Na neravnom terenu

Moje raspoloženje prati moje korake. Ovako neravan teren pamtim poslednji put kod čitanja bajki gde se svaki mogući izazov baci pod noge glavnog junaka. U savremenim izdanjima desi se i devojčicama da prihvate izazov (devojke retko). Jednom kad krenu putovanja dugo traju, brdovita, ponorna, opasna na bezbroj načina, i neophodno je da budu hrabri i izdržljivi, što je bilo jasno na početku, ali i lukavi. Jer ne može se sve postići, ili ne glavni cilj, bez pameti. U mom putovanju, ako sam sumnjala na početku, shvatila sam nedavno da jedini faktor koji talasa pejsaž sam ja tj. moj um. Sve je ovo u mojoj glavi. I pamet je u mojoj glavi, sve uostalom, samo raspored obaveza i teritorijalnost su dosta zbrkani. Bar to postaje jasno. Pred takvim zapletom normalno je osetiti bespomoćnost, ili potrebu da se pita neko pametniji za savet. Ja i dalje tražim izlaz. I to je normalno. Iz sopstvene glave, naravno, iako to zvuči grublje nego što bi trebalo. U ovoj glavi ima lepih mesta, i pravo je čudo kako me je lako nasmejati i lošim danom, ali to su mesta kratkih predaha. Kao što znam da ni u drugim glavama tereni nisu puno bolji. I tako je uvek bilo. Ne zavidite nikome; ko zna kakve vetrenjače i goropadi oni napadaju, ili se od njih brane.

Ako ne sada, kad

Knjigu sa istim naslovom sam čitala pre godinu-dve, sporo, uglavnom na pauzi za ručak, i nije pomogla varenju ni ručka ni svakodnevice na poslu. Primo Levi, koji je bio partizan ali ne junački, kao što većina nas prosečnih ratnika života nema puno šta da pokaže po pitanju hrabrosti i njenog učinka, je kroz fikciju pokušao da dostigne stanje duha za koje niko nije spreman, sigurno ne u okolnostima kakve je nudio Drugi svetski rat, i naročito Jevrejima. Ali duh stremi, pa i u takvim uslovima. Ni jedan od protagonista priče nije na početku mogao da zamisli da će stići tamo gde jeste na njenom kraju. Mnogi nisu stigli uopšte, i završili su usput, iako pod boljim moralnim kišobranom nego većina žrtava tog rata. Bez stvarnog herojstva i heroja, u strašnim okolnostima kojima niko nije znao početak i sigurno se nije video kraj, jedan uporan simbol sadašnjice pomera ljude napred, korak po korak.

Ako ne sada, kad.

U običnim životima koje poznajemo ovakva pitanja su prilično revolucionarna. Sto godina unazad revolucije su još uvek vodile nekud; danas više ne. Ne vode nikud, i nema ih, ali otvore poklopac na vrhu glave. Hodočašće na putu mogućeg. Kad takve ideje pronađu put do nas, elementarni fluid poteče svojim najboljim tokom, i ubedi nas, mene sigurno, da je ovo što preživljavamo, ili mislimo, od nekog značaja. Možda čak pronađe i svrhu. Kraj budne straže, koja motri kao da je u pitanju najveće blago i investicija a ne tek jedan običan, dobrim delom promašeni život, retko šta dobije prolaz. Lozinka takoreći univerzalna je vredan pokušaj.

Ako ne sada, kad.

Najveći optimista na svetu

Svetlost na terasi se menja. Sunce putuje sve nižom putanjom što su dani udaljeniji od letnjeg solsticija; oni postaju sve kraći, a sunce uđe kroz naše naše prozore kao da siđe malo s neba da overi šta se ovde dešava. Još uvek je visoko, ali je hlad koji pravi terasa iznad nas sve manji, i doručak vikendom postaje vruć usled takvih i sličnih nebeskih kretanja.
Ovog leta na terasi živi jedna pčela, ili je osa, možda hibrid jer ne zuji, i vrlo je zainteresovana za sve što je na tanjirima, zanimaju je i stopala, i ruke, i leprša okolo u svom neravnomernom letu prilično zbunjena postojanjem i svojom ulogom u svetu. Pomalo je napast, ali koegzistiramo, i predviđam da će nam nedostajati kad leto prođe, i ona ili nađe mesto da prezimi, ili završi svoj let.
Izjutra zora kasni, i nisu oblačna jutra kako sam mislila prošlog ponedeljka. Leto je lepo i svi su znaci tu da prolazi. Uobičajeno je da se ljudi požale da brzo prolazi, ali ove godine ne mogu da se pridružim jer ne uočavam razlike; sve neverovatno brzo prolazi.

Klinka će opet otići od kuće. Ovog puta će mi puno teže pasti. Pre dve godine je njen odlazak bio deo normalnog odrastanja, proces univerzalan i pun značenja. Nije bila dovoljno zrela za tako veliki korak i simbolizam, ali i to je deo odrastanja. Ne znam da li je sada dovoljno zrela, ali zrelija jeste. Međutim, da će mi njen odlazak teško pasti nema puno veze sa njom, iako će mi nedostajati; problem je u meni koja ostajem. Pre dve godine bila sam blago radoznala da okusim novu fazu, i nije bilo loše. Sada imam druge stvari na umu, i život bez klinke će izgubiti pokriće i izgovor koje sam mogla da koristim u prethodnim godinama. Na puno sam gorem mestu nego što sam bila pre dve godine. Da stvari postaju gore nije poruka koju iko želi da vidi, sve i da je svuda napisana. Uostalom, ljudi joj ne bi verovali.

Postala sam lenja prema životu. Porfesionalno nisam takva, ali možda se samo dobro pretvaram. I činjenica je da sa kakvim ljudima radim, i pola uloženog truda bi bilo više nego dovoljno. Ali nije u tome stvar. Ne znam tačno gde je, ili u čemu. Deo koji znam je jedan od bitnih faktora: ja sam večiti početnik. Početak koji dugo traje izgubi sve tragove obećanja, uzbuđenja i očekivanja. A ja sam tako dugo u njemu da i ne znam šta drugo uraditi već uvek pokušavati. I dok su rezultati sve manji, ili nepostojeći, razočarenja postaju sve teža. Nepodnošljiva. Neoprostiva. Obzirom da u ovoj sobi nema nikog drugog, krivac i počinilac je žrtva sâma. I am so sorry, my darling, poželim da kažem sebi povremeno. Sve sam uradila iz najboljih namera. Nisam znala da neće biti dovoljno.
I am so very sorry.