Solitude

Usamljena sam. U gomili od 1, ili 1,000. Ova prva gomila – bliska, poznata – je poslednja teritorija koju sam izgubila. I ja sam ovde, na prazno mesto, došla sâma. Za mnoge korake sam našla ime ‘izbori manjeg očajanja’. Svako zna takve korake, jedino što kod većeg broja ljudi oni vode ka ljudima. Meni je bilo lakše da skrenem na drugu stranu. Nije bilo lako, već lakše. Bila sam lenja, dakle. Za priznanja ovakvog kalibra se vredi osamiti na vrhu gore, provesti koju deceniju na oblaku. I nadati se nečem substantivnijem, nečem što će poslužiti u času velikog preračuna. Samo što priznanja nikada ne dosegnu visoku crtu. Ovo konkretno je nasmejalo čak. Uostalom, ako na uzanoj stazi koja ne izgleda da vodi nikuda (osim ka očiglednom) smeh svrati povremeno kao slobodni agent i uvek dobrodošla diverzija, stvari nisu tako loše.

I nisu. Ali nisu dobre. A sve što nije baš kako treba, žulja. To zovu Zlatokosi sindrom. Veličina sindroma je subjektivni zatvor. Kao tamničari, ljudi uvek imaju spremno zaposlenje.

Pre smrti moje majke stvari već nisu bile dobre. To nije moglo da promakne ni nekom manje perceptivnom. Ali nakon, ništa i niko više nije imao svoje mesto. Percepcije i perspektiva su postale agresivni juriši na poimanje sveta koji se tek oformio bio u kolebljivim crtama. Deca oko mene su bila stranci. Neka među njima su nosila tamnije kapute. Vanja je izgubio bio svoju majku još mlađi, ali on je tada imao maćehu, i majušnu novu sestru, pa je njegov svet bio puniji. Upoznala sam bila dve nove drugarice koje nisu imale očeve. Odnosno, oni su živeli u drugim gradovima i nisu bili zainteresovani. Majke su stvorile bile dom, i devojčice su već znale kao velike lekciju da neke prepreke, i ljude, treba preskočiti pa i ako je neophodan zalet oko sunca. Radmilin otac je umro dok je bila sasvim mala, i nije ga pamtila. Uz mamu, imala je i babu i dedu. Nikada nije pokazala da je praznina boli, ali možda ja nisam pažljivo gledala. Niko ne gleda pažljivo ni u šta osim ono što njega boli, privlači, odbija. Tuđe sudbine su nezanimljive.

I eksplozije u vakuumu beščujne. Koliki deo osobe nestane sa gubitkom je nemerljivo; niko se ne potrudi da izmeri celost. U odnosu na šta, recimo, ako neko i proba. Odjednom je težina tu, i usamljenost. I ti okrećeš glavu da ne vidiš sebe u budućnosti, jer sve slike su malo pocrnele od eksplozije, i ko bi da gleda u čađavu budućnost. Samo si ti neočekivano velika devojka i znaš da nigde i nikada nećeš naći svoje mesto. Ne prave stolice za takve kao ti, ništa lično.

OK, ne moraju. Tako pričaju velike devojke. Zatim se koju godinu kasnije nađeš na uglu Davisville i Yonge ulica i shvatiš da uprkos malom detetu kod kuće, i muškarcu koji u tebi budi toplinu, to nije dom. I pretvaranje nema smisla. Samo korak u toj fazi nije više tako poletan. Ni bekstva ne dolaze u obliku karte u jednom pravcu. Stolica nije po meri, kad nisi pazila.

U nastavku – pas de deux sa stolicom. Izbor, gde je bio dostupan, je bio u neučestvovanju. I tako sam stigla do tačke koju sam videla davno kroz procep u vremenu. Ako sam imala malo na početku, sada imam još manje. Usput je otpalo samosažaljenje (hvala Gospi!), zavist je zaobišla, vrednosti su devalvirale, principi omekšali. Ljubav je ostavila mali zalog – klinku. Za to osećam neizmernu zahvalnost, iako ne znam kuda da je usmerim; verovatno najbolje na klinku sâmu. Ako sam maštala o slobodi – a jesam, oduvek – ovo je možda najbliže što sam mogla naći. Nije fotogenični nonkonformizam, nije ni vredan opisa, radije bih da ga uopšte ne poznajem, u stvari najviše liči na familiju koju ne trpiš, u šta uvek vredi ubrojati sebe prvenstveno.

Ako kažem danas da sam usamljena, to bi najpre trebalo prevesti ovako: nisam bila velikodušna. Nisam puno uzela ni sa čije trpeze, niti sam ponudila. Mesta na kojima sam probala su bila rasuta vremenom prebrzo. Ili sam ja otišla dalje; i drugi ljudi su odlazili. Prilozi koje sam ostavljala povremeno su nekad bili dobrodošli, nekad su prošli neprimećeni, i ja se nisam zadržavala da vidim šta je došlo posle.

Izuzetak je klinka; moj jedini vredan izuzetak je klinka. Moja nespretna ljubav, nemerljiva, tišina i muzika mog vakuuma.

U petak prepodne, dok sam čekala da se klinka spremi i čitala poruke koje su pristigle, brisala bez čitanja ostatak, na radiju su pustili pesmu ‘Unforgetable’. U izvođenju Nat King Kola i njegove ćerke. Imala sam slobodan dan; bio je moj rođendan i planirale smo da ga provedemo zajedno. Ta prekrasna pesma u tom trenutku je dovela sve u fokus. Najpre sam poželela svima u širokom zamahu neba da budu nekome nezaboravni. Ja znam da jesam njoj, ovom detetu koje to više nije. Računaju se samo trpeze za kojima smo ostali, nadam se da to znate. I ako u vama ima ičeg iole pristojnog, onda ste sa trpeze uzimali, i njoj dodavali, jer nikada nijedan dan nije isti, i jedino što se može preneti u novi dan iz prethodnog je dobro ili loše. Birajte.

Dan je bio prekrasan. Neopisiv u običnim malim stvarima, kakav smo imale ranije, i uvek nov. Neponovljiv, i nezaboravan.

IMG_1616

Advertisements

6 thoughts on “Solitude

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s