Mouthful of Dirt

I turn the hot water tap
and let it run on my fingers
They slowly turn red
Warmth and then pain climb up
synapses with uneven speed
Hardened sides of my forefinger and thumb
don’t feel anything at first
I consider thermal distribution
through a lizard’s skin
It is Monday around noon
thoughts of sex draw an invisible
crown around my head
It is my Birthday perhaps that’s why
I wish there’s something to say
about this Monday
The pain in my fingers brings
tears to my eyes, face contorts
and I pull out scolded flesh with a howl
(too loud for a superficial burn)
Immediate relief at the touch of cool
air is closest to bliss
Pain follows
Memories of sex still haunt me
Intimacy is too vulnerable
with its smells, skin imperfections
and desolate urge to touch
to be awarded to anyone with memory
I look at my senselessly hurt fingers
and remember inadequacies of the past
Impotence neatly wrapped for the Holidays
(what was I to do with it?)
Premature ejaculation Type I – never saw him again
Type II – the happiest person I know
Irritated flesh from the marathon intercourse
that ran past Boston and down towards Bible Belt
Rubbing, pinching, grunting, promises
Too many promises
Too few reasons to remember them

On this bright day in October
I am looking for a job
What would I do at a job?
Lie and cheat in small ways
about minutes of my break
or the quality of what I am selling
listen to my colleagues with my ears shut
participate in social life of the hive
and not do my share…
I can do many things once I have a job
most of them devoid of meaning
In a Meaningful Life, Life is mandatory
and looking for Meaning
is permanent employment
Most of what we do has no meaning
That is how far I’ve come
looking for a job

I put on my walking shoes
take the brown coat and brown hat
and hurry outside
I might catch the quiet period between
lunch and the end of office hours
A glass of wine in the Sun
is like a postcard from distant memories
(not mine)
Now they resemble relatives
whose open invitation to visit
has become a relic itself – I waited too long
Construction workers move like mimes
in slow strokes of timed muscle management
Yesterday they would have stopped their dance
to look at me; today they don’t
If I show them my red fingers
they might help me cross the street
and I’ll look at their muscles and jaws close up
I don’t miss sex; I miss wanting it

Everything is closed – Sunday has moved to Monday
Only churches and banks validate
the parking rules of a traditional weekend
The waitress at a patio with cold metal chairs
ignores me for fifteen minutes
I’ll go home and pick up a bottle of wine
on the way

I have a new purse
It is cheap vinyl
bought at a franchise shop run by immigrants
A Birthday present from my daughter
Her father took her to the nearest mall
led to the store with bulging purses and luggage crates
and told her to choose
He did that with best intentions
After careful and intense consideration
of practicality and style
she found one, white and blue
with buckles and many pockets
and, as she explained later longingly
it was perfect
Her father said with an air of authority
that I wouldn’t like it
and chose the one I am holding now
dreadful, dark and infinitely dull like a Black Hole
She shifted her joy from choosing to giving
and called me right away from his apartment
Her excitement played hide-and-seek of crystal music
teasing my ear
I can’t wait to see it! – I exclaimed
She couldn’t wait to see my reaction
I saw it on Sunday
Her father said that it was cheap and the receipt was inside
It could be exchanged and he’d pay the difference
to upgrade to something better
She looked at him and then at me
Back at him
At me again
Too many lessons on meaning of life
Too few reasons to forgive us

I am almost home again
The cheap wine in my hand is too obvious
Like my other employments
drinking gets me ever closer to the top of the arch
from which I can fall to pieces discretely
I turn the corner and go across the little bridge
to the cemetery
It is peaceful
save for runners whose heaving breaths
make me deliberate on a new Holiday
A Day dedicated to the Immaculate Standstill
A day we’ll take our shoes off
and count our fingers and toes
like someone unerringly did
when we were born
On our Birthdays
No posters please
and no collections for fingers and toes
A squirrel hangs upside-down on the closed water faucet
and furiously licks water drops
its hind legs crossed over the metal pipe for support
one intelligent eye attentively on me

I fall on my knees beside it
and bite a mouthful of dirt
Nausea battles fear as I taste
the dead
snaking movement of earthworms
squirrel droppings
shards of broken glass
chipped roots
and varieties of poison
Dogs piss on top
women’s high heels poke through sharply
men pound heavily with their flat feet
cars and bicycles carry a dead weight

With a mouthful of dirt
I speak for the Earth
and myself when I say:
Fuck all this!

23 mišljenja na „Mouthful of Dirt

  1. Вуфф… текст прелеп, тамносив, погађа као аперкат – не тим редоследом, већ све одједном, али ко сам ја да коментаришем? Превише је ту ствари које се дешавају, које се и свима нама дешавају, изнад свега стоји ваљда оно најбитније до чега сам у бивствовању сазнао, а то је да смо у најтежим тренуцима сами као кад смо се и родили, да ћемо сами и умрети, сасвим сами.
    Али дотакло ме нешто друго у песми, реч секс, која се на блоговима ређе помиње – поодавно сам престао да користим појам ‘вођење љубави’ зато што сам се не тако давно уверио (није касно ни када сте матори) да љубав, осим родитељске, не постоји (не верујем у ауторитете, те нема тога ко би ме уверио у супротно, али да отворимо конкурс)..
    Дакле, секс: изостанак задовољства обично нам се догађа услед предугих пауза, претераних амбиција, очекивања, нервозе. Чезнем за опуштеним тренуцима, лаганим давањем и примањем током којега се размена слузавих течности не поима као грех већ, епикурејци су давно рекли, као уживање. Такви тренуци се, пак, најбрже забораве, а то је наш једини грех – ако га, уопште, има.

  2. Reci cu Vam da je ova pesma/poema/tekst imala/o cudnu genezu. Zapisala sam bila par stvari, na srpskom, i stajale su neko vreme, znala sam da ce jednom da krene, ali ne u kom pravcu. Odnosno, ne pamtim vise, bilo je to pre mislim 3 godine, i tistilo me je puno oko toga, jer sam imala puno toga da kazem, bas kako kazete, puno se toga desava u tekstu a sve su to stvari koje se desavaju svima. I onda sam procitala negde da postoji literarni konkurs sirom Kanade u kategorijama poezija, short fiction & short personal essay. I ja resim na napisem tu moju gomilu materijala na engleskom. To mi se retko desava – da promenim kurs i predjem na drugi jezik. Ili je ovako ili onako. Ne verujem da bih ovo bolje napisala na sprskom. Uradila sam pravu stvar.
    A na konkurs sam je poslala zbog nagrade. Prva nagrada je bila $6,000. Trebale su mi pare, a i da nisu, ne bi skodilo. Cak mislim da je taj motiv novcane nagrade bas u pravom duhu celog ovog teksta.
    Nije usao ni u uzi izbor. Svi smo mi pomalo ludi, zar ne?

    Puno razmiljam na temu smrti i inace, a bas intenzivno poslednjih dana, ali nemam vremena a stresa i previse, pa ne stizem da napisem nesto, a i to nesto bi trebalo da bude smisleno. Jedino mogu da Vam kazem da sam zakljucila da o smrti nista ne znamo. O drugim stvarima mozda ponesto, ali o smrti bas nista.

    Sto se tice seksa, ja ga tako zovem vec dugo. Tako ga zovem i kad pricam o njemu sa klinkom. Prosto stvari treba zvati pravim imenom. A to ime nije ni dobro ni lose, prosto se tako zove. O ljubavi nisam ekspert, ali ne slazem se sa Vama da je nema osim roditeljske. Imamo neki bioloski imperativ da se vezujemo, to nas odrzava normalnim, and love is the answer for that. To sto sve pokvarimo…sta ja znam. Kod seksa ima previse foliranja, kod ljubavi premalo razumevanja i stvarnog truda. I kod jednog i kod drugog previse lazi na nivou drustva i civilizacije, ali drustvo i civilizacija i inace lazu nonstop, oko svega. I zao mi je zbog toga. Jer intimnosti su jako vazne. Usamljenost u svemiru nije nista prema osobi gladnoj intime i ljudske topline. Zatrpati takvu jednu potrebu gomilom djubreta je zlocin protiv fundamentalne ljudskosti. U ime religije, kulture, plemena ili nekog drugog shita.

  3. Мислим да сте урадили праву ствар тиме што сте овај текст послали на конкурс за новчану награду, Ивана, још важније је то да сте га сачували – али не чуди ме што ЊВ Случај није дозволио и да освојите новац: некако, ваљда, награда следи када јој се најмање надамо, мени се нешто слично десило (без новца, али као да га је било) када сам једну причицу онако из рукава срочио и из така је објавио ‘Београдски гимназијалац’ давне ’68-ме. Каква НИН-ова награда!
    Гледе приче о љубави, ја ћу остати при своме, макар на причи о љубави почивала читава литература и добар део музике и филма. Вероватно нема особе која није жељна разумевања, топлине, укључујући оне који тога нису ни свесни; једино, пак, што траје од љубави јесте она којом нас деца погледају и обасјају касније кад одрасту (да појасним: раније сам, помало цинично, говорио да нас клинци, док расту, гледају као кинту и кашику 🙂

  4. Lepa prica, taj Vas Gimnazijalac. Verujte, meni je bilo najvise do nagrade. A pobednike su, mislim, slikali, pa ih terali da pricaju na radiju (kanadska drzavna radio i Tv mreza je bila organizator, a pare je dala jedna od glavnih banaka), pa su verovatno morali kroz jos more poziranja i pretvaranja da prolaze – zaradi se ta nagrada na kraju. Moj sistem je bio daleko cistiji. Njima slava, a meni nagrada 🙂

    Pa znate, sa klincima naucimo da nismo ni toliko pametni, ni tako mocni, ne moramo da budemo ni lepi, a ni najbolji u firmi – oni nas svejedno vole. Nije to mala nagrada za toliku kintu i nebrojene kasike 🙂
    Sa drugim ljubavima je vec teze. I okay je dici ruke. Ili prosto obrisati i reci da ne vazi. Meni ne smeta. Svako se snalazi kako ume, sto zaista nije lako bilo kojim danom.

    I jos, da Vam kazem da nisam isla da gledam, i slusam, Marissu. Previse komplikovano, kao iz ovog teksta. A komplikovano nikad nije vredno, je moja filozofija. Ali andam se da ce biti i drugih prilika.

    Lep pozdrav i Vama,

  5. На одмору сам после дууго година, па се само надам да Вас не гушим – али то са ‘бгд гимназијалцем’ је стварно била нека врста борбе за голи опстанак у новом свету: у Београд сам дошао ноћним возом и отац ме сачекао 6.септембра ’68-ме, одвео уз Каменичку улицу и оставио у дворишту тадашње Друге бгд гимназије (сада Филолошка). Гајио сам, као јадну самоодбрану, само имиџ Џ.Дина (кожна јакна и фармерке) док су сви остали прваци носили џемпере и шивене панталоне са манжетнама.
    После свега пар месеци истрчала је из мене та причица (назвао сам је ‘Прашњави живот’) и послао сам је директно уредништву – неко се тамо преварио, те су је објавили, на згражавање моје разредне (јао, Горане, ви сте то послали мимо секције!). Елем, тада и никада после имао сам својих, буквалних 5’славе. Све потоње саставе сам слао сходно правилима, никада ништа није објављено.
    А овде се радило о тренутној инспирацији клинца, 14-годишњег, обузетог ратним романима Хемингвеја, Џ.Џонса и Џ.Дос Пасоса, умешано са елементима тада тек актуелних шпагети вестерна (наравно, млађани Клинт Иствуд 🙂
    Казна за самостални наступ је уследила накнадно; у току су били протести против вијетнамског рата, лако је било добити 5 на писменом али сам зато до краја морао пред разредом читати своје саставе о њему али и о томе како треба оправдати своје постојање под звездама 😦

  6. To su bila uzbudljiva vremena – ’68-ma. Jedina iz nedavne proslosti da su postala legendarna. Ostatak je cisti shit, kako se ispostavilo. Lepo je kad te price i pricice imaju svoj nastanak u dubokim previranjima, pa makar i samo unutar jednog gimnazijalca. Apsolutno Vam verujem da je taj ‘gimnazijalac’ bio vrhunska stvar. Pa i da ste objavljivali kasnije, verovatno se ne bi moglo porediti sa tim iskustvom.
    Simpaticno bas, sa imidzom i svime skupa. To sto se razredna drzala pravila mozda i nije bilo tako lose. Moja razumevanje pravila je da su uglavnom losa, ali je daleko gore bez njih. Kako rekoh, cisti shit.

    Cudno, zar ne, kako su nas oduvek bolele sve brige sveta. Tamo, i ovde, svuda isto. Svi brinu za svet. I nista. Ili jos gore od nista. Kao da ce to zalaganje mladih ljudi, uvucenih u celu stvar prevarom, oprati, ili bar sakriti nesto od prevare i prljavstine. Mislim, jasno je da mladost mora na nesto da se potrosi, ali moglo bi to bolje, u tome je problem. I to svi znaju. I opet nista. Ah!

    Godine neodmora? Ne valja. Uzivajte, ne radite nista, a ovde pisite koliko Vam je volja. Ja imam dosta posla – previse – ali nadam se da cu nesto od napetosti iz glave izbaciti kroz tekstove, pa kad stignem. A sad cekam tipa iz…ubih se ovde, i ne znam kako kazemo na sprskom ove firme kao UPS, Fedex i sl? Uh! Dakle, nakon sto on odnese ovo sto ceka, ja cu napolje u jednu setnju. Pa posle toga opet posao.

    Lep pozdrav,

  7. Пошто му дођем нека главна фаца у робно-царинском сектору овдашњег аеропорта, требало би бар на то да умем да одговорим: ми их зовемо курири – TNT, DHL, Fedex (а моји сарадници сваки час у дневној статистици UPS упишу као JUPS 🙂
    А Вама сретан рад!

  8. Jeste, jeste, kuriri. Pa i ovde se isto zovu – couriers. Evo, sad sam ga ispratila i idem malo napolje. Procistice mi se glava.
    JUPS, kazete. Bas me je nasmejalo! 🙂

  9. ЈУПС, а како би другачије 🙂 Као млади референти у тада великој спољнотрговинској фирми смо имали доста забавних ситуација са шефом који се са енглеским жуту муку мучио, посебно са словом и гласом U: urgent се по њему изговарало Арџент, until је пак било ЈУНтил, чак би нас исправљао 🙂 А циркуларна шала, додуше не његова, била је:’донесите ми ону Инвоисову фактуру, па да пошаљемо хитан телекс на Мр. Бест Регардс-а..
    Мислим да нисте превише изгубили неодласком на Марисин концерт, мада ја и не знам како она звучи уживо; њена 3 диска до којих сам дошао случајном препоруком су чудни – музика, сама за себе је већ виђено, текстови су за мој укус превише окренути смрти о којој, како лепо рекосте, не знамо ништа; верујем да је до аранжмана и заиста финог свирања гитаре, просто вас обузме то њено извођење, посебно у неким расположењима.
    За тзв. шездесетосмашку ‘револуцију’ сам био премлад, што се музике тиче тада сам био веома обузет џезом, а касније покушао да надокнадим сакупљањем рокенрола из периода ’68-70, времена гитарских хероја. У сваком случају било је време наде и промена које се и јесу десиле у главама људи; сада ће 40 година од Вудстока – страшно! 🙂 😦

  10. Belezite li Vi sve ovo, Mr. Pun Prica? 🙂
    I ne mislim samo na sastave koje editori retko kada i citaju, nego bas na ove VASE price, anegdote i tok jednog zivota i njegove svesti? Samo od ovoga sto ste ovde ostavili bi se vec nakupilo… Imate vec jednog citaoca, imajte to na umu 🙂

    Sto se Marisse tice, a i inace, nastupi uzivo su posebna stvar, kompletno posebna stvar. I zaista fantasticno iskustvo. Cak i u zanru koji ne volim narocito, uzivo to ume da bude tako fenomenalno, pa bih samo zbog toga otisla da je vidim da sam mogla. I te nastupe volim u (relativno) malim klubovima. Koncertne dvorane su sjajne, ali nije to to. Ja ovde imam moje omiljeno mesto, gde uglavnom nastupaju ‘world music’ bands, i svakakave sam muzicare tu videla, i verujte, svaki nastup je bio pravi dozivljaj. Vrlo sam malo izlazila ove zime, i Marissa bi mi bila dobar podsticaj. A taj El Mocambo je bas rupa, legendarna rupa. Kad pomislim da sam uvek mislila kako muzicki snobovi govore o tome kako su mali klubovi prava mesta za svirku, kad tamo – jesu stvarno 🙂

    Da, jasno mi je da ste bili premladi za te godine previranja, ali dovoljno veliki da budete svedok nas voj nacin, uzmete nesto, i bar kazete – I was there.
    Ne mogu da kazem da me je Woodstock sa onom prljavstinom i masom ljudi ikada nesto privlacio, ali bilo je necega magicnog (a da nisu narkotici) u tom periodu kad su stvarno pomislili da ce napraviti kulturnu revoluciju, kompletno drugaciju od kineske, recimo, a i americke, ili bilo koje druge. Motivi su bili pravi. Oni su, izgleda, bar ovde, zaista osetili optimizam. Mozda je tako bilo kod nas posle rata, kad su sahranili mrtve. Ne znam. I onda su ovde ubili Martin Luther Kinga, pa Roberta Kennedy-ja…droge su se pridruzile drugim velikim biznisima – i to je izgleda bilo to.

    Pocela sam da pratim jednu fantasticnu seriju, imali su vec dve sezone ovde – Mad Men. O reklamnom biznisu u Njujorku pocetkom ’60-tih. Skripte su apsolutno fantasticne, i gluma isto tako, ilustracija jednog vremena, bar meni, autenticna… i verujte, posmatranjem jedne nedavne proslosti, koja je prakticno preteca ovoga, vrlo zanimljive tokove misli podstice. ne pamtim da sam ikada gledala tako dobar Tv serijal (iako ih ne gledam puno ili uopste) ali ovo je za mene bilo otkrovenje. Poprilicno zastrasujuce. I jako dobro.

    Moram da trcim sada.
    Lep pozdrav,

  11. Не бележим, драга Ивана, једноставно сам се (од момента када сте ми као гост на оном Черовом блогу дали адресу свог блога) овде осетио, треба ли уопште рећи, веома добро. Немам ја неки свој блог, ваљда сам исувише недоследан и тако.. Али отуда и моја честа питања Вама у смислу да ли су коментари предугачки, ја никако не бих да досађујем – а зна се она стара да је лако гостима..
    Једноставно живим, истовремено, садашњост и прошлост (њене лепше делове), те исплива понешто. Плашим се само понављања, то буде досадно, наравно – припазићу некако на то, пошто су све наше приче ограничене, а ја не бих овде да измишљам..
    Серија коју поменусте – проверићу, пошто ретко гледам ТВ, али пред касна заспивања ухватих пар одломака на кабловској који ми личе на то: главни лик је, изгледа, узео идентитет свог поручника који гине у Кореји. Подсетило ме на јако добар, стари филм ‘Човек у сивом фланелском оделу’. А овде још нико није сахранио мртве, ни своје ни туђе

  12. Komentari nisu predugacki, jos jednom i da zavrsimo sa time, vazi? Nisu ni komentari nego razgovori. A to, znate i sami, nije mala stvar u svetu gde se svi deru na sav glas.
    Nisam mislila da Vas dovedem u situaciju preispitivanja sebe onim o zapisivanju prica (ali Vam novi nadimak apsolutno pristaje), vec mi se ucinilo da posto one tako finim, prirodnim ritmom izlaze, mozda ih zapisete. Jer lepe su, i tuzne, pa i smesne, i pune detalja. Ali ako nece da se zapisu sada, zapisace se kad im naidje pravi trenutak. Vazno je da su tu.

    Jeste, to ja ta serija. Verujte, mene je tesko impresionirati, a ovi ljudi su to postigli. Nema ni trenutka komedije u njoj, inace bih mogla da je zovem vrhunskom satirom, ali ne, oni nisu hteli da se ista izvuce na komicni faktor (ako mogu da im citam motive). Brutalno je, a bez psovki, nasilja ili bilo cega osim dobrog starog americkog nacina. Ni to nije sve. Detalji opste kulturne slike, scene bez puno reci, pokreti…svaka im cast, zaista. Vec nekoliko godina ovde pricaju da televizija dozivljava pravu renesansu, i to pripisuju HBO kanalu (ovu seriju je HBO odbio, i postavio ih je neki opskurni kanal). Ne znam, mozda je tako, ali ovde su me zgrabili.

    portose, hvala. Secas se kako si se negde prosle godine pitao zasto kod mene nema puno komentara kad tekstovi otvaraju bezbroj tema? Ja sam se setila pre neki dan. Mislim da se ljudima uglavnom nije pricalo sa mnom. Sto je okay, naravno, ali bi bilo neko objasnjenje. I ti si povremeno pricao sa mnom. Ima ovaj Internet dobrih strana 🙂

    Lep pozdrav obojici,

  13. Naravno da internet ima dobrih strana. 🙂
    Dvoje su se tako i smuvali (jel ti poznata ta reklama?).
    Jebemliga, nije lako dati generalno objasnjenje zasto nekad nema price (ili zasto je nekad ima previse), a mene je zaista rastuzivalo, kada sam otkrio tvoj blog, sto nije bilo reakcija ni priblizno meri koje tvoje pisanje i teme kojima se bavis zasluzuju.
    Ono sto me raduje je da vidim da se to promenilo. I bas to, sve je vise razgovora, a ne samo iznosenja stavova. Lepo je.

  14. Pa, zlatnih devedesetih, u Srbiji je u jednom periodu stelevizija vrseno zestoko bombardovanje reklamama za nekakve pricaonice (servisi koji bi spajali ljude zeljne price preko mobilnih telefona). I sem vec legendarne istine „Pali, brate, narodnjaci su zakon!“ koriscena je i ta (bez i koje sam nepazljivo dodao u proslom komentaru). Naime, na kraju jedne od tih reklama, privlacna devojka bi u poverenju saopstila gledaocu vazno obavestenje: „Dvoje su se tako smuvali“

  15. Reklama moze da se gleda sa stanovista humora, ili kao kitsch, ali u 90-im da televizija reklamira pricaonice…pa to je kao da su 40-ih reklamirali u Spaniji, na primer, jutarnju fiskulturu – u zdravom telu zdrav duh. Kakav apsurd. Dok je profita da vodi ljude, nece smak sveta.

    Nadam se da ce neko jednom, ili vec jeste, da napise knjigu – debelu ili tanku, ali bolje debelu – posvecenu obicnim ljudima i obicnim situacijama iz tih godina. Ne kako su se mucili, ni kako je bilo tesko, vec sakupljene anegdote iz razlicitih zivota o tome kako su se ljudi smejali, voleli, istezali vratove da vide buducnost, i padali mrtvi umorni u svoje obicne krevete svake noci. Godinama. Omaz ljudima koji su preziveli. Takva jedna knjiga ce morati da voli ljude o kojima ce pisati. Mislim da ste zasluzili. Uh, jutros sam sva inspirisana za razne stvari.

  16. Kada mi je to ta riba prvi put saopstila u poverenju, ja sam crko od smeha (iako sigurno cilj nije bio da se nasmejemo vec zgrabimo mobilni i…), nije me u tome sprecio mrak koji su takve reklame dodatno sirile na onaj postojeci. Mada, sve bija to poapsio. 🙂

    Baci pogled na poslednju reklamu koja mi se vrlo dopala:

    Da, takve knjige su potrebne.

    Neka si. 🙂

  17. Slazem se, a sad si me podsetila na, najverovatnije, najbolju pricu (po misljenju nekih ljudi izrazenom u privatnim razgovorima, a i sam sam saglasan) koju sam napisao, negde na pocetku blogerske karijere (na drugom portalu), i koju izgleda jedinu nisam svukao na hard pre nego cu sve to pobrisati sneta, i za tim zalim. Sposobnost smejanja je tada mom drugaru i meni jednu vrlo neprijatnu situaciju pretvorila u jedno veoma lepo iskustvo, u nesto cega se sradoscu secam.
    Zaista je dar, nema greske. Valja to cuvati i razvijati.

  18. Steta je za tu pricu, ali vazno je secati se takvih stvari. Cak sam bas pomislila i sama kako se secam smeha. I samo secanje ima pozitivnog efekta. Kao da se setis kako je to bilo kad smo bili deca. Prava milina. Rusi sve prepreke.
    Ja obicno pokusam da zasmejem moju klinku kad se nesto snuzdi, ili sam i ja odgovorna za takvo njeno raspolozenje. Ona se ljuti sto joj prekidam bes (a ako iko zna o besu to sam ja) ali kad krene onaj osmeh, pa se rasiri… Lepo je gledati i druge kad se smeju, a tek decu…
    Zivotna radost. Nisu potrebna objasnjenja.

  19. Bes? Nekako ti verujem da si znalac, nebse ja kacio stobom kad si besna. 🙂
    Rastes u mojim ocima zbog takvog odnosa prema detetu, oma da ti kazem.
    Nije nam ni za zameriti sto volimo koju da kazemo o tome, al u pravu si, nisu potrebna.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili: logo

Komentarišet koristeći svoj nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s