Privatna istorija vodoravnih vrhova

Kad sam bila mala a moje sestre od strica se tek rodile (ne istovremeno, već jedna za drugom, sa razmakom od par godina) posmatrala sam ih kao što sam posmatrala i sve drugo – sa velikim zanimanjem ali dovoljnom distancom, pa kad mi je dosadilo posmatranje mogla sam da odem kući. Kod kuće sam pitala mamu da li sam i ja sisala tako gladno kao one (mora da sam to ipak pitala samo kod prve, do sledeće sestrice mi je već sve bilo jasno). Jesam, odgovorila je mama. Sve bebe sisaju kao da im život od toga zavisi, što je upravo tako, ali prosto je to umeće sisanja bebeća tajna i niko drugi to ne ume niti može. Kako ne može, kad sam ja bila njena beba. Lepo, strpljivo je nastavila mama. To mi nije bilo dovoljno. Morala sam da probam, što je, ispostavilo se, redovna potreba kod svih malo poodraslih klinaca, naročito kod susreta sa novorođenim bebama – obličje koje oni sami ne pamte ali osećaju da vapi za deja vu manifestacijom, znaju klinci. Mama nije imala mleka, kao što mi je objasnila, pa sam pitala svoju strinu. Ona nije imala srca da me odbije, i tako sam se susrela sa jednim od prvih zakona opstanka i ujedno velikim razočarenjem u svom mladom životu: i ne znajući, izgubila sam bila sposobnost od vitalnog značaja. Bilo je i malo zaostalog ponosa na bebu kakva sam bila nekada i koja je umela da sisa šampionski, kao i svaka druga, ali realnost je ostala da više nisam.

Kad sam kao mlada žena povremeno držala bebe u rukama, dešavalo se da neki vrlo halapljjivi primerci okrenu glavice i počnu da guraju moje grudi vrlo značajno, a neki su samo otvarali usta u njihovom pravcu – kod takve potražnje svaki izvor će poslužiti, iako ne znam kakva bi trauma usledila da su se ti minijaturni gladnici dočepali ovog konkretnog izvora – i bilo je sve to prilično fascinantno, videti suštinu civilizovane životinje koja prepoznaje oblik pa i miris prazne dojke i oseća da je treba overiti, za svaki slučaj. Kad se moja klinka rodila i tih prvih minuta preplavljenih endorfinom, oksitocinom a i drogama veštačkog porekla, dok sam se ja tresla od preživljenog, neko mi je smestio u naručje – nisam imala oči ni za koga drugog u toj bolničkoj sobi. Na taj prvi dodir su iz mene potekle suze jer uopšte nije bilo lako preživeti to kroz šta smo upravo prošle iako je sve odjednom izbledelo pred njom, a ona se odmah zalepila za dojku i sa par minuta životnog iskustva krenula da sisa profesionalno, dok sam ja  i dalje cmizdrava mislila da valjda ne sisa u prazno, jer nisam imala utisak da bi ova majušna klinka prihvatila takav bezvezan deal, ali realno nisam imala pojma. Ni o čemu. Dok se za nju to nije moglo reći.

Iako dramatične i nezaboravne, jednako tipične, nezaobilazno fundamentalne, epizode opisane iznad su bile kratkotrajne. Van tih ekstremnih angažmana, ženske grudi žive svoju strpljivu javnu ulogu objekta muške pažnje. To bi, recimo, bio Broadway. Amarcord za evro-nostalgične.

Problem sa javnim ulogama je da kad dobiješ jednu, ostale ti dodeljuju kao počasne doktorate. Jedna javna uloga vodi ka drugoj, trećoj, i ono što svako u show biznisu zna se uvek iznova potvrđuje – spotlight se ne propušta. Rak dojke je postao rat dojke. Ima i svoju maskotu (prilično bezbojna drugorazredna mašnica),  trče se maratoni, obezbeđuju fondovi, obrazovanje i samopouzdanje staju u prve redove, studije analiziraju sve od ishrane do pogleda na svet, i mada je Madona pre par decenija obukla pancirni grudnjak sa sasvim drugom idejom na umu, ženske grudi u oklopu debelo tapaciranih konstrukcija koje ih guraju, iznose, uznose, zaokružuju, kompletiraju i naoružavaju, imaju na umu jednu te istu stvar (valjda) i poklič: niko drugi ih nema, iako ih svako drugi ima.

Uporedo sa intelektualnim procvatom Silikonske doline razvijao se anti-intelektualni trend koji se oslanjao na materijal istog imena, i koji je uspeo da premosti paradoks do tada retko kome razumljiv: mikro znači brže bolje veće, i double D tj. makro isto znači bolje i veće a i dobijao se prilično lako i brzo. Sve uvek vodi napretku, je istina kojoj sada nema izmicanja. Da svaka žena praktično preko noći može da postane seks simbol je postala unosna industrija, a činjenica da su žene oduvek simboli seksa muškarcima je počela da odumire. Ženske grudi hirurški uvećane dva-tri puta su norma, ili opcija – konačno svet izbora! Novi svet je pun vrlina, priča se u reklamnim porukama, a mane se uklanjaju pod lokalnom anestezijom.

Uprkos tako živoj aktivnost na glavnoj ulici, off Broadway je scena na kojoj se igra najbolje napisana uloga. Obično kao monodrama.

Ko ne nauči da voli sebe u ogledalu živeće mukotrpnu egzistenciju. Nije stvar u lepoti – stvar je u ljubavi. Ne voliš zbog lepote, već u ljubavi pronađeš lepotu. Ovakvi koncepti zahtevaju izvestan nivo svesti – bar desetospratni. U takvoj jednoj produkciji, žena sa svojim vodoravnim vrhovima, vertikalnim stomakom, nogama od poda do kukova, vratom kojim putuje svaki dah, očima da sve pribeleže, staje pred ogledalo svakog dana i vidi svoj život kakav jeste. Od ranih dana kroz različite faze, i kad nema vremena ona zastane, i dok stari, i kad se pokriva i sve otkriva, sve na njoj se menja i uvek se prepozna. Ona bi možda htela da ostane na jednom jutru, ali teško bi bilo izabrati – koje jutro?

U ogledalu svaki mit odigra svoju dramu. Ko još daje tako dobre šanse ovih dana. Dobro mesto za posrnuti; dobro mesto da se isprsiš.

Kad sam bila mala (malo veća nego na početku ove priče), pričalo se za jednu devojku da su njoj bradavice uvek štrčale. Meni i ostalim devojčicama se to dešavalo samo kad nam je bilo vrlo hladno, a bilo je i drugih situacija, objasnili su nam upoznati. Ako se gleda u bradavice dovoljno dugo, shvati se da one imaju svoj ritam, kao plima i oseka. Pričalo se o olovkama koje se smeste odozdo, u prevoj, da se prati opuštanje grudi, koje se predviđalo vrlo brzo ako se ne nose grudnjaci. Ove poslednje sam odbacila negde oko 20. godine, kao što sam i naočare odbacila nešto pre toga iako su mi predviđali (vaspitno) da ću oslepeti ako ih ne nosim. Naočare, ne grudnjake. Mada me ne bi iznenadilo da između slepila i grudnjaka pa ostalih mukotrpnih konstrukcija torture postoje direktne iako neopevane veze. Bilo je to lepo vreme samoupoznavanja, kad sam shvatila da jako volim da odbacujem – naočare, grudnjake, mitove naročito, i da mi to dosta dobro ide. Prvi toples na plaži, prvo skidanje bluze pred novom žrtvom, držanje mačeta blizu srca, koje kao i deca, tu najviše voli da se sklupča… Menjam se sa godinama, ništa neće ostati isto. Ali uvek prepoznam okvir ramena, liniju do struka, oblike vodoravnih vrhova… – prepoznam sve, a sve se menja. Kako je nemoguće živeti.

4 thoughts on “Privatna istorija vodoravnih vrhova

  1. Аух, како дражесна тема за маторог покварењака 🙂
    Одолевао сам данима, као оно из пристојности, али морам да прокоментаришем, па макар на лакат би ми изашло, штоно кажу.. мислем, свакачастбебама а пфууј силиконкама, него једноставно оно – па, у ствари и нема коментара осим о лепоти у љубави, а нарочито љубави према лепоти, по кобигазнаокојипут 🙂 Хм, брадавице које штрче, е па то је већ ихаха изазов за бечаце, извињавамо се и то баш 🙂
    Ма, врло је могуће живети ако се успе и да се ужива у ситним детаљима.
    Најпоздрав

  2. Uvidjam da si to to bas hrabro, dragi Gorane, jer morao si pa kako bilo 🙂
    Ja to nisam tako, odnosno, nije mi bas uspelo, cak bih rekla je vrlo nespretno, ali ako se ne vidi, nema veze.
    O lepoti u ljubavi je mnogo vazna tema, a i ljubav prema lepoti ne moze da dosadi.
    Uzivanje u sitnim detaljima uopste nije lako. Ja se poslednjih nedelja nesto vrtim u krug oko neke prazne tacke (slobodno citaj: depresija) i posmatram sebe, posmatram svet… otkud lako.
    A da je moguce… ne znam, verovatno jeste. Svasta jeste.

    Tebi puno hvala. Ovo mi je izmamilo veliki osmeh. Nije da sam zaboravila kako i osmesi mi ne idu, ali lepo je kad ih nesto izmami. I uvek inznenadi kako to ume da bude lako, da se namame 🙂
    Ova tvoja uvodna recenica je mnogo simpaticna 🙂

    Veliki pozdrav i sa ove strane,

  3. Ма, лепо си ти одговорила и хвала ти – hard nipples су иначе непријатно честа и ружно употребљавана синтагма на ружним сајтовима, овде пак не ни случајно, колико год се ипак радило о нечему што јесте узбудљиво за, рекох горе, бечаце 🙂
    Него, гледе депресије, то је важнија тема – није лако измамити осмех баш у сваком покушају – овога пута ћу покушати доле лакрдијом: како белци успевају да одсвирају црну песму а да звучи иоле добро (обрати пажњу на кларинетисту: и сам својевремено сопроштењем дувах у то, али једино фризуром личим 🙂

  4. Uspeh kompletan 🙂
    I klarinetista i svi ostali, ali bas se trude. razumljivo je da sve to uzimaju ozbiljno, ali ne preterano, nadam se. jer u tome je ogromna tajna, ili put ka blagu. Nema gorih ljudi od onih koji kupe sopstveni bullshit.
    Pa ga potom valjaju drugima. Bljak, i hiljadu puta bljak.
    Ovi su sasvim simpaticni 🙂

    Jedno lepo veliko hvala 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s