502

Uočila sam sinoć da blog ima do sada 501 objavljenih postova. Statistike se jasno vide, i ako sam ih i videla ranije,  zaboravila sam. Volim broj 5, i nula mi se sviđa, i ona jedinica na repu ima stila… prilično jedinstven broj, po mom mišljenju, i mora da sam ga zbog toga spazila. Jedan od dana sledeće nedelje će biti četvrta godišnjica postojanja ovog bloga (ako jedinicu iz prethodnog broja dodam četvorki, to će rešiti i taj problem). Fotografija koja me predstavlja vizuelno je slikana par meseci pre toga. Dizajn nisam menjala iako fotografije na vrhu jesam. I to bi bilo to.
Ne volim vraćanja u prošlost a bez veće svrhe, kao pisanje stvarno dobrog memoara, i sa dovoljno izuzetnih primera na policama knjižara i biblioteka, ja se time neću baviti.

Od petsto dva teksta, daleko najveći broj je nastao tokom te četiri godine, ponekad bez ikakvog editovanja, a neke sam pisala danima, ili im se vraćala nakon nekog vremena. Pretpostavljam da se vidi neki razvojni put u njima (ne neizbežno uzlazni), iako to nije naročito dug period za tako zahtevnu veštinu kao što je pisanje, ali ja sama uočavam razlike u odnosu na tekstove iz perioda pre bloga. Imaju puno više entuzijazma i vitalnosti u sebi. Ili sam se više trudila. Pretpostavljam da to spada u one stvari koje se redovno dešavaju ljudima – svako se iznenadi suočen sa sopstvenom smrtnošću. Ili tako nekako, recimo.

Blogovi su tada još uvek bili relativno nova pojava, ali to nije sprečavalo medije i ljude velike i male da o njima pišu, raščlanjuju ih, ocenjuju, predviđaju im ovo ili ono, iako ne znam da je neko mogao da predvidi da će neki među njima postati jako uticajni, što je njihovim autorima donelo i prava bogatstva, nove karijere, osnove da sebe shvataju ozbiljno i sl. To bi ogadilo blogove i daleko otpornijim specimenima od mene, ali kako je moja prirodna tendencija anti-trendovska, u tom pristupu blogovima i svetu nisam imala šta da tražim, steknem, niti izgubim, pa sam prestala da obraćam pažnju. Sporedni koloseci umeju da ponude i udobnu vožnju i lep krajolik, sve što treba. Među blogovima sam povremeno nailazila na neke jako dobre, i to me je uvek obradovalo. Ono što sam znala i ranije a blogovi su samo potvrdili je da ambiciju treba uvek držati na kratkom lancu. Ambicija naime sadrži jednu poveću dozu narcisizma, i dok je doziranje škakljiva stvar, a ni veseli narcisi nisu uvek loše društvo, retke su ambicije koje lepo ostare. Stoga su kratki susreti dobrim danima uvek najbolji pristup tuđim ambicijama. Sa svojima svako sam.

Život se promenio tokom poslednje četiri godine, sa dobrim i sa lošim što promene uvek donose, a kako sam se ja promenila, u to ne bih ulazila. Danas sam kod kuće, i kako sam se našla u relativno sličnim okolnostima onima u kojima sam započela blog, učinila mi se to sasvim prihvatljiva prilika za jedan mali nostalgični omaž izgubljenom vremenu.  

Omaž završen.

 

G & B. What about the Ugly?

Kupila sam jednu haljinicu nedavno, u letu praktično – videla je u izlogu, ušla u radnju, probala, platila i izašla opet na ulicu, sve za pet minuta – i zakasnila na susret s klinkom posle časa baleta (mama ide na balet a ne klinka, i to verovatno nije jedina obrnuta stvar u ovoj familiji), ali ne previše – zakasnila sam u stvari zato što sam promašila stanicu zaneta u misli pa sam morala da čekam na povratak u suprotnom smeru i kad sam objasnila klinki, ona je samo odmahivala glavom. Oh, mama. To je bio dobar dan.

Haljinica nije izgledala ništa naročito u rukama; spada u one koje ožive kad se obuku. Dopala joj se, i složila se da bih trebala malo da je skratim. Rešila sam bila da to uradim sama. Nije to komplikovan posao, iako nisam u njemu vešta, ali sve dok se ne okrene ivica i zagleda na šta to liči, ne smeta i kako sam bila nestrpljiva da haljinica bude spremna za sledeći vikend, moj nezgrapni rad iglom i koncem je poslužio. Imala sam namenu za haljinicu, pa je i ta mala egzibicija šivenja (kojom je klinka bila impresionirana, jer nikada nije videla ni bolju ni goru) imala šarma i dodala je malu dozu uzbuđenja na jedan fin, staromodni način. Naime, išla sam na ples. Nije ni to ništa posebno; idem bar jednom mesečno. Ali imala sam jedan dodatni motiv koji je od mene napravio klinku, i bilo je to sve skupa simpatično.

Sledeći vikend nije počeo naročito dobro, odnosno nedelja pre vikenda je postajala sve gora. Nema veze, držala sam se jedne od onih filozofija koje umeju da plivaju u malo vode. U subotu popodne dobro raspoloženje nije presušilo ali u čaši se filozofija jako trudila, i osetno gubila dah. Kad sam obukla haljinicu, to je pomoglo. Rad iglom i koncem nije bio vrhunski i bez detaljnog zagledanja, ali takve stvari me nikada ne muče. Čak sam izvela moj ritual sa muzikom, čašom vina, i stvarno uposlila sve metode koje znam za podizanje raspoloženja jer nisam htela da onu finu radost prokockam tek tako, i nisu omašile. Jedino, hm, pa… nisam više bila ubeđena da mi se stvarno ide. Ili da je moj plan, iako fleksibilan, bio nešto što mi je uopšte važno. Ili da je možda bolje probati nešto drugo kad mi je već raspoloženje tako neurotično, jer može se i bez haljinice i bez drugih stvari, ali bez raspoloženja… Ili. Nelagodni veznik je nastavio svoj vešti rad, ali sam rešila da ga ignorišem, i izašla napolje što pre.

Od tri dvorane, ballrooms, kako ih velikodušno zovu, ples je bio u onoj koja mi se najmanje sviđa. Odnosno, ne sviđa mi se uopšte. Čak mi pozitivno smeta. Možda je svetlo, ili… – eto opet njega, veznika. Mora da se uvukao u tašnu.
Bila je velika gužva. I to mi smeta. Nije dugo prošlo pre nego što me je neko potkačio cipelom u zanosu plesa i zabolelo je. Partneri su bili neki standardni, neki novi, a neki šareni. Opet sam jednom morala da kažem da prestane sa pokušajima da me baci u dalj, a drugom da prestane da me vrti jer je i tri minuta pesme previše i pripašće mi muka, i ne samo od vrtenja. Haljinica je privukla više pogleda koji mi se nisu sviđali, iako je bilo i pogleda koji su mi se sviđali; prosto treba umeti gledati. Mutno svetlo se lepilo za još mutnije raspoloženje. Kako je to moguće, pitala sam se, pa bila sam tu pre nekoliko nedelja i bilo mi je lepo. Ne umem da gledam, mora da je to. Nekad prosto ne ide. Da li uopšte… mislila sam da treba odustati od plana, ali nisam htela da prihvatim poraz, i rešila sam na kraju da pitam Sajmona za savet. On organizuje te večeri, i vrlo je friendly prema meni, iako nisam više tako sigurna da je gay, kako sam mislila ranije.

Kad ti je rođendan? pitao je Sajmon.
Sledeće nedelje, odgovorila sam.
Kog dana?
U nedelju.
Pa, sledeće nedelje nemamo bend pošto je veliki happening u Nju Orleansu, ali možda nedelja nakon toga? predložio je.

Poraz je uz njegovu pomoć bio samo gori. Ideja za Birthday Jam je lepa, iako mi nije bio rođendan. To je upravo bio plan: u dobrom raspoloženju, to bi baš bila prava stvar. Ovako sam se osećala kao prevarant ostavljen na cedilu, nadigrana od strane sopstvenog plana. Prevareni prevarant? Yikes.

Kad je započeo Birthday Jam, bilo je troje slavljenika i bilo je simpatično, kao i uvek. Bila sam zahvalna Sajmonu da me nije ohrabrio. Nisam više bila neraspoložena. Sada se u šupljinu uselila jedna druga filozofija. Na tom mestu mi ponekad bude lepo, ne uvek, ali za nešto više od godinu dana nisam nikoga srela sa kim sam postala prijatelj, niti poželela. Naizgled se svi međusobno poznaju i druže. Kad sam pitala o Danijelu jer ga nisam videla neko vreme, niko nije znao da mi kaže da li je u redu, i da li je još živ. Kako je to moguće, pa dolazio je tu ko zna koliko dugo, pitala sam se. Ali možda je Danijel bio moj tip. Kad bih ja prestala da dolazim, niko ne bi znao. Ne bi ni mario. Alanu bi malo bilo žao, ali on ima short memory loss, ili neki sličan poremećaj i da me vidi negde na ulici za koju godinu verovatno ne bi znao ko sam.
Tu se pojavilo nešto nalik na smešak.
Fil mi nije oprostio što sam unela malo seksepila gde ga nije očekivao.
Na tom mestu se odmahnulo glavom.
Gregu ne bi bilo žao, niti će oprostiti, ali to nije fer – na osnovu mog otvorenog i konkretnog saveta konačno je naučio malo bolje da pleše, a izgledao je kao beznadežan slučaj.
Tu sam se setila kako sam mu objasnila koncept, i da mi nikada nije odgovorio na mail, ali rezultati se vide, i on je stvarno ponosan. I baš na tom mestu, sceni moje neosetljive brutalnosti, ja sam se  nasmejala. Stvarno, široko nasmejala. Mali koncept samozablude i jedan još manji ili nešto veći samoprevare… kakav smo skup nadobudnih bednika, mi, plesači u zagrljaju nezainteresovane sudbine i šetači po žici od propalih planova.
Krenula sam kući. Opraću haljinicu i naći joj bolju priliku. Shitty days – jedan, dva, tri… negde se niz prekine.
Samo nikad ne žuri.

Radni naslov: Lift

Od dva lifta u našoj zgradi, ne znam da li se jedan ističe nečim u odnosu na drugi, i ja ih ne razlikujem drugačije od levog i desnog, a najčešće ih ne razlikujem uopšte – samo uđem i izađem – ali činjenica je da su oni idealni setting za kratke filmove kojima naši životi obiluju (plural uključuje i moju klinku jer je ona još kao sasvim mala uočila da liftovi služe kao svojevrsne kapsule, iako tada nije imala predstavu niti je znala za takvu reč). Zvanično se vode kao cabin 1 & cabin 2. Neke od susreta i situacija u njima sam opisala tokom godina (a šta nisam), ali vrlo je verovatno da pre njih nisam nikada potpuno shvatila koncept kratkog filma koji otvara velika vrata. Ili nešto slično tome.

Od poslednjeg puta kad sam bila na projekciji jednog takvog filma desile su se dve situacije, što nije puno i mislim da je kvalitet filmske produkcije u ovoj zgradi u definitivnom opadanju, ali ove dve su bile nešto posebno.

Jednog ranog jutra, a jutro je ove godine dobilo poseban status u mom postojanju, u lift je na nešto nižem spratu od mog u kabinu stupila jedna žena. Visoka, vitka, u ranim 40-im. Poželela mi je dobro jutro, što je uvek lepa stvar, jer ne dešava se redovno. Imala je lep osmeh i zračila je, ako se tako nešto uopšte može reći tako rano izjutra.

Napolju smo nastavile svaka svojim ritmom koraka, u pravcu parka koji dalje vodi do metroa a ovaj je od naše zgrade udaljen tačno sedam minuta brzog hoda. Kod ulaza u park, ona je oklevala u mraku još nerazbuđenog dana, i okrenula se bila ka meni – nije bilo nikog drugog. Da li znam put do metroa? Naravno, i ja idem u tom pravcu. Dalje smo nastavile zajedno. Elizabeta je Brazilka, nova u zemlji, tek je mesec dana bila tu. Njen engleski je bio milozvučan, njen osmeh još topliji, i ona je tako rano bila puna energije i šarma. Ja nisam namćor izjutra (doba dana ne utiče na moje raspoloženje), osim toga brzi hod je idealni lek za sve nevolje, ali tako smo se fino uklopile bile Elizabeta i ja tog jutra, iako je priča bila sasvim opšta, ne pamtim ništa više od nje, prosto smo osetile ritam tog jutra i puls jedna drugoj, i kad smo ušle u metro i ja joj objasnila da ne treba da brine i da će lako stići kuda je krenula (neprevaziđeno dajem dobra uputstva i direkcije, i mora da iz tog razloga u gomili ljudi nepoznati jadni i izgubljeni izaberu uvek baš mene za takva pitanja) te joj poželela sreću sa novim životom u Kanadi, ona me je odjednom zagrlila za ‘goodbye’ i ja sam malo poletela od sreće, sasvim iznenada. Neočekivan je bio taj njen zagrljaj, ali i nije, ne znam kako bih to objasnila, prosto kroz otvorena vrata nekim danima prođu samo dobri ljudi i dobre vesti, i to je baš kako treba, ali ja sam ipak poletela malo, ili se bar pridigla od poda, jer kako drugačije reagovati na tako nešto lepo što je započelo kao samo ‘dobro jutro’ u liftu. Levom ili desnom.

Zatim se nedavno, skoro nakon povratka sa puta ovog leta, desio jedan drugi susret. Muškarac, neodredivih srednjih godina, koji se kad je ušao nasmešio i klimnuo glavom. Par spratova niže komentarisao je moj kišobran i pitao poluzabrinuto da li sam spremna za kišu. Uvek jesam, jer je volim. Nasmešila sam se za uzvrat. I zatim je on rekao nešto, za šta još uvek nisam sigurna kako se prevodi na jezik običnih smrtnika, što ja jesam i svojim najboljim danima. Video sam Vas nedavno, započeo je, ne sasvim siguran u svom delu lifta, sa Vašom ćerkom na ulici, i moram Vam priznati da nikada nisam video takvu bliskost između mame i ćerke, i… ne, zatresao je bio glavom, nisam nikada video tako nešto slično… I tu je stao. Bilo mu je neprijatno, i nije znao kako da odgovori vrhovnom kontroloru šta mu je to trebalo, bilo je očigledno. Ja sam ga gledala razrogačenih očiju, i bez reči. Različite kriške mozga su se nosile sa različitim pitanjima adresiranim baš za njih: 
Bila sam ubeđena da ga nikada nisam videla ranije.
Šta je to video i kada (klinka i ja smo se posvađale bile baš prethodne večeri), možda je uhvatio bio jednu od onih situacija kada je obgrlim oko struka i hodamo, smejemo se, mora da je to.
On nas je posmatrao, krenuo je unutrašnji alarm, možda je neki perverzan tip, ili se nabacuje, ili…

A on je stajao u svom uglu, naslonjen na ogledalo i deo zida u tesnoj kutiji lifta, duplo veći od mene, ali nesiguran kao dečačić koji nije više tako siguran da je hrabrost odlika koja zaslužuje ime vrline, i čekao je moj sud. Nisam ga namerno mučila, molim da se to razume, ali dok lift nije stao u prizemlju i vrata se otvorila moja otvorena usta nisu ispuštala nikakav zvuk. Oh, bila sam svesna da mi je ovaj stranac poklonio nešto retko i izuzetno, ali nisam znala šta sa time da uradim (ponekad skript iskorači, i zahteva od aktera da urade isto). Zakoračila sam ka izlazu – što je neizbežno i bez skripta –  a u liftovima znači da sam već napolju i odjavna šica se uveliko vrti, i zahvalila se uz uobičajeni osmeh koji je otvarao i vrata koja nisu uvek tako automatski naštelovana ali ovog puta uz milion tona emocija iza njega koje nisam znala da ću deliti tog dana: Thank you. This means a lot.
Ne znam ni da li je izašao za mnom, a morao je. Ali takva je sudbina kratkih filmova. Završe se.
Samo retki među njima dobiju status klasika.

 

Dan kasnije. Pitanja.

Zašto sam htela da podelim sa drugima, naročito sa Filipincima?
Verujem da je Filipincima dosta filipinske bede, čak i kad malo sunca padne na nju. I meni je dosta srpske bede. Dosta mi je i austrijske, mađarske svakako, turske, o indijskoj ne smem ni da pomislim, na Karibe nemam želju da idem zbog bede koje kažu tamo ima puno, mogla bih da se nagledam lokalne bez većih putnih troškova…
Radost sam htela da podelim, i svoju a naročito onih lica u klipu. To da mi Rey nije zamerio je stoga što je tako mlad, i simpatična sam mu. Osim toga, odgajen je da bude ljubazan i ima osmeh za sve.
Možda će se onaj čovek umoriti. Tih udžerica ima na desetine – stotine hiljada, samo u Manili. Čak i da ima armiju pomoćnika, donositi svetlost ljudima je tegoban posao. To što na videu izgleda lako ne znači da projekat nema bezbroj prepreka.
Bojim se da sam ispala tipičan primer izvesne vrste, kojih ima puno i nije neophodno ulaziti u detalje.
Šta svetlost učini za ljude, a šta pirinač.
Možda ljudi lakše razumeju kad se beda podeli, nego radost. Ne razumem se u takve stvari. Bedu retko kada delim a radost volim da raširim. Ali vredi uvek poći od toga da su ljudi slični. Iako se slabo razumeju.
Juče sam za vreme pauze dobila bila društvo. Muhamed, predstavio se. Nabijen i jak, multi-tasker: da ima deset para očiju ne bi mu bilo dovoljno da odmeri svaku ženu koja prođe.Istovremeno vodi razgovor o bilo kojoj temi – biznis, deca, trudnoća – sve zna – voli i geografiju pa pogađa odakle sam, dok mu sledeća tema i žena ne odvuku pažnju, pa se opet vrati… Kako se on sa takvom testosteronskom mapom nosi sa tako važnim imenom.
Shvatam da nisam ranije razmišljala o preljubi u islamskom svetu, osim da nije dopuštena. Žene su zatvorene, a muškarcima su iz tog razloga propisane četiri žene, ili harem, pretpostavljam. Ali ljudi se snalaze, uvek i svuda. Za svetlost, seks… pirinač je verovatno najteže nabaviti.  
Problem sa religijama je da nude rešenja. Razumljivo je da bi se svako kod susreta sa ljudima prihvatio nezahvalnog posla da im nađe rešenja. I sami ljudi misle da je u rešenju spas. Ali ostaviti stvari nerešene je daleko najbolje rešenje za život. Odnosno, one će ostati svejedno nerešene, ali odustati od pokušaja bi uštedelo puno razočarenja, očaja a i gorih stvari. To što je onaj čovek našao rešenje za svetlost u slamovima ne rešava ništa. Samo unosi malo svetlosti u slamove.
To što Muhamed ima sex drive oko koga bi se mogla osnovati jedna nova religija nije bitno Muhamedu. On ide za seksom, bilo da ga gleda, miriše, zamišlja, ili doživljava. Ako se napuni jedna velika soba ljudima, oni koji će ići samo za onim što žele će oblikovati svet, potrošiti ga, iskopati… napraviti ovakvim kakav je; oni sa rešenjima će rešavati. Neko mora, to je jasno.
Da li.

Sunshine Rey

Prvo je Tijana pronašla video.
Zatim sam ga ja slučajno pogledala.
Koji je to proces, razmišljala sam naknadno: danas kad oko kamere snima sve, ovakve stvari su redak susret srca iza oka kamere i onog ispred, jer – ispostavlja se – mi, ribe u moru informacija, i dalje nalazimo komunikaciju krajnje romantičnom, i nedostižnom. Kao putovanje na Bahame, ili Mauricijus, recimo. (Romantičnost često dolazi baš usled nedostižnosti – prevrtljiv ali proveren koncept).
Impulsivna reakcija nakon gledanja videa ja bila da ga podelim. Ono što sam videla je ingenioznost ljudske kreativnosti, umeće, i iznad svega toga i daleko najmoćniija sila, želja da se pomogne, prosto, od srca. To ostaje najkraći put do dobrih dela, i najmanje podložan korupciji. 

Video je snimljen na Filipinima. Tokom poslednjih meseci čula sam dovoljno filipinskog jezika (koji je pretpostavljam filipinski, jer postoji i pilipinski, a kraj njih još sve skupa preko 100 jezika na tom skupu ostrva u Pacifiku) i videla dovoljno Filipinaca da sam to uspela da složim sa priličnom sigurnošću. Rešila sam da video podelim sa Filipincima koje srećem svakodnevno, a i šire, jer ovako nešto je panhumanizam, bez ikakve sumnje.
Link na video sam poslala email-om, i obzirom da je youtube blokiran na poslu, ohrabrila primaoce da ga proslede sebi na adrese sa kojih će moći da ga pogledaju od kuće, jer ovako nešto budi nadu u bolji svet i… malo sam uposlila patetiku, ne vrlo rado, ali ne poznaju me dobro i ponekad je uputno ispasti patetična. Iznad svega toga ležala je nelagodnost da Filipinci neće ovo gledati kao ja. Ali video je zaslužio da ode dalje, i preuzela sam rizik.

Reinaldo, koga sam pomenula jednom prilikom prethodno, je snalažljiv, i nestrpljiv, pa je uspeo da odgleda video odmah. Uskoro zatim, prošla sam bila kraj njegovog deska, i on je dobacio ‘ja sam odrastao na takvom mestu’.
Rey, kako ga zovu, je uvek nasmešen, pa je i to rekao sa osmehom. I ja sam uglavnom nasmešena, delom je to moj default mode, a delom zato što provereno daje pozitivne efekte, ali tu sam se zaustavila. Pogledala ga, i nisam znala šta da kažem. Par otkucaja srca kasnije, iznenađenje sam usmerila u drugom pravcu – kako si uspeo da pogledaš video!
Poslao sam link sebi na telefon, objasnio je, širok osmeh se zadovoljno baškari na njegovom licu, i bez traga nestrpljenja nad time da sam ja takva neznalica.
Ja sam opet uposlila osmeh, zatresla glavom i rekla da je to neverovatna priča. Misleći na video, ali svesna da je to što je rekao samo početna rečenica jedne mnogo veće.

Kasnije u toku dana, našla sam se nasamo sa njim u jednoj sobi, i pitala ga – to su slamovi Manile, jel’ da?
Da, potvrdio je.  
Koliko si imao godina kad si došao u Kanadu? pitala sam dalje.
Devetnaest.
Sa porodicom? (ima mlađu sestru koja boluje od neke retke bolesti i kojoj je vrlo privržen i posvećen).
Da, smeši se kod svakog odgovora, lako, prirodno.
Mora da je bilo teško doći, nastavljam ali ne želim da nastavim tim putem, jer ljudi bez obrazovanja i para su realno nepoželjni u ovoj zemlji blagostanja a i u onim puno manje blagorodnim.
O, da! osmeh je još širi, ali drugačiji.
Pre par godina pročitala sam bila članak o čarobnom bregu u Manili, i tada postala svesna… duboke kompleksnosti ljudske snalažljivosti… čini mi se po prvi put, i da je naše nepoznavanje sveta neizmerno duboko, mnogo dublje, rekla sam, istovremeno ohrabrena njegovom neposrednošću i suzdržana zbog bazične ljudske pristojnosti da ne treba olako gurati nos u tuđe priče i prelaziti granice i zemalja i priča.
Oh, to je nedaleko od mesta gde smo mi živeli, on se smeši kao da pričamo o turističkima atrakcijama Manile.
Ovaj čovek koji ovo radi, on je sigurno inženjer neke vrste, jer očito zna šta radi, ali koliko je srca potrebno za tako šta…, nespretna sam, ali važno je reći, mnogo važno. Uzdati se u proroke i bogove za spasenje, a ljudi sa rukama koje umeju i srcima koja mogu, su tu među nama. This is incredible stuff, dodajem.
Nije nesvestan moje nelagodnosti, i zna da je sasvim prihvatljivo da ne kaže više ništa, ali on nastavlja.
Bilo je dana kad nismo imali šta da jedemo osim malo pirinča i vode, kaže.
Gledam ga, i ćutim. Ne znam kako je to jesti malo pirinča i vode i samo jednog dana… prisećam se kako, tako mršav i vižljast, puno jede i svi se tome dobroćudno smeju.
Počeo sam da radim kad sam imao 14 godina.
Mora da je bilo teško… 
Oh, no, it was fun, smeši se. I zamišljam da je baš tako bilo. Naučili smo rano da je rad važan i da ništa ne može da se postigne bez puno truda.
Sve to što radi – dva zahtevna posla, bend, mladost, projekat sa drugarima u e-biznisu… – je samo lego konstrukcija sagrađena od tih rano položenih blokova, postaje malo jasnije. Sasvim malo.
Za tebe je to bilo detinjstvo, sigurno je bilo lepo na način koji samo detinjstvo ume da oboji, ali tvoji roditelji… kako je njima moralo da bude teško… odmahujem glavom, smešak se davno osušio.
Klima glavom, ali taj deo ne razume tako dobro. Jednu stvar neću nikad zaboraviti, kaže ozbiljno a onaj osmeh ga verno prati i obavija, naučili su nas da sve prihvatimo sa osmehom. Šta god da naiđe, nasmeši se, i biće lakše.. i pokazuje kako, tršave kose, u vrećastim pantalonama i teškim cipelama koje su modni stejtment muškosti u ovim krajevima a kod njega neophodne za poslove koje radi, iako se ne bi bunio ako se koja devojka primi na njihov seksepil.
Gledam ga. Ne znam šta on vidi kad gleda u mene, ali prepoznaje lako nekoga ko nikada nije bio ni blizu takvog života. I taj prevoj, gde bi se većina ljudi postidela takvog odrastanja, u Manili ili bilo kom gradu, gde je često puta čak i jedna ulica predaleko od poželjne adrese uzrok dugovečne anksioznosti i nezadovoljstva – on na njemu ne okleva. Ne stidi se, niti se razmeće. Ja sam ta koja je zbunjena. Jedino što uspevam da kažem je – Bravo za takav duh. To su moćne stvari.
Klima glavom i prihvata, ne kao pohvalu, već kao priznanje – da ne znam, i ne razumem, ali da poštujem. Preko svih jezika, uključujući 100+ filipinskih, razumeli smo se.

http://isanglitrongliwanag.org/

Zovem se Katarina

Pričale smo juče Ana i ja
Savet, draga Ana, zavapila sam
i ona se nasmejala zadovoljno
Ima savete u skladištu naslagane visoko
stižu redovne isporuke i roba je uvek dobra

Pomozi da izaberem, rekla sam dalje
Ovaj mi se sviđa zato što je smešan
Ovaj mi se sviđa zbog kose… – teško je objasniti:
malo je proređena, ima i par sedih
ali živi jedna vitalnost u toj kosi koju
bih ulovila prstima
ako samo probam. Jedva čeka

Zadrži ih obojicu, rekla je Ana
To sam upravo mislila!, obradovala sam se
rešenju iz njene najbolje zbirke
Nasmejale smo se Ana i ja
zadovoljne i okrenule
drugim temama

Uveče je došao po mene Rik
Sve je dobro krenulo:
suši i sake, razgovor je
ozbiljan i ja se puno smejem
Lepo je veče, razumeće
Ali Rik voli kad se smejem
i da ne razume. On je jedan
u dugoj liniji muškaraca koji vole
kad se smejem
Misli da je on uzrok
Jeste

Isplanirao je veče. Dirnuta sam
Mislim da bi voleo da me smesti u korpu
na svom biciklu, onu spreda
i tako vozi po gradu. Ja mašem nogama
ljuljam malo zadnjicom (ne previše)
i pevam ‘rain drops keep fallin’ on my head…’
Kaže da ima duh deteta
A ko nema, darling?

U pozorištu sedimo pozadi na visokim
stolicama za niskim stolom
Smejemo se oboje. Mislim da je Rik srećan

Sa moje desne strane
sedi jedan pijanac
Nije sam ali voli da prospe pivo
po meni. Voleo bi i da priča
sa mnom. Pita da li sam odavde..
Rik nije više tako srećan
Pijanac podseća na nekoga –
jedinog sina Ruske Federacije
kome bi Katarina Velika poklonila carstvo
I ja bih, da se zovem Katarina
Njegov mlađi brat?
Koje su šanse
sa susretima kojima ostavimo vid i razum?
– pokušavam da pregovaram
Pošla bih sa pijancem
iako on samo ide do WC-a
Smešan je. Provukla bih mu prste kroz kosu…
Nisam pijana, nisam pijana – ponavljam
ali prekasno je

Rik me čeka. Napolju uzima moju ruku
Prekasno je

Danas sam zvala Anu
Umreću kao monahinja
a nema bludnije žene
, žalim se
Ana ćuti
Šta misliš – da promenim ime u Katarina?

Unnoticed

I am a voice without a generation
The year of my birth has been lost
Those born around that time
have by now all been broken
in or up
Some tell me
how they nurse
one of the many crises
commonly associated with
money love lust
They smell like long years
of boredom

Meanwhile language has evolved
– speech is mostly noise
If only I could listen closer
there are howls and poems
powls and hoems..
All languages say the same
in sound bites of powls and hoems

My bones were broken many times
My back too
Finding a comfortable position
challenges my perception of Universe
and all knowledge
every time

I play musical chairs in all social situations
and usually leave with first empty trays
Often I rebel against small things
like institutions of happiness

Without a cause
Or a generation
I stand out sorely unnoticed