Tri filma = tri junakinje – 2

Imaginarni portret umetnika

Iako sam naslov filma ’Fur: An Imaginary Portrait of Diane Arbus’ kaže da se u njemu koristi puno interpretacije, autori su na početku ubacili tekst kojim objašnjavaju da su sebi dali dosta slobode i da je njihov pokušaj samo jedan mogući pogled u umetnika i procese i ljude koji je motivišu i oblikuju. Meni je to zvučalo najviše kao izjava ljubavi. Moguće je da bi neko snimio film i o nekome koga ne voli, prezire ili čak mrzi, ali tu su druge motivacije na delu. Kada se oko predmeta obožavanja stvara jedno delo, onda očekujem nadahnutost autora svojim subjektom. I film je veran tom principu. Što nije mali izazov kada je istorijska ličnost u pitanju. Verovatno bi bilo lakše, i manje hrabro, da je lik malo zamazan, sa drugačijim imenom i par promenjenih okolnosti. Stvoriti fiktivnu priču oko stvarnog lika je nezahvalan posao, i film je uglavnom dobio loše kritike. Meni se jako dopao. Liričan, vizuelno primamljiv za voajerisanje (ipak je umetnost fotografije u pitanju), taktilan (Diane dolazi iz bogate krznarske familije i sam naslov kao i glavni motiv u filmu je krzno, od životinjskog koje izaziva odbojnost do ljudskog koje je neočekivano privlačno), erotičan, i u njemu jedna neortodoksna ljubavna priča. Dešava se u 50-im, kada se žene u Americi guše u svojoj savršenoj ulozi kojoj se sada ne može više pobeći – i TV se uselio u kuće da im zateže struk, izbeljuje čarape, deli recepte za porodične večere. I onda se na sprat iznad useli neko neočekivan.

Diane Arbus je iako priznata za jednog od najvećih američkih umetnika 20-og veka bila često napadana da je eksploatisala svoju subjekte, naročito one jadnike po mentalnim institucijama, travestite i druge nepodobne. Uvek me iznova iznenadi koliko je puta umetnička kritika u stvari običan trač o ličnosti umetnika, umotan u elokventni elaborat i socijalnu perspektivu. Čiju? Svako na nekome zaradi, ali je u tome umetnik mnogo pošteniji.

(Tekst iznad je bio napisan pre oko tri godine, nakon što sam gledala film. Setila sam ga se nedavno, dok sam razmišljala o jednom drugom filmu. Neočekivano, p(r)ovukle su se paralele, i uglavnom su rasparene, ali stvorio se i jedan motiv, pa za njim još jedan… sve je povezano i svi smo umotani i dobrim delom mumificirani za života. Verovatno je dobra stvar da to ne znamo.)

Broj 2: ‘I Am Love’.

Obzirom da sam razvila malu opsesiju čitanja filmskih kritika poslednjih godina, iako filmove sve manje gledam, o filmu sam bila vrlo obaveštena i pre nego što je počeo da se daje. Nakon premijere je bilo još više osvrta za čitanje, pa sam i njih odradila. Film sam gledala tek kad se pojavio u DVD obliku. Važno je da zadovoljstvo dođe, je moj moto, i kako je to bilo veče gde bi mi mešavina fine estetike, dobre glume i kinematografije popravila raspoloženje pa možda i sledeći dan, ja sam bila spremna.

Volim inteligentne filmove kao što volim i inteligentne ljude, i vrlo sam selektivna i po jednom i po drugom pitanju. Nije nemoguće voleti i neinteligentne filmove i ljude, naprotiv, ali kad je u pitanju inteligencija, postoji dugačka lista pravila i zahtevi su visoki. Prvo pravilo kaže da je pretencioznost nedopustiva. Ono što pretencioznost podrazumeva i na čemu stoji, balansira i pokušava da proda je neiskrenost. Postoji izraz koji to vrlo dobro sumira – bullshit – ali on je previše dobar i za pretencioznost je kompliment koji ona ne zaslužuje. Nemam naročito problema sa time da je neko neiskren – laži imaju svoju primenu, i u preživljavanju i šire – ali ako neko ne shvati osnovnu stvar kao što je, recimo, gde lažima nije mesto, onda verovatno ta inteligencija koja je obećavala nije ni blizu obećanja tj. ostavila je stvari neispunjene, a prosula je i ono što je teškom mukom bilo sakupljeno u naše ruke željne blaga.

Oko filma ‘I Am Love’ vrvi puno pretencioznosti. I to ne samo zbog naslova, koji u ova cinična vremena nije lako progutati. Fama koja je stvorena oko filma i njegove zvezde Tilde Swinton je komična iz ovog ugla, ali kad sam film odgledala bila sam prilično besna, jer sam nasela. Na primer, svuda se moglo pročitati da je uzelo 10 godina da se film snimi tj. takvo remek-delo nije nastalo preko noći. Nakon gledanja zaključila sam da bi bilo bolje da su sačekali još 10. Problem sa decenijom manje ili više je da Ms. Swinton, koja je producent filma, je pre 10 godina bila premlada a za 10 godina bi bila prestara da igra glavnu ulogu. Tako da film ima perfektan timing. Jer film je omaž njoj kao muzi, i na tom nivou jedino zaslužuje simpatije. To je ujedno i paralela koja se može povući između gore-pomenutog filma i ovog. Oba filma su izjave ljubavi. Jednom je to uspelo, i kritike su loše a drugi je loš dok ga kritičari obožavaju ili bar uveliko hvale. Ako je Ms. Swinton zadovoljna filmom, onda je sve u redu. Jer sve i da je muza samoljubavi, i to je prihvatljivo. Zašto ne bi bilo? Ali takva vrsta iskrenosti zahteva mnogo više hrabrosti od izjave glavne junakinje njenom mužu nakon sahrane sina da je zaljubljena i ostavlja ga i njegovo bogatstvo, na lošem italijanskom. Za pomenutih 10 godina je Ms. Swinton svakako mogla da nauči italijanski daleko bolje, iako je zauzeta karijerom i porodicom. Nije ni malo znanja italijanskog loše za nju ili bilo koga, ali za karakter koji igra je bilo katastrofalno. Žena koja 25 godina živi u Milanu i praktično ne priča ni sa kim svoj maternji jezik – ruski – plus nije zaposlena i udata je bogato a i sam film pokazuje da umire od dosade, bi morala da govori italijanski neuporedivo bolje, a ona jedva natuca? To se prosto ne sabira kako treba. Međutim, svi su padali u hvalospeve da je Ms. Swinton toliko dobra glumica da je čak naučila italijanski za svoju ulogu, i ne bilo kakav nego italijanski sa ruskim naglaskom (a kritičari su sve sami stručnjaci po pitanju i italijanskog i naglasaka na stranim jezicima) da je pravo čudo kako nije uvedena nova kategorija za naglaske kod dodele Oskara – ali, čekajte, ima tu daleko boljih kandidata koji bi pokupili nagrade kao šibice.

Ms. Swinton nije loša u filmu; niko od glumaca nije.  Sâm film je loš. I to je velika šteta. Ne zbog 10 godina čekanja i vešte kampanje, sigurno ne zbog obožavanja glavne glumice – naprotiv, ona zaslužuje daleko bolje – osim toga, kako ko i koga obožava se nikoga ne tiče, već zato što sa takvim naslovom i takvom ambicijom on apsolutno nije ništa suvislo rekao, ničim nije zaintrigirao i jedina erotika vredna pomena je italijanski pejsaž. Posle dva sata filmske priče, niko od učesnika nije postao karakter. Sakupljeni za tu priliku, oni su se razišli na kraju, i osim glavne služavke u bogatoj kući – koja je do zla Oga ružna, ko bi rekao da italijanski dizajn gradi i takve monstruoznosti – niko nije ni zaličio na bilo šta osim fotogeničnih glumaca kojima je to bio samo jedan gig u karijeri.

Priča o zaljubljenosti glavne junakinje nije bila nerealna, ili to ne bi bila u dobrom filmu, ali je na kraju ispala smešna. U filmu o krznu, ljubavna priča je nerealna, ali ja sam je kupila bila kao da sam samo na nju čekala, i poverovala sam u svaki kadar. I taj film je visoko stilizovan ali on obožava svoju junakinju a ne glumicu koja je glumi, i kakva je to razlika.

Da ove dve junakinje ne budu same, uvodim treću, jer me je film i na nju asocirao. Pisala sam bila i o njoj (nešto niže) i opet su se paralele privukle, iako to ne priliči paralelama ali nije retka pojava da stvari ne idu po pravilima i kako je nacrtano. The Upside of Anger je film u kome glavna junakinja ima pasivnu ulogu, ne toliko kao karakter već kao udata žena iz srednje klase. Junakinja filma ‘I Am Love’ je iz visoke klase, ili se u nju udala, ali je postavka potpuno ista – žene koje se dobro udaju ne rade, u smislu karijere i zaposlenja. One podižu decu i u tome imaju manje ili više pomoći, što je direktno vezano za njihov status tj. bogatstvo muža, i raznim aktivnostima će popuniti vreme, poziraju kad to uloga traži, ali čak i filmovi koji nisu naročito naklonjeni ženama i oni koji jesu se ovde dodiruju na istom mestu: tako pasivna uloga ne može da ima i stvarno – nema dobrog efekta na pojedinca. Da je to masovna pojava i redovna uloga za žene je jedan obrt koji se obično obrađuje iz raznih političkih uglova, ili ne obrađuje već određuje od strane svakoga ko se oseća pozvanim ili sebi dâ, prisvoji ili kakvom već poganštinom do takve jedne moći dođe, a u ime vrlo sumnjivih vrednosti koje nisu vredne nabrajanja sada, i ono što se samo povremeno pomene i uglavnom u prolazu, a ovih dana postfeminizma samo šapuće,  je da u društvu/civilizaciji gde se vrednost pojedinca određuje uspehom koji je sam postigao i za to su uglavnom obezbeđeni modeli uspeha, čisto da niko ne luta i gubi se razmišljanjima na temu šta je uspeh, a naročito jer meritokratija voli stvari sasvim meritokratski, svako ko zapostavi, odrekne se ili iz drugog razloga uopšte i ne proba da se bavi ličnim uspehom, gubi ne samo poštovanje drugih već i samopoštovanje. Čak i u redovima žena uzgajanih da budu trofeji – kojih je priličan broj i danas, čak je sasvim verovatno da je broj u porastu – što bi značilo da su osvajanjem cilja one ostvarile svoj uspeh, vremenom se dođe do slične tačke. Izgubiti poštovanje drugih, pa dalje samopoštovanje, je strašan, tragičan razvoj za jednog pojedinca. Teško je naći mu ravnog. Međutim, tragedije takve vrste se kvantifikuju i ističu samo kad je u pitanju najbednija sirotinja u zgodno smeštenim dalekim nerazvijenim krajevima, gde poslednjih godina entuzijasti raznih vrsta kreativnim ali i dosta jednostavnim  metodama pokušavaju da osposobe žene da izvuku iz krajnjeg očajanja i sigurne smrti svoju decu, sebe pa i ostatak familije/komšiluka a i celokupne nacije, ali se o tome ne priča ovde. Pa kako bi uopšte moglo – ovo ovde je materija od koje se snovi prave i održavaju makar i mumificirani jako dugo, i za večnost ako treba.

Nije to sasvim tačno – priča se, ali uglavnom na akademskom nivou, onom gde se finansiraju studije koje studiraju ljude, koje se zatim prezentiraju drugim ljudima, koji se sa time slažu, neki se ne slažu (ljudska posla) što uvek dovodi do daljih studija, i uopšte je svet studija jedan neprekidni lanac, ili pokretna traka na koju teme same padaju i ona ih nosi, nosi, da nikud ne stignu, dobar broj njih. Iako ljudi koji tu rade redovno kasne za ručak. Tako, recimo, u ovim Obećanim Zemljama gde sam se ja zatekla sticajem okolnosti, redovno studiraju fenomen koji neke zabrinjava a drugi vole da mu se podsmevaju, i koji predstavlja pravu misteriju: zašto danas kada žene imaju tako lak i širok pristup visokom i kvalitetnom obrazovanju, veliki broj njih koje to obrazovanje dostigne, odbaci karijeru? Ili zašto biraju da studiraju i steknu profesije koje se dobrim delom bave onime što mnogi smatraju (nezvanično) presipanjem iz šupljeg u prazno? Razlozi koje te studije pronalaze su brojni i široka ih je lepeza, od onih koji tvrde da seksizam nije nimalo oslabio i da žene prosto izgube volju da se nadmeću u agresivnom okruženju, do onih da žene moraju da podignu i decu i porodica im je važna pa ne mogu da se posvete karijeri 16 sati dnevno što je ovih dana ne samo norma već imperativ, pa onih upornih koji tvrde ali izokola da su žene genetski predodređene za izvesne stvari, osim rađanja i seksa, i da im neka polja više leže, kao već pomenuto presipanje iz šupljeg u još šupljije, a ima i onih koji tvrde da u segmentu koji su oni proučavali – izuzetno inteligentne žene – one prosto imaju više izbora od sličnih muškaraca koji su najčešće čudaci suženi na jedno polje dok su one više čudo prirode i da takvima, inteligentno, ne pada na pamet da se petljaju oko pozicija i titula sa tipovima koji ne znaju za bolje ili išta drugo, već se okrenu svojim drugim talentima i sposobnostima.

Dakle,  buka u tom kraju neće skoro utihnuti. Ali za čudo jedno, niko ne studira zašto je vodeći model koji opstaje i cveta bez ikakvih briga oko uticaja vremenskih uslova i sezona te prolaznih trendova i dalje onaj da je najbolja stvar za jednu ženu da se dobro uda.  Da ne bude zabune: suprotni pol tog modela – loša udaja – je gadna stvar koju nijedna žena ne zaslužuje. Međutim, dok se brak brani svim sredstvima kao da niko ovde ne kapira koja mu je svrha i da mu nije popularnost skočila otkad su se za njega zainteresovali homoseksualni parovi davno bi već to poglavlje bilo zatvoreno – ako je verovati raznim studijama – dobra udaja kao vrhunska destinacija za ambicije jedne žene, ona ka kojoj je vodi dobro obrazovanje, selektivna genetika i estrogen, da ne uvodimo poznavanje estetike odevnih predmeta i socijalne hijerahije, regrutuje ozbiljne nauke za svoju promociju. Sama evolucija je u pitanju! Yeah? Evolucija? Imali smo i mi jednu kad sam bila mala; rasla je u dvorištu, odmah ispod ograde. Baš je dobro uspevala u hladovini. Popularna ornamentalna cvetačica, ta evolucija.

Nije da ovolika digresija nije bila neophodna, jer moje razočaranje oko filma ‘I Am Love’ nije ljubavna priča koja nije kupljiva, nije čak ni ljubav koja za jedno žensko biće ne može da bude ne samo svrha već sâmo postojanje što je bilo lepo od njih da su stavili i u naslov za slučaj da niko nije shvatio, već ono leži u jednoj prežvakanoj priči i još gorem stereotipu od kojih je napravljen loš film. ‘The Upside of Anger’ je dobar film. ‘Fur’ je još bolji, na jedan vrlo, vrlo lep način: Diane Arbus je živela nekoliko decenija pre druge dve junakinje, u dobu kada su žene imale daleko manje izbora. Ona je, iako iz dobrostojeće porodice, radila, a kad je rešila da izađe iz svog života i braka, uprkos ljubavi, ona je to uradila zbog sebe. Taj izlazak nije vodio ka sreći, sigurno ne ka happy end-u iako je sasvim oprostivo da ga je priželjkivala, ali put slobode ili bar pokušaji u samo-ostvarenju vode kroz ekspanziju znanja i talenata i otkrivanje potencijala na mestima gde ništa prethodno nije nicalo, a to zahteva neverovatnu snagu, i to može svaka žena. Makar nas sve slomili kao suve kekse i bacili pticama.
Poleteti pa i u stomaku jedne ptice? Što da ne.

Pozitivna strana besa

Prošlo je nekoliko meseci otkad sam gledala film ‘The Upside of Anger’. Glavne uloge nose Joan Allen i Kevin Costner. Film ima nekoliko motiva i zapleta koji se uporno vraćaju. Jako mi se dopao. Priča počinje u trenutku kada lik koji glumi Joan Allen – žena iz više srednje klase u suburbanoj Americi, čest motiv u američkim filmovima koji i kad je krajnje neurotičan predstavlja ili je predstavljen kao san svake američke žene, osim onih koje misle da im je mesto u najvišoj klasi, ali o stalažnom i staležnom društvu drugom prilikom – shvati da je njen muž ostavio, i otišao sa svojom švedskom sekretaricom put Švedske, norveškog fjorda, ili u tako neki maglovit novi početak. Iza sebe je ostavio Joan i četiri ćerke, od kojih su tri tinejdžerke i jedna je na fakultetu.  Tu je rođen bes iz naslova.

Komšija i poznanik/prijatelj im je Kevin Costner, nekadašnji baseball igrač, dosta uspešan u karijeri dok se nije propio, i sada živi od uspomena, alkohola i da bi izašao iz kuće vodi radio program o bejzbolu. Ostavljena žena ne radi, jer u suburbanoj Americi više srednje klase većina žena, bar u filmovima, ne radi. Muževi nisu nikada izuzetno uspešni, inače bi živeli na nekoj drugoj adresi, ali čime se konkretno bave je večita misterija, bar meni. Uglavnom ih nema veći deo dana. Prošlo je skoro 50 godina otkad je Betty Friedan izdala čuvenu knjigu u kojoj opisuje problem koji nema ime a koji se manifestuje kroz ustajalu usamljenost, prepakovanu prazninu i nabujali nemir žena među kojima su i 60-tih mnoge imale dobro obrazovanje i dobar intelekt, da bi se udajom za dobru priliku našle na mestu koje niko nije opisao  kao pogovor u ‘everafter’ izdanjima američkog sna. U međuvremenu je feminizam zvanično postao ustajalo, prepakovano i nabujalo ništa, i u filmovima, koji su istina i lice Amerike ne samo prema svetu već prvenstveno za sopstveno tržište, žene iz srednje više klase se udaju za dobru priliku i svoje dane provode u velikim kućama. Ono čime se razlikuju od žena par generacija unazad je da one sada znaju. Sve su videle, razmotrile svoje opcije, i shvatile da je ovo najbolje od svega. Zavisi od lanca, pretpostavljam, ali ako je on pričvršćen na jednoj tački, onda se šetaš po krugu, zar ne?

Malo je verovatno da je Joan živela puno drugačije pre nestanka svog muža, ali nakon što je on ostavio ona provodi najveći deo vremena ispijajući flaše vodke, džina ili šta joj je pod rukom. Ćerke su različite, kako deca obično jesu, i mada ne izgleda da ih je ona puno svesna, ipak se oko nje kao centra vrti život te kuće. Kevin iz kuće do njih je usamljen, pitom, devojke ga vole i on zgodno donosi piće za Joan, koje onda podele.

Iako film beleži njen tihi bes, puno se toga događa i likovi su fino razvijeni. Kevin Costner je prosto dopadljiv tip, i vrlo je dobar u svojoj ulozi, ali Joan Allen je fantastična. Njen lik sve više uzima maha kako se film odvija, i uz česte padove, koji su očekivani jer zamke su joj postavljene na redovnim stazama i ona ne može da u njih ne upadne, ona je krajnje nepredvidiva i uprkos tome što nije lik koji se može lako voleti prosto zato što je odrasla, pametna žena u situaciji za koju je i sama dobrim delom kriva ali i ne pomišlja da iz nje beži, osim nešto malo jebenog alkohola, ona čini ono što može, ili mora, i nosi se ni spretno ni vešto ni glupački sa svojim desperacijama i besom, već se samo nosi. Ili se skloni kad ne može.

Film je napisao i režirao meni nepoznat lik, Mike Binder, koji se pojavljuje i kao glumac u ulozi najmanje simpatičnog karaktera u filmu. To je bilo simpatično. Kao producent u radio stanici, i njenih godina, on započinje vezu sa njenom drugom ćerkom, kojoj je 19 godina. Na svadbi starije sestre on dolazi kao dečko mlađe sestre, i prilazi majci u jednoj sceni, uzima piće kraj nje, komentariše nešto, i Joan Allen mu samo razvali šamar. On joj se već pojavljivao u kući, spavao u krevetu njenog deteta i udomio se praktično; njeno gađenje, s druge strane, ne može da nađe drugi izraz, i scena koja je tu napravljena je samo još jedna crta na njenom računu. Ta scena je jako neočekivana za američki film, u kome je sve moguće ali ženski likovi ne lupaju šamare muškarcima. Na to joj on kaže da ne izlazi sa ženama njenih godina jer one nisu zabavne. They are not fun. Joan ga gleda kao da je sa druge planete. Oni tamo gaje fun, ona na svojoj ima četvoro dece sa kojima ne može ni da postavi sto za večeru a da nešto ne pokvari, sa Kevinom ne zna šta bi i šta će joj uopšte, o mužu ne zna gde da preseče pa da više ne boli, o parama se ne priča ali u američkoj suburbiji život nije jeftin, i neki mestimično dlakavi majmun joj na jeziku koji ne razume ponavlja reč koju ne razume – fun, fun, fun.

Život se nastavlja, sa usponima, padovima, i neobičnim završetkom filma. Vredi pogledati. Međutim, postoji nešto u filmu što me je iznenadilo. Možda zato što je poštovao svoje likove i ispričao priču nešto drugačijim jezikom ja sam pažljivije pratila, ali neverovatno je teško posmatrati kako ova porodica prolazi kroz različite krize i razrešenja, i da se uopšte ne dodiruju. Film vrlo dobro slika američki život, i među ostalim detaljima pojavljuje se i to odsustvo fizičkog dodira unutar porodice. Bliskost u porodicama, bilo onim na ekranu ili onim kojima na licima sija svetlost sa ekrana, se svodi na puno priče, postavljanje granica, davanje prostora, useljenje u kuću sa puno prostora za puno zasebnih života, i niko se ne ljubi i grli s radošću, ili zato što je dodir osnovno merilo bliskosti i donosi podjednako utehu i ohrabrenje.

To je jedna od stvari koje se ovde nauče – prostor između ljudi je izmeren na neke tri stope, i on se poštuje. Pitanje kulture, svakako, i ima itekako dobrih strana, ali videti to na portretu jedne nesrećne porodice je zapravo tragično. Možda filmovi nemaju dovoljno vremena pa ne pokazuju takve stvari. Ko će snimati mamu kako se mazi sa svojom decom, ili tatu, kad treba uvesti zaplet, nečije sise i guzicu, čaše sa viskijem…travnjake ispred kuća više snimaju nego toplinu među ljudima u porodici. A ljudi gledaju, i gledaju, i naviknu se na to što gledaju. Na filmske poljupce, na filmske porodice, na filmske travnjake, i oni svi jako puno liče na one koji nisu na filmu, ali postaje sve teže odrediti šta je starije, i gde je šta započelo.

Najlepši deo filma ‘Little Miss Sunshine’ je baš ta neočekivana blesava porodica koja se ne snalazi sa većinom stvari, i nemaju para – oni nisu iz srednje više klase – ali drže se kako znaju i umeju, i stesnili su se u poluraspadnuti kombi koga se normalno stide, ali odjednom u njemu ima mesta za sve njih, i bolje im je u njemu nego što im je bilo igde da pamte, i spavaju u tesnom, i dele sobe, i sebe, i kad su se popeli na vrh priče, to nije bio vrh američkog sna – ali kakva priča, i kakav pogled sa tog vrha!

Sada kad su problemi nešto kao accessories – jeftin nakit i status simbol, jednako – oni uvek dolaze sa trendy imenom. Tako se porodice uglavnom zovu dysfunctional. One mogu da budu takve iz puno različitih razloga, i sve se to sredi kad objasniš u sinsopsisu filma da je u pitanju dysfunctional family. Razumeće. Uočila sam da mene u stvari ni najmanje ne interesuje šta čini jednu porodicu tolstojevskom, ili dysfunctional, već ono što je drži zajedno, a da nisu pare i stambeno rešenje. Volim tople ljude – ne prenosno, alegorično, metaforično, ili karikaturalno (egzotični imigranti koji galame), već ljude koje dodirneš i tako vidiš/shvatiš/osetiš da su topli. I priča počne od toga. Možda mi je potrebno da se setim kako se zove kad ljudi funkcionišu.

Lepo je ovo ispalo

Subota veče, oko 1. Sedim ispred monitora, iz zvučnika se čuje Melody Gardot. To isto sam radila i nekoliko sati ranije, ali između se smestila pauza. Sada sam opet na istom mestu i slušam istu muziku. Drugačija je. Sve je drugačije. Svet se nije promenio, ništa se nije pomerilo sa mesta. Proverila sam. Obično to uradim ako sam budna u ovo doba.

Izašla sam bila. Otišla na ples. To je najlakši izlazak ovih dana. Iako su Martin i David easy kao i uvek, ples potencira jednu drugu slobodu koju kultivišem tokom godina koje se broje kao moj život – može da bude trenutak, ili samo pola, i to je sasvim dovoljno. Krene u meni neka plima, nabujale vode proleća ili vansezonske, najčešće sasvim običan entuzijazam pred svešću da mogu da izađem.  Kad odem na ples i , recimo, ne dopadne mi se… – izađem i odatle. Sama. Otvorena vrata, dovoljna su i odškrinuta, su najlepši nameštaj u jednom pasivnom životu što je, pretpostavljam, najčešći dekor ljudskih života. Znam da su imali druge stvari na umu momci iza naziva ‘Doors’ za svoj bend, ali ja to doživljavam sasvim drugačije. Metafore imaju svoje mesto, simbolizam umišlja da je važan, ali vrata – ona su prosto za izlaze, a ponekad je vredno i ući unutra. Kad ja kažem ‘volim da izlazim’, znam da većina ljudi ne razume o čemu pričam.

Obična subota, zaista, uprkos uvodu. Ali oko 1 po ponoći naišlo je neko raspoloženje, i ja ga gledam, monitor svojim svetlom izbeljuje prste, lice, i Melody radi svoju stvar. Ja? Ja se osećam dobro.

Nekoliko minuta pre toga bila sam u autu ispred zgrade. Iza toga stoji jedna kratka priča. Auto – sasvim simpatičan, podseća na Mustanga, koji je moj tip auta – pripada jednom tipu (ne auta, već muškog pola) koji mi je ponudio vožnju kući. Kad je to uradio prvi put, prvo sam ga ozbiljno ispitala da li mu je to usput, jer nikako ne bi bilo u redu da me vozi ako je to neko veće skretanje. Moja logika je uvek tako nepogrešiva i zna najkraći put do svega. O da, usput, rekao je, i slagao. Ovo je bio drugi put, i nije više bilo mesta pretvaranju, ali ako on hoće… slegnula sam ramenima – whatever. Znam i da mu se sviđam. Ja sam namćor, pomalo i čudak, ali još uvek uočavam stvari koje obično prolaze kao tipične: boy likes girl, obrnuto, girl likes girl, i slične stvari. What’s not to like, ako smo već kod toga, ali ništa od toga me nije pripremilo za tenutak kad je on zaustavio automobil pred mojom zgradom, polu se okrenuo ka meni u tesnom prostoru i pitao: da li bih htela da izađem sa njim nekom prilikom?

Zgranuta, raširila sam oči i pitala – you mean, a date? Bila bi to smešna situacija da moje oči nisu kao dva mračna monitora u malom prostoru, što znam da jesu kad se tako rašire po svetu kao da to ništa ne košta, i on običan dečak koji ne želi da bude povređen. Uprkos godinama, iskustvima, povezima, teretima, ozeblim prstima i nesigurnom srcu na hladnom vazduhu. Ali šta da se radi, iznenadio me je. Pa, jeste, potvrdio je. Ili šta se već meni sviđa. Nisam mogla da odbijem, ali sam zato uradila najgoru sledeću stvar – it has to be relaxed, rekla sam mu. Ne može nikako drugačije. On ne zna koliko sam ja sve suprotno od relaksirane, i ako bi i da pokuca na vrata, ne može ništa drugačije, da li se razumemo?

Koji trenutak kasnije, našla sam se u liftu, i shvatila šta se desilo. On je otišao, ja sam ostala. Sama sa sobom.  Odjednom je taj tandem našao zajedničku temu – odavno me niko nije pitao nešto tako lepo. Ali zaista, zaista lepo. Pa i ne pamtim kad. Paul je to uradio drugačije, Dean isto tako, dalje mi se ne ide- i put lifta ka nebu je pratio put mog srca; dva neočekivana saputnika, možda još neka od mojih naravi… i ja sam se nasmešila. Nadam se da ga moja reakcija nije povredila. Nisam razmišlljala puno o njemu. Simpatičan je, podseća malo na Dr. Gregory House-a, i nema veze sa plesom. Nije ni to. Sutra će već pokvariti sve, možda ću ja, ili on. Ali ovaj trenutak je lep.

Ušla sam u stan, upalila lampu i pustila Melody da mi pravi društvo. Ona dobro zna o čemu se radi.

My soul is a weary and
Beaten down from all of my misery yeah
Oh Lord, who will comfort me?

Sela, zavalila se u stolicu i smešim se. Možda je moja reakcija high na ples koji sam nešto ranije otplesala sa Glen-om. Prisećam se par lepih stvari koje su mi ljudi rekli poslednjih nedelja. Glen, na primer. Da  iz njega izvučem najbolje, i inspirišem ga. On je personifikacija jednog od pristupa plesu – life is easy, and fun. I Melody kaže nešto slično. Ne, potvrdio je, ne ide to sa svakim. Ali sa mnom, sa mnom je mnogo dobro. He made me happy. Kao i Greg. Ili kad mi je jedna Francuskinja rekla nešto istim rečima kao jedan gay dečak puno godina pre toga – you are so pretty. Usred moje ružne faze. Ljubaznost stranaca je na tako visokoj ceni iz prostog razloga da oni ne moraju da budu ljubazni. Ni iskreni. Ne moraju ništa. Ali jedan za drugim, oni dolaze, prolaze i nestaju, i ostavljaju nešto po čemu ćemo ih zapamtiti. Vera u ljude najvećim delom dolazi iz te zalihe stranaca koji kažu lepe stvari. Neko je sreo dobar broj, neko nije bio tako srećan.

Subota veče, sedim pred monitorom koji je velikodušno preuzeo na sebe da peva i zvuči kao Melody Gardot, i smešim se. Lepo je ovo ispalo, zaista.

Ples

Pre nekoliko godina otkrila sam bila lindy hop i druge stilove plesa džez ere kojih ima puno vrsta i obično se zovu zajedničkim imenom swing. Naziv asocira na stare američke filmove u kojima svi od tinejdžera punih snova do najgorih baraba i gangstera žele da se pojave u klubu gde muzika svira. Naročito je atmosfera bila fenomenalna: kombinacija blistave balske dvorane i big band-a, svi su naelektrisani, od muzičara do plesača – i apsolutno svi plešu. Iako taj period spada među mračnije u američkoj istoriji, ništa se loše ne dešava dok ljudi plešu i muzika svira. Pa muzika i ples su bili prvi koji su odbacili rasne podele, odnosno pokazali koji je to nesvarljiv shit – if you can dance, let’s dance. Patuljak sa džinom, debeli  sa mršavim, mladi sa starim, crni sa belim… let’s just bloody dance! Let’s just bloody live! Let’s…

Vrlo brzo nakon susreta sa swingom zaključila sam da treba u sve škole obavezno uvesti ples. Kao što postoji fizičko obrazovanje, ples je neophodan za organizam. Razne studije potvrđuju da oni u višim godinama i decenijama života manje pate od depresija i mozak odlično funkcioniše ako redovno idu na ples. Social dance ima jednu dodatnu stranu – on polazi od toga da par ljudi koji plešu zajedno i koji se možda nikada prethodno nisu sreli, poštuju jedan drugog, jer od njih oboje zavisi celo iskustvo, i zajednički cilj je da u njemu istinski uživaju. Praktično u zagrljaju, ples uči i da bliskost nije tabu, ali se granice ne smeju preći.  Vrlo je verovatno da bi škola plesa naučila klince stvarima za koje oni do tada uopšte nisu čuli, i pri tom je brojanje koraka najmanje bitno.

Pre nego što sam otkrila lindy hop i charleston, išla sam povremeno na ples uz latinsku muziku. Latin dance je ovde doživeo procvat kad su lokalni pa zatim i svi ostali otkrili da to što latinoamerički imigranti od smežuranog starca do klinca u srednjoj školi umeju da plešu neverovatno dobro dolazi od jedne legende koja je, ispostavilo se, potpuno istinita: kad su ozvučenje i razvoj elektronike postali dovoljno moćni da zvuci latinske muzike stignu do krajnjih granica planete, otopio se sav svetski led instantno!Ono malo preostalog je tu da bi pingvini i polarni medvedi imali na čemu da se malo prosuše i odahnu. Okeani se ljuljaju i u njima ribe, kitovi i delfini, jer ko bi odoleo – ko bi odoleo!. Buena Vista Social Club je napravio čudo, i tako je i globalno otopljenje moguće uz pravi ritam a kako ne bi otopljenje kojih milion ljudskih predrasuda.  Pa ni u mašti deliričnog se ne bi moglo desiti da sićušni Peruanac pogrbljen od tegobnog života pita za ples visoku plavušu na štiklama, i ona kaže ‘yes’ vrlo entuzijastično. On je zatim obuhvati , još je i zavrti, i njoj se sviđa.

Swing se drži kulture društvenog plesa, i najvećim delom u njemu učestvuju ovdašnji tj. oni rođeni ovde unazad jednu ili desetak generacija. Popularnost je stekao ’90-ih kada je krenuo revival same muzike i naročito se dobro primio na univerzitetima. Prilično je atletski i pun improvizacija jer mu koreni leže u nečemu što je bio street dance tog vremena, i kao takav on je idealan za klince i mlade svih uzrasta. Kod latinskog plesa genetski faktor je neprevaziđen i dok se lokalni talenti i zanesenjaci nalaze jednako među svim bojama i uzrastima, ovi tamo s juga ne moraju nikakve egzibicije da pokazuju; takoreći jedva pomeraju stopala i delove tela i to je hipnotično. Školovani se razlikuju od odraslih na dijeti od salse, marengea i sličnih delikatesena, to je prosto tako. Jedan fini primer ovog principa se može videti u filmu ‘Dance with Me’  u kome Chayenne pokazuje profesionalno treniranoj Vanessi Williams šta to znači. Nikad manje seksa u filmu sa ljubavnom pričom, but the movie is so damn hot. Kod latino plesova elementi erotike i senzualnosti pa i machisma su uvek prisutni u manjoj ili većoj meri. Lindy hop je egalitarniji, i savršen za metroseksualce. Svako ima šanse da bude dobar (što ne znači da svako jeste, to su različite stvari). Ima mladih i starih, debelih i mršavih, visokih i minijaturnih, svi plešu sa svima, pa i sa početnicima. Čak su prema početnicima baš ljubazni. Obično veče krene sa uvodnim časovima na kojima se pokažu osnovni koraci i neki od osnovnih okreta, i kad krene muzika – uvek live band – prvih sat vremena je jedna grupa redovnih zadužena da pleše sa početnicima, dâ im priliku da se malo oprobaju umesto da sede i gledaju ostale kako se vrte. 

Swing dancing iznad svega daje utisak dobrog zezanja. Dobar broj okreta je vrlo neozbiljan, tempo muzike ume da bude jako brz i svrha je ostati na nogama, i uživati. Ples je organizovan kao hipi komuna – partneri se dele i menjaju. Scena nije za udvaranje (iako mnogi ljudi dolaze kao parovi i ljubav se desi svuda, niti se seks da ignorisati sve i da se potrudiš), već okuplja ljude koji uživaju u muzici, plesu i ujedinjeni su tim zajedničkim interesom. Svi plešu sa svima.Standardno je muškarac  the lead i žena the follower, pri čemu to da on vodi znači da inicira okrete i slične stvari –  the role of the follower is to make the lead look good, je objasnila jednostavno jedna učiteljica plesa – i u pravu je ali moguće je i obrnuto, i uopšte nije retko. Čisto su ljudi radoznali da probaju kako je na drugoj strani. Neodoljiv primer ovoga je Bonnie, koja je sitna, otprilike moje veličine, i jedan tip koji dođe s vremena na vreme i visok je bar dva metra a tanak kao list papira. Njih dvoje uvek otplešu bar jednu balbou, a to je ples u bliskom zagrljaju sa sitnim koracima napred nazad, pomalo cupkavo i ume da izgleda komično. Videti ovo dvoje ima potpuno suprotan efekat – osmeh se raširi preko celog lica i tu ostane sve dok ih oči prate a nemoguće je odvojiti pogled. Bonnie vodi, vrh glave joj ne stiže ni do njegovih grudi, i on sâm ima tolika stopala da izgleda nemoguće da on uopšte ume da napravi tako male koračiće, ali skupa njih dvoje su apsolutno prekrasni. On stoji nad njom kao jarbol, ona ga vodi sigurnom rukom, i to ima savršenog smisla.  

Ples sa istim partnerom traje obično jednu pesmu, ponekad samo dve i to nakon što se dogovore da je to okay, i na kraju se lepo zahvale jedno drugom. Možda će kasnije u toku večeri plesati opet. Etiketa može da se pokupi posmatranjem drugih, mogu da se postavljaju pitanja a postoji i pravi priručnik.  

Imaju jedan vrlo lep običaj: kad je nekome rođendan, bend će pozvati sve u krug da proslave priliku, slavljenik ili slavljenica je u sredini i dok muzika svira, i svi učesnici plješću u ritmu, u krug neprekidno ulaze novi partneri da zauzmu mesto onog prethodnog i svako otpleše koji obrt sa slavljenicima, tempo postaje sve brži i svi se zagreju i ples je prosto jedan neodoljivi, frenetični kovitlac slavlja.

Uglavnom  će parovi plesati u muško-ženskoj kombinaciji, vidi se tu i tamo žensko-ženska, a ponekad i muško-muška. Ove dve poslednje se javljaju kod gay parova, koji redovno dolaze, ali ne nužno. Heteroseksualna muško-muška kombinacija  je uvek egzibicionističkog karaktera, i dešava se isključivo sa mlađim muškarcima. Izuzetak je Daniel o kome sam pisala tada, na samom početku svog upoznavanja sa swingom, i koji uvek besprekorno obučen pita Phil-a za ples, a Phil nosi nisko viseće pantalone i majice i pristaje da ga sledi zato što je on prosto cool, odmah u rangu iza Daniela. Daniel inače napravi krug svake večeri sa različitim partnerkama. I dalje je besprekorno obučen i ima držanje vojvode plesa.

Pre par godina opisala sam bila i ovu epizodu, za mene tada novu:  jedan mladi Kinez je slavio rođendan, u krug su ulazile devojke mlađe i starije, svima osmeh na licu i noge u vazduhu, kad odjednom iz kruga izleti jedan sitni Indijac kao da mu život zavisi od toga. Jeste žgoljav, ali sve na njemu podrhtava od ritma; u plesu kad zabaci nogu nazad, noga mu odskoči do iznad glave – ne zna se da li je od gume ili će se rašrafiti tu na mestu pa ćemo ga metlom skupljati i poslati paketom kući – i svi se smeju, uživaju i tapšu, i
baš na tom mestu shvatim: ovo može samo u Americi. (Od tada moram da dodam malu korekciju: u velikim gradovima Amerike, a inače je sve ovo Amerika). Da on izađe ispod pokrova svoje kulture i religije, kao i taj Kinez, pa bilo da plešu sa muškarcem tri puta većim od sebe, ili sa devojkom iz snova, niko im neće stati životnoj radosti na prste, ili muci na jad, već su slobodni da gluvare po svojoj volji, i prepoznaju se sa drugima ne po boji kože, religiji, i tradiciji već po sklonostima koje život čine svarljivim, a ponekad i neverovatno lepim.

Tako je i dalje. Muzika i ples idu kao sunce i nebo, more i plaža, ti i ja kod zaljubljenih. Neverovatan, nepresušan izvor radosti i vitalnosti. Nikada nećete videti nekoga da pleše i ima mizeran izraz na licu.

Nije uvek lepo. Desilo mi se par puta da mi partner skoro odlomi ruku, bilo zato što nema osećaj za odnos muške mase prema ženskoj masi ili osećaj za ritam pa se usredsredi na cipele i to da nikoga ne zgazi umesto na ples i partnera. Nije puno pomoglo to što sam znala da se desilo sasvim nenamerno. Prihvatljivo je nekoga odbiti kad vas pitaju za ples, ali to mora da bude sa razlogom. Veliko je kršenje etikete reći nekome ‘ne’ i u sledećem trenutku ustati i plesati sa nekim drugim. Niko neće biti kažnjen; ova civilizacija je najvećim delom samoregulisana jer je tako bolje svima.

Ponekad je neko toliko entuzijastičan i uživljen u trenutak da ne staje par sati ni za kakav predah osim da se rehidrira, i rezultat je prokislost sopstvenim znojem i kože i odeće. Oni koji bolje planiraju donesu ekstra zalihe pa se presvuku. Neki se nikad ne sete, i ako te pitaju za ples, na kraju pesme si i ti mokra od njihovog znoja, i to zaista ali zaista nije prijatno, čak je pozitivno neprijatno i sledeći put kad pogledaju u tvom pravcu ti baš tada kreneš put WC-a u nadi da ćeš ih izbeći. Kod nekih je u pitanju daleko gora stvar – hiperhidroza. I bez većeg napora oni su mokri od znoja, i ruke su im mokre, i kapi se slivaju sa čela… i ti shvatiš iznova, iznova, iznova, zato što nemaš izbora, da biti ljudsko biće ima toliko freakin’ muka i prepreka o kojima nigde nećeš čitati i nema saveta ni izlaza da imati priliku da ti bude lepo je dar od koga nema boljeg. Iskoristi ga.

Nedugo nakon uključenja u plesni život, kućna pravila – različita od etikete – postanu vidljiva. Kao i svuda, scena je naziv za dešavanja oko toga ko koga poznaje, ko sa kim sarađuje, i ko je kome važan za uspeh ili neku drugu promociju. Oni jako dobri plesači obično imaju svoje poslove tokom dana i snove tokom plesnih večeri. Vežbaju, nastupaju, takmiče se, i sanjaju o životu koji se sastoji samo od plesa. Realnost poslovanja i egzistencije u ovom delu sveta daje neverovatan podstrek kreativnosti i snovima o drugačijem životu. Inženjer sanja o životu plesača, isti je slučaj sa učiteljicom, majkom sitne dece… svako bi radije nacrtao ono što želi, i taj crtež bi puno ličio na scenu iz američkog filma iz davnih vremena. Sans gangsteraja i mračne realnosti. Različite škole se među sobom ne trpe, iako isti učesnici fluktuiraju među njima, i kao i svuda važno je znati prave ljude. Parovi se pronalaze na plesnom podijumu, uglavnom po nivou ambicije. Ljubav je ljubav, ali osim ljubavi prema plesu, teško je uočiti onu titravu notu strasti među pojedincima. Možda ljudi nisu sposobni za više strasti. Ili jednu postojanu strastvenu nit ali na više nivoa. Strast prema različitim objektima… Teško je uopšte reći šta je strast i nesumnjivo oni koji poseduju jednu treba da se računaju među srećnicima. Što ne znači da im je lakše oko čišćenja kuće, odlaska na posao, podizanja dece, podizanja drugih tereta. Ne znači ni da nije. Verovatno ne znači ništa.
Osim predanosti plesu, koju je najjednostavnije definisati, sve ostalo  spada u klišee mnogo puta viđene. To je šteta ali izgleda da tu nema izbora – prosto je tako sa ljudima. Bez ulaženja u definiciju klišea, on kao i mediokritet, zaslužuje dobrodošlicu od srca, jer krasi ljude a ne vrane, ili pse. Toliko ih pojedinaca poseduje i sledi da je osuda bezdušna izdaja. Ako ljudi  ne umeju bolje, možda treba pažljivo pogledati škole u kojima ih podižu, ili proizvode. Časovi na kojima se prodaje velika ideja konformizma a slavi genijalnost su već u prvih par minuta izneverili svu decu njima poverenu. Logika je volšebna stvar, i volšebno fucked up.

Desilo se pre nekoliko godina na latinskom plesu nešto čemu ne mogu da se ne nasmejem i danas. Ne sećam se lika, ali, između ostalih, plesala sam sa jednim tipom koji je bio dobar u plesu i još bolji na jednom drugom nivou. Naime, prošlo je bilo par sati te večeri dok sam ja shvatila kako me je dobro ispipao. Toliko je bio vešt. Kad sam konačno ukapirala šta se desilo, mogla sam samo da se nasmejem. Takva veština se mora ispoštovati. Iako latinski ples ne sledi sve one normative i pravila koje sam pominjala iznad, činjenica je da ljudi na svakom kraju sveta dobiju neko pristojno vaspitanje, ili se bar mogu lako uljuditi, a možda je i sasvim legitimno poverovati da većina ljudi jesu pristojni . Kad mi se nešto slično desilo na swingu, reakcija je bila sasvim drugačija. I ovaj je bio vešt, i plesala sam sa njim puno puta pre toga. Nisu mi trebali sati da shvatim šta se desilo, ali mi ovog puta nije bilo smešno. Danima sam bila zgađena, nisam više htela da idem na ples, i mada je u pitanju neko sa kime nisam razmenila više od par reči tokom svakog plesa, osećala sam se duboko izneverenom. Kao da su me prodali moji najbliži. Nisam nikada bila ni blizu iskustva koje prolazi pod nazivom ‘sexual harrassment’ ali nešto slično je bilo u pitanju, i neverovatno je ružno i ponižavajuće. Prošle su nedelje dok nisam ponovo otišla. Pre toga sam uvežbavala dijalog kojim ću ga odbiti kad me bude pitao za ples. Od toga da ću mu sasuti u lice, do najkraćeg ‘no’. Nikada mi više nije prišao. Nije mu to bilo prvi put, i kao i svaki predator, pratio je i znao dobro reakcije, promene u struji vetra, trenutak kad treba promeniti pravac i krenuti ka drugom plenu. Pri tome, nije bio neki strašan lik. Naprotiv. Žgoljav sredovečni Kinez sa proređenom kosom, ličio je na Dezmonda, batlera Rip Kirbija. Oh, dear. I poniženja umeju da budu karikaturalna.

Na plesu ima redovnih, i onih koji dolaze s vremena na vreme. Neki ljudi dolaze godinama; neki među njima od studentskih dana, sada već u braku, a neki su ostareli i biraju da dođu tu subotom uveče umesto da sede kod kuće. Uvek je moguće uvesti ili bar pomenuti otuđenost modernog urbanog života, potrebu ljudi da se socijalizuju kao da plivaju uzvodno, ali sve je to sasvim promašeno. Ako su na prvi znak slobode i otvoreniih vrata ka slobodnom izboru ljudi izabrali da se odvoje jedni od drugih, to pre znači da im je osama bila potrebna.  Duga istorija suživota u kome su petnaestoročlane porodice živele u jednoj zadimljenoj sobi nije mogla da stvori drugačiji san od ovoga – naterati sebe subotom uveče da izađeš među svet razonode radi.

Dok ovo pišem prisećam se prvih godina svog života u ovom gradu, kad sam u jednom klubu naišla bila na jednog crnca, prilično temeljnog, a koji je bio lak na nogama kao da je prerušena ptica. Posle par susreta i uzajamno overenog unutrašnjeg ritma, prišao mi je bio sa jednom molbom. U njegovoj firmi se tradicionalno organizovao Božićni bal, i unazad tri godine ga je tukao jedan Kinez sa svojom partnerkom iz računovodstva, i  on to prosto nije mogao da prevaziđe. Ako mi ne bi bilo teško i mučno, da li bih ja… – bih, što da ne, sve je ovo za mene Amerika. I tako sam se našla bila u suburbiji, u banketnoj dvorani sa lošim ozvučenjem, lošom hranom, ni moda nije bila daleko odmakla evolucija istog prideva, i bio je to u suštini prilično poražavajući susret sa Amerikom, jer ja sam je drugačije zamišljala, kad je kompeticija krenula. Kinez je bio pun sebe i sa velikim omalovažavanjem je gledao u mom pravcu iako sam ja nosila kombinaciju kupljenu na Kensington Market-u, što je, mislila sam tada, bio vrhunac stila. To mi nije bilo pravo. Pre nego što smo krenuli, rekla sam svom partneru da ne brine i zavrti me koliko mu je volja (valcer je bio u pitanju, pravi bečki), jedino mora da me dobro drži. Ja se vrtim od kad znam za sebe, po svim dnevnim sobama u kojima sam živela, i jedino što je do njega je da me dobro drži. Nagrada je bila osvojena bez većeg napora osim male vrtoglavice za mene, jer Kinez je bio stvarno jako dobar, ali na kraju sam preporučila mom partneru da će ubuduće morati da se snađe. Ispostavilo se da mi je nakon svakog susreta sa suburbijom trebalo nekoliko godina oporavka.
U međuvremenu sam otkrila latinsku muziku.

I tako sam na svojim izletima u svet nakupila različita iskustva kad je u pitanju ples. Jedva koje loše. A od onih dobrih… jedna od univerzalnih osobina svakog zaljubljenika u ples je da veruje u postojanje magičnog plesa. Nije mit u pitanju. Kompletno nepridvidiva stvar, ponekad se desi sa nekim sa kime si plesala puno puta pre toga, a nekad je u pitanju neko koga si videla tada i nikad više. Desi se, i trenutak u kome shvatiš da se dešava je kao rađanje sunca u tvojim grudima, blage vatre i tečne miline i kako su tvoje grudi male jednom suncu, ono se širi i raste, i ti sa njim. Harmonija po kojoj je napisana definicija,neki kažu i ekstaza i ona polazi pre svega od tebe same, i koji je to nebeski slučaj da se sretne sa jednom istom takvom! Ples jednakih slabosti, zapisala sam nedavno. Ovo je suprotna stvar – čista moć. Ples jednakih divova? Recimo, za sada. Sublimacija samog postojanja, bez budućnosti, planova i kalkulacija, našla je svoj par, i sve to uz soundtrack koji treba puštati i kod rođenja i na sahranama. Neponovljiva, ova iskustva i kao sećanja menjaju agregatna stanja jednog običnog, kalcifikovanog ljudskog duha, they liquify and soulfy, make the deadest in the dark come alive. Traju koliko i jedna pesma – tri, četiri minuta. Ja imam nekoliko koje čuvam. Ponekad, kad sam dobro raspoložena, čini mi se da sam totalno i neuračunljivo srećna da sam bila u stanju da učestvujem, stvorim svoju polovinu takve magije, a kad sam u lošem stanju pa se setim, razumem da je baš tako: neuračunljivo i neodgovorno srećna, jesam ponekad saučesnik u magičnom. This is living.