nađem na putu, to će biti šteta, ako ostanem po strani, možda ću uhvatiti koji atom novog vremena i omirisati budućnost. Sve dok je ulicâ kojima se može hodati. Sve dok je nas.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s