So

Broj reči: 0. 2.
Već ih je 5. Biće još.
Eto početka.

Klinka je imala nedavno jedan mali breakdown. Sve što je rekla, bila je u pravu. Zatim je sinoć imala još jedan. Tu nije bila u pravu, ali nije ni bila takva vrsta breakdown-a. Sa onim prvim nije išlo tako dobro, kod ovog drugog mislim da sam uspela malo da je utešim.
Jadna deca.
Često se pitam gde je moj breakdown. Niko ga nije obećao, ali ja čekam.
Gledaš druge oko sebe kako jedu pizzu i ti bi da probaš. Probaš, i ne sviđa ti se naročito. Uskoro poznaješ i sama kombinacije i naručuješ redovno.
Ne poznajem nikoga ko toliko razmišlja o smrti. Kad bi popustile brane i raširile se misli po populaciji, meni bi i dalje ostalo dovoljno. Doduše, ne poznajem nikoga da priča o smrti. Jedino Elbio, ali on je lud. Ni ja ne pričam. Samo razmišljam. Ne pričam ni o drugim stvarima. I o njima razmišljam.
Najbolje se osećam potopljena u melanholiju. O tome često razmišljam zato što se retko osećam dobro. Ona ide dobro sa onim mislima gore. Dobro je kad stvari imaju smisla. ‘Dobro’ je reč koju treba stavljati svuda. Kao so.
Šta me čini srećnom. World peace. Za početak.
Ne volim kratke priče. They are contrived. Kad ih je Puškin pisao pre dvesta godina bile su dobre. Svaki Rus koji se dohvatio priča do početka 20-og veka je to izveo kao da više niko nikada neće imati potrebu da priča. Sve je bilo novo u 19-om veku.
Osim pokolja. Ali oni su redovan motiv. Nezaobilazan, tvrde mnogi.
Na svetu ima sedam milijardi ljudi. Trebalo je to roditi. Kao majka jednog deteta, ne mogu da razumem da je moguće.
Volim italijanske filmove. Gledam ih poslednjih nedelja. Filmovi su novi ali poznajem ih oduvek. Zavidim im, likovima, i rado bih ušla da posedim sa njima, može po strani.
Filmove doživljavam intimnije od ljudi.
Filmski ljudi su stvarniji od ljudi.
Filmovi nude dovoljno stvarnosti za neosetni prolaz vremena. Sanguepazzo i La meglio gioventù režisera Marca Tulia Giordana su izuzetni, neopisivo izuzetni. Caos calmo, Antonello Grimaldi, gledala večeras i ustala sa kauča u standardnom dresu melanholije. Ovo će za koju deceniju biti dobra stara vremena.
Mrzim proroke.
Ne izbija mi iz glave patronizing bullshit oko Wislawe Szymborske, pesnika ‘malih stvari’. Ekspanzija svemira je primer velike, pretpostavljam. Verovatno iz tog razloga još uvek čekamo na poeziju o toj neopozivo vitalnoj temi za nas.
Videla sam nedavno u metrou par muslimanskih žena u burkama. Zamislila ulazak na sledećoj stanici golog hrišćanina sa spreda istetoviranim Isusom na krstu. Kakva bi to spontana eksplozija bila, susret tako nekompatibilnih visoko reaktivnih masa. Ili bih ja volela jednu. Naravno, mogli smo svi da budemo i statisti u mjuziklu.
Vrlo su popularni filmovi koji pokazuju muke srednje klase u muslimanskom svetu i šire. Vrlo su slične mukama lokalne. Ko bi pomislio. Potrošiti ili ne potrošiti. Brakovi stupidni. Ljubav, seks, i ekonomija. Ménage à trois.
Videla sam zatim i jednog tipa koji je ličio na Colin Firth-a. Gledao je u mom pravcu. Pitala sam se na koga ja ličim. Svi mi tražimo izgubljena sećanja kad tako gledamo u nepoznate ljude, zar ne.
Ja ne. Ništa izgubljeno.

Svakog dana oprostim se od svega što volim.
Iz straha.
Da ću umreti od banalnosti.

Lažni pesnik – laž pesništva

Bio jednom jedan pesnik
koga nisam razumela
Odnosno (imam objašnjenje) razumela sam
ali nedovoljno
Razumevanje je big deal u ovoj sobi
Živeti na stranom jeziku za koji
se pretvaram da je moj, svakog dana
preti opasnost da će me neko uhvatiti, raskrinkati
možda i rastaviti i posle takva tri glagola
ja ću se i dalje praviti kao da
ništa je ništa, a ovo je

Pesnik je bio vrlo mlad
Prestao je da piše poeziju – to je nešto
kao manifest ovih bespolnih dana
(Ja bih mu ponudila kuvano jaje
ali živimo vrlo udaljeni jedno od drugog)
Vreme je prolazilo i za pesnika
i za mene
Neosetljivo; vreme je neosetljiv pridev
za jade senzualnog misticizma
rekla bih ali retko pričam
sa pesnicima ili bilo kim
Jednog dana
falilo je nešto i ja sam našla opet pesnika
Da je bio blizu, rekla bih mu da mi je
falio upravo on, i to bi možda značilo nešto
ali ne kad je neko blizu
Erotika o kojoj govorim – jer o čemu drugom govorim –
je erotika koja, bojim se, nosi patinu
što erotiku obično isključi
kao elektriku koja se štedi za posebne prilike
ali ovi elektroni i erotikoni
dobro natope vazduh
koji udišemo i naelektriše i naerotiše
i pojedince koji stoje na metalnoj rešetki
kroz koju produvava vazduh iz podzemlja
Oni to obično rade raširenih ruku
ili zgrčeni na njoj
spavaju

Godine o kojima govorim
– jer, bojim se, o njima svako govori –
su prošle
i nisu vredne pomena
ni pesničke slike
ali desilo se nešto tokom tih godina
– on više ne piše –

Ništa od toga nisam izmislila
Pesnik je bio vrlo mlad i erotika je
bila jedino stanje kome je bio
dostupan
On je pred sopstvenim talentom
pao na kolena i upisao se u religiju
Remboa i još nekog Boga, jednog od zvaničnih
i bio je tašt, kako priliči najboljem stereotipu
Imao je sve, zaista
samo nije poznavao asset management
što je lako razumeti
Ciljati na besmrtnost
i razumeti laž sopstvene obmane
je surovi hendikep mladosti
To nije lako razumeti

Ali dosta o mladom pesniku
Njega niko više ne čita
i ako ne krene opet da piše
svi će ga zaboraviti
uključujući žene