Čija si ti, mala?

U petak ujutro, na putu ka železničkoj stanici, osetila uzbuđenje koje me zgrabi pred svaki put, i nasmejala se takvom nepopravljivom entuzijazmu. Putovanje je bilo samo do Otave, što nije uzbudljiva destinacija naročito tokom marta, ali mnogo je bilo uzroka tom uzbuđenju, kao što je uvek slučaj, jer uzbuđenja puno govore o našoj prirodi. Tog jutra sam uživala u prijatnoj strani svoje prirode, i prepoznavanju nečeg esencijalno mog.
U nedelju ujutro, na putu ka drugoj železničkoj stanici, poseta je bila završena, i predstojao je povratak kući. To je isto nosilo malo uzbuđenje. Dan je bio sunčan, i polja oko Fallowfield prigradske stanice koja je na 10-15 minuta od glavne stanice u Otavi, uprkos snegu podsetila su na sliku kad sam prvi put čekala voz na tom mestu, i polja bila puna žita i mladog kukuruza. Neopisiva je lepota tih polja, koja nije neobična ali je opipljiva, blago pritisne duh toplinom, i nisam je uočila nigde drugo u okolini Otave, ili na putu od oko 500km do Toronta iako ima drugih lepih vidika. Polja su bila lepa i pod snegom, i stanica usamljena, moderne gradnje jednostavnih linija, sve je bilo čisto… i u tome se može naći puno razloga za naklonost prema jednom mestu. Vožnja vozom nazad je bila udobna, i često sam zatvarala knjigu da bih gledala kroz prozor. Bio je to zaista lep dan, iako hladan. Sigurno je bilo do prolećne svetlosti i lepo proživljenih prethodnih par dana. Bilo je uzbudljivo stići na stanicu u Torontu, izaći napolje, uhvatiti prevoz kući, gde ću biti dočekana od strane mačka lepljive dlake koji se uvija oko nogu odmah po ulasku, dok ja preskačem i manevrišem u pokušajima da izbegnem znacima mačje naklonosti koji se strašno lepe po pantalonama (rutinska scena svakog dana po povratku kući, uglavnom neuspešna).

Tu se putovanje završilo, i nastupila je blaga seta. Kasnije tog dana ona je postala malo dublja, u ponedeljak je pronašla svoj pravi nivo, i bila je tu do srede. Tipična koliko i uzbuđenje na početku putovanja, nije trebala da iznenadi, niti je bila naročito naporna, ali nije mi bilo pravo da se uopšte pojavila. Putovanje je bilo delom dužnost i zadatak; nisam videla bila finu damu u Otavi dugo, i obaveza nije bila naporna jer ona je fino društvo. Da sam, umesto da čestitam sebi na tako dobro obavljenom zadatku i prijatnom istupanju iz rutine, našla sebe nezadovoljnu je ličilo na neočekivan ulazak u neprovetrenu sobu. Ta, kao i sve druge sobe, je samo još jedna od mnogih stranâ moje prirode, ili svačije, jer emocije uvek polaze sa i vraćaju se toj jednoj uvek istoj destinaciji, nalik vozovima.

Jako volim odlaske. Povratak je napravljen od težeg materijala, i nije moja hemija; ona njegova tačka kad pokret prestane. Sve do tada je u lakim izotopima, jer to je pokret – izdanje sveta i mene u njemu kad je sve moguće, bljesak euforije i produžena tiha vatra zadovoljstva koja osvetljava put. Uglavnom zahteva promenu mesta, gradova, država, ili samo hod ulicom, a često je tok misli i njihova luda bezobzirna vožnja sve što je potrebno; ili je tako nekad bilo. To nije loša, ili naročito dobra strana moje prirode; izvor sreće u pravim okolnostima, i izvor nesreće koji nije lako ugasiti kod svih drugih, običnih životnih okolnosti.

Možda sam previše pričala, pomislila sam bila u jednom trenutku. I na tom mestu je seta izgubila svoju patinu i porvšni šarm, prestala da se duri, i pokazala pravo lice. Jesam, previše sam pričala. Razgovori sa finom damom su deo našeg lepog odnosa; ona se priseća priča iz dugog života i ja volim da ih slušam. Ponovila ih je više puta, retko se pojave nove, i mada zadovoljstvo nije više tako sveže, njoj su te price važne, i ako ih ne priča i drugima, možda će ono što sam ja zapamtila biti sve što će od njih ostati jednog dana. Priče su puno više razgovori. Upletu se sećanja novijeg datuma, epizode koje smo podelile zajedno, novi detalji o mladim životima koji nisu uvek puni radosti, kao što nisu bili ni kad su ti mladi životi bili deca jer tako se pišu životne priče – od radosti i tuge, i tu niko ništa ne može osim da ponekad stane malo po strani i sagleda sve sličnosti i nepodnošljivu draž jedinstvenog, i uzdahne. Razgovori prošlog vikenda su trajali dugo, u dobrom raspoloženju i kad su emocije bile teške i sećanja nepodnošljiva. Po povratku, kad je sve stalo i vratilo se u redovan kolosek stagnacije koja prolazi pod imenom ‘svakodnevni život’ ono što je ostalo je ukus prevare.

Ne znam zašto uvek nasednem. Zašto tuđe priče moraju da budu praćene mojim, kao da se njima plaća ulazak u privilegovani klub. Zašto kad drugi pričaju u svom detinjstvu, roditeljima, okolnostima izbora dobrih loših osrednjih, pričam i ja o svojim kad oni čak ni mene ne interesuju, i vraćam im se u retkim trenucima i samo kad nešto treba raščistiti i tu stanicu zatvoriti. Zašto se moj najprirodniji impuls kretanja napred tako lako zaplete u mreže razapete oko konvencija ili naklonosti i tako često završi negde pozadi, na destinaciji koja čak ne postoji, ne više. Kad drugi pričaju da je neophodno znati odakle dolaziš da bi videla kuda ideš, ja znam da je to besmislica. Svako zna odakle dolazi, i to može da posluži kao izgovor, povremeno utočište, ili materijal za priče, ali nije gorivo koje će ugrejati hladnu sobu. Ustati u novo jutro, zadrhtati od straha nad neobazrivom vožnjom vozača gradskog prevoza, posmatrati ružičaste oblake na nerasanjenom nebu, nasmejati se nad neočekivanom slikom iz Njujorka prošlog leta, osetiti plimu ljubavi kod pomisli na klinku… – to je život sâm, sada, i nikad više. Ostaće jednom rekord mog imena, mesta rođenja, adrese mojih boravištâ, školâ koje sam pohađala, i nijedna od tih činjenica neće biti tačna, nisu već sada, jer ja već dugo nisam ona. Samo ovo što doživljavam ovog trenutka, zapisano ili neizrečeno, je istina. Sve drugo je prepričano, izmišljeno, laž. A meni puno znači to malo istine što se može poneti sa sobom. Ne znam zašto ništa više nego što razumem svoje redovne padove u neistine, ali to je, pretpostavljam, jedna od onih igara među atomima bez većih posledica bilo da se vidi šta je sa druge strane ili ne. Možda ja ipak želim u taj klub, bar s vremena na vreme, to zvuči sasvim ljudski. Pa tako završim sa manjim slučajem sete i nelagodnosti oko neuspešnog učestvovanja. Niko ne bi primetio, mene malo žulja od nedelje do srede.

5 thoughts on “Čija si ti, mala?

  1. Samo da se upletem u tvoju priču i kažem da sam je ja pročitala… kao da je to važno… kome bi bilo važno, kakvo je, uostalom, to uplitanje, ta izjava da smo mi čuli nečiju priču? A podsetila me malo, priča, na „Pokretni praznik“. Tamo isto volim piščevo zapažanje detalja, delikatna i neposredna istovremeno, volim i da pročitam šta je pisac ručao posle napornog pisanja i na putovanju, to svi vole čini mi se, a u tvojim pričama o putovanjima dopadaju mi se ta zapažanja o odlascima, dolascima, koja je knjiga bila u tašni, kakva je bila nečija priča ili pogled ili ophođenje. Retko ko zna da prenese atmosferu dolazaka, odlazaka, putovanja. I nisam morala da se upletem, mogu samo ćutke da čitam, ali svet je danas pregusto tkanje glasova, ionako.

  2. Jeste, Djordje. Dovoljno, puno, povremeno previse.

    Amber, duboko dirnuta I visoko ponesena tvojim komentarom! Da objasnim: ‘Pokretni praznik’ ili ‘Moveable Feast’ (podjednako lepo I u originalu I u prevodu, sto je prakticno nemoguce!) sam pokusavala da nabavim godinama, iako ne bas sa velikim I redovnim trudom, ali tragala sam za knjigom u redovnim intervalima. Knjizara u kojoj nabavljam knjige (second-hand, jer izbegavam kad god mogu velike organizacije i meta korporacije) je uvek bila bez nje. I u utorak odjednom, njih desetak poredjanih u nizu na polici! Oni imaju svoje kanale nabavke, I naisli su na pravi izvor. I tako je to trenutna knjiga u mojoj tasni.
    Krenula da citam, I zastanem povremeno (tokom vrlo kratke pauze) pa se zapitam – da li to uzivam u sopstvenom zadovoljstvu da mi je konacno u rukama, ili u prozi. Uzivam u onom prvom, tu nema dileme, ali proza je vise od proze…. fluidna vitalnost zacinjena secanjima bogatog duha.
    BIla je ovo jako naporna nedelja na poslu, I uz poruke koje klinka I ja razmenimo svakog dana, ova knjiga je jedini moj vrhunac. Sreca stane u jako malo.
    Hvala sto si procitala pricu, I jos vise za ovu asocijaciju.
    Pre koju godinu verovatno, shvatila sam da su sve ovo sto pisem u sustini putopisi. Citajuci sada Hemingveja (citam ga samo povremeno, sa sirokim razmacima) setila sam se koliko mi je blizak. Vise od svega ovoga je verovatno nemoguce.

  3. 🙂 Sada bih pljesnula rukama kao dete, raširila oči i uzviknula: „Našla si je!“ Stvarno je lepa i još i ako je i izdanje fino, može da se nosi u tašni kao neki čuvar sreće. Nije to nimalo malo – poruke od najbližeg i priča u tašni, i sopstvena i Hemingvejeva, nimalo malo…

    Stvarno lepo pišeš putopise, Ivana, i one prave i metaforične. Meni se često vrti po glavi San Francisko iz tvoje priče, a baš nikada nisam razmišljala o Americi, ne mogu da se povežem s njom. Njeni pisci koje volim bili su u Parizu, a evropski umetnici koje volim doselili su se u Ameriku pre Drugog svetskog rata, i nikako ne znam šta je Amerika (mada, ovo može da zvuči, iako stvarno nije, kao igra „Ne znam šta je more“, jednom ću je napisati ovde). Ali taj San Francisko mi deluje čudesno. Ne verujem da će me ikada put naneti tamo. Ali, kao da sam bila:)

  4. Ovaj tvoj opis reakcije (osim pljeska rukama) je vrlo blizak mojoj reakciji juce kad sam procitala tvoj komentar 🙂
    Zaista, odjednom je sve dobilo vece znacenje, ili je pre znacenje postalo jasnije, bez taloga svakodnevice po njemu. Hvala puno za taj trenutak. Knjiga mi vec puno znaci, I kad samo pomislim na nju u tasni, sirok osmeh se razlije mojim licem. To uglavnom uspeva samo klinki 🙂

    Potaknuta ovim drugim delom, otisla da procitam taj putopis o San Francisku jer nisam godinama. Verovatno nije neophodno pomenuti da sam veci deo zaboravila, I teksta a I dogadjaja, tako da sam uspela da razumem donekle efekat teksta na tebe.
    Bila sam mlada. I zanesena Amerikom. Tada, I kad sam bila klinka, predstavljala je zov avanture I slobode, a to je bila neodoljiva kombinacija. Jedina avantura je verovatno bilo to putovanje; ostatak zivota ovde je upao u prezivljavanje.
    Pisala sam bila jos o Americi, ali to je doslo kasnije, I klinka je vec bila tu I ja sam se promenila… Ovaj prvi ukus Amerike je trebao bio da bude nesto posebno, I zaista jeste.
    Meni je drag i putopis koji sam napisala bila o Njujorku. To putovanje je doslo mozda samo godinu dana posle San Franciska I bilo je puno drugacije, ali dozivljaj isto uzbudljiv. U stvari je svako putovanje u Njujork bilo uzbudljivo, I nisam jos pisala o proslom letu, ali pisacu, puno razmisljam o tome. I trebala bih da ih okupim, te njujorske zapise… trebala bih da organizujem I druge malo bolje. I dalje pristupam zivotu kao da imam sve vreme ovog sveta pred sobom 🙂

    Hvala za ove lepe utiske. Sasvim ih razumem. Bilo je toliko radosti I zelje za cudesnim u tom dozivljaju, I lepo je da San Francisko nije razocarao.
    Amerika je izgubila taj zanos u medjuvremenu, tj. ja sam se promenila, ali trenuci magicnog se I dalje javljaju, I to je jedino vazno. Mora se cuvati duh, u nemu su sva nasa blaga.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s