Stolicu za jedan početak

U kafeteriji se uvek nađu u isto vreme. Redovi stolova i redovi stolica, samo sa jedne strane. Ako neko baš želi, može da okrene stolicu, i leđa TV monitoru na zidu. Dešava se, ali ne često – ljudi se drže nametnutog reda. Ona ima svoj red i stolicu. On je prvo sedeo u redu iza, više s desna. Zatim su počeli da pričaju, tako sa daljine. Ona bi se poluokrenula, on je gledao napred. Pričali su o nečemu što nisam razumela. Jezik je jedan od istočnih, sa potkontinenta. Zatim se on premestio bliže, i dalje u redu iza. Sada je njen poluokret dobio još četvrtinu okreta. Videlo se da joj to odgovara. Kad se razgovor završi, ona može da se vrati svom pravcu gledanja napred. Može da se okrene i pre nego što se razgovor završi. Iako je on bio taj koji se premeštao stolicu po stolicu bliže, oboje su imali držanje dostojanstva. Oboje su u braku. Istih godina, slično atraktivni, možda im i supružnici liče. U godinama su kad su njihovi vršnjaci u njihovoj kulturi svi u brakovima, uglavnom unapred uređenim. Možda nema izuzetaka. Oni su svi ponosni na tu tradiciju, kao i na druge. Pravo je čudo psihologija imigranata, koji su pobegli iz svojih zemalja da bi o njima pričali sve najbolje. Danas nema više prisilnih brakova, možda ih nikada nije bilo. Kome verovati, zašto upšte pitati, oni svi deluju srećno. Da bi se čuli sa te distance od nekoliko metara, pričaju glasno. I pričaju dugo, bar deset minuta od mojih petnaest za pauzu, nekad i celih 15. Oni uvek ostanu duže.

Zatim sam ih videla da sede u istom redu. Ona uvek na istom mestu, on kraj nje. Razdvaja ih jedna stolica. Ona nije tu zbog posmatrača, ili ne najpre. Stolica je među njima iz respekta. Prema njihovim brakovima, prema tradiciji. Važno im je da ne sede skupa. To govori o njima, i za njih. I ne znaju koliko.

Advertisements

Na dnu

Vilijam Krem je bio svedok, i revolucionar, i tokom života od 101 godine – koji još uvek traje – još jedan primer neverovatnih likova kojima je obilovao 20. vek od kojih su neki pretekli i u početak ovog. Van izvesnih krugova, o njima se malo zna. O svima drugima, ako je suditi po članstvu Facebook-a na primer, praktično sve.

Rođen 1913. u Torontu, sin rusko-ukrajinskih imigranata, već 1929. našao se par ulica od Vol Strita. Prodavao je kape, dok je svet svuda oko njega propadao. A tamo je došao iz Čikaga, gde su ga roditelji poslali da studira violinu. Nedugo zatim, krenuo je da čita Marksa, Lenjina i Trockog. Trocki mu se najviše dopao. Pun žara, organizuje omladinske radikalne grupe u Torontu. A kad se našao u Evropi 1936. krenuo je put Španije, da ‘prisustvuje revoluciji na ulicama’. Prelazak preko Pirineja je bio upečatljiv ne samo zbog predela – preko glave su preletali nemački bombarderi na putu ka jugu. U Barseloni je upoznao Džordža Orvela, koji se isto tu našao da bi podržao Trockiste. Između Nacista i Staljinista, oni su se držali po strani. Ne dugo. Odbio je bio da se pridruži drugim kanadskim volonterima u Internacionalnim Brigadama, ubeđen da bi mu to bio kraj – niko nije mirisao Trockiste. Uhapšen je kad su Staljinosti rešili da ih počiste. Posle više meseci u zatvoru, štrajk glađu ga dovodi u bolnicu i komunisti ga puštaju, jer su u tom trenutku imali veće probleme. Preko Francuske vraća se u Toronto, gde priča o iskustvima u Španiji, ali retko ko je bio zainteresovan. Velika Depresija se konačno bližila kraju, i Kanađani su bili gladni lepših priča. On kreće put Meksika. Jednom tamo, nije mogao da se vrati i pridruži Kanađanima u borbi protiv fašizma (Kanada je objavila rat Nemačkoj 10. septembra 1939.) jer mu Amerikanci nisu dopustili prelaz preko njihove teritorije sa političkom reputacijom koju je već stvorio. I tako ostaje u Meksiku. Nakon ubistva Trockog stoji na straži na njegovom pogrebu.  Uskoro zatim dobija posao kao korespondent za ‘Time Magazin’ i piše o revolucijama koje su izbijale po Latinskoj Americi. Upiranje prstom u američku upletenost u pučeve raznih vrsta (kojima će slediti masovni uvoz preživelih nacista) posle rata dovodi do gubljenja posla i on se vraća kući. Okreće se biznisu i gradnji. Osniva firmu koju će koju deceniju kasnije ostaviti svojim sinovima, Adamu i Džonatanu, a on se kao živahni penzioner baca na ekonomiju. Osniva društva, piše knjige, i proziva državu… i tako sve do pre koju godinu, a možda i danas.

Braća Krem su vlasnici zgrade u kojoj je i stan u kome stanujem – celog kompleksa od pet velikih zgrada, i brojnih drugih. Zgrada je u lepom kraju, iz stana se pruža prekrasan pogled na grad, i nema buba. Grejanje je uvek okrenuto na ‘hladno’ i stan opisuje standard svih stanova otkad je stanodavaca i rentera – leti je vruće i zimi hladno. Pola moje plate ode na stanarinu. Jedan od razloga da imam i onaj drugi posao, a povremeno i treći.

Vilijamova unuka, Rejčel, je mlada devojka zanesenjak operom. Gledala baš juče predstavu koju je njena trupa postavila – lepo je bilo, pomalo nespretno ali puno elana i šarma. Videla da jedan od donora otac, Džonatan. Zanimljive su te porodične veze, kontinuitet, razmišljala sedeći u gledalištu, slučajni prolaznik zapetljan u toj gustoj mreži. Sledećeg dana pročitala o Vilijamu. Revolucionari dolaze i prolaze. Revolucije propadaju. Samo na proleterijat se može računati da će uvek biti na istom mestu.

Stvari koje ne znamo o sebi

Tokom prve dve nedelje nakon što je klinka otišla uspešno sam stvorila novu rutinu. Nova rutina je puno ličila na staru: na poslu 45 sati nedeljno u proseku; po dva sata dnevno potroše se na odlazak do posla i povratak kući; namirnice, priprema i čišćenje nakon obroka; obaveze oko Flojda; gledanje starih filmova i serijala na Youtube-u… Sve to sam radila i ranije, u isto vreme i po sličnom rasporedu, ali su se obroci i namirnice smanjili i vreme sa starim filmovima produžilo. Iako klinka često nije bila kod kuće, trudila sam se bila oko domaćinstva u okviru svojih limitiranih domaćinskih sposobnosti. Sada kad više ne moram, domaćinstvo ne izgleda loše sve dok se ne zagleda izbliza.

Prvo sam prihvatila da ne moram da žurim kući nakon posla. Kao sledeći korak – odmah, već prvog dana – počela sam da izlazim na pretposlednjoj stanici metroa i hodam do kuće. To nije uzbudljiva šetnja ali lepim danom, nizbrdo i sa toplim suncem na zapadu, tih 20-30 minuta dobrim ritmom koraka su lagan, bezbolan prelaz iz jedne realnosti u drugu. Oslobodim se misli o poslu u hodu i svest da je prijatno veče preda mnom bez ikakvih obaveza je vrlo zavodljiva slika. Stignem kući vrlo dobro raspoložena. Flojd me sapliće, gladan, željan pažnje; ja ga pažljivo preskačem, skinem cipele, mantil, operem ruke i pokušam da izmaknem debelom mačku punom olinjale dlake koja se lepi za nogavice pantalona. Zatim ga nahranim. On malo pojede i krene da zavija, zverski tužno, pravi bluz, ali ja sam gluva za jade usamljenog mačka vrlo udobno zamotana u dobro raspoloženje. Usamljena i sam i ja, Flojd, ali ne zavijam, čak nije uopšte strašno, podelim nešto mudrosti i ignorišem ga. Pojedem nešto jednostavno i dobro, popijem čašu vina, pročitam ponešto, pogledam ponešto, i veče se završi. Držim se uobičajenog vremena za spavanje jer je dobra rutina osnova dobrog života, je moto o kome sam čula još davno.

Dve nedelje su prošle sa novom rutinom. Ovo mi neočekivano dobro ide, razmišljala sam. Zatim se pojavio problem: ne mogu da spavam. Kao neko ko je praktično otkad se klinka rodila pa do nedavno prolazio kroz različite inkarnacije insomnije, takav problem nije mogao proći nezapaženo. Kad se i druge noći desilo da se probudim u 3, sa osećajem da sam prethodnih nekoliko sati provela u polusnu a ostatak do jutra ni oka sklopila, alarmirani sistem odbrane dobre nove rutine je krenuo da zavija, i od spavanja ništa.

Prvo sam razmotrila ovo, zatim ono, setila se i primera, pa opet sve razmotrila iznova. Izveštaj je bio sažet: ne mogu da se umorim.

Da nije bilo šokantno bilo bi smešno. Ja, koja sam godine provela do grla u umoru, na ivici iscrpljenosti i nervnih lomova, koju je sve bolelo od svetskih do ličnih bolova i nepravdi, ja, koja sam podigla dete i u procesu potrošila sve što sam imala, ja

Odbacila sam izveštaj i krenula iznova u analizu. Novi rezultati nisu bili ništa bolji. Zatim sam jedne večeri priznala sopstvenu krivicu u problemu – stvarno nisam umorna. Znam, posle toliko sati na poslu, posle ove godine, posle svega… ja nisam umorna.

Sledećeg dana izašla sam na stanici pre pretposlednje i hodala do kuće. To je dodalo bar još jedan kilometar, računala sam. Nisam bila umorna.

Dan nakon toga izašla na stanici pre prepretposlednje i hodala do kuće. Na Google mapi proverila kolika je to distanca – 3,4km. Bila vrlo zadovoljna sobom. Ne i umorna. Setila se zatim stepenica i pokojnog Mr. Murdoch-a. Izašla na stepenište, sišla do 7. sprata i ustrčala do 14. Zadihana, ali ne i umorna.

U subotu krenula od kuće da obavim nešto i rešila da hodam do cilja. Google je rekao: 6km. Bolele su me malo noge, i leđa. Ali nisam bila umorna. Vratila se na stepenice. Šest kilometara i šest spratova (nemamo 13.) i ja nisam umorna.

Kako je ovo moguće, pitam se iz dana u dan. Da li to znači da su Godine Umora bile samo posledica stresa i brige? Da li to znači da sada kad sam dobila mali predah upoznajem po prvi put život kakav jeste – običan, bez većih problema i trzavica, sama definicija dobrog života? Da li to dalje znači da sam sve prethodne probleme pa i umor stvorila sama? Da li to znači da nikad više neću moći da spavam? Da ništa ne znam? Da…

Pitanje za pitanjem, cela kolona pitanja. Samo pogled na takvu kolonu bi me bacio u očaj u ne tako davnoj prošlosti. Ne i sada. Ne baca me ni u očaj, ni u umor, uostalom nemam vremena za takve gluposti. Ja imam realan problem: ne mogu da se umorim.

Joy. Loss

Čekam lift u subotu. Koja je to razlika, čekati lift radnim danom ili subotom. Won’t you come back, you make me happy… pevušim, i vrata se otvore. Unutra je Džoj. Ona živi na našem spratu, ali je poslednjih desetak minuta provela u vožnji liftom. Objasnila je kako je jedna vožnja prerasla u još jednu…  – pa to je pola dana! komentarišem. Smejemo se, u običnoj, lagodnoj subotnjoj konverzaciji.

Izlazimo u prizemlju. Džoj je dosta i lifta i unutrašnje strane ovog dana, ona mora da izađe malo na vazduh. Napolju je hladan septembarski dan, ali nije zima, slažemo se obe. Ovo je jesen, i za nju je rezervisana univerzalna ljubav, sva koja je zaostala nakon kratkog porhladnog leta. Hoda sporo ka susednoj zgradi i radnjici koja je tamo zgodno locirana. Između 8 i 22 svakog dana moguće je naći dobar deo neophodnih namirnica i predmeta a za obično postojanje, što je ne mala pogodnost. Ići ću sa Vama sporo, obavestila sam je. Obe se smejemo. Viđa me godinama u brzom hodu, mom normalnom stanju. Džoj je sigurno i sama nekada žurila. Približava se 80. godini postojanja, i već godinama hoda uprkos. Artritisu, reumatizmu, degeneracijama tkiva raznoraznih. Čak je neophodno da hoda, i kad boli, i kad jedva ustane. Mora se, je lekcija koju je Džoj naučila, i koju ne vredi gurati drugima.

Da li znaš onog mladog muškarca na 17. spratu, Ien Mekfersona? pita me iznenada. Ne po imenu, odgovoram, i pitam se kako mi je mladi muškarac promakao; koliko ih to ima u zgradi, pokušavam da brojim… Ubio se pre dva dana, kaže Džoj i nastavlja svoj mukotrpni spori hod. Ja sam zastala. Kako je to moguće, je prva misao. Ovde, u ovoj zgradi, svega koji metar iznad mog plafona… Očajanje bez određenog imena me zalije, i ja ispružim korak. Oh my God, je sve što kažem, kao što svi ovde govore; to je naša univerzalna kanadska izjava užasa, očaja, šoka…jednako tipična kao i kratka leta.

Mora da si ga videla, uvek je nosio knjigu u ruci, nastavlja Džoj. I ja se setim njega. Nisam ga nikad videla sa knjigom u ruci, ali ostavio je utisak na mene i zapamtila sam ga. Rekao je bio jednom nešto, lepo, neobično i neočekivano, i kasnije, kad sam malo razmislila, priznala sam bila sebi da bih volela da ga upoznam. Ali retko sam ga kada sretala, i kako se ljudi upoznaju ovih dana. Sećam se da smo jednom ovog leta klinka i ja ušle u lift i on je odmah krenuo da ćaska sa njom o njenom poslu u Kensington Marketu, i to je bilo vrlo simpatično – ona je pričala kao velika i ja nisam učestvovala, oni su već započeli bili taj razgovor prethodno, u jednoj od kratkih vožnji liftom.

Mislim da znam ko je, rekla sam. Izgledao je literarno. Da, da, odgovorila je Džoj, njeno koleno i kuk diktiraju ritam koraka, ali gubitak Iena čini sve težim tog dana. Nije bio mlad. Ali Džoj je stara, i dobar broj relativnosti se postavi na pravo mesto iz te perspektive. Divan čovek, nastavlja. Baš prošle nedelje je ostavio gomilu knjiga u prizemlju, i ja sam uzela par. Možda razmišlja o tome da je to bio gest koji kaže ‘zbogom’ a ona ga nije prepoznala. Ja ne znam šta ću sa sobom, sa rukama, nogama… Džoj skreće i polako silazi niz stepenice ka radnjici, ja nastavljam dalje ulicom. Šta ga je nagnalo, čujem je kako priča sa sobom, rezignirano, tužno.

Gubitak Iena koji sam ja ponela je teži nego što bi se očekivalo. Užas kao reakcija na vest se ne razblažuje. Ovo je prvi put da sam čula kako se zove. Volela bih da sam ga upoznala, je jedina misao koju imam. Možda bi sve bilo drugačije; možda ne bi. Ali bi, znam da bi. Ko je još odoleo toplom talasu s juga u ovim hladnim uslovima? Prohladni jesenji dan, doručkovala sam komad tosta i džem od kajsije sa šoljom toplog mleka. Možda bi i on voleo da me je upoznao. Sâm na 17. spratu, šta je imao da izgubi. Neoprostivo, Ien, neoprostivo je ne probati sve. Ne osloboditi se knjiga i planirati svoj exit, vec progovoriti sa slučajnim saputnicima u liftu, o temama širim od vremena. On jeste, prisećam se, ali da li sam ja? Oh, Ien, Ivana, prekasno je.

U povratku iznenada pružim sebi i sudbini šansu da sam pogrešila. Šta ako naiđe ovim putem sada i ja shvatim da on nije nesrećni Ien Mekferson? Da li bih mu prišla, zgrabila ruku i protresla je svom silom i izbrbljala nešto o tome da sam ga pobrkala sa nekim za koga sam danas čula da je umro, i da mi je tako drago da to nije on, neopisivo drago? Bih. Bih!

Ali ne silazi ulicom u mom pravcu. Kad sam ga poslednji put videla, pokušavam da se setim – pre dve-tri nedelje? Kod kuće ukucam ime, Toronto i suicid u Google. Nema vesti o Ienu. Osim duge liste imenjaka u čije mi se živote ne ulazi. Ako nisam ušla u njegov, kao dobar sagovornik, ne više, ali dobar sagovornik – to mogu. Flojd je gladan, klinka će zvati za koji minut, ja sam izgubila nešto veliko i važno danas. I am so sorry.

A Message to Joe

Not to worry.
I am OK, living the simple life.
I don’t mind it at all.
It is a step in slo mo where I watch myself
and nothing happens
yet it is life.
And life is always full.

If you are at home,
I have some of that amazing bread
I attempted to describe the other day.
Just knock on the door,
let me know if you’d like some.

Razgovor bez koga se nije moglo

Promena je stigla i izbacila klinku iz kuće. Odnosno, prvo je klinka ušla u automobil (sličan pomalo betmobilu) pun do vrha stvarima koje joj uglavnom neće trebati, i posle vožnje od par sati pristigla na destinaciju svog novog početka, što nije bilo ni romantično ni sinematično, najviše je bolelo svakoga ko je bio blizu, i svi učesnici su se razišli posle nekoliko sati i dalje puni suza, osetljivi na sve, najviše na promene. Kad se posle takvog dana vratite kući, videti Promenu koja se uselila bez ičije pomoći i odomaćila bi srozalo i puno otpornije tipove. Flojd joj ne veruje i mjauče  često kao opsednut, ja uočavam da nemam sluha tj. ne čujem ništa jasno, vidik je prilično zamagljen i jedino što se jasno vidi je da koračam istim stazama već godinama, ne moram ni da gledam kuda idem, i sada kad nastavim istim putevima jer niti gledam niti vidim, oni odjednom više nisu isti. Svetlost, i ona se odselila.

Razumem da je ovo jedna od onih tačaka koje izgledaju puno drugačije kad se do nje stigne, iako je iz daleka obećavala. Ne pamtim šta je obećavala, sada kad je gledam izbliza tj. stojim na njoj. No standing, kažu ovde znaci upozorenja za automobile, majke i ostale neodlučne. Da zaista, kome još treba da se zaustavi, sabere 18 godina života. I ne jednog. To bi bilo, znači, bar 36. Čega? Godina? Ko uopšte zna šta je godina. Ili dete. Život.

Puno je lakše kad ne poseduješ trajniju misao od mikrosekunde, ostavlja mi poruke svakog dana moja druga Ja. Vidi kako izleću iz glave, nisu im izrasla krila sasvim ali bacaju se u svet, spremne za sve, najviše propast. Zamisli da su ti u glavi? značajno naglašava ona, moja druga Ja, koja ovuda operiše isključivo kad njoj odgovara. Priča i dalje ali ja retko šta čujem, znam njenu priču, a i mnoge druge. Eho praznine je zaglušan, konačno razumem. Ne znam zašto se neko ovako beznačajan kao ja ne ostavi na miru, preskoči, zaobiđe… jedino što stvarno znam je da sam kompletno gluva. Praznina je detonacija neslućenih razmera. Nije klinka često bila kod kuće, niti Flojd puno galami, čak se i grad ućuti. Ali ovo nisam očekivala.
A šta jesam.

Razumeš, ja volim prirodan ritam ovoga, osećaj da sam deo nečeg većeg od sebe, i svakoga koga znam (hvala Gospi), i naročito mi se dopada sopstvena beznačajnost, anonimnost, nemoguće je uhvatiti vodu rukama… Razumeš, ja volim da sam deo ovoga, pokušavam da učestvujem u konverzaciji. Poslednjih godina je svest sopstvene beznačajnosti ojačala. Nije to strašno, ne za mene, ali to je zato što sam progutala pun magični lonac kometa i drugih prolaznosti dok sam još bila klinka pa sada ne moram da zamaram vazduh lelecima i žalopojkama. Ja sam podigla dete, ja sam podigla dete. Ovim rukama, ovim srcem… i eno je sada, u svetu, izgleda da uglavnom nema pojma, ali obećava da će se potruditi. Meni za ljubav. (Hvala Gospi za ucene). Sada ćeš se potrudti oko sebe, govore drugi glasovi (moja druga Ja se ne meša). Svakako, slažem i bez gledanja ko to priča. Neću se više truditi ni oko čega, govorim mom najboljem sagovorniku ispod glasa. Klima glavom. Neću. Završila sam sa trudom. I sa ambicijama, karijerama… Gotovo! Slobodna da budem ništa.
Nije mi uvek lako padalo da sam ništa.

(Iza zavese krene recitovanje. Hvala Gospi da niko ne očekuje od mene da recitujem, ipak sam ja podigla jedno dete!)

Ništa

Kaži mi
kad da skinem sve
Kad me galaktički prsti dovedu do
vriska
ili kad padnem i mrzim kamenje
i boju ulice
To neće biti lepa slika
Umirem za pravom publikom
kao i svaki l’artiste
Imam nešto stida
sakrivenog iza svakodnevnog kuvanja
tvrde vode i ispiranja keramičkih šoljica
i navika
Ali mnogo više
daleko više želim da me neko vidi
bez odbrane
Kao ložač vanvremenske mašine
iz prvih dana industrijalizacije
sakupljam reči oznojena i sa verom hranim
plamen
Neće se ugasiti
ali manuelni rad se brzo automatizuje
Tako smo došli do savremenog doba
Danas svi traže više
I šta ako moja nagost
ne bude dovoljna
Da li se zato toliko čuvamo
jer se bojimo da nismo
vredni ljubavi
Čije ljubavi
Ko nas može voleti toliko
da zaboravimo da smo sami

Još od vremena
kad su nam rekli da nismo više deca
i da će seks preobraziti sve
Do tada su nam davali
Sada mi tražimo
Samoinicijativa
Samopouzdanje
Samo
Ništa

Ja ipak želim da skinem sve
Nazovi to
Eksperiment u samoći
Ništa

(Uzdah). Ništa je proizvod beznačajnosti, malog postojanja, ne ništavilo, mrmlja poznati glas. I ja se nasmešim. Znam.

Nevažna istorija

Odrasla sam u sporednoj ulici
nevažnog grada
na periferiji sveta
Trazeći znamenita mesta
po atlasu
pritiskala sam ih prstom
da sačekaju dok porastem
i nigde ne odu
Kad je došlo vreme
umotala sam se u snove
i ostavila gomilu stvari
uz obećanje da ću poslati po njih
Po mom odlasku
one su polako gubile nadu
i vremenom postale mrtvi predmeti
Petroglifi od mojih otisaka i plesni
svedoče da sam jednom bila tu
Nevažna istorija
Kad sam se rodila
to je bilo u sporednoj ulici
drugog nevažnog grada
Ležeći među ružnim bebama
slušala sam kako plaču
pridružila se povremeno
ista a različita
sa formiranim potrebama
dok su se po svetu palile lampice
moje generacije
još jedne u nizu
Očekivali su se pesnici i filozofi
državnici i lepe devojke
vredni poreski građani
i budućnost
Niko nije hteo da prizna
ili nas upozori
da je to bio još jedan
nevažni početak
I niko nam nije rekao
da smo samo jeftine promene
u infinitivu
koji se uvek vraća sebi
i svojoj
Biti

Uvek sam mislila da je ova stvar ostala nedovršena, mrmljam.
A šta jeste, odgovara.