The Best of Me

Padao je prvi sneg sinoc. Par sati pre toga bio je kisa i negde izmedju 9 i 10, i sa visine oblaka do visine moje terase, desila se transformacija. U slobodnom padu. Sta nam se desava dok padamo bi mogao da bude naslov za jedan dobar esej na temu zivota. Eseja na temu zivota, i prica, romana, poezije, ima koliko i kisnih kapi, ali i kisa nastavlja da pada, zar ne?
Ne jutros. Svanulo je suncano jutro, bljesti u prozore kao zamrznuta eksplozija u svom najbljestavijem trenutku. Oblaci se malo navlace preko bljeska, pa ga opet otkriju, kao da je osmeh. Da, bas to, kao da je neverovatan gargantuanski osmeh. Neambiciozno uzivanje u prirodi, svojoj i onoj oko sebe, je moje zivotno opredeljenje. Imam i drugih planova, ali oni me uvek napustaju, nekad se i vrate i vrtimo se u zapteljanom klupku, sto je steta, jer bih ja rado samo ono neambiciozno. Sve sto se desi dok sam u takvoj homeostazi je najbolje od mene – the best of me.
Kisa pada vec danima. Nekad ozbiljno, nekad ne. Pre par veceri, u petak, pocela je negde oko 6, sto je sada mrak. Kako je samo pocela. Kap, kap, tiho, bez vetra, mokre ulice, kraj nedelje. Bio je to jedan lep intiman trenutak podaren ljudskim bicima, zivotinjama i biljkama u ovom kraju. Delilo me je bilo samo malo rastojanje do moje zgrade, i to je bila prava steta. Usla sam nasmesena u lift, i sa mnom jedan komsija. Pozdravili smo se uljudno. On je, verovatno podstaknut mojim beatifikovanim osmehom sa osvrtom na Rafaela osetio potrebu da podeli nesto od sebe. „Opet pada kisa,“ promumlao je, polubesno, poludeprimirano. „Da, zar nije prekrasna?“ Pogledao me je, zatecen; ocekivao je saveznistvo u jadikovanju, pretpostavljam. „Ako neko voli da pokisne,“ promumlao je jos jednom. „Pa sta fali kisnjenju?“ nastavila sam i ja, a osmeh ne silazi, sada guta i njegovu mizeriju i kishi nad njim u liftu. „Nema vetra, nije hladno, i pada vrlo sporo…“ naznacila sam mu objektivne prednosti ove trenutne kise, lepotice medju kisama. Predlozio je polupomirenje – bio je to polovican covek u polovicnom izdanju te veceri – bas u trenutku kad je lift zastao da pokupi jos jednog putnika: „Mozda ako imas kisobran i obuces se nepromocivo,“ zavrsio je svoj deo, a ostatak je trebao da kaze, onda bi se mozda prokleta kisa i podnela, ali ulaskom jos jedne osobe trebalo je zavrsiti konverzaciju. Sto pre. „Da, naravno,“ dodala sam i ja svoj deo, ko sta voli ali pusti kisu da te natopi, zedni covece, i pozdravila zenu koja zivi na mom spratu. Ostatak vremena svi smo cutali. Kad je on izasao i vrata se zatvorila za njim, moja saputnica je rekla: „Kako je lepa kisa napolju, zar ne?“. Slozila sam se: „Prekrasna.“

Advertisements

4 mišljenja na „The Best of Me

  1. Kad pocne sneg, nehotice u sebi zapevam onu od Zvonka Bogdana-Kada padne prvi sneg…a kisa je najromanricnija pojava, posle koje dolazi sneg koji je izmislio romantiku. Po meni, vidi se da sam zimsko dete 🙂

  2. Nalazim lepotu i u zimi ovih dana. I sve to pada u vodu kad se smrznem.
    Tajna lepe kise je u odsustvu vetra, po meni.
    Inace, ne povezujem nista od toga sa romantikom, ako je romantika sve nesto vezano za ljubav, zaljubljenost i slicne pojave. Prosto je lepo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s