Šta obući 2212.

Nebojša me je podsetio svojim lepim prilogom na prešlicavanju, i odjednom su potekle priče i sećanja, iako ni jedno od njih nije moje. Jutros su topovi na Fort York-u označili Remembrance Day: 11. dan 11-og meseca, u 11 sati – kraj Prvog svetskog rata. Cvetovi maka mogu da ponesu mnoge simbole, ali kao sećanja na pale vojnike u ratovima su posebni i diraju posred srca. Pričalo se da su u ravnici Zapadnog fronta najgušće rasli na mestima gde su bili sahranjeni mrtvi. Par nedelja pred 11. novembar, dobrovoljci i veterani prodaju na uglovima velikih raskrsnica, kraj stanica metroa, i na drugim prometnim mestima plastične cvetove maka, sa baršunastim laticama i čiodom na poleđini. Ranije je bilo više veterana. Stajali bi u svojim uniformama, sa odlikovanjima, ponekad sami, ili u maloj grupi, neki među njima kao da su sakupili poslednje atome života, obukli svoje svečane uniforme i izašli da javnost podsete da je svet stvoren davno pre njih. Često ih prate mladi ljudi u uniformi neke od ogranizacija koje održavaju tradicije; sada su oni većinom ti koji nose male kutije sa cvetićima – veterana iz tih davnih ratova jedva da još ima. Pre dve godine je umro poslednji iz Prvog svetskog rata, skoro 110 godina života. Ljudi stavljaju plastične makove u revere kaputa, ja obično u tašnu, i nađem jedan ili dva i tokom godine jer zaboravim da su tu.

Cvetovi maka su ušli u kolektivnu svest anglosaksonskog sveta još u tom vremenu zahvaljujući poemi In Flanders Fields. Napisao je bio kanadski lekar u rovovima oko Ipra 1915. godine i posvećena je bila njegovim ratnim drugovima. Poema je doživela instantnu popularnost širom sveta, i opstaje do današnjeg dana kao jedna od najpopularnijih pesama u Kanadi. Flandriju u Belgiji mnogi Kanađani posećuju da odaju počast palim vojnicima među kojima su neretko njihovi dedovi i pradedovi ili mlađa braća u familijama koji nisu doživeli da osnuju porodice.

Fina dama iz Otave nema puno priča o Velikom Ratu, ali je njen omiljeni brat otišao bio u dobrovoljce 1939. i često priča o njemu i drugima iz tog vremena kad je bila devojčica. Ona ponavlja priče, ali ja volim da slušam, i uvek se uvuku i novi detalji. Zameram sebi da ih ne zapisujem dok mi ona priča, jer zaboravim neke konkretne stvari, ali pamtim suštinu, i najlepši deo je da ona voli da podeli sa mnom. U dobrovoljce nisu primali mlađe od 17 godina, a Curtis je još uvek bio 16-ogodišnjak. Otac mu nije dopustio ni da priča o odlasku u rat i on je pobegao bio od kuće. Slagao je o datumu rođenja i vojska ga je primila, bez provere, što sigurno nije bila retka praksa tih dana. Dok je još uvek bio stacioniran u Kanadi, njihov otac je iznenada umro od infarkta. Sada u vojsci, Kertis nije dobio dozvolu da ode na sahranu ocu jer su kretali za Englesku par dana kasnije, i on je opet pobegao. Kad se vratio u kasarnu, za kaznu su ga prebacili u najgoru jedinicu – pešadiju. Od te jeseni 1939. do kasne 1945. kada se vratio kući sa svojom engleskom nevestom, nisu ga videli. Kertis je prošao kroz Afriku, Siciliju, Francusku, i svuda gde su ga ratne strategije i okolnosti bacale, i ni jednom nije došao bio kući na odsustvo. To nije bilo neobično, jer su odsustva bila kratka i benzin se sigurno nije trošio na posete vojnika svojim familijama. Fina dama ga je obožavala, svog velikog šarmantnog brata, ali priču o njemu uvek završi time da je otišao bio kao lep veseo momak a vratio se kao starac. Nikada nije pričao o ratu.

Moj deda je bio Kertisovih godina kada je 1917. u Bosni bio mobilisan u austrougarsku vojsku za kontraofanzivu protiv Italije. Kada se pročulo da će njegova jedinica biti poslata na ruski front, shvatio je bio ili čuo od drugih da je to jednako smrti a i nije mu se ratovalo za carstvo, pa je pucao sebi u stopalo i to izgleda izveo dovoljno vešto da ga ne streljaju i bio dovoljno ranjen da ga oslobode ostatka ratovanja. Nakon rata i sa stvaranjem Jugoslavije, dobar deo porodice je ostavio Bosnu i naselio se u Makedoniju, a neki su otišli za Vojvodinu. Moj otac je u Drugom svetskom ratu bio mali i jedino je njegov najstariji brat ratovao, ali kad sam bila klinka nisu me takve priče interesovale pa sam tek sa finom damom počela da slušam kako treba. Moj deda je bio sjajan pripovedač i sve je pamtio unazad celog svog dugog života, i sada mi je neizmerno žao što ga nisam više zapitkivala. Bio je vrlo šarmantan, sa fino ufitiljenim brkovima, šeretskim plavim očima, i verovatno u mnogo čemu sličan Kertisu. Što je duže živeo i sve više njih umiralo oko njega, izgledalo je da nije očekivao da će se naći na takvom mestu, i kad je umro to nije bilo od bolesti već mu je bilo dosta. Kertis je jedva prešao bio šezdesetu kad je umro od srčanog udara.

Ove godine je 200-godišnjica poslednjeg rata na tlu Kanade. Ratovalo se sa Amerikom, koja je bila ponešena svojim uspehom iz revolucije, ali su obe strane srećom shvatile da ima ovde dovoljno kontinenta za dve zemlje, pa su vrlo brzo završili. Ne pre nego što su Britanci (Kanada još nije postojala) stigli do Vašingtona i spalili Belu Kuću. A pre toga su Amerikanci došli ovde i Fort York, pomenut iznad, je bio poprište ljute bitke. Sve u svemu, rat je ličio na gangsteraj i teritorijalne demarkacije kao što verovatno svi ratovi jesu, samo iz ove perspektive budi ponos da uprkos geografskoj izolovanosti, biti bez rata na svojoj teritoriji 200 godina je ravno pravom pravcatom čudu. Slogan koji su osmislili je izuzetan: 200 years of peace make it easy to forget a war. Daj Gospo da svako na svetu može to isto da kaže 2212. godine, i tada ćemo moći da se složimo da smo na putu ka civilizaciji. Mi koji nećemo više biti tu, ali biće neke druge dece da se sete u naše ime.

Bilo je danas parada jednom od velikih ulica u gradu. Ništa veliko, više je to izgledalo kao da su entuzijasti bili inspirisani za ovu važnu priliku, naročito lepim vremenom – temperatura se popela do 18°C, i svako ko je mogao izašao je bio napolje. Ja sam se setila ovoga niže, i ne znam šta me je tada inspirisalo, ali bio je to kreativan period i sve me je inspirisalo. Peace. Try that for 200 years.

Agent Orange

Guram ofucani šinjel noći sa sebe
i sporo ustajem
Leži po strani zgrčen kao mrtva stvar
Iznutra je glatko narandžast
u boji hrizantema, gerbera i Raja
Danas idem u rat
kao i juče, i dan pre toga
U bitke ne nosim ništa
rekli su mi da sam obučena
i sve veštine leže u meni
Ja bih volela jedan kaput
Samo moj, nenošen
Bio bi mekan i lak
od kašmira narandžaste boje
Vezala bih ga oko struka da me toplije zagrli
i u džepu uvek nosila ogledalo
Vadila bih ga često i dunula da se zamagli
Zamirisao bi jasmin
i kad se magla istopi
pojavile bi se pokretne slike
U džepu mog kaputa
čvrsto bih stegla rukom sve što imam

U rovovima Mažino linije su crne ptice
krile narandžasta jaja od gladnih prstiju i
hranile izlegle ptiće prstima, pertlama
i raskvašenim pismima od kuce
Razbijena ogledala bi svetlucala u blatu
dok su one kružile visoko iznad
strpljivo, da se raziđe otrovni oblak
i zgusne beznađe
Kad je budućnost poravnala rovove
na širokim poljima je nikao
moderni život
Ptice su sagradile staklena gnezda
i svet su zbližili putevi

Jednog leta su deca drugog rata
razuzdano budila ostarele Revolucije
po ulicama gradova
Nosila su majice tirkizne, sijena, safron i narandžaste
ljubila se u bojama duge i spaljivala okove
sa žicama za podupiranje poretka
Modernizam je već dugo bio mrtav i zaboravljen
i svi su hteli sve
G.I.Joe, La Resistance i partizani
su dešavanja pratili na TV-u
i glasali za suzavac, push-up bra i
stock opcije

U Kini sićušne žene
narandžastim prstima od farbe
šiju kapute za ratnike
na frontovima svakodnevice
A ako bi svako sašio sebi jedan?
Krojačkim makazama, jakim koncem od strune,
debelim iglama i neveštim prstima
bez iskustva ili uputstva
Nijedan kaput ne bi ličio na drugi
Ljudi bi zastajali na ulicama
da zagledaju tuđe kapute
opipaju šavove i videli bi da svaki
ima rukave, da pokriva ramena i grli telo
kao i njihov
I svako lice iznad kragne je drugačije
Ali oči gledaju na isti način
Ljudski

4 thoughts on “Šta obući 2212.

  1. Verovatno je tako, Gorane.
    Ja cesto pomislim kad vidim te stare – sta oni misle o svetu nakon svega toga urezanog u njihovo bivstvo. Neka je proslo i pola veka i nekoliko vekova – na sta svet zaista lici. Sloboda i ljdusko dostojanstvo nisu koncepti koji zastarevaju.
    Ili se tako mislilo.
    Svet je ovde shit. Nesto drugaciji nego tamo, ali svejedno s.h.i.t.
    Birokratija guta ljude i smisao, korupcija grabi i jednom kad balans prevagne na njenu stranu, pakao je jedini opis stanja sa povremenim stanicama za predahe i rashladjivanje usijanosti, nasilje bez ikakvog smisla i povoda cveta, danas na vestima javljaju da neki 40-godiisnjak napada mlade zene i devojcice po gradu, tog 11. novembra je neko vandalizovao memorijal veteranima… obest, dosada i poganost se gaje kao da ih je vredelo sacuvati kroz sve te zrtve i vekove.
    Mnogi se ne bi sa time slozili. A mi kao spomenici smo svedoci svemu. Generacija za generacijom.
    200 godina u miru.
    Nije nevazno, ali se vaznost zagubila negde. Mozda je narucila pice, or had a line of coke, something to numb the pain. Tako je udobno biti utrnut i ravnodusan.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s