Izvestaj iz prazne kuce

Pravo je cudo kako samo jedno dete napuni kucu. Dane dok je kuca bila prazna zapamticu (a verovatnije je da necu vec cu ih zaboraviti prvom prilikom) po tome sto su proticali prvo sporo, zatim sporije, i na kraju nisam vise bila sigurna da je dan ili medju-dan u pitanju, pocetak ili kraj, dijagonalni dan… – i jedino sto sam ozbiljno pratila bili su izvestaji na jednom blogu o filmskom festivalu na Palicu, koji je, ispostavilo se, mrtvo jezero. Ta vest me nije ostavila ravnodusnom, jer je u pitanju ekoloska katastrofa, ali previse je katastrofa otkad sam prvi put cula o njima, i koliko vidim, nikom nista. Ako je do katastrofa, mi u ovom gradu imamo mnogo vece jezero, za koje ne kazu bas da je mrtvo ali ako nije sada bilo je koju deceniju unazad. Sada se povratilo u zivot donekle, u smislu zombi-zivota: nista se veselo ne pracaka u njemu. Taj festival na mrtvom jezeru nije zvucao kao veselo pracakanje, ali verujem da je bilo i dobrog provoda. Bar sa ove sigurne distance vise hiljada kilometara na zapad.
I dok sam tako citala izvestaje o festivalu, gledala sam u svoje ruke, mutni odraz nosa na ekranu, javljala sam se na telefon dubljim glasom, kretala se ulicama u vrlo jasno definisanom stilu ‘da li je to zaista neophodno’, cesto sam preskakala obroke, i vrlo verovatno je na meni zapocela bila neka mutacija koju nauka ne bi uspela da objasni, jer ne verujem da nauka zna kako da objasni dosadu.

Daleko vaznije stvari nemaju objasnjenje – ekonomske krize, ljudska priroda, postanak sveta – dosada je prihvacena, i tu gde jeste, dobro se snasla. Ono sto sam ja videla kod svoje dosade je da je kao spori pad. Bez ostrog kamenja, nema ni zvuka, a i prasina kao da se zagubila – i nema dna. Prosto je dosada jedna suspenzija kvantnih cestica ili nekih malo vecih u prostoru koji je prostor, pa sta ga prvo napuni – njegov je. Kvantnih cestica se ne bih setila sama, vec sam i to procitala na nekom blogu. Dakle, ljudi se bave daleko vaznijim stvarima od mene: organizuju festivale, bore se za kulturu, razmatraju kvantum… – ja nisam radila nista. Negde na pola puta tih dana u praznoj kuci zakljucila sam da je to u redu. Prostor je prostor, i vreme je vreme. Ti, ja, niko, po tom pitanju ne mora da uradi nista. I kvantne cestice su tu; ako nisu ove onda su one.

Da ne bude da sam se bavila samo dosadom, bilo sam i umorna. Jako, jako umorna. Ispraznila se kuca i u mene se uselio umor. Sta me je sve izmorilo sam mogla da pratim uvelicavajucim staklom unazad vise godina, a dosta toga je vidljivo i golim okom, ali su ovo dvoje – umor i dosada – jedan dobar par. ‘Ma sta imas da pratis,“ lenjo bi sve otpustila dosada, i umor, inertan kakav jeste, bi se slozio. Jesu, dobro su se slozili umor i dosada, tj. dosada i umor. Ona je glavna, on joj povladjuje.

I tako su prazni dani jula prosli jos jedan krug planetom. Ko bi rekao. Dok zivotni sokovi napolju uzgajaju cvece, sazrevaju voce i guraju navise glavice povrca, u ljudskim zivotima kvantne cestice plesu. Kazu da je sve u njima. Sustina. Mi se bavimo sustinom, mi koji ne cvetamo i ne sazrevamo, niti nas ko gura da dizemo glave prema suncu. Odnosno, neki medju nama uporno hvataju sustinu. Ja necu vise ni da ih citam.

Moji svedoci

Naucila sam ovo u jednom losem filmu. Dvoje sporednih karaktera imaju kratak susret u jednom baru. Na pitanje zasto joj je stalo do najvaznijeg karaktera u filmu, ona odgovori da su njih dvoje obecali jedno drugom da ce biti svedoci njihovih zivota. Trajno prisustvo i dokument postojanja onom drugom. Preduzimljiva kakva jesam, ili iz nekog drugog nedostatka, ja belezim svoj zivot sama.

Naked Martini

Na ovom mestu mi je uvek dobro. Radujem se vec dok dolazim. Kad predjem ulicu nikad nisam sigurna gde je tacno – tu je negde, preko puta bioskopa. Ulaz je oblepljen obavestenjima o svemu sto se dogadja u kraju; unutra ljudi, koji nikud ne zure, pricaju, jedu i piju – slika stara koliko i najstariji grad na svetu. Volim i zidove od crvene cigle i cevi gole konstrukcije iznad glava, a narocito volim klavir od svetlog drveta sa kineskim intarzijama. Zamisljam da je preziveo Kulturnu Revoluciju i ponosno se docepao slobodnog sveta i obecane zemlje, cvrsto uvezan u trbuhu velikog broda. Stvari zasluzuju bar koliko i ljudi da krenu u bolji zivot.

 

Martin mi se uvek obraduje. On me ponekad voli, ponekad mrzi, ali najcesce voli. Iz navike, i uvek sa paznjom, izabere jedan fin, odmereni kompliment za to vece. Nikad se ne ponavlja, ponosi se svojom memorijom, i jasno mi stavi do znanja svaki put sta u stvari zeli. Kao da sam zaboravila od proslog puta.

 

Veceras sviraju blues dvojica muzicara. Grant je visok, tanak kao zilavo drvo, ima veliki nos i veliko celo, i jos vecu kosu; plavo-ridji nered ufrckane kose u gustom rasulu. Poslednji put kad sam ga videla, vezao je bio kovrdze u debeli rep i imao je kaubojske cizme. Danas nosi siroke bele pantalone od guzvanog platna i japanke. Ima dugacke, uredno poredjane nozne prste i cetvrtaste palceve. I lepa usta.

 

Brian, basista, ima mnogo manju kosu i prisustvo, smesi se odmerenim nacinom permanentnog polu-zadovoljstva; ispod majice se nazire udobna oblina malog stomaka.

 

Grant poseduje glas sa kojim bi mogao da postane Predsednik. Kult Marilyn Monroe sa onom pateticnom pesmicom u pre-porn eri, zbog koje su svi muskarci stariji od 15 godina pomislili da bi i oni mogli da postanu Predsednici, ne bi mogao da se poredi sa efektom njegovog glasa na zensku populaciju. U kucama sirom najvece nacije na svetu zivelo bi tiho zadovoljstvo. Za oratorstvo, demagogiju i pevanje na otvorenom, muski glasovi su neprevazidjeni. Ali morale bi ga cuti na radiju; uzivo ima blagu muzevnost isusovskog tipa, za koju zene cesto misle da je deficitna u osobinama koje ce najbolje posluziti potomcima. Ili da joj treba surogat majke. Sto bi se sve lakse podnelo kada bi postao bogat i slavan – pod tim uslovima se sve lakse podnosi. Ipak, kakav glas; idealan voice-over za alfa muskarca. Lepi muskarci kao i lepe zene su tu da reflektuju svetle i mracne strane prirode. Ruzni muskarci – oni su napravili tocak. I sada se sve kotrlja nizbrdo. A ruzne zene… nema ruznih zena. Delim poslednju misao sa Martinom; on se smeje. Menja temu, i pita kako stojim po pitanju seksa. Smesim se i slezem ramenima. Muskarci su se popeli do Meseca ali i dalje ne znaju kad treba stati. A mozda su bas zbog toga tamo i otisli. Kad bi putovanje kroz Svemir bilo lakse u kucama sirom planete zivelo bi tiho zadovoljstvo.

 

Ne pricamo za vreme seta. Grant sedi na stolici, metar od nas, mrsava kolena strce ispod izbeljenog platna, sandale su cvrsto oslonjene o pod, i dok svira, prsti u njima se grce, rastezu, prate ga a on i ne zna. Svira sa istinskom ljubavlju, i bogati zvuk njegove gitare, duboki tonovi glasa, kao izlomljeni led i topla vatra zapljuskuju naizmenicno. Nesto se desilo od proslog puta, nesto nije u redu. Niko nema dovoljno siroka ramena za poraze koji naidju nekim danima. Valjda otuda i blues. Gledam u stranu. Previse je blizak da bih ga gledala u lice. Ili u ovaj dan.

 

Na zidu nasuprot privlaci mi paznju jedna slika. Ulje na platnu, kisa na gradskim ulicama, osvetljeni ugao pod ulicnom lampom, ljudi nose kisobrane i sve je pomalo zabrljano. Ne mogu da je se nagledam. Kad bih imala $500, kupila bih je i otrcala kuci sa njom pod rukom. Mozda bih povela i Granta. Kisa se sliva niz grlo i ja gutam, i gutam; vidim krajickom oka da me Martin posmatra. On uvek ima lepu rec za mene, ne znam cime sam to zasluzila. Mozda i nisam, ali on ih ne stedi, jer sta drugo uraditi sa lepim recima? Kisa u slici smiruje ritam disanja.

 

Pricamo. Staklena buteljka izmedju nas slusa kad kaze, bez samosazaljenja, da je navikao na bol. Poraze je prezalio jos davno. Od svega loseg u jednom losem danu, najgore je kad shvatim da je drugima gore nego meni. Otme mi se pravda, splasne osvetoljubivost, i prisiljena sam da prihvatim ocigledno: hronicno stanje poraza i hronicni bol tela – to je dobitna kombinacija mnogih ljudi. Ucestvovali ili ne, svi smo pobednici zivotne lutrije.

 

Kraj nas prolazi par koji je mogao da ucestvuje na snimanju ‘Zabriskie Point’-a. Imaju izvestan kvalitet, simplificiranu neornamentalnost hipi tendencija ka bezlicnom. Koja ide uz Antonionijevu sklonost ka praznom. Svidja mi se i jedno i drugo. Prazan prostor u svetlim tonovima, i kuca na brdu koja eksplodira. Kao sto je dovoljno dovuci se do kraja jednog dana, i onda on eksplodira. Zurim u kupaste case praznih koktela na stolu. Za njim sede dve zene u tesnim majicama i slicnim pantalonama. Slicne su im i sandale, slicnost u izrazima lica… – tu treba stati. Gledam ponovo u staklene case. Probala sam jednom ‘Naked Martini’. Golotinja dolazi od soka koji je izgubio crvenu boju i sada je providan, bezbojan, manje sladak i takav minimalizam prija. Ako se izvrnu case, posluzile bi kao avangardne potpetice; ako se izvrnu stvarnost i smisao, misao…

‘Have A Little Faith in Me’ peva Grant odmah kraj mene i ja ponovo skrenem pogled ka podu. Na njemu ga nozni prsti u sandalama i dalje verno slede.

 

Imala sam poslovni razgovor danas, telefonom, sa jednim muskarcem. On je venture capitalist, i.e. vulture. Na srpskom bi mogao da prodje kao derikoza, sofisticirani; operise na nekoliko telefona istovremeno, prica brze nego sto su moje usi mogle da registruju. Nisam bila spremna. Ne secam se uopste sta sam mu rekla; stezala sam slusalicu jednom rukom, pa dvema, i nista nije pomoglo. I tako, preko telefona, ogulio me je, skinuo meso i jos uvek drhte gole kosti. Naked Martini. Nisam bila spremna. ‘You are cash hungry’ rekao je Baldassore. Kakvo je to ime – praistorijsko? Baldassaur? Baldass? Arhetipsko zlo viri iz takvog imena. Bulgakov bi ga smestio kao junaka negde ali ja… Cash hungry? Odmah nakon dijagnoze ponudio mi je svoje usluge za dvadeset hiljada dolara.

 

Niko ne bi smeo tako da prica o parama. Vulgarna idolatrija. Otkad pamtim, i dugo pre mene, dobro nauljena masinerija para i seksa se koristi za prljanje devojcica. Jednom zahuktala, ne prestaje ni kad odrastu. Kao da je lose zeleti, bilo pare ili seks, ili oboje. Potrebna su bar dva zivota da se takvo djubre spere sa sebe, a svet je napravljen oko broja jedan i nistavila. Ne znam kako cu sprati Balthazara. On ne samo sto zeli i seks i pare i sve sto stane izmedju njih, vec uzima sam. A otima po potrebi, i zavisno od cene.

 

Opet gledam u Granta. Ne znam sta se desilo, darling, but we are all for sale, no shame in it. Martin me pita da li je sve u redu. Nije, kazem mu, malo sta je u redu. Gleda me zabrinuto. Svi kupuju jedni druge. Oni koji ne kupuju, nude se, u izlozima, kancelarijama ili svojim kucama. Oni koji kupuju, cenjkaju se i obaraju cenu. Niko nikada nije srecan, ali kakve to veze ima sa srecom – vazno je biti kupljen, ili prodat. I reci mi molim te, nastavljam, ako bih ja sada vrisnula, da puknu zice na njegovoj gitari i slome se vitke noge ovog klavira, ako bih razbila cevi visokim tonom i samlela cigle ovih zidova jer je cena previsoka… kad bih vrisnula i slomila sve nezasticeno neprobojnim staklom u dometu – da li bi to nesto promenilo?

 

Martin me uglavnom voli, cak i kad me mrzi. I sada mu je zao.

 

Udahnula sam duboko i otvorila usta da ipak probam, i eksplodira ova kuca i ovaj dan…i Martin ustaje, povlaci me za ruku i uvlaci u zagrljaj po meri medveda a ne za nekoga moje velicine, ali je topao i ja jedva disem. ‘Shhhh, it’s all over.’

Ova zver nije iz iste sume u kojoj zivi Balthazar. Grant nas gleda, potvrdjuje glavom i udara ritam sandalom. Zatvaram oci. Previse muskaraca za jedan dan.

Telo pamti

Moje detesce, znano najcesce kao ‘moja klinka’ u ovim krajevima, je devojcica od svega 12 i po godina. Ona voli da gleda svoje fotografije kad je bila sasvim mala. Voli jos mnogo toga, ali to, te fotografije, voli jako, jako puno. Ja mogu samo da naslutim da to dolazi od neke velike, slovenske duse koja ume da pati i voli i sluti predele sire od globusa i duze od suncevog sistema, a onaj drugi deo dolazi od neke irsko-skotsko-englesko-danske-i-ne-znam-ni-ja-kakve druge duse, meni sentimentom strane iako se trudim – trudim se – da razumem i njihov blues i sve sto iz tog truda izadje je razumevanje da joj nije lako. Dete, detesce i devojcurak, i nije joj lako. Ne znam koje sam to casove propustila, jer stvarno nisam preterano bezala tokom skolovanja osim onog neophodnog dela da bih bila cool i prihvacena, sto je sve bilo daleko lakse tih godina, cini mi se, ali nesto sigurno jesam, jer ona – detesce, devojcurak i klinka – je za sobom ostavila jednu duboku rupu kad se rodila, i ja se uporno secam Kastanede i jedinog dela zapamcenog iz njegovih knjiga, onog u kome ona jedna retka vestica medju muskarcima vesticama govori o tome kako zene pate, i materinstvo im ostavi rupe u auri, energiji i magicnom tkivu od koga one samo leprsaju kao krpe, i leprsaju tako na vetrovima koji dolaze nekom silinom svemirskom izazvani – nikad cele, nikad vise kompletne –  i to izgleda da je sve. Prvo si cela,  a zatim vise nisi. Nije to nista lose, da pojasnim, jer i celost je cudna ako se sa nicim ne poredi, a fragmentiranost ima poeticnosti u sebi jedino u odnosu na celost – kad bi se poredila sa drugim fragmentacijama bila bi samo jos jedna bucna necelost medju tolikim slicnim, nevaznim – i ta fragmentiranost je osnova ovog osecanja praznine.

Dok je klinka bila nepoznati skup celija rapidnog rasta u mom stomaku, bilo je manifestacija ovih i onih, ali jednu narocito pamtim – kao treptaj leptira pod napetom opnom trbuha, njeno prisustvo se prvi put najavilo kroz delikatni drhtaj. Let ulovljen u stomaku nove majke, talas i leprsanje, ripple effect indeed, ali nezan, nezan, beskrajno nezan. Zatezao se tokom sledecih meseci trbuh, drhtaji su dobili na karakteru i jacini, ali kad se sve to zvrsilo kako treba i iz stomaka se pojavila devojica sasvim majusna i formirana, pravi karakter vec u prvom svom trenutku na ovom svetu, posle svega toga ostalo je nesto. Kao secanje, samo moje. Fantomski drhtaji nepostojeceg leptira u stomaku. Praznina nekadasnjeg velikog broda. Ni riba, ni brod, ni metafora – nista znano, ali najprisnije. I kad ona putuje, malo dalje od skole, dalje i od ovog velikog grada, dalje od jednog dana ili dva, ojaca to secanje i iscepana realnost jednog rasta – ti, ja, baby, mama – i nista vise nije isto. Nikada nije. Telo pamti.

Agon-nada-yadda

Zabu sam prvi put videla iz bliza kao student. Pod glatkom kozom se mali izduzeni misici isticu jasno, tesno priljubljeni uz kosti, napeti i agilni. Vrlo lepo delo Prirode. Pre toga sam ih uvek primecivala u magnovenju, kroz vrisak, iako pamtim jednu krastacu iz vremena kad sam bila mala i ostala budna duze nego obicno. Bili smo u poseti prijateljima i ona nas je pustila da prodjemo pre nego sto je skladno presla ulicu i odskakutala u mrak. Ta zaba je bila starija od svega sto sam do tada bila videla. Ruzna i neosetljiva na poglede i misljenja, upozorila me je da nikada ne umislim kako se iz moje perspektive sve jasno vidi. Posto je noc bila tamnija od ovih danas i ja u onom stanju detinjeg umora koje podseca na delirijum i ekstazu istovremeno, postojanje te krastace je nepotvrdjeno, pa i istinitost njenog saveta.

Na stolu je stajala ogromna laboratorijska tegla u kojoj su zabe cucale preplasene, i poklopac je imao rupe za vazduh da se ne bi ugusile. To je produzavalo njihovu agoniju, ili nadu, sto je jedno te isto najcesce, i slikalo grotesknu scenu jakim bojama. Bile su odrzavane u zivotu samo zato sto su za eksperimente bili potrebni organi i tkiva koji jos funkcionisu. Zabe su bile koriscene za ilustraciju principa koji je bilo lako razumeti iz teorije, ili na licnom i bezbolnom primeru svog tela. Ako stimulises misic necim, on ce reagovati – lekcija zavrsena. A sve to je bilo nistavno u poredjenju sa metodom pod kojom su zabe umirale. Bilo je zaista vrlo jednostavno, obicne makaze su posluzile. Asistenti su nam pokazali na primeru jedne. Kaziprst bi se ugurao i otvorio joj bezuba usta, zgrceno telo se drzalo u saci da ne smeta svojim otimanjem, i drugom rukom bi se odsekla glava, tacno iznad donje vilice. Na taj nacin su izvesne funkcije nervnog sistema ostajale neostecene jedno krace vreme. Nije bilo mnogo krvi i nije bilo zvuka, osim presecanja kicme. Druge zabe nisu umele ili nisu smele da jauknu od uzasa, poneka studentkinja i retki student bi napravili zgadjeni izraz, asistenti su uspevali da odrze vazno lice. Oni su bili izuzetni primerci koji su na razvojnom putu svoje karijere morali da uce nezainteresovane i ispod-prosecne studente odsecanju glava nizim bicima makazama. Nakon toga, sledio je postupak uklanjanja svih nepotrebnih preostalih funkcija obezglavljene zabe – kojoj su se jos uvek trzale noge – kao sto je bilo ubijanje mozdine dugackom metalnom iglom i ektrahovanje butnog misica, koji bi dalje bivao prikacen na masinu, zastarelu bar deceniju, i ona nacrtala grafikon nadrazaja. Ili je trebala. Vrlo cesto bi masina zakazala, ili misic umro, i eksperiment bio neuspesan.

Kad je doslo vreme prakticnog ispita, po principu slucajnog odabira i cicijaske raspodele srece u Svemiru, izvukla sam egzekuciju zabe. Ostali studenti oko mene su odmah prionuli na posao; uglavnom su gledali kroz mikroskope u krvna zrnca i crtali, ja sam stajala usred laboratorije sa komadom papira u ruci. Asistent me je pitao sta cekam. Mrzila sam predvidljivu sporu scenu i moju ulogu u njoj.
Ja sam pitala: „Da li biste ubili zabu?“, on je sa mnogo puta ponovljenom mrzovoljom rekao: „Ne dolazi u obzir,“ i odsetao da nadgleda rad ostalih. Ja sam se potom sporo okrenula oko sebe i pogledala cudnu sobu, sa aparatima, vanglom u kojoj je lezalo svinjsko srce, teglama sa novom generacijom zaba koje su hvatali promucurni klinci i tako zaradjivali dzeparac (ili su to radili asistenti pod okriljem noci), drugim studentima koji su predano radili na svojim zadacima. Za jedan kratki trenutak, simbolicki, prakticno ili kao metaforu, pitala sam sebe da li bih – u ime buducnosti.

Vratila sam pitanje na sto i krenula ka vratima. Utom se jedan od studenata javio (jedini muskarac prisutan u sobi, osim asistenta): „Sacekaj, ja cu ti ubiti zabu.“ Ja sam oklevala za jos jedan trenutak (sve sto je zaista potrebno za velike promene u zivotu je samo jedan zgodno smesteni trenutak, ali to sam naucila kasnije, empirijski), i onda odustala od nepoznatog, okrenula se i pristala. Asistent je zaustio da nesto kaze i onda se i on okrenuo, nije mogao da gleda. Tu se mala drama zavrsila, jer se ja nisam dobro snasla izmedju zahvalnosti za galantni postupak, gadjenja nad ubistvom od strane mog kolege i mog pristanka da u svemu ucestvujem. Sto je moguce bila poenta te scene – paradoks ljudskog postojanja: altruizam, konformizam i zlocin u istom potezu. On nije nimalo uzivao u izvrsenju, i tim vise zasluzio da mu posvetim ovu pricu. Ali ce ona otici na neku drugu stranu, i verovatno je nece nikad ni procitati. Eksperiment mi svejedno nije uspeo, ni misic ni masina nisu odradili svoje, sto ni na pocetku ni na kraju nije bilo uopste vazno. Za prelaznu ocenu je bilo neohodno da zaba umre i ja pokazem kooperaciju.

Osim slike i zvuka odsecanja zabljih glava, pamtim tu retko uspesnu manifestaciju majusnog vretenastog misica, i njegovo grcenje pod elektricnom stimulacijom, ili u kapi hlorovodonicne kiseline. Refleks je ilustrovao fiziolosku reakciju na strah. Impuls da se skupi i pobegne, cak i tako odvojen od zivota, tela i bilo kakvog smisla, sadrzao je u sebi sustinu bez ikakve nadgradnje koja produzava agoniju, ili nadu, sto je jedno te isto najcesce.

Jutros sam ja bila prikacena na masinu koja nikad ne zabelezi ono sto je zaista bitno. Kad sam spustila slusalicu skupila sam se na svojoj stolici, zaba i jedna devojcica u stomaku, zagrljene u stanju uzasa. Zivotinjske misice nisam jela godinama, kako mi se zablji nasao u zelucu, ne znam. Niti znam otkud devojcica sa njim, ni njih ne jedem. Sapucem im da se opuste, necu moci ovako dugo. Zgrabili su stomak i ne pustaju; misic se rita, devojcica stipa sluzokozu, boli. Ali ne znam sta bih im rekla kad i dalje sve ide na uvrtanje ruke, cupanje kose, lomljenje kostiju. Svet je uznapredovao u nekim pogledima, postoje danas tupe makaze kojima se deca igraju, da se ne povrede. I zabe su postale pametnije i drze se dalje od ljudi, nisam nijednu videla u ovom gradu. Da mi je sad ona krastaca, mozda bi sve konacno objasnila, ali ona je davno odskakutala u mitologiju. Jedino sto mi je ostalo posle svih ovih godina bezuspesnih eksperimenata je jedno od onih neprakticnih znanja koje se ne moze prodati, ni pokloniti sledecim generacijama, ne moze se otresti i ne znam sta bih sa njim. Agonija i nada… – one nisu jedno te isto, i to nista ne menja.

Blessed Madonna

Jednom, izasla sam bila sa jednim vrlo govorljivim muskarcem koji je
citirao Madonu. Ona je naime smislila pravilo koje kaze ‘no sex before
the fifth date’. To je bio nas prvi susret. Da bi dodala malo dramatike,
moja haljina je spala u toku veceri sama od sebe. Bila je to lepa crvena
haljina na bretele, malo siroka sa strane, pa kad su mi bretele slucajno
skliznule sa ramena ode i cela haljina na pod , kao skidanje carsava sa
skulptura u muzeju. Ja nisam bila sasvim gola ispod mog leprsavog
carsava kao anticke skulpture ako zanemarimo smokvin list, ali je to
ipak bilo to. Bilo je vrlo smesno, sto je mnogo bolje od propadanja u
zemlju od stida. Ja sam potom iskoracila iz crvenog oblaka i sela na kauc.

Kao sto sam vec rekla, on je bio vrlo pricljiv. Kad se konverzacija
ispetljala iz moje zguzvane haljine, izvukao je upitnik. On je imao
osecaj o meni.
Postavio mi je bio seriju pitanja koja su trebala da
odrede da li sam dominatrix. Da je mene pitao lepo bih mu rekla, ali ne,
on je naslutio prirodni talenat koga ja moguce nisam bila svesna, i
postojao je red u za mene opskurnom svetu sado-mazohizma. Pitao me je
recimo, da li bi mi prijalo da ga gazim visokim stiklama po goloj kozi.
On ocito ne zna da gaziti po neravnom terenu stileto stiklama znaci
iscasene gleznjeve, a verovatno i kontuziju glave. Kad je ponudio da mi
bude rob, tu sam se dobro zamislila. A nakon sto me je pitao sta bih
uradila da me surovo zgrabi za kosu i nazove uvredljivim imenima i ja na
to samo znacajno podigla levu obrvu i zaklatila prekrstenom nogom,
zaklopio je svoju tajnu knjigu. Sve mu je bilo jasno. Kao i u svim
svetovima, i SM ima dobro staro pravilo: ili si sa nama ili protiv nas.

Na kraju veceri, ja sam stala u krug moje crvene haljine i navukla je
obrnutim redosledom od onoga kako se skinula, sto bi u nekom drugom
settingu bilo dovoljno za instantno putovanje teleportacijom kroz
Galaksiju – na drugi kraj, sto dalje! – i otisla kuci.

Jednom drugom prilikom, izasla sam bila sa sarmantnim muskarcem koji je
bio alkoholicar u fazi oporavka. Naucila sam fascinantne stvari te
veceri o AA programu. On je bio pun najraznovrsnijih prica, duhovit,
pozitivan, cesto se smejao, pazljivo slusao, i nije pio nista drugo osim
dijetalne Koka-Kole. Nju nije racunao u svoje zavisnosti, ali i nije mu
bila neophodna, jednom alkoholicar, zauvek alkoholicar, tako se nauci
jos na pocetku programa. Dopao mu se moj mozak i meni njegov. Seks nije
dolazio u obzir ni kao bezgresno zacece i Madona je mogla mirno da spava
te veceri. Kako su mu se u zivotu desile i daleko gore stvari, sarmantni
alkoholicar je prihvatio moju brutalnu iskrenost bez vidljivog
uzbudjenja. Sto je vece odmicalo, on je sve vise pricao, ja sve vise
cutala. On je pricao o AA, bejzbolu, AA, svojoj familiji, AA, zelji da
ima decu (gde sam ja cvrsto stegla butine i zagrlila svoje jajnike), AA,
svojoj bivsoj devojci, AA, problemima sa erekcijom, AA,
prostituciji….AAAAAA!… kad sam se probudila iz nesvesti on je i dalje
pricao.

Opet nekom sasvim trecom prilikom, srela sam na jednom okupljanju
muskarca sa talentom za komediju, koji  je izjavio da mrzi zene. Ponovio
je to jos nekoliko puta dok sam ga konacno cula. Bila sam jako umorna te
veceri, radila sam celog prethodnog dana, bolele su me noge i ledja i
jos bar nekoliko delova tela, i nigde nije bilo stolice ni za lutke.
Sela sam njemu u krilo. Sada je imao moju nepodeljenu paznju. Komicari
su cudna sorta, podsecaju na kucice koje niko dugo nije mazio. Nisam
bila raspolozena za mazenje i rekla sam mu nesto vrlo suptilno, u stilu
‘You are full of shit’.

Gledajuci ga tako iz bliza, cudila sam se (opet) kako muskarci umeju da
izjavljuju neverovatne gluposti i jos ocekuju da im se zbog toga svi
dive.  Kad se zeni omakne koja, to joj dodje kao ovulacija u pogresno
vreme – she’s screwed. On je samo ponavljao da mrzi zene, i gledao u pod.
Uzdahnula sam umorno, bas je licio na pitomog mesanca. Rascupala sam mu
kosu i rekla da imam drugaricu koja mrzi muskarce i da bi njih dvoje
bili idealan par, jer postoje sanse da podjednako mrze i sami sebe, a tu
vec dolazi do negacije negacije i… – treba imati i malo vere. I prizvati
Madonu u pomoc.

Ustala sam bila sa njegovog krila i protegla se umorno. Kod kuce, u pidzami i
opranih zuba, klekla sam kraj kreveta i sklopila ruke:

‘Darling Madona, ako mi dozvolis, imam vaznu molbu u vezi tvog zakona o
seksu. Kako sada stvari stoje, da bi se stiglo do petog susreta zahteva
ozbiljnu restrikciju izvesnih sposobnosti kao sto su kriticko
razmisljanje i opazanje, plus redukovan performans svih cula. Tvoj
bozanski sistem ocuvanja reputacije se pokazao kao savrsen nacin
eliminacije. Ako nekoga pozelis da vidis i peti put, slobodno odmah
menjaj prezime, usvoji ga, otmi, kloniraj i lazi bezobzirno. U
medjuvremenu – sto moze da potraje i do duboke starosti – treba ispuniti
vreme i podmititi hormone necim. Okay, postoji i volontiranje i sipanje
supe gladnima iz kazana, ali ja sam odrasla misleci da rec ‘seksualna’ u
istoimenoj revoluciji znaci da je nastupilo doba u kome ce se pod
dodirom ruke otvoriti vrata senzualnosti i erotike, i da tamo ceka… – ma
znas, ne moram tebi da objasnjavam. Usput sam pokupila i mit o
romanticnoj ljubavi, a sve citajuci klasicne ljubavne price, koje su,
sto je narocito zanimljivo, bile napisane od strane muskaraca. Bila su
to druga vremena i cinjenica je da su njihove izabrane morale da sede i
slusaju u slojevima vrlo neudobne odece, iz koje kao i drustvenih normi,
nije bilo bezanja. Bile su prikucane, draga moja Madona, pa su se
oslanjale na mastu. Danas se sve promenilo. Sa nepoznatim ljudima kojima
ni ime nisi zapamtila pricas o seksu kao da ste zajedno napisali
tantricki manual, vec oko petog minuta ce ti reci koje su im omiljene
poze, sto uvek proprati pitanje ‘sta si sve probala’, direktni pogledi
putuju celom duzinom i sirinom tvoje fizicke pojave, sa redovnim
zaustavljanjima na narocito interesantnim mestima i ako do tada nisi
znala kako se oseca jabuka u piljarnici, koju ce svako pipnuti, neki i
pomirisati, pa okrenuti i zagledati, sada ti je mnogo jasnije.
Otkad su ljudi saznali da je seks prirodna potreba, od ljudskih
priroda ne mozes proci ulicom. Ponuda nije razocarala, seksa ima toliko da  
se ne moze vise ni disati otvorenih usta da ti ne uleti nepozvan, ali,
paradoksalno, problem petog susreta postaje sve rasireniji. Shodno tome,
zakljucak sledi da sa toliko puno seksa, sve manje ljudi ga u stvari ima.
Predvidjam da ce za nekoliko godina seks konacno biti mrtav. Ziveo seks!

Moram da skratim, zanela sam se a sutra ustajem rano. Moja molba
tebi, Madona, je ova: problem je u seksepilu. Resiti to bi trebalo da bude
lako, ti imas uticajnu poziciju. Neka broj ostane na pet, ali ce zato trebati cela
jedna nova revolucija da stvari pogura dotle. Sex Appeal Revolution? Smisli
nesto, molim te – sto pre! I pre nego sto bila sta uradis, obavezno, ali obavezno,
obrisi sa spiska svih pitanja: ‘kako najvise volis?’. Za ime tvoje, Gospo moja,
ljudsku prirodu nije trebalo oslobadjati, vec ucutkati!“

БАТА: Једна судбина

Gost autor: MuadDib

Једном давно имали смо плантажу кафе у Африци.. (Out of  Africa, opening line by Meryl Streep).

Екхм, одувек сам знао да ћу ову причицу, ако је икада буде, морати овако да започнем. Мада, није баш била у питању плантажа кафе већ више фабричица арматурних мрежа; и није била баш  у Кенији већ више у селу на три минута вожње од центра познате Бање; а нема баш ни љубавне приче већ више пет година жестоког рада праћеног дивним дружењима и зезањима са Батом.

А почело је тако што је, пре 10г, посрнули спољнотрговински гигант кроз наплату потраживања дошао у посед погона који је, релативно једноставним технолошким процесом (исправљањем увозне топло ваљане жице и варењем уз коришћење једне старе али још увек моћне руске машине) штанцовао арматурне мреже веома тражене у грађевинарству. Штанцовао се, дакле, новац.

Е, а пошто се фабриком не може управљати даљински, ангажован је Бата са својим искуством; ми смо из бгд водили набавку сировина, продају и наплату готових производа; направили смо и некакве рекламице  на ТВ и у часописима, добили смо и извршили обавезе по годишњем тендеру за избегличка насеља за УНХЦР и стекли драгоцене референце, а Бата је тамо беспрекорно организовао производњу и транспорт, гарантујући редовност испорука.  

Формално сам му био шеф, али ме је он увек звао кумић. На наивно питање његове секретарице Цице зашто диреектора зове кумић, Бата би одговорио да сам му насрћо на куму –  Цица би (знајући ме туњавог по тим питањима) изразила благу сумњу да је баш такоо било, али Бата је њој био директни шеф а ја сам као млађи ћутао и смејао се, те тако и остаде..

 

А онда је све пошло по злу.

 

***

 

Судбина је Бати одредила да се роди при  крају оног рата у Книну, године 1944-те. Кум на рођењу му је био четнички војвода поп Момчило Ђујић, а отац, високо рангирани официр, је убрзо нестао у ратном вихору. Једина прича коју је о оцу памтио је како је чуо од неких људи да је овај на белом коњу и до зуба наоружан дошао и припретио да се поштеди нека породица од – није знао кога, али били су му захвални. Наравно, Батина мајка је одмах по окончању рата побегла у Србију, у планинско место, подигла га и ишколовала – завршио је Економски факултет у бгд.

 

Бата је имао година као ја сада када сам га упознао: густе, ситно проседе косе, широког насмејаног лица као пун Месец и светлоплавих, широм отворених очију. А ако се лице не би смејало, очи увек јесу. Здравог духа и тела, упоран и цењен стручњак, све је проблеме решавао са лакоћом и уз шалу. Једини порок му је била нишка ‘Дрина’ без филтера.

 

Био је веома интелигентан али и са изразитим осећајем за правду (какву год) а што се, у нас Србаља,  дефинисало: свира у контрабас. У комунистичка времена умео је и имао храбрости да се супротстави тада најјачем политичару у Србији када је овај претио да ће похапсити пословодство фабрике у којој је Бата радио: рекао му је да ће му кад-тад видети леђа, а када је овај зглајзнуо на чувеној седници Бату није га мрзело да оде на Копаоник и да му каже како је то, ипак, дочекао.

 

Али потом, после 5-тог октобра 2000., Бата се јесте накратко понадао и порадовао као и сви ми – међутим, одмах би тамо у унутрашњости уочио неправде и оштро их је критиковао  уз паролу:

 

 “Ми, комунисти, све ће ‘ве поапсимо!!“ .

 

Нимало није ценио ни монархију, чак је одбио да дође на прославу пола века фирме када је чуо да је главни гост ЊКВ (нећу да гледам тог шарана).

 

Увек би, свесно, потенцирао свој  сељачки нагласак. И тај свој feeling за оно што је исправно, као онда када су се, пред петооктобарски преврат, на друмовима правиле барикаде..     Зауставили протестанти Бату те се упаркирао и пратио догађања: зауставише и једног попа у службеном ауту, поп кренуо да их убеђује како мора у Београд послом, како га чекају у Патријаршији на важном састанку, умало ови да га пусте и ту Бата скочи:

 

“НЕ!! Свештено лице мора да буде уз народ! Дођи, попе, овамо на пиво!“

Поп кисело процеди: “ ‘Ајд, кад ме зајеба“  – и одоше на пиво..

 

***

Не могу да опишем колике смо лепе и веселе сате по обављеном послу за ручком проводили са Батом, уз салве смеха. Био је од оне врсте природно духовитих особа, чијим се шалама до суза смејеш и кад их слушаш по стоти пут. Наравски, умео је да се нашали пре свега на свој рачун: Ја н’умЕм да кажем не, и срећа моја што се нисам родио као жЕнско: сваком би давао!!!

 

Увек бисмо ручали у једној адаптираној воденици-поточари, обични роштиљ и без иживљавања. Али, када би дошли да склоне остатке, Бата би наредио: Остављај то где је! Ја сам сиротињско дете: и кад сам сит, оочи су ми гладне.. Дакако да смо сви били сити и нико није носио са собом, те су преостало склањали тек када нас испрате.

 

Није био баш неки возач и често би га заустављали због ситних прекршаја, али је имао рецепт за сналажење; говорио је да је пуно полицајаца у бгд пореклом од Блаца, те би када га зауставе окренуо на њихов нагласак, кукајући Е, бре, није за мене сељака из Блаца да возим по Београд!!  Пандур би за моменат застао, и углавном кренуо са: А из ког си села код Блаца? Тада је пандур већ бивао реш печен, а Бата би прошао без казне.

 

У месту у коме је живео недалеко је било ромско насеље (тамо се то зове циганска мала) а Бата је уживао у шали и дружењу са њима. Роми су њега обожавали што због ведрине а што због тога што би их позвао да му свирају на слави и добро их почастио; наравски, звали су га Куме, као и скоро свакога.

 

Једном их, прича Бата, сретнем како се враћају са гласања и питам:

–       Кумови, за кога сте гласали?

–       Е, куме, СУТРА ће се зна…

 

Пошто је знао да се они веома плаше вампира (зову га чокано), сачекао их је једном у ситне сате када су се враћали са свирке и укипио се у дубокој помрчини, ни да трепне.. Виде они нешто, домунђавају се, а онда најхрабрији иступи:

 

–       Ако си чокано, немој нам ништа! …Али ако си то ти, Бато Руњајићу, је***емо ти мајку…сутра!!! – и здимише.

 

Посебно је волео да се нашали са најстаријим од тих музиканата, виолинистом који се плашио да ће тада новоформиране четничке странке наудити Ромима, и у та времена са страхом су гледали у Вука Драшковића. Међутим, сазна Бата да је Вук претходног викенда био на Копу,  да му је овај свирао и да га је Вук частио са 200 марака. Првом прилико упита га како му се чини Вук.-

 

–       Дат’ кажем куме:  Господн човек !!!

 

Потом сам га, прича Бата, питао како успева да са 80+ година упамти ноте и текстове свих песама које му наручују, и добио одговор:

 

–       Куме, заборавља се… Ал’ кад видим сто марке, одма се сетим..

 

***

Дошла су међутим времена тамо 2004-те када је грађевинарство запало у кризу и опала је тражња за нашим мрежама, а у пословодству фирме се запатили пензоси из Службе (шифра у Војнович/Чонкин) који су гендиру сугерисали да Фирми не треба производња. Фабричица је издата приватнику за смешне новце, наших 38 радника је отпуштено, плус Бата, ја сам стављен на лед са шест месеци ‘плаћеног’ одсуства – и ту је био крај те наше бајке.

 

Али не и за Бату: Уместо да се окрене другим стварима – а могао је то са лакоћом и сви смо му то предлагали и молили га, он је увређен очигледном неправдом кренуо у крсташки рат написима преко новина, тужбама и све по списку како следује.

Тада сам, неук за медицину, на суров начин сазнао шта стрес учини од здравог човека: у року од свега пар месеци добио је канцер унутрашњих органа, те се и са тиме борио  храбро и без речи жалбе, као и са оним тамо ветрењачама..

Наравно да је правда била спора али достижна и наравно да је је Бата добио решење о повратку на посао уз право на све неисплаћене принадлежности. Није их, међутим, доживео, умро је марта 2006г,  нити је дочекао да прочита како су они који су сматрали да фирми не треба производња касније заглавили бајбок због других недела.

Ја сада радим у другачијој делатности, производњи услуга – повезује ме са сећањем на нашу плантажу кафе, свакодневно, мирис асфалта натопљеног уљем из виљушкара. И покушавам да организујем ствари онако како је он то радио.

 

Сваке новогодишње вечери назовем његову удовицу Бранку, фармацеута у пензији, она се мало исплаче и каже како су синови добро (сваки је завршио факултет и ради у струци).

 

 RIP, драги пријатељу

 

 

 

 

Dve predstave

Te subote smo Sanja i ja isle da gledamo ’Karmen’ u izvodjenju Nacionalnog Baleta Kanade. Sanja je neverovatno snalazljiva i nalazi karte uz popuste koji izgledaju nemoguci. Imale smo i dobra mesta. Moja prethodna iskustva u novoj baletskoj i operskoj kuci Toronta su bila sa cetvrte i pete galerije, odakle sam resila da vise necu dolaziti. Neke stvari treba videti kako treba ili ih uopste ne videti – lepse je zamisljati. Ali svakome zelim prijatelje kao Sanja. Za sedista koja imaju zvanicnu cenu $250 mi smo platile po $20. Samo od toga sam porasla dobrih pet-sest santimetara, i ne znam da sam ikada drzala bradu tako visoko. Iz dobrog sedista, dvorana je prekrasna. U foajeu lokalni ansambl svira i izvodi flamenco i publika je vrlo lepo obucena. Nas dve smo uzbudjene kao devojcice.

’Karmen’ je u obliku baleta daleko starija od opere. Prva adaptacija istoimene novele koju je napisao Prosper Mérimée a koga je prethodno inspirisao Puskin uradjena je jos iste godine kad je knjiga izdata – 1845. Operu je Bizet napisao 1875-e. U kasnijim produkcijama baleta se ponekad pisala nova muzika, ali vecinom adaptiraju Bizet-ove partiture.   Neke od koreografija tokom 20-og veka su cuvene. Ova koju cemo mi gledati je premijeru dozivela u Tuluzu u Francuskoj 2006-e. Koreograf je Davide Bombana i on uz originalnu muziku Bizet-a koristi i najpopularniju adaptaciju koju je sredinom ’60-ih uradio Rodion Shchedrin, inspirisan performansom Maye Plisetskaye u koju se pride i zaljubio. Ima i drugih ritmova ali sve se uvek vraca neprevazidjenom operskom zvuku koji bi svakoga naterao da pevusi, ili bar mrda prstima kao da diriguje svom omiljenom orkestru. Sama prica je dozivela bezbroj izmena i adaptacija, mizanscena, kostima i generacija izvodjaca, ali osnovni skelet je identican – svojeglava, strastvena Karmen manipulise muskim libidom kao da je viljuska i susrece svoju sudbinu licem u lice.

Na sceni te veceri, baletski ansambl je fantastican, i dinamika koreografije i muzike  nije jedino sto ih pokrece. Svima je oko 20 godina, i ova prica o strasti od koje se izgubi razum je bliska njihovim godinama i mentalitetu plesaca koji od rane mladosti svakodnevno podvrgavaju svoja tela napornom vezbanju, nalazenju umetnosti u pokretu, eskpresivnosti koja izvlaci snagu i gracioznost iz njih i kad sve boli, a oni kao da lete na sceni bez tezine i ikakve druge pomisli osim da pokazu emociju koja tog trenutka iz muzike prelazi na njih i razara ih nama pred ocima. Medju njima, Karmen je vrhunska u bezobraznom izazovu svima i svemu.  Koreografija je tako fino razradjena, precizna, topla i zestoka, sve kao da je napravljeno bas po meri, i na mom sedistu u parteru umotalo se i razvilo bezbroj puta komplikovano klupko emocija i ushicenja pred takvom lepotom izvodjenja. A na kraju – na kraju Don José ne ubija Karmen, ne, ne, ona se sama susrece sa nozem u njegovoj ruci. Ako je do umiranja, i to ce biti po njenom. Eto takve Karmen uzgajaju ovih dana. Bar na sceni.

Jos uvek pod utiskom predstave, nekoliko dana kasnije snalazljiva S. nalazi opet karte. Ovog puta je u pitanju gala, dogadjaj godine kada se okupe uticajni i bogati da proslave donacije koje su dali baletu i obuku se kako dolikuje.  Uz par izuzetaka u izborima sakoa, muskarci su svi obuceni isto, a zenski deo je saren kao rajske ptice na izlozbi. Dugacke i kratke, siroke i uske, od materijala za zavese do neceg sljasteceg – ne nose se pantalone na ovom okupljanju – svuda su samo haljine u bezbroj varijanti i boja. I zenskog sveta ima od onih sasvim malih u lepim haljinicama do onih u visokim 70-im a i koji stepenik vise. Stikle su neverovatno visoke. Velika je guzva. Predstava je kombinacija razlicitih pas de deux, i u jednom se publika oprasta od jedne primabalerine – ovo joj je poslednja predstava u karijeri. Izvodjaci su izmesani iz Evrope, obe Amerike, Azije. Orkestar je u orkestarskoj rupi, i dvorana je puna, ukljucujuci one mrske galerije 4 i 5.  Danas su sa nama i nase klinke; Sanjina nesto starija, mojoj je dosadno a u stvari se duri jer je morala da zavrsi druzenje posle skole ranije nego obicno. Posle predstave izlazi se u foaje koji ima najvise stakla da i spoljni svet vidi kakvo se sareno cudo odvija unutra. Okrugli stolovi su puni ukusnih zalogaja nekoliko vrsta, i gladne gomile u sjajnim toaletama se bacaju na hranu. Za dvostrukim barom neumorno sluze mladi konobari, i doliva se vino, votka i neki martini u koji smestaju kupinu. Ona  pada na dno i kroz staklo i tecnost izgleda duplo veca.  Mlade balerine su obucene u crno sa belim perikama – tema veceri je crno i belo usijanje – i neizbezno kroz sve ima neke erotike, ali ne previse, niti dovoljno, jer guzva je prevelika.

Karmen je bila autenticno iskustvo. Veceras je sve lepo, ukljucujuci kupinu na dnu case. Previse lepo. Sa podijuma DJ pusta muziku, disko i ritmove slicnog drmusanja. Na podu ima komada hrane koji su ispali u guzvi, razmazani pod stiklama i rubovima haljina. Previse hrane. U gomili koja je vecinom neobicno mrsava. Umorna sam, od stajanja na stiklama i zbog toga sto sam nesto ranije pricala sa jednim prijateljem. On je ocajno siromasan, i kao da to nije dovoljno, ocajno nesrecan. Previse nesklada daju takva dva iskustva – dve zivotne predstave. On ne zna kako ce platiti racune, kako kupiti hranu i preziveti – ovde ima previse hrane koja je besplatna, i  jedna haljina bi mu platila sve racune za godinu dana. Stojim po strani, a izmedju bede i rasipnistva. I Karmen je bila gluma na sceni, ali bilo je neceg mocnog u predstavi tako besprekornoj. Kulminacija tolikog truda i nista ne bi vredelo bez srca. U baletu nema foliranja, ne kraj tolikog znoja i bola u misicima. Niz siroke stepenike silazi polako jedna od zvezda vecerasnjih pas de deux, u zutoj ekstravagantnoj haljini, prilaze joj svi i cestitaju, pozira za fotografije, poziraju uz nju, a kraj nje je i njen decko, partner u baletu. Jako su mladi oboje. Pokazuju se, kao sto se svi pokazuju. Guzva se malo proredila, najbogatiji su otisli na ekskluzivni deo veceri, klinke su negde u zgradi, jure hodnicima, uz i niz stepenice, Sanja i ja se spustamo na stepenik od svetlog drveta i nastavljamo da gledamo u sarenu gomilu.

Zadnja soba

Bilo je to u jednoj prostranoj sobi golih zidova, betonskog poda i vrlo cistoj, gde se na vrlo sinematican nacin odigrala jedna scena koja je sazela izvesne stvari. Soba je bila u zadnjem delu jedne kasapnice – ne bilo koje, ne nikako, ovo je skupa kasapnica koja prodaje najfinije meso sa probranih farmi. Nigde ni traga krvi, sve je cisto ako ne i lepo, i mladi poduzetnik iz velike plasticne kante izvlaci golu govedju kost. On je zgodan, i vise od toga – lep je – stavlja zastitne naocare i pazljivo sece kost na masini za secenje kostiju koja je pretpostavljam evoluirala od neke druge masine za precizno secenje tvrdog materijala. Ja sam se nasla ovde jer sam htela da kupim kosti za supu.  Osoblje u prednjem delu radnje me je ljubazno poslalo pozadi, da kazem koliko zelim i da mi se sve ucini po volji. Sa masivne butne kosti – mora da je butna – pazljivo je skinuto sve sto se moglo prodati kao meso, sto je dobro jer bi u protivnom to bila rasipnost, ali na njoj su mrlje razmazane krvi, koje podsecaju gde se nalazimo. Momak u cistom mantilu me poziva da pridjem blize slobodno, i kazem mu koliki komad zelim, ali meni je i ovo predaleko – nikad u svojoj dugoj karijeri vegetarijanca nisam mogla da zamislim da cu se naci u zadnjoj sobi kasapnice, u kojoj ce mi kasapin-maneken seci kost po narudzbini. Od svih stvari koje sam u zivotu pozelela i nadala se da ce se pojaviti po narudzbini… – moj kasapin koji je tu veliku golu kost polu-osusene krvi drzao vesto i pazljivo je izazvao asocijaciju na cuvenog humanoida iz svemirske opere koji razbija druge kosti i najavljuje dolazak jedne vrste koja ce svoj bes i trijumf jednako deliti i mrtvima i zivima, potpuno bezobzirno bas kao i taj majmun na pocetku svega, ali je poreklo te asocijacije vrlo verovatno u tome da sam ja retko u zivotu vidjala gole kosti, pa nemam druge. Momak u kasapnici je pripadnik kreativne klase, kao i ostali momci i jedna devojka, koji bi vrlo lako mogli da budu iz nekog naucno-fantasticnog filma u kome mladi godina izmedju 25 i 30 vladaju trendovima, ukusima, mozgovima, i kontrolisu  svet. Oni su neobicno ljubazni i lepi za takvu jednu  podmuklu operaciju, ali mozda je to moj problem da ja kontrolu nad svetom smatram losom, ili sam bazirala zakljucak na dosadasnjim kontrolorima. Ako ovakvi preuzimaju svet, ko zna, mozda ce kontrola manje boleti ubuduce.

Bilo je to neobicno iskustvo sresti se licem u lice sa snobizmom ovog drustva i krvavom kosti istovremeno. Meni se dopalo. Iako ne verujem da su zauzeti mladici i devojka u toj organizaciji posvetili jednu jedinu misao tome sta se meni mota po glavi, osim eventualnog premisljanja izmedju kotleta, kobasica i krmenadli u koje sam gledala kroz zakoseno staklo izlozbenog frizidera i divljenja njihovoj efikasnosti i profesionalnosti, moram da priznam da mi nije bilo tako neprijatno u toj sobi kako bi se moglo pomisliti sa mojim dramaticnim pocetkom, ali to je stoga sto sam bila i u gorim situacijama. Snobizam i krvava kost idu jedno uz drugo, i to je bila moja mala osveta za neplanirani dozivljaj u zadnjoj sobi.

Pretplacena sam poslednjih godina na Toronto Life magazin. To sam ucinila u naletu dobre volje da podrzim skolu u koju ide moja klinka, i iz koje od deset meseci koliko traje skolska godina jedino poslednja dva – maj i jun – prodju bez trazenja novcanih priloga, ili pristizanja kataloga iz kojih treba kupovati, kupovati, kupovati, da bi se pomoglo skoli. Poruka koju salju kuci je da je uprkos najboljoj zemlji na svetu skola bedna ali je obrazovanje solidno, jako, bogato – vrhunsko. Skola nije bedna, a i ono drugo je sve suprotno. Ali to se ovde tako radi. Iz tog razloga mi jednom mesecno postom stize novo izdanje magazina. Dok ga nisam citala, o magazinu sam imala lepo misljenje. Ne sasvim neosnovano – s vremena na vreme bih u nekoj cekaonici uzela primerak u ruke i procitala dovoljno za jedan delimicno proizvoljan zakljucak.

Magazin u svom odseku za prodaju reklame pokazuje demografski presek svoje publike, i oni cine trziste koje bi svako pozeleo : minimum fakultetskog obrazovanja se podrazumeva i primanja od $75,000 navise. Neki drugi magazini idu na to da im je citalastvo hip, trendi, zanimljivo. Verovatno ne postoji magazin na zemlji koji svoje citaoce prikazuje kao siromasne, usamljene, depresivne, neobrazovane, bez ukusa i stila. Ne, magazini su ukljuceni u dijalog ravnopravnih sa svojim citaocima. Poznaju se, i oslanjaju jedni na druge.

Ne mogu da kazem da sam zazalila sto sam se pretplatila na magazin (dva puta). U jednom broju, koji cuvam, su naveli 100 vrsta hrane koje se mogu probati u Torontu i okolini i da ne treba umirati pre nego sto se to obavi. To mi se dopalo. Ja imam par malih idiosinkrazija kao citanje restorantskih kritika i kritika filmova, koje su moguce samo prolazna faza, ali kad sam digla ruke od citanja vecine tekstova, ostalo mi je detaljno pracenje restorana – novih, u usponu, uspesnih, i onih stelarnih. Tesim sebe da sam previse platila i za magazin i za podrsku skoli koja laze da je bedna.

Od tekstova u prednjem delu magazina sam odustala zbog stila koji gaje u pisanju. Snobizam je u pitanju, obucen u dobre skole i gramatiku, umocen u sarene boje i pokusaj karizme, i dok je sve ono prethodno legalno, ovo poslednje se ne moze ni ukrasti – prosto ga nema. Bolje je da ne priznajem koliko sam dugo ovde kad sam tek sada postala svesna kolicine snobizma u drustvu. Mozda ipak nije u pitanju neko urodjeno slepilo poput daltonizma vec on nije predvidjen za trljanje na nos imigrantima – daleko je zabavnije sa onim nadobudnim tipovima koji pretenduju na iste stvari i statuse. Ne znam o cemu pricam u stvari, jer se snobizam nikada nije lepio za mene, i kad nisam bila imigrant, ali kad sam pocela da ga citam, tu vise nije bilo nacina da se pobegne. Uspavana lepotica bi bilo moje kodirano ime na nekom internetskom forumu gde anonimci traze savete psihologa i psihijatra, iako bih slobodno mogla da izostavim deo o lepotici, jer kad si uspavana, lepotica moze samo da smeta – pre ili kasnije neko ce pokusati da te probudi. Razloga za ustajanje iz kreveta ima sve manje. A i otvaranje ociju pocinje da lici na torturu. Dakle, uspavana rugoba bi bilo jedno sasvim pristojno opredeljenje – svi bi te ostavili na miru – ali kasno je za to.

U totalnom sam glibu od snobizma. Sve ono sto mi je ranije bilo sarmantno, tolerantno, kreativno i zanimljivo je sada smesteno pred detektor lazi i licemerja. Da stvari budu jos gore, uporno citam magazin. Jedva cekam da se pojavi. Pratim kako okrecu aktuelne teme u mock-fest, kako celo izdanje posvete jeftinim kupovinama kao sto je kauc od 3-4 hiljade dolara, gledam i kako objasnjavaju savremene porodice pa ih i intervjuisu a ja ih posle prepoznajem na ulici, citam kako nadmeno ismevaju one visoko i neiskreno podizu one koji su nisko,i kad se naljutim pa sam onda tmurna i klinka mi se sklanja s puta, pitam se sta mi je to trebalo i zasto mi na kraju uopste i smeta. Svuda je sve isto. Zar nije zivotna mudrost zatvoriti oci i postati uspavana rugoba? A ja idem obrnutim putem – gledam i gledam i gledam, i oci me bole i kad spavam. U nekadasnjim filmovima su tek probudjene lepotice (u realnost celuloida) obicno vristale kad bi dotakle nesto neprijatno, pa se bacale u krajnju histeriju kad bi se neprijatnosti pokazale svuda oko njih, i svuda, i svuda, i svuda – ne razumem zasto ja ne vristim. Mozda samo sebe ne cujem. Ili sam i nema i gluva. Deficiti sistema su sve ocigledniji svakog dana.

Tako sam dosla i do kasapnice sa svezim mladim ljudima i svezim kostima. To je najnoviji trend u gradu – odnosno, sa par godina staza vec zastareva. Mladi poduzetnici se vracaju mesu, krvavom i masnom, seku pred musterijama, koji su poznati kao foodies tj connoisseurs, pricaju o travi koju je govece zvakalo par sati pred smrt, sa velikim dostojanstvom potvrdjuju da je dostojanstveno otislo u veliko nista, i da sve to treba platiti po trziznoj ceni sto znaci papreno, ali je zacinjeno do perfekcije – zar treba sumnjati? Stvar je u tome da i pored naizmenicno najbolje volje i najgore mrzovolje, ne mogu nista da im zamerim. (Ja bih samo da vristim, a i to moguce iz sasvim nevezanog razloga). Oni stvaraju svoju realnost, zato se i zovu kreativna klasa. Dok je nekada snobizam uglavnom isao uz samo jednu klasu, sada je uznapredovao do sopstvene. Amen. Evolucija sistema. A o klasi drugi put.

Superstar

Dvorana se zamracila i na scenu je izasla odmerenim koracima. Publika je ocekivala talenat ali ne verujem da su znali da ce se pojaviti ovako nesto. Ja nisam. Melody je mlada devojka – ima svega 23 godine. Na scenu je izasla kao da su je za nju napravili. U crnom, stil je whimsical i podseca na Madonnu u filmu ’Desperately Seeking Susan’ ali ga ona nosi otmeno jer joj je samopouzdanje vece od najvecih pantalona i dublje od najdubljih cizama za preskakanje sedam gora, mora i okeana. Vrlo kratka suknja nad vrlo lepim nogama i vrlo visokim stiklama, i na crnoj podlozi sjajna plava kosa u stilu Veronike Lejk. A na glavi svetli panama sesir sa crnom trakom. Bravo!

Izasla je sama, sa stapom, na koji se samo ovlas osloni povremeno, i ne bi se reklo da joj je potreban ali on ima svoje mesto na sceni, i sasvim ravnopravno ima i seksepil. Cak se i naocare uklapaju u sve to kao podjednako vazan ucesnik. Sve na njoj je oruzje i armada visokonaponskog zivota, je ushiceni utisak gomile koja je kolektivno ostala bez daha. Ovo joj je prvi nastup u Torontu. Dzez radio je bezobzirno promovise i jasno je zasto – on-air i off-air muskarci upleteni u vazan zadatak vodjenja tako vazne stanice su ocarani njom do poslednje dzez note i intonacije a dobar broj ih je i zdravo zaljubljen, ne sumnjam.  Stil je perpetual cool.

Pocinje bez ikakve pratnje – ritam daje prstima i nogom koja udara u pod, vesto ozvucen odjekuje kao potmuli zvuk velikog bubnja – bluzom koji je najavila kao molitvu.  Ima potpunu kontrolu – svog glasa, stapa, svih nas – i kad se muzicari pojave, ona im daje uputstva delikatnim pokretima svega par prstiju na desnoj ruci, i oni je besprekorno slede. Glas je topao i ispunio je dvoranu do poslednjeg mesta. Izmedju pesama ona prica opusteno kao najvestiji profesionalac koji nikada nece odati gde prestaje performans. Iz tog razloga je ona na sceni a mi u publici. Talenat je uzivo jednak kvalitetu najboljeg snimka, ali njeno samopouzdanje je neverovatno. Kao da je bar dve decenije nastupala sirom sveta a svega 4 godine… – znam da nije fer posmatrati je kroz prizmu nesrece koju ona ni u jednom trenutku ne pominje, ali nemoguce je spojiti besprekornu perfekciju takvog nastupa sa devojkom od 19 godina slomljenog tela i ostecenog mozga koja je u cetiri godine uspela da se oporavi, postane dzez muzicar, songwriter i vokal, i stvori ovo cudo! Te cetiri godine su u njenom brojanju morale biti duze od celokupne istorije. I nista se od toga ne vidi. Muzicari u njenom bendu su isto mladi i ona ih, naravno, zove ’my boys’. Ima cak i muza, on je za bubnjevima. Zivot Melody Gardot se odvija brzinom nevidljivom obicnom oku.

Sa publikom komunicira kroz humor, pitanja, komentare i smeh, mekano i toplo. Vrlo je bistra, i jasno je da su svi njeni talenti i sva cula budni u svakom trenutku – sve je na povrsini, i njoj na raspolaganju. Najdublji utisak koji sve to daje je jedne intenzivne, iskricave ljudskosti. Uprkos tome sto je ona superstar.

Nakon aplauza i sa svima nama na nogama, vratila se prvo sama. I najavila da ce tu pesmu izvesti po prvi put. Pesmu koju joj je pevala njena mama. Nije rekla kada. Nije morala. I ne znam da li su i ostali u prisnom mraku dvorane reagovali na cue ali momentalno se sve zamaglilo i pre nego sto je njen glas zapoceo, i videla sam je kao sto mora da su je svi videli – majku koja sedi kraj svog velikog slomljenog deteta, kao sto sigurno nije nikada pomislila da bi bilo moguce, da ce se tako nesto desiti takvom jednom lepom, prekrasnom detetu kao njeno, i ona mu peva. Nista nisam cula od pesme. Natopljena bezglasnim suzama njene publike ona je svejedno tekla iz lepog grla Melody, i zakacila svakome od nas po nekoliko nota da ponese kuci.