Car

‘Fear walks tall on this planet. Fear walks big and fat and fine. Fear has really got the whammy on all of us down here. Oh it’s true, man. Sister, don’t kid yourself…’, (Martin Amis, ‘Money’)

Oh it’s true.
Kad me zgrabi za vrat, sve što pomislim je – dosta mi je više, kad će se ovo već jednom završiti.
Nisam zanimljiva ni strahu. Puno su zanimljiviji entuzijasti koji se bore, i grče, i gaze po drugima, i uopšte su slike tih srčanih paćenika redovni spektakli.
Kad se ja ne bojim, boje se oni oko mene, i u panici prete da me pregaze. Kod susreta sa takvom panikom, ni moja ne bude lenja, bar se protegne. Nekad se sklonim u stranu na vreme, nekad ne.

Da nije straha, da li bi bili bolji?
Šta je to što nekoga čini dobrim? Dobrim za šta?
Sve ima primenu i vrednost, ili će je imati. Ako je nema, neće dugo opstati. Pravila su tok koji svi sledimo, manje ili više voljni.

Kad je korporacija postala očinska figura, nije značilo da je takvih nedostajalo. Samo da je to uloga dobro uigrana, kao što je strah vrhunski atletski car. Patrijarhat jedan, drugi… nije čak neophodno biti muškarac za dobro mesto u patrijarhatu. Toga se retko ko setio, ispostavlja se. Privilegija je privilegija – ko prvi do nje dođe, i na njoj se održi – njegova je.

Ovo je doba buke. Tehnologija, mediji, industrije moćne i bogatije od težine cele Zemlje, su samo sredstva buke. Danas buka razara jednako kao i druge gadosti. Svako bi da nešto kaže… a bolje je prećutati. Razlozi za ćutnju su jaki – ovo nije vreme govora i slušanja, ovo je vreme govora bez potrebe za slušanjem. Automatoni, programirani za priču, za svaku priliku i upotrebu, pričamo i u snu. Potkrade se ponegde i ideja da neko možda razume, ali ideje imaju stida – ne, kraj tolike priče, razumevanja nema. To je fer. Razumevanje još uvek ima jednu finu nit kvaliteta, težine, mere. Bilo bi strašno baciti tako šta krhko i važno na ova vremena, u kojima su ljudi siromašni usred blagostanja, surovi usred mira, prazni u izobilju, halapljivi povrh gozbe…

Ali strah je i dalje gospodar sveta. Car.

Advertisements

Zagonetka

Poslednjih par meseci lutam youtube-om i uprkos nesnosnim ‘predlozima’, reklamama i gužvi na monitoru, našla sam puno dobrih stvari. Ili od vrste koja mi prija u ovom trenutku. Recimo, BBC dramske serije. Obično su u pitanju obrade literature iz 19. veka. Klasični pisci i njihova klasična proza, i lepo je videti da u 21. veku to još uvek ume da se ekranizuje kako treba. U stvari je i više od lepog – prosto probudi optimizam, ili mrvu tako nekog finog sentimenta. Neke gledam i više puta. Ima raznih motiva iza ove male adikcije, ali recimo, volim jezik kojim govore. Način, ritam, rečenice bogate rečima koje su jednostavne, svakodnevne u tom periodu, ali se retko pojavljuju ovih dana i ispune uši a i kad se govore zahetvaju pažnju. I ritam života mi prija. Socijalne nepravde, klase, kompleksnost struktura unutar društva, porodice… sve je to dovoljno udaljeno i u jednakoj meri blisko, i ponekad je lekcija, ponekad me zamisli, i ponudi dovoljno, jer vraćam im se iz nedelje u nedelju.

Ponestaje mi materijala.  Ili nisam dovoljno vešta u svojim potragama. Neke drame preskačem.
Među njima je bila Tess of the D’Urbervilles. Čitala sam je bila u srednjoj školi, i nemam dobre uspomene. Dobar deo sam zaboravila ali ostalo je u meni upozorenje, međutim… u nedostatku novog materijala, rešila sam bila sinoć da je možda ovo dobar trenutak.

Dobro su uradili i tu adaptaciju. Stvarno sam puno zaboravila, ali me je osećaj težine i nelagodnosti pratio sa dobrim razlogom.
Slomilo mi se srce, da budem precizna. I prate me celog dana scene, zapleti, razrešenja, okolnosti i socijalne nepravde koje se mogu analizirati, pa se njima dodaju odnosi i izopačenosti unutar privilegovanih porodica, i onih siromašnih… puno materijala za razmišljanje. Ali to sve nestaje, topi se i povlači pred reakcijom srca, ili iz stomaka – nisam sigurna da bih mogla da ukažem na preciznu geografiju. U čvrstom, nerazmrsivom klupku, jednostavnost i kompleksnost života ostaju misterije koje mogu da nađu refleksiju u dobrom pripovedanju, u nekom drugom izrazu, ili se pojave na vestima, što je najbrži put reakcije jednak udarcu vremena – i sve što to uradi je samo otvori vrata iza kojih je poznato, i nepoznato, i iza kojih je svako sâm. I tako samujem celog dana. Pomalo besna, puno povređena, vrtim se u pokušaju da uhvatim sopstveni rep (loša imitacija Flojda), i rekla bih da sam još uvek na istom mestu.
It hurts. I don’t fully know why.
(rešenje nije neophodno).

Kad pričamo o ljubavi

U metrou sam se spustila na sedište i uočila u širokom indirektnom polju periferne vizije da me neko posmatra. Duže i upornije nego što je uobičajeno u tim okolnostima neprekidnog priliva i odliva likova. Nisam želela da susretnem pogled; kompletno, apsolutno nezainteresovana za tuđe prekršaje pristojnosti u metrou. Ali pogled je uporno gurao ka meni, i ja sam uzvratila. Uz poruku jasne vrste, da mu stavim do znanja da ništa pa ni on ne uznemirava blagorodnost tog nedeljnog popodneva, na primer, ali sve se odvijalo vrlo brzo iako je popodne bilo sporo, i tu je trebao da bude i kraj pogledâ.
Oh, ništa naročito na kraju mog pogleda, samo bivši ljubavnik.
Fuck. 

Bilo je to davno. Rok sećanja ističe takvim vezama već nedelju dana nakon završetka. Nije bilo ničeg lošeg u njoj. Skoro ničeg. Ne mnogo lošeg. U suštini, ili negde među mekanim suknjama popustljivih suština. On je bio oženjen, i vanbračne aktivnosti takve vrste nisu bile retkost za njega, što je manje-više na nivou globalnog morala, svetskog mira i sličnih velikih moralnih pitanja. Ja sam uz svoju mobilnu i labavu moralnost svu krivicu ostavila bila njemu bez većeg napora. Ali nedostajalo je nešto neoprostivo čak i u tim okolnostima – nisam ga volela.
To nije bilo loše, naprotiv, voleti oženjenog muškarca je česta dramska uloga za ženske likove i ja sam sebi uštedela puno problema tom prilikom.

Nakon tog broja godina, njegov pogled na meni u metrou je kombinacija sete i radosti. Ja sam iznenađena, i drago mi je da ga vidim, koliko je to moguće za nekoga ko ne voli susrete iz prošlosti, putovanja kroz vreme u negativnom smeru i čak pozitivno ima negativan stav prema svemu što implicira ikakvu vezu sa prošlošću. On mene jeste voleo, ili je ubedio bio sebe da je tako. Njegov faustovski deal, bez sumnje. Ne znam. Pokušao je bio i mene da ubedi ali neuspešno. Nisam ga dobro poznavala, niti on mene. Delom jer sam vezu okončala vrlo brzo, a delom…

Tada sam bila eksplicitnija. Otkačila sam ga bila kao da je molio za slobodan pad. Sada bih mu dala padobran, i potapšala ga po ramenu. Koliko sam se ja malo promenila, on je okamenjen u mermeru, moj nekadašnji ljubavnik. Laokon, simbol istrajnosti, muškosti, vrline. Moguće je slomiti ga ali Laokon sam od sebe se nikada ne bi pomerio sa svog postolja. Možda muškarci skloni takvom ponašanju kao moj ljubavnik X jesu upravo to – kristalizovani. Čak se nije ni fizički puno promenio, samo je osedeo. Spomenik principu, on je dosledan. Na opšte pitanje šta se dešava sa njim, krenuo je da priča ritmičnim uvežbanim glasom (vodio je bio radio program u nekom drugom vremenu), i  posle jedne, druge, treće stanice, pitam se da li će me bar uzgred pitati šta se sa mnom dešava – jeste posle četvrte – i ja odgovorim kao što uvek odgovorim: opštim kratkim rečima, kako zarađujem za život, i koliko klinka ima godina. Izračunala sam bila nekom prilikom da je to sve što dugujem bilo kome, iako mogu da svedem pod volontiranje.  Njemu je dovoljno i ne pita dalje.

Gledao me je bio golu, disao u moj vrat, grabio otpozadi kad sam ustajala i smejao se tihim zadovoljnim smehom seksa kad… i tada… i sada… i razumem da mu dugujem izvinjenje. Nisam ga volela. On nosi svoju povređenost kao orden, zaslužuje penziju, ali ja ne dajem u te svrhe. Ne dajem ništa, ne delim ništa. On ne zna puno o meni, ja znam dovoljno o njemu, i tako će ostati. Neoprostivo je bez ljubavi, i to će ostati. Niko nikome ne treba, upkros lažima ove ili one prirode, ako je tu bez ljubavi.

Na rastanku, banalnom rasparenom micanju po supermarketu – ispostavilo se da živimo u istom kraju, iako se nismo sreli ranije – pruža mi CD Glen Gulda, sa porukom koja nije nevažna i on joj dodaje ozbijnost niskim tonovima glasa, ali taj gest – podseća me odjednom na poklon koji mi je dao godinama unazad, kasetu Kit Džereta, koju još uvek imam, i na klavir u Manulife centru za koji je seo bio jednog erotski natopljenog popodneva i svirao varijacije, pogled na meni željan nečeg više od onoga što je dobijao, i dolazio je bio s vremena na vreme da me gleda dok mi je rastao bio stomak i klinka u njemu i ja odmahivala glavom (go away)… Muškarci su nepopravljivi, romantični. Žene ih uopšte ne interesuju; oni samo žele da ih one vole.

I kad se ne razumemo, mi pričamo o istim stvarima.

 

Šta obući 2212.

Nebojša me je podsetio svojim lepim prilogom na prešlicavanju, i odjednom su potekle priče i sećanja, iako ni jedno od njih nije moje. Jutros su topovi na Fort York-u označili Remembrance Day: 11. dan 11-og meseca, u 11 sati – kraj Prvog svetskog rata. Cvetovi maka mogu da ponesu mnoge simbole, ali kao sećanja na pale vojnike u ratovima su posebni i diraju posred srca. Pričalo se da su u ravnici Zapadnog fronta najgušće rasli na mestima gde su bili sahranjeni mrtvi. Par nedelja pred 11. novembar, dobrovoljci i veterani prodaju na uglovima velikih raskrsnica, kraj stanica metroa, i na drugim prometnim mestima plastične cvetove maka, sa baršunastim laticama i čiodom na poleđini. Ranije je bilo više veterana. Stajali bi u svojim uniformama, sa odlikovanjima, ponekad sami, ili u maloj grupi, neki među njima kao da su sakupili poslednje atome života, obukli svoje svečane uniforme i izašli da javnost podsete da je svet stvoren davno pre njih. Često ih prate mladi ljudi u uniformi neke od ogranizacija koje održavaju tradicije; sada su oni većinom ti koji nose male kutije sa cvetićima – veterana iz tih davnih ratova jedva da još ima. Pre dve godine je umro poslednji iz Prvog svetskog rata, skoro 110 godina života. Ljudi stavljaju plastične makove u revere kaputa, ja obično u tašnu, i nađem jedan ili dva i tokom godine jer zaboravim da su tu.

Cvetovi maka su ušli u kolektivnu svest anglosaksonskog sveta još u tom vremenu zahvaljujući poemi In Flanders Fields. Napisao je bio kanadski lekar u rovovima oko Ipra 1915. godine i posvećena je bila njegovim ratnim drugovima. Poema je doživela instantnu popularnost širom sveta, i opstaje do današnjeg dana kao jedna od najpopularnijih pesama u Kanadi. Flandriju u Belgiji mnogi Kanađani posećuju da odaju počast palim vojnicima među kojima su neretko njihovi dedovi i pradedovi ili mlađa braća u familijama koji nisu doživeli da osnuju porodice.

Fina dama iz Otave nema puno priča o Velikom Ratu, ali je njen omiljeni brat otišao bio u dobrovoljce 1939. i često priča o njemu i drugima iz tog vremena kad je bila devojčica. Ona ponavlja priče, ali ja volim da slušam, i uvek se uvuku i novi detalji. Zameram sebi da ih ne zapisujem dok mi ona priča, jer zaboravim neke konkretne stvari, ali pamtim suštinu, i najlepši deo je da ona voli da podeli sa mnom. U dobrovoljce nisu primali mlađe od 17 godina, a Curtis je još uvek bio 16-ogodišnjak. Otac mu nije dopustio ni da priča o odlasku u rat i on je pobegao bio od kuće. Slagao je o datumu rođenja i vojska ga je primila, bez provere, što sigurno nije bila retka praksa tih dana. Dok je još uvek bio stacioniran u Kanadi, njihov otac je iznenada umro od infarkta. Sada u vojsci, Kertis nije dobio dozvolu da ode na sahranu ocu jer su kretali za Englesku par dana kasnije, i on je opet pobegao. Kad se vratio u kasarnu, za kaznu su ga prebacili u najgoru jedinicu – pešadiju. Od te jeseni 1939. do kasne 1945. kada se vratio kući sa svojom engleskom nevestom, nisu ga videli. Kertis je prošao kroz Afriku, Siciliju, Francusku, i svuda gde su ga ratne strategije i okolnosti bacale, i ni jednom nije došao bio kući na odsustvo. To nije bilo neobično, jer su odsustva bila kratka i benzin se sigurno nije trošio na posete vojnika svojim familijama. Fina dama ga je obožavala, svog velikog šarmantnog brata, ali priču o njemu uvek završi time da je otišao bio kao lep veseo momak a vratio se kao starac. Nikada nije pričao o ratu.

Moj deda je bio Kertisovih godina kada je 1917. u Bosni bio mobilisan u austrougarsku vojsku za kontraofanzivu protiv Italije. Kada se pročulo da će njegova jedinica biti poslata na ruski front, shvatio je bio ili čuo od drugih da je to jednako smrti a i nije mu se ratovalo za carstvo, pa je pucao sebi u stopalo i to izgleda izveo dovoljno vešto da ga ne streljaju i bio dovoljno ranjen da ga oslobode ostatka ratovanja. Nakon rata i sa stvaranjem Jugoslavije, dobar deo porodice je ostavio Bosnu i naselio se u Makedoniju, a neki su otišli za Vojvodinu. Moj otac je u Drugom svetskom ratu bio mali i jedino je njegov najstariji brat ratovao, ali kad sam bila klinka nisu me takve priče interesovale pa sam tek sa finom damom počela da slušam kako treba. Moj deda je bio sjajan pripovedač i sve je pamtio unazad celog svog dugog života, i sada mi je neizmerno žao što ga nisam više zapitkivala. Bio je vrlo šarmantan, sa fino ufitiljenim brkovima, šeretskim plavim očima, i verovatno u mnogo čemu sličan Kertisu. Što je duže živeo i sve više njih umiralo oko njega, izgledalo je da nije očekivao da će se naći na takvom mestu, i kad je umro to nije bilo od bolesti već mu je bilo dosta. Kertis je jedva prešao bio šezdesetu kad je umro od srčanog udara.

Ove godine je 200-godišnjica poslednjeg rata na tlu Kanade. Ratovalo se sa Amerikom, koja je bila ponešena svojim uspehom iz revolucije, ali su obe strane srećom shvatile da ima ovde dovoljno kontinenta za dve zemlje, pa su vrlo brzo završili. Ne pre nego što su Britanci (Kanada još nije postojala) stigli do Vašingtona i spalili Belu Kuću. A pre toga su Amerikanci došli ovde i Fort York, pomenut iznad, je bio poprište ljute bitke. Sve u svemu, rat je ličio na gangsteraj i teritorijalne demarkacije kao što verovatno svi ratovi jesu, samo iz ove perspektive budi ponos da uprkos geografskoj izolovanosti, biti bez rata na svojoj teritoriji 200 godina je ravno pravom pravcatom čudu. Slogan koji su osmislili je izuzetan: 200 years of peace make it easy to forget a war. Daj Gospo da svako na svetu može to isto da kaže 2212. godine, i tada ćemo moći da se složimo da smo na putu ka civilizaciji. Mi koji nećemo više biti tu, ali biće neke druge dece da se sete u naše ime.

Bilo je danas parada jednom od velikih ulica u gradu. Ništa veliko, više je to izgledalo kao da su entuzijasti bili inspirisani za ovu važnu priliku, naročito lepim vremenom – temperatura se popela do 18°C, i svako ko je mogao izašao je bio napolje. Ja sam se setila ovoga niže, i ne znam šta me je tada inspirisalo, ali bio je to kreativan period i sve me je inspirisalo. Peace. Try that for 200 years.

Agent Orange

Guram ofucani šinjel noći sa sebe
i sporo ustajem
Leži po strani zgrčen kao mrtva stvar
Iznutra je glatko narandžast
u boji hrizantema, gerbera i Raja
Danas idem u rat
kao i juče, i dan pre toga
U bitke ne nosim ništa
rekli su mi da sam obučena
i sve veštine leže u meni
Ja bih volela jedan kaput
Samo moj, nenošen
Bio bi mekan i lak
od kašmira narandžaste boje
Vezala bih ga oko struka da me toplije zagrli
i u džepu uvek nosila ogledalo
Vadila bih ga često i dunula da se zamagli
Zamirisao bi jasmin
i kad se magla istopi
pojavile bi se pokretne slike
U džepu mog kaputa
čvrsto bih stegla rukom sve što imam

U rovovima Mažino linije su crne ptice
krile narandžasta jaja od gladnih prstiju i
hranile izlegle ptiće prstima, pertlama
i raskvašenim pismima od kuce
Razbijena ogledala bi svetlucala u blatu
dok su one kružile visoko iznad
strpljivo, da se raziđe otrovni oblak
i zgusne beznađe
Kad je budućnost poravnala rovove
na širokim poljima je nikao
moderni život
Ptice su sagradile staklena gnezda
i svet su zbližili putevi

Jednog leta su deca drugog rata
razuzdano budila ostarele Revolucije
po ulicama gradova
Nosila su majice tirkizne, sijena, safron i narandžaste
ljubila se u bojama duge i spaljivala okove
sa žicama za podupiranje poretka
Modernizam je već dugo bio mrtav i zaboravljen
i svi su hteli sve
G.I.Joe, La Resistance i partizani
su dešavanja pratili na TV-u
i glasali za suzavac, push-up bra i
stock opcije

U Kini sićušne žene
narandžastim prstima od farbe
šiju kapute za ratnike
na frontovima svakodnevice
A ako bi svako sašio sebi jedan?
Krojačkim makazama, jakim koncem od strune,
debelim iglama i neveštim prstima
bez iskustva ili uputstva
Nijedan kaput ne bi ličio na drugi
Ljudi bi zastajali na ulicama
da zagledaju tuđe kapute
opipaju šavove i videli bi da svaki
ima rukave, da pokriva ramena i grli telo
kao i njihov
I svako lice iznad kragne je drugačije
Ali oči gledaju na isti način
Ljudski

Isti snovi

Dešava mi se nešto poslednjih nedelja što izaziva smešane reakcije – počela sam da maštam.(Ovo nisu prvi počeci, pa ni drugi, ali počeci nakon duže pauze jesu). Ne znam koliko dugo nisam pa ne mogu da procesu dam meru, ali kad sam uhvatila sebe da se bavim maštanjem, iznenadila sam se neizmerno, začudila, nasmejala, i potom zamislila. Možda je samo završen jedan krug. Ne znam da li će biti drugih, i ne brinem niti razmišljam o tome, ali razmišljam o fenomenu. Upoznajem sebe, kao na ekskurziji kroz domovinu.

Teme mojih maštarija podsećaju na neke davne. Maštam o bekstvu. O slobodi kroz bekstvo. O nongravitacionom i non-narkotičnom opstajanju u prostoru sa malo prtljaga i promenom vidika. (Da se teme ponavljaju me je najviše nasmejalo, ujedno i rastužilo). Da sam stigla do kraja sveta, i dalje bih našla sebe na početku.

Krenulo je nešto pre dolaska Flojda u naš život. Mislim da me je klinka pokrenula sve češćim komentarima o vremenu kad ona ode na fakultet – mašta da će to biti daleko od kuće, i to je pomalo smešno a najviše prirodno, i treba  da mašta o tome, ali kako se ciklusi ponavljaju, smejem se i odmahujem glavom – i ja ostanem sama. Drugim rečima: klinka brine o meni. Ja ne projektujem ništa, i verujem da će biti teško, ali odjednom sam uhvatila sebe gde razmišljam o tome kao o privlačnoj opciji. Privlačnoj u smislu olakšanja obaveza i brige jer mi neće stalno biti pred očima, inače u prospektu nema nekog optimizma. Rekla bih da sam previše zagazila u tamne lokve egzistencije za pozitivnu paletu u bitisanju, ali maštanja neizbežno podignu duh i najtežem ciniku.

Zatim  se desio fijasko sa Flojdom. Bila sam svesna već u početnim fazama da je za ovu grešku odgovoran moj nekontrolisan poriv da je učinim srećnom. Da za to izaberem pogrešne stvari, je pitanje mojih limitiranih sposobnosti sagledavanja, ili limitiranog vremena za sagledavanje, ili nečeg sasvim trećeg što mi izmiče. Činjenica je da klinka nije bila nesrećna. Ona je dobro dete veselog karaktera, koliko je to moguće u okolnostima njenih godina i ovog sveta, i ima više nego pristojan život. Dolazak Flojda je doneo veselje, ali ni klinka ni ja nemamo vremena za njega a ni inklinacije da mu posvetimo puno vremena, sve i da ga imamo više. To za Flojda nije lako, jer on je beba, sada već dečkić (moguće i devojčica, niko nije pouzdano proverio) i nedostaje mu društvo. Meni ne nedostaje čišćenje, briga i frka oko Flojda čim se vratim kući nakon 12-satnog odsustva, koji u jednom istom zamahu lizne i ugrize, i tako hiljadu puta za pola sata. Klinka mora da radi domaći, ja radim šta radim, i kad uhvatim priliku čitam o mačkama. Uvek na kraju čitanja potonem. Kako sam mogla da dopustim sebi ovakvu glupost, je tužan zaključak koji se nađe zapisan u svitku na dnu te rupe.

Poslednjih dana uhvatim sebe kako maštam o tome da će klinka prići jednog dana – možda baš ovog – i reći: mama, mislim da smo napravile grešku sa Flojdom. Šta mišliš da pitamo H. da ga uzme nazad i obezbedi mu divan život? Iako se takva rečenica nije još desila, i kako dani odmiču uviđam da neće (mada smo razgovarale o podeli posla pa će to možda odigrati odlučnu ulogu) ali ja za svaki slučaj iza tog oblaka mašte čuvam jednu vreću radosti za tu priliku.

Upoznaj sebe pre nego što se pojaviš pred drugima, bi trebala da bude lekcija u školi, samo ne znam kakvoj, a i ljudi nisu jako dobri đaci, provereno je. Ja se bavim lekcijom već neko vreme, i dobra je stvar da me niko neće staviti u izlog i probati da uvali kupcu željnom slične robe, ili bilo kakve, što nije uopšte loša stvar, jer ne vidim da su drugi ljudi išta bolja roba, naprotiv, hipokrizija je toliko nafarbana po svakome da se i sama odlepljuje i guli na mestima, a i lepo bi bilo videti konačni krah sistema vrednosti zasnovanom na robi (ne lepo – Gospa na delu i u pravoj akciji – bih ja to nazvala). Dobar broj nas je odustao od socijalne utopije, rekla bih, a ni individualnost se nije pokazala kao koncept koji može da opstane osim ako se svakom od nas da država, i iz koje nema prelaženja granica, pa možda naučimo i postanemo bolji, a možda i ne jer smo i najbolji i najgori i promene možda jednostavno nisu deo scenarija, genetskog koda i sličnih grafita… hoću da kažem, baš mi je preselo od pogrešnih uloga i pogrešnih odela u koje sam sama ušla. Ili su to bila jedina otvorena vrata, iako je verujem suvišno proveravati da li veći broj vrata donosi bolja rešenja. Ne donosi.

U svemu ovome mi je najviše žao da je taj moj mali neočekivani uzlet mašte bio tako naglo okončan. Da nije mašte verovatno bismo živeli i dalje, ali kako. Ali kako.

Flojd će prerasti svoje mesece ludovanja, postaće ozbiljna mačka, klinka će isto porasti i krenuti za svojim životom…. i ja ću verovatno, na ovaj ili onaj način. Iste priče, ista mesta, isti snovi.