Encounters at the End of Winter

It was a delicious moment of confusion.
Napravila sam bila nekoliko koraka u nepoznato rano izjutra a da nisam znala šta se dešava. Mogla sam i da propadnem koz crnu rupu, ali to nije bio trenutak za oklevanje gde god da je vodio. Ali nešto se jeste dešavalo. Rana jutra su postala svakodnevica, i nešto je bilo puno, vrlo drugačije. I onda sam shvatila: voda je u tečnom stanju. Posle više meseci, a mogla bih da se zakunem da su to bili jako dugi meseci, ovo je prvi put. Sve je odjednom bilo drugačije. Da, da, ona ista voda u stanju fluida koja je odgovorna za postojanje života, bilo kog i kakvog- svakakvog, jedinog. Sam porast temperature je prijao, ali ako su me uši služile – a verovatno nisu, uz šal pa kapuljaču – ja sam čula žubor, neki tih, potmuli, možda podzemne vode, kojih je puno u ovom kraju, i nema veze što je tlo zamrznuto i biće još bar dva meseca – ja sam nešto čula.

Verujem da je to bilo prvo jutro kad sam se nasmešila tako rano. 

Kad sam stigla do parka, videla sam kako malo ispred mene napreduje sporim polu-hodom polu-trkom jedno kučence dobro uhranjeno i okruglo. Oh, obrisao mi se osmeh smesta, mora da je izgubljeno. Ovde nema lutalica, i ako je celu noć bilo napolju, čak i uz tekuću vodu, mora da je očajno, iako se to po hodu ne bi videlo. A hod je bio od onih koje animiraju, baš lep i sinematičan, i ona čupava debela guza se mrda u svom ritmu, možda ima i slušalice nekog canine iPoda ili tako neku sličnu igračku za ljubimce koja mora da je već izmišljena. Utom se hod zaustavi, i glava ispred trupa se okrene, ali samo preko ramena, bez preteranog napora za ostatak tela, da me pogleda. I tu shvatim da je u pitanju rakun, neprikosnoveni vladar i divlja zver ovih krajeva. Postane mi jasna moja konfuzija tj. naivnost ali nisam imala vremena da nad njom razmislim – pa on to mene overava, da li sam vredna većeg truda, kao i svaki mangup na putu ka nečem lošem. Nisam bila očito, jer se glava opet vratila ispred, i on je nastavio dalje.

Još od leta nam je park zagrađen, i to baš zagrađen da se ništa ne provuče, kao da grade grobnicu nekom faraonu za života koji se mnogima zamerio a ne igralište za decu. Rakun je prišao na par mesta tablama i žici da vidi da li ima prolaza, ali ništa veće od par santimetara ne postoji, ako i toliko. Opet je zastao i pogledao me preko ramena. Ja sam strogo držala distancu. Dobro je znano da sam velika kukavica, ali nisam samo ja – svi ih se boje. Razbojnici de luxe, ulaze u kuće, rasteruju kućne ljubimce kao da su boranija, kradu sve što se ostavi nezatvoreno, a ono što nije dostupno prevrnu, i naprave haos, čisto jer im se može. I svi su takvi, od ponosnih mama do dece koja imaju na koga da se ugledaju, a tate valjda slede ostatak familije.

On nastavlja dalje, i na pola puta ga zamrzi da gura do kraja parka, priđe ogradi, pogleda me opet, čisto da znam da me nije zaboravio, i jednakim ritmom, bez ikakvog napora, krene vertikalno naviše, na vrhu pređe na drugu stranu i istim tempom se vertikalno spusti dole, pa ode u mrak i svojim putem. Čista egzibicija.

Otkad me neko nije tako odmerio – smešim se sebi i hodam važno – pridao mi značaj na tren, ako ni zbog čega drugog zato što pripadam naročito poganoj vrsti, i ja sam se ispravila jer da se on okrenuo bio pa krenuo ka meni ko zna šta bi bilo – mislim, nekad prosto nema uzmaka. Probudio se bio život na nekoliko sati, i čak je probudio i u meni hrabrost, ili pre stid zbog kukavičluka, ali ako me je komšijski mangup overio, mora da ipak nisam baš toliko bezopasna, push-over i šta ja znam šta još. ‘Ej, proleće stiže za koji mesec, i ja sam spremna.

Advertisements

Funkcioniše

Danas je nedelja, ponavljam sebi dok hodam po kući. Ovo je važno, zato što sam juče za subotu mislila da je nedelja, pa da dan ne bude prazan, ili se ponavlja, danas mislim da je ponedeljak. Sama sam od petka predveče. Imala sam planove za petak, imala sam planove i za subotu, ali ono što je trebalo da bude u petak ispalo je da je bukirano za nedelju i… mora da je to bio početak moje konfuzije.

U petak je duvao jak vetar pa sam odustala od pravljenja drugih planova. Ostala sam kod kuće, gledala filmove za redom i jela sladoled. Ne, ovim redom: pojela pastu, uzela malo voća, i negde oko 1 setila se da imamo sladoled u frizeru. Malo se ubajatio, ali Haagen Dazs je vrhunski sladoled i posle 4-5 meseci. Kroz dobar deo tih aktivnosti gledala sam filmove. Imamo ogroman TV od pre nekoliko meseci, i sada smo već navikle na njega. Kupio nam ga je OMD, koji je napravio bio celu tablicu objašnjenja – rođendani, pa Božić, koliko on prosečno potroši za svaki, pa sve to skupa (ispalo mu je čak i manje, objasnio je) – a stvar je u tome da se osećao krivim pa je TV neka vrsta iskupljenja. Posle TV-a nam je doneo ceo jedan gigantski external drive pun filmova. To je bio deo celog paketa, plus još nešto što je bilo neophodno da bi sve to funkcionisalo, i tako smo sada baš dobro opremljene elektronikom. Uglavnom funkcioniše kako treba. On se i dalje mota okolo, proverava šta i kako radi, ali ne vrlo često, to je najvažnije. Minimalni utrošak energije je najbolja strategija kad je on u pitanju. A rekla bih da je to fundamentalno pravilo i za ostale ljude. Osetiti zahvalnost prema drugom pojedincu bez obaveze da se uzvrati je overeni pomak u svesti. Naravno, zahvalnost takve vrste povlači da ni na koga ne može da se računa, jer oni čine po svom nahođenju tj. kad im tako dođe – i to je u redu, izgleda. Uglavnom se bez tih stvari i usluga i može. Niko ni od koga ne zavisi. Deca tu komplikuju stvari, ali klinka osim para i ne traži nešto puno od mene ovih dana, pa sam verovatno tu nešto pogrešno shvatila bila na samom početku. I ljubav je zanimljiv koncept iz tog ugla gledan, ali to je redak ugao. A i ljubavi su retke.

Iz petka se prešlo u subotu, dan kad nisam radila ništa. Nisam ni sa kime pričala, nisam ni provirila u spoljni svet, i predveče sam opet krenula sa gledanjem filmova. Opet sam jela pastu. Nema brže hrane, plus je ukusna – idealna. Popila čašu vina, pojela grožđe. Sasvim dovoljno za homeostazu. Tuširala se, sedela na šolji… Klinka je baš nedavno izjavila kako ona puno voli da sedi na šolji. To joj je jedino vreme kad je na miru, her down time. Ona ne zna važnost takvih stvari, ja znam, i drago mi je da to funkcioniše, ali uviđam da sam šolju zapostavljala svih ovih godina. Nije uživanje u pitanju kod mene, ali proces funkcionisanja organizma je jedini razlog – nema drugog – što se budimo svakog jutra, krećemo se, jedemo, i u nekom trenutku nam se prispava. Tako je i sedenje na šolji deo poeme svačijeg života.

U subotu sam nameravala da obavezno pozovem bilo Martina ili Davida, da izađemo. Odustala sam jer mi se odustajalo. Ali samo razmišljanje o njima je prijalo. Među nama ne postoje nikakve obaveze. Ženska prijateljstva koja imam, i koja se tako mogu zvati samo zato što bi bilo baš bezveze da ih nemam, su puna obaveza, iako se vrlo retko viđam i sa njima. Osnovna razlika između ženskih i muških prijateljstava je da kad pozoveš prijateljicu, ona te obavezno pita: kako si. Odmah zatim krene da objašnjava kako je ona, a i ti uhvatiš sebe kako objašnjavaš, poveruješ se, jadaš i sl. Kad se javi tvoj muški prijatelj, Martin na primer, on kaže: What are you up to? Kad se javiš Davidu, on prvo uzvikne: Ivana! kao da je tvoj glas apsolutno najbolja vest koju je čuo celog dana. I odmah zatim na tvoje ‘how are you’ kaže da je sada fenomenalno pošto si ga ti zvala. Prijateljice se nikada ne raduju tvom glasu; one su obično ljute što ih nisi tako dugo zvala pa moraš da im se dodvoriš nekako. I obično to bude duža sesija slušanja njihove priče.

Na plesu sam upoznala jednog Martina i jednog Jeff-a. Imaju potencijal i jedan i drugi, ali ja već imam jednog Martina i jednog Jeff-a u životu. Vredi razmisliti i stvoriti teoriju oko toga zašto to ne ide.

Nisam zvala ni Martina ni Davida sinoć. Ali sve manje idem na ples, zvaću ih uskoro. Računam da će mi se i tada obradovati. Lepo bi bilo.

Minimalizam ovog vikenda je od jednog dana i jedne večeri napravio puna dva dana. Ovaj vikend ima i ekstra dan – sutra je praznik, najnoviji u ovoj državi i zove se Family Day. Moje dete nisam videla od četvrtka uveče. Ali porodica ima raznih. Obećala mi je da ćemo danas u Destileriju. Izgleda da dolazimo do nekih saznanja istovremeno, ona i ja – vreme zajedno je vredno i vredi ga bukirati, nešto sa njim isplanirati. Kad se tako organizuje, obe uživamo. Kad su u pitanju obaveze, potražnje, izvlačenja – ne funkcionišemo naročito dobro. Verovatno mi je ona sličnija nego što sam mislila. Ne znam da li je to i koliko je dobro. Osnovna razlika je i dalje na delu: ona raste i menja se; ja se menjam jer se sve oko mene menja.

Dobila sam tri dana ovog vikenda, i napraviću od njih bar četiri kako mi je dobro krenulo, a možda i pet-šest, videćemo. Ali već dve noći za redom sanjam da sam na poslu. I ne samo što sam na poslu, nego se baš trudim. Sinoć nisam samo ja bila na poslu već se i klinka preselila tamo sa mnom. Radim furioznim tempom, ona mi pomaže. Kad se probudim, probudim se umorna. Zato tokom dana ništa ne radim. Besmislenost mog posla se verovatno nije mogla bolje ilustrovati od ovog obrta – radim u snu, besposličim na javi. Svet, koliko se bar vidi kroz moje prozore, i dalje funkcioniše.

Nejednako

Ne sumnjam da su brojne paralele napravljene tokom vremena između prirode koja vlada ovim delom sveta i ljudske prirode. Ljudi vole da se nadmeću, pa to nije neobično, ali ne tek sa bilo kim – ne, ne: samo sa najvećim, with the baddest of the Bad Asses, što bi se reklo. Tu se vidi prava mera čoveka, hoće da kažu merenju skloni. I jako vole znak jednakosti između takvih sila. Ima i onih koji veruju da pobeđuju, i broj im nije mali. (Kad maltretiraju slabije – što je još jedan od vrhunski popularnih ljudskih sportova – time se popunjavaju ostale strane ljudske beležnice.)

 Ja sama nisam došla do asocijacija takve vrste nikada. Od kanadske prirode znam vrlo malo, a od ljudske previše. I samo smeštanje ta dva koncepta u istu rečenicu mi je nepojmljivo. Negde su se isprali geni koji guraju u tom pravcu, valjda. Ne bih imala ništa protiv da upoznam malo više kanadske pejsaže, jer kako se prostire na pola velikog kontinenta i oslanja na tri okeana ima tu neopisivih lepota, ali ne mrda mi se nigde van urbanih sredina jer je do prvog većeg brda neophodno putovati bar 5-6 sati, a za otprilike isto toliko sati letenja mogla bih se naći u Evropi, gde su brda puno češća a i gradovi mnogo lepši. Pa dalje:  kampovanje, koje je ovde najomiljenija letnja aktivnost i privlači i bogate i siromašne jednako, mene ne privlači uopšte. Jako mi je drago da su kanadski kampovi neverovatno dobro organizovni, čisti, i samo u Ontariju ima nebrojeno hiljada malih i velikih jezera pa prekrasnih šuma, i baš je lepo videti pozitivne aspekte ljudske kulture, a naročito da poštuju habitate i pravila za zaštitu istih – uopšte se obradujem svakoj dobroj priči – ali ne, hvala. Tako sam kanadsku prirodu upoznavala kroz slike i knjige, osim ove na ulicama Toronta. Rezultat je da prema njoj imam jako zdrav odnos – plašim je se.

Sa ljudskom prirodom je odnos daleko komplikovaniji, i strah je redovna pojava. Well.

Marguerite de la Rocque de Roberval je živela u 16-om veku i ne zna se tačno kad je rođena ni kad je umrla, ali jedan period njenog života živi i danas kao legenda. Marguerite je naime imala veliku nesreću da izađe iz anonimnosti ženske egzistencije francuskog plemstva tog doba na uobičajen način – kroz seks, a da to nije bilo u slavu kralja i vrlo promišljeno. Biti enfant terrible ženskog pola je prosto tada kao i uvek bila pogrešna stvar u pogrešnom trenutku. Upakovana moguće od strane svojih roditelja na jedan od tri broda koje je njen stric, Jean-François de la Rocque de Roberval, vodio ka novoj kanadskoj provinciji u proleće 1542., da tamo provetri ludu glavu, mlada Marguerite za koju se veruje da je u to vreme imala oko 17 godina, je imala aferu na brodu sa jednim dečkom svojih godina. Stric nije hteo da sačeka da se iskrcaju u francuskom uporištu ka kome je vodio dvestotinak novih kolonista i gde bi je surova realnost u surovom okruženju izlečila i od gorih stvari, već je prisilno iskrcao na ostrvo koje je već tada bilo nazvano Île de Démons. Verovalo se da svakakvi  užasi tu borave i divljaju te odvode u smrt neoprezne moreplovce usred ledenog Saint Lawrence zaliva.

Marguerite je na obalu bila izbačena sa svojom dadiljom, i ostavljena joj je bila jedna puška iz tog vremena sa vrećicom punjenja. Mladić nije bio kažnjen, ali on se da li iz ljubavi ili iz osećaja časti svojevoljno pridružio Marguerite. Brojne legende i verzije se i danas pletu oko avantura male družine nasukane u hladnom bespuću kanadske atlantske obale, ali ono što ostaje potvrđeno je da je Marguerite zatrudnila bila pa i rodila detešce, i da su svi osim nje pomrli, a nju su nekoliko godina kasnije pokupili neki drugi mornari, i vratili je u Francusku. Njena legenda je verovatno već zaživela bila i tada, jer nije bilo razloga za taj spasilački brod da priđe takvom jednom izletištu osim da eventualno overi da li je legenda istinita. U kakvom je ona stanju bila kad su je našli i kroz šta je sve prolazila tokom tih godina traume i samovanja na pustom ostrvu je bilo puno puta opevano, počev sa verzijom koju je kraljica od Navare napisala nedugo zatim u okviru svog dela Heptaméron. Sama kraljica, Marguerite de Navarre, je bila lep primer uticajne i obrazovane žene u tom dobu, i kao kraljica Navare i sestra francuskog kralja François I, vodila jedan od najuticajnijih i najprogresivnijih dvorova Evrope. Stric de Roberval je zahvaljujući prijateljstvu sa tim istim kraljem proživeo svojih šest decenija života kao baraba i siledžija usred burnih vremena ali uvek sa zaštitom iza leđa, pa se osim pokoravanja novih kolonija bavio i gusarstvom po Karibima i šire, ratovanjem svih vrsta, da bi kraj dočekao na ulicama Pariza jedne večeri zbog svog prelaza u protestantizam tj. hugenotstvo. I on je gostovao u literaturi tog doba, između ostalog kod Rablea u liku Robert Valbringue-a, kaže Vikipedija.

Na priču o nesrećnoj Marguerite sam naišla prvi put početkom prošle decenije kad je Douglas Glover izdao roman ’Elle’ u kome je njena priča, po priznanju autora, bila proverena koliko je to bilo moguće u okviru geografije i istorijske pozadine, inače je bio vrlo slobodan u interpretaciji, što je u ovom slučaju značilo puno seksa i seksepila mlade svojevoljne junakinje, plus Indijanci, mistika, i slična prirodna dešavanja u settingu brutalnog pejsaža što je meni izgledalo kao dobar kandidat za temu: kako neki Kanađani zamišljaju Raj, onaj s početka. I dan-danas mi je hladno kad se setim čitanja, a nje same se setim s vremena na vreme. Od kolonista koji su sa njom putovali u Novi Svet tog kobnog proleća i leta 1542-ge godine, najveći broj je poumirao od gladi i skorbuta, ili u sukobima sa domorocima; ona je preživela bez igde ičega. Kasnije je u Francuskoj vodila školu za devojčice. Doza ironije se može naći u tom obrtu. Knjiga je te godine dobila prestižnu Governer General Award.

Nedavno smo klinka i ja posetile AGO i Art Square Café, i u Galeriji videle puno primera kanadskog pejsaža, ali negde pri vrhu zgrade su široke sobe posvećene retrospekciji pod nazivom Black Ice: David Blackwood Prints of Newfoundland. On je iz tog kraja i artistička opsesija koja ga prati su predeli Severa i borba između ljudi i prirode, kako kažu u opisu. Gravure su jako upečatljive. Osim predela, ljudi su prikazani kroz lov na kitove, i borbu koja nigde nema znak jednakosti. To što neko preživi je svođenje na elementarne čestice, koje će već sledećeg trenutka razduvati vetar. Ako će se neko ugrejati kraj vatre pričom, neka od njih ne pravi ništa više od malo buke za svoje društvo. Jer Newfoundland i Labrador su predvorje ledenog Pakla, koliko mogu da prosudim, iako na obalama Newfoundlanda odjekuje keltska muzika kanadskih gorštaka, o kojima ostatak retko naseljene zemlje priča viceve, a oni sami retko ostaju tamo jer nema puno toga čime bi se bavili, ali se uvek sa velikom nostalgijom i ljubavlju sećaju svog kraja. Bar je tako sa potomcima evropskih naseljenika. Domoroci koji žive na obalama Labradora i drugim subarktičkim i arktičkim teritorijama Kanade se zovu Inuit. Na Inuktitut jeziku, ’inuit’ znači ’ljudi’. Ovaj naziv se odnosi na većinu domorodačkih grupa koje žive u subpolarnom i polarnom krugu Severa, uključujući Grenland, Sibir i Aljasku. Na Aljasci je nekadašnji naziv ’Eskimi’ i dalje u upotrebi iako se u Kanadi i na Grenlandu smatra uvredljivim, i odnosi se na Yupik i Inupiat ljude. U Kanadi postoje raznorodne grupe ili nacije domorodaca, što je i normalno obzirom na toliko prostranstvo, a sve i da žive u istoj ulici, svakome treba poštovati kako će sebe zvati. Pred drugim ljudima. Pred prirodom, naročito ovakvom kao što je prikazuje David Blackwood, ili onom koju je Marguerite izdržala, nazivi ne znače ništa.

Kad sam bila mala, moj stric mi je sa svojih putovanja uvek donosio poklone.  Iz Kanade je doneo suvenir inuitske lutkice tada zvane eskimska, koja je bila tamnoputa i slatka, u belom kaputiću od čoje, sa kapuljačom obrubljenom veštačkim krznom, i ja sam je gledala i gledala, i znala i tada da mi nikada neće biti napor prihvatiti ljude drugačije od mene, ali koncept života na ledu je bio van mojih sposobnosti. Sada znam bolje. Tu gde smo rođeni, ili smo pronašli mesto gde srce bolje kuca, to je ljubav koja određuje svako ljudsko biće, i ne postoji lepši izvor mitologije, ako su mitologije neophodne. Nema tu epskih borbi, odbrane ili osvajanja, niti im treba napraviti mesta, ali voleti tako nešto kao prostrano bespuće okovano ledom jer se tu stvorio i zgusnuo tvoj život, jedan život, je ljudska sposobnost koja nadmašuje sve ostale.

Mogla bih i da prećutim celu stvar

Život je neraskidivo vezan za vreme. Rekla bih. Ali mogla bih i da prećutim celu stvar.

Neobrojeno mnogo ljudi se žali da nema vremena. Možda oni pokušavaju da kažu da nemaju ni život. I have no life, ovde obično znači da je neko jadnik u mašini koja ga melje i melje ali nikako da samelje kako treba pa se on tu nešto buni i koprca povrh sveg ostalog mesa.

I have no life but I am alive. Živa, kako da ne. Ogladnim redovno, pijem vodu, sedim na šolji, uvučem se u krevet i svakog puta zahvalim Gospi što je san nephodan jer još budnog stanja bi prosto bilo nepodnošljivo. Snovi su putovanja on a budget. Tj. u njima se (o)setimo. I ne koštaju ništa. Bar se sa mnom to dešava. Ali mislim da je numbness ili otupelost dosta rašireno stanje. Ko zna koliko ljudi širom sveta tiho priželjukuje noć kada će neki drugi deo njih, onaj avanturistički, atavistički, slobodan, preuzeti volan i krenuti u ludu vožnju praznim ulicama.

Volela bih da probam. Ludu vožnju. Volela bih i da sednem na drugačiju šolju. Na primer, jednu džinovsku punu toplog čaja, i ispod me malo golica infuzija nekog finog bilja. Ne mora da bude baš džinovska, moje zapremine i obline postaju sve tanje, ili manje, i sve bez sumnje dolazi sa opisom sranje*.

Volela bih i da je plafon od tankog kartona pa da ga probijem, ali iznad nije naš komšija koji je  neprijatan uprkos vrlo prijateljskom osmehu svakog puta kad ga sretnem. Duševno nije normalan, a možda i biohemijski, ko zna. E pa kad bih probila taj karton glavom, tamo bi bilo nešto veselo, šareno, mirišljavo. Volim takve scene. Volela bih i da narastem. To bih baš volela. Jednom sam pisala i pisala, napisala baš puno, i između ostalog je tu bila jedna scena u kojoj je junakinja pri susretu sa nekim tipom koji joj je uzeo srce kao da je ono na grudima a ne unutra  počela da raste. Narasla je prilično, ali ništa sa time nije uradila, a ni ja. Hm, pa ni bradavicu niko ne može da uzme, ne razumem reference oko uzimanja/davanja srca drugima. Primanje u srce i k srcu – da, to ima smisla. Iako sve to puno miriše na besmislice. A bolje je mirisati sveže kolače. Pečenje kolača kao hobi ili terapija je verovatno vrhunska stvar.

Kad sam pre par godina uzela bila iz biblioteke knjigu David Lodge-a ‘Therapy’, nisam imala predstavu da će ona opravdati svako slovo svog naslova. Autor je jako duhovit i ovo mu je jedna od manje popularnih knjiga, ali imala je sve, apsolutno sve za jednu pravu, vrhunsku stvar. I kad samo pomislim da mi takve stvari dajemo jedni drugima – knjige. Neko bi da od toga pravi karijeru, neko misli da će dostići besmrtnost – ljudi mora da na nivou Svemira važe za šampionske budale – no, desi se da neki ljudi napišu dobre stvari i to bude odštampano pa stigne i do drugih ljudi… i tako terapije putuju među nama. Ponekad nam neko pokloni lepu knjigu. I to je jako dobra stvar.

Dakle, u knjizi ‘Therapy’ ima milion dobrih reči, rečenice nisam brojala, strana je verovatno oko tristotinak, i mnogo je dobra. U njoj takvoj, dobroj, pri kraju postoji jedan deo u kome jedna žena u svojim srednjim godinama – katolička Engleskinja – nakon što je preživela rak dojke i smrt sina, krene na hodočašće u Španiji put Santiago de Compostela, i njegove katedrale. Ona u knjizi uopšte nije bila bitan karakter, osim što je bila prva ljubav glavnog junaka koji je se u svojim kriznim godinama i ostalim problemima odjednom priseća i krene da je traži. Kad je saznao šta joj se sve dešavalo i gde je ona trenutno, nije bio lenj pa je krenuo duž hodočastvenog puta da je sretne. Ispostavlja se da je to hodočašće vrlo hip destinacija za kaleidoskop tipova u okviru jedne tako naporne životinjske vrste kao što je ljudska. Od onih u spandex-u koji trče, do biciklista sa razvijenim listovima, do onih koji se delom voze a delom hodaju, neki idu i na magarcu (u duhu Srednjeg Veka) a neki prosto hodaju, od početka do kraja. Nije ni svaki početak isti. Ima raznih tačaka, uglavnom se kreće iz Francuske i glavna ruta je proglašena za UNESCO kulturnu baštinu. U proseku je distanca oko hiljadu kilometara, i mada može da se odradi bilo kada, dobrom delu učesnika je važno stići u Kompostel u Galiciji 25. jula, na dan sveca i veliko slavlje na cilju. Junakinja ide peške celom tom dužinom, iako nije baš u dobroj fizičkoj kondiciji, ali za nju, kao i za svakoga, to je pravi način. Tu se dalje priča razvija svojim tokom, a i pred krajem je, što nije naročito bitno, ali za mene je to bilo pravo otkrovenje. Pa naravno da su hodočašća cvetala tokom istorije – hodanje je najbolja aktivnost za koju su ljudi sposobni, i najbolja terapija, i zacrtati sebi cilj – od ove tačke do one tamo – sve i da se poklapa sa nekim religioznim marketingom, je vrlo privlačno. Kao džinovska šolja čaja i plafon od kartona iznad koga je svet od kartona, ali u živim bojama, u živim bojama, u živim bojama

*uncommon word in my vocabulary. I am domesticated and accustomed to shit.