Bez price

Procitam nedavno jednu pricu Raymonda Carver-a (evo linka nize) u kojoj pricaju o ljubavi dva para uz obilnu pomoc dzina, leda i tonika, i zavrsim duboko dirnuta pricom u prici, koju je pisac uveo sasvim jednostavno, nepretenciozno, i zbog koje jedino i vredi pricu procitati. Naravno, sve je u ovoj prici majstorski izvedeno, i izgleda lako, ali to nema veze. Meni ce zauvek ostati u glavi taj obicni par dvoje ljudi, zavejan snegom tokom dugih zima, kako svake veceri ide na ples. Kao da ih poznajem, kao da mi je neko o njima ispricao jer ih je poznavao, kao da cu ih upoznati ako vec nisam, kao…

Ljudi previse pricaju, i ja sa njima. U pricanju prica, dobro pripovedanje znaci odmeriti tacno koliko treba. I onda stati.

http://www.newyorker.com/fiction/features/2007/12/24/071224fi_fiction_carver

10 thoughts on “Bez price

  1. I mene je razveselilo kad sam vidjela u Newyorkeru. Morala bih ponovo potražiti knjigu, čini mi se da je verzija koju je na kraju štampao ipak bolja. Općenito, mislim da je Lish, Carverov urednik, puno napravio za Carverove priče. Imaš u newyorkeru i njihovu prepisku. Zanimljivo je kako se Carver, kad prestane piti, opire uredničkim sugestijama.

  2. Videla sam da je objavljena jos jedna verzija price, kao i da su stampali njihovu prepisku, ali nisam citala. Tako mi je prica prijala, nisam zelela nista vise preko toga.
    Svaki dobar urednik zlata vredi, i verujem da karijera zavisi od nje ili njega. Zamisli saradjivati sa nekim ko je visoko literaran, voli to sto radi, i na tvojoj je strani cak i ako se kacite na svakoj recenici. Ko je prvi spojio jednog pisca i jednog urednika uradio je pravu stvar.

  3. Uh..o urednicima sve najgore:)))
    Zaista,spremam se vec dugo da napisem jedan tekst o knjizevnosti u doba urednika, pa nikako.Retki su oni koji ti citaju misli… a sve drugo je koautorstvo.

    No, bas me raduje ova prica, imacu sta da radim sutra na poslu:)

  4. Sa urednicima nemam licnog iskustva pa ne mogu da tvrdim ni ovako ni onako. Kao ideja – odlicna stvar. Mislim, imati nekoga da ispravi gramaticke greske, na tvojoj je strani… zvuci fantasticno. Ali ako su oni tu sa makazama da bi od od tvoje najlepse dizajnirane haljine napravili pantalone jer se one najbolje prodaju..da, onda je to druga prica.

  5. Ja imam iskustva, i to poraznog. Sada sam upravo procitala onaj tekst o Lishovom i Karverovom odnosu u NYorkeru….

    “I knew I’d gone as far the other way as I could or wanted to go, cutting everything down to the marrow, not just to the bone. Any farther in that direction and I’d be at a dead end––writing stuff and publishing stuff I wouldn’t want to read myself, and that’s the truth. In a review of the last book, somebody called me a ‘minimalist’ writer. The reviewer meant it as a compliment. But I didn’t like it.”

    To je upravo to. Urednik je danas koautor, a autoru je stil uglavnom nametnut. Neverovatno je, na to nikad ne mislimo dok citamo nesto – vecina stvari koje citamo su urednikova ideja o tome kako autorova ideja zapravo treba da zvuci da bi se prodala. Vecina urednika su i sami pisci, ali nedovoljno afirmisani. U tom smislu, oni su zapravo pisci bez dobrih ideja, koji sa tudjim dobrim idejama umeju da naprave komercijalni uspeh. Jer to je jedino vazno – da li ce se prodati. U tome svemu, autor je ogorcen, nesrecan i uglavnom ( osim u slucajevima velikih autora koji mogu da postavljaju uslove) izdaje stvari koje sam ne bi citao sa velikim entuzijazmom. Necu da kazem da u lektorisanim verzijama nema odlicnih tekstova, naprotiv…. ali autorov integritet je kompromitovan. Uspeh moze na kratko da nivelise frustraciju, ali nakon svega – pravom umetniku je draza autenticna osrednjost nego nametnuta, rezirana vanrednost.

    Blah… Da ne petljam vise:)

  6. Petljaj, please. Koincidencija ili ne – ja upravo (po ko zna koji put) pokusavam da ubedim sebe da treba bar probati, i trudim se da krenem sa traganjem za agentom za moja pisanija na engleskom. Sta mi to treba je vrlo cesta misao koja me zaustavlja a istovremeno cini mi se da kako mi nista ne treba onda ne moze da skodi bar da probam.
    Sa trece strane, kako ne verujem ljudima i dobro znam na drugim primerima delatnosti koliko licemerja i necistih poslova ima ispod povrsine…da, sta mi to treba.
    Narocito sto ja ne pisem bogougodno.

    Volela bih da cujem o tvom iskustvu, ako te ne mrzi da ga podelis.

  7. Ne mrzi me…. Puno sam citala, pre bilo kakvog pokusaja, o odnosu urednika i autora i uopste kako funkcionise izdavacka industrija. I neverovatno je, svi se kunu da je urednik autoru najbolji prijatelj. Stekla sam utisak da se autori prakticno boje urednika, urednikova rec je poslednja i ona je jedino vazna. Kada posaljes nesto na razmatranje, recimo da ti prihvate roman. Recimo. Tek onda on ulazi u 7 krugova pakla gde ce ti izdavacev urednik po sopstvenom nahodjenju tekst iseci, ispremestati, doraditi, skratiti, prosiriti, gde kako vidi da je neophodno. Onda ti to kao dobijes nazad, sve se svodi na to da to budu prihvacene izmene, je l’. Kako ti je stalo do toga da objavis nesto, u vecini slucajeva ces pokleknuti. Onda ide drugi krug, pa treci, pa do kraja to vise ne lici na ono sto si ti htela da kazes. Ja nisam isla tako daleko, moje se iskustvo svodi na trazenje urednika koji ima slican senzibilitet. Jedva sam ga (odnosno je) nasla. I poslala joj jedan svoj tekst. Ono sto sam dobila nazad je nesto sto ja nikad u zivotu ne bih svojom voljom procitala, kamoli napisala. Sta vise, bilo bi me sramota da neko misli da sam to ja pisala. Pri svemu tome, ja sam naglasila da hocu samo mehanicko lektorisanje, nikakvu adaptaciju stila i tome slicno. Senzibilitet, ne totalno razlicit, nego mi se ucinilo da ne postoji. Isekla mi je sav blagi humor, i uopste nije shvatila da stil naracije imitira psiholoske mehanizme u pozadini price i atmosferu u kojoj se sve dogadja. Od spore, lenje i odsutne price, pokusala je da napravi akciju. Unakazila ritam. Objasnila mi da tako bolje zvuci, da je prihvatljivije i manje komplikovano. Besmislica. Beleske sa strane su bile skandalozne. Sve u stilu, „kakve to veze ima sa pricom?“. Ja sam bila u totalnom soku. Pri tome, ova zena je nagradjivan urednik, i nedavno je otvorila svoju literarnu agenciju. O da, i pise. Mada nigde nisam nasla neki uzorak njenog pisanja, da jesam, mozda bih odmah shvatila da to nije to. „Marketability“ me ni najmanje ne zanima ako ce sve da se svede na totalno kompromitovanje stila i ideje. Ovde vladaju veoma kruta, mediokritetska stilska pravila. Kratke recenice. Svaka recenica mora pomeriti radnju napred. Pridevi su ti najveci neprijatelj. Svaka rec mora imati jasno uocljivu i sto jednostavniju funkciju. Minimalizam, koji je ovde tako obozavan, a sve, sumnjam, iz istog razloga iz kog se dnevna stampa prilagodjava nivou pismenosti ocekivanoj za 8 razred osnovne skole. Ne kazem da nesto drugo ne moze da prodje, ali to su izuzeci. Izdavacka industrija bazira se na profitu, ne na prefinjenom poimanju umetnosti. Elem. Ma ima tu svasta. Nakon sto sam se sama sa sobom izborila oko toga kome da verujem – njoj ili sebi – sada sam ponovo na pocetku. Uopste ne zelim da pravim kompromise te vrste. Ako mom stilu nije sudjeno da uspe – neka bude tako. Ali svakako mi je mnogo bitniji „craft“ nego uspeh. Iskreno, mislim da je najvaznije ne popustiti i ne dopustiti da te ta masina zavrti… Treba terati po svom, pa sta bude. Makar je iskreno, i makar ti znaci.

  8. I hocu da kazem, kritika, sugestija, uopste svez pogled na stvari – uvek dobro dodju, ali da bi nesto vredelo, to mora doci od nekog ko razume sta pokusavas da uradis, i na koji nacin to zelis da uradis. A vecina urednika na tvoj tekst gleda kao na materijal od kog treba da napravi nesto po svojoj meri. Dobar kriticar u tom smislu moze puno da ti pomogne, a los zaista moze da te sabije u zemlju.

  9. Hvala.
    Nisam mislila da je ruzicasto ali da je bas tako lose, nadala sam se da nije. Iako u principu sve ukazuje na to. U svakom polju. Marketability, kako kazes, sto u krajnjoj liniji znaci prodati i onda najvazniji deo – profit. Pomalo je smesno sve to, ali su posledice takvog ponasanja katastrofalne, ili ako vec nisu, bice.

    Slazem se da se treba drzati svoga. U necemu moras, a u svemu je jos najbolje.

    Ogadi ti se puno toga, jel’ da? A mediokritet… – pa, konacno je procvetao u punom sjaju.

    Sve to na stranu, kritika je jako vazna, i tesko je naci pravu. Senzibilitet, to je tek nesto sasvim drugo.
    Pa dobro, srecno:)

  10. Konacno sam procitala tekst o Carver-u i Lish-u. Jedino sto mogu da kazem je jedino sto mogu da vidim – jos jedan kompleksan odnos dvoje ljudi, sa izmesanim profesionalnim i privatnim sferama. I jedan i drugi su u tom odnosu sigurno i dobijali i gubili, i ne mislim uopste na ekonomski faktor. Ono sto je vazilo na pocetku nije vise dve-tri godine kasnije bilo isto, a sigurno ne dvadeset godina kasnije. I kao u svakom odnosu – odnos moci je odlucujuci element.

    Verujem da je dosta realno pretpostaviti da je Carver uz Lish-a rastao kao pisac, sve neka se i na kraju pojeo od frustracije. To je prosto dinamika svakog odnosa, narocito kreativnog ili emotivnog.
    I opet stara dilema – koja vrata otvoriti i gde zahvaliti, ne, hvala.
    Svaka prica za sebe.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s