Silent Night

Ja sam od onih pojedinaca sklonih tradiciji samo u oblastima gde je ona sklona meni. Da sam to pravilo sledila i u drugim odnosima, i sa zivim i nezivim stvarima, stigla bih moguce do nekog manje ili vise istog mesta kao sto je ovo: hoda se po zemlji, nebo je uvek iznad…oh, well. Postojalo je vreme kada joj uopste nisam bila sklona, tradiciji, naprotiv, ali tada nisam ni znala sta sve moze da bude tradicija. Vremena se menjaju, stavovi i misljenja uvek u zavisnosti od vremena, i po koje krize. Relativnost je obicno zgodna za zavrsetak a ja malo natezem sa ovim pocetkom.

To da mi Bozic ide na jetru ne bi trebalo da bude neobicno. Mene je iznenadilo. Ove godine me je jetra bas stegla, mozda je jeftino belo vino bilo u pitanju, naisla sam bila na neko madjarsko, ali jetrino stanje je posledica i drugih uslova. Da je nesto Bozic od mekanog materijala i uhvatljiv, izgazila bih ga, izbacila kroz prozor, spustila zavese, stavila zapusace u usi i odvrnula muziku na najglasnije. Bozic nije nista od toga, nemam zavese i moji agresivni porivi uglavnom ispare pre nego sto stegnem pesnicu ili obujem cipele. Jedino sto uvek nosim sa sobom su zapusaci za usi.

Ni ovaj uvod nije dobar.

Oko 8 sati, u subotu uvece, 24. decembra, nasla sam se bila u suburbiji, sa prijateljicom, kraj poluzamrznutog jezera i na stazi kojom se puno ljudi kretalo u istom pravcu. Ona je procitala u lokalnim novinama da ce se napolju odvijati nesto tematski vezano za Bozic, i mi smo se ponadale lepom pevanju. Nazad u njenoj kuci koju smo napustile nekoliko minuta ranije, sve je bilo lepo osvetljeno, toplo, hrana skoro spremna, jelka okicena, muzika taman glasna koliko treba, kuvano vino u termosu, njen muz ispred televizora. Staza kojom smo hitale je vodila ka improvizovanom auditorijumu na kome je sedelo par stotina ljudi, neki su stajali, a desetak metara ispred, delila se besplatna vruca cokolada, kao promotivni gest dobre volje ‘Peace on Earth, Jesus loves ya’ od strane najvece kanadske firme za pravljenje jeftinih krofni, jeftine kafe i jeftine vruce cokolade; sve jeftino a profit veliki. Digresija: kad se tako nesto desi, jeftino vs. profit, somebody gets royally screwed. Oh c’mon Ivana, Badnje vece je, peace on Earth, Jesus loves ya!

Kad smo stigle, bila je to scena od koje se trljaju oci, jer nesto je odmah pocelo da me svrbi, jos nisam znala tacno sta. Kulise su predstavljale zidove kuce ili necijih dvora, bilo je nekoliko vrata, i stala je bila tu, a naokolo ljudi svih mogucih uzrasta u kostimima rimskih legionara, izraelskog naroda, bilo je i andjela, a i istocnih mudraca. U snegu je lezala slama, naslo se i magare, plus jedna lama. Temperatura je bila par stepeni iznad nule – balmy, tj. banja. Stigle smo taman na vreme. Zakrckao je zvucnik i gromki muski glas je najavio da je ovo Nativity Pageant, i da za to imamo da zahvalimo crkvi sa dugackim imenom….. poslednja trecina je glasila ‘Latter Day Saints’. Kroz taj isti zvucnik se povremeno opet cuo taj glas recitujuci iz Biblije, St.James version pretpostavljam; pa snimak horskog pevanja, opet objasnjenje sta se dogadja, dok se ispred gledalista odvijao proces, radjanje Hrista.

Ja imam problem. Oh, kakav ja imam problem! Scena pred mojim ocima je bila ne-ve-ro-vat-na. Evo vam malo moje oci, pa vidite i sami. Neverovatno, zar ne? Iskreno i personalno, mene uopste ne zanima da li Boga ima ili ne; daleko me vise interesuje kada ce sledeci put biti suncan dan. U celoj stvari oko Boga ono sto me fascinira su ljudi. Ovako je to bilo pred mojim ocima: u Kanadi, u suburbiji oko Toronta, skupilo se na stotine ljudi, medju njima nekoliko desetina u kostimima, ispod kojih vire gojzerice i druge blatnjave cizme, kroz zvucnik dopire ‘Silent Night’ i scena koja se odvija je dogadjaj koji se desio u selu zvanom Betlehem – koji se verovatno na hebrejskom izgovara na nacin koji bi zvucao kao da je neko pojeo sve samoglasnike, a tek na aramejskom – dakle, u tom Betlehemu, koji je stvarno mnogo daleko odavde, rodio se bebac siromasnim ljudima pod cudnim okolnostima, iako je svako rodjenje cud(n)o, pre dve hiljade i kusur godina. Prica je prosla kroz mnoge jezike dok je dosla do engleskog, a i obisla je ceo svet nebrojeno puta. Neki kazu da je prica krcata simbolima, drugi da je svako slovo ne samo istina, vec jedina istina, a i svi ostali pricaju o toj prici. Prica k’o prica, svako da je isprica jednom dok stigne do pete osobe vec nece zvucati isto, ali ne, od ove price nema odstupanja. A sta se sve desilo od vremena tog dogadjaja a na neki nacin je povezan sa njime, i sve to zato sto prica k’o prica, svako je isprica kako njemu treba, o tome ne mogu, jer oci ce mi se zamagliti i onda vise nista necemo videti.

Po principima verovatnoce, 90% prisutnih ljudi nisu bili ni do Zapadne obale, a jos veci je procenat do obe obale ovog kontentinenta. Na mapi bi Evropu prepoznali po italijanskoj cizmi, a oko Izraela bi se pomucili. Obrnes li tu mapu naopacke, nece moci ni da se vrate kuci. Potrosili su oko praznika daleko vise nego sto su trebali, mnogi vise nego sto imaju, pa ce to sada otplacivati, ili gomilati, sve je to stvar navike. I tradicije. A prica iz Betlehema traje i traje, i evo je pred mojim ocima, koje svrbe i svrbe.

Zavrsila se predstava u toku pola sata, ljudi su poceli da se razilaze. Ovo je vec osma godina kako se Pageant odrzava, tradicija. Odmah pored je bila jedna impozantna crkva. Pise na tabli ispred da je prezbiterijanska. Usle smo da se ugrejemo, i cujemo neko lepo pevanje. Stariji gospodin nam kaze da kasnimo, propustile smo – iznad njegovog glasa fin soprano peva ‘Silent Night’. Sele smo pozadi i on nam je dao plasticne crvene case sa rupom na dnu kroz koji se drzala sveca, kaze da je to za kraj. Od onolike zgrade spolja, unutra se sve zguralo u sobu sa visokom tavanicom, nekoliko zlatnih zastava sa ‘Lord this or Lord that’, vise lampe i osvetljavaju svaki kutak, pokret i izraz lica. Kako smo se mi spustile na drvenu klupu, prevanje prestade. Na podijum se popela zena-svestenik, sa mikrofonom zakacenim na drzac oko glave. Ili je mikrofon bio jeftin, ili reci previse klizave za moje usi, koje su isto pocele da svrbe, tek, ja sam samo cula svaku drugu rec, a koje su bile u rasponu od ‘Lord, Savior, Lord, Savior, Lord…’. Onda je zena-svestenik okupila sitnu decu, da im isprica jednu mnogo vaznu, najvazniju pricu od svih prica, kako ona rece. Decica nisu izgledala mnogo voljna, ali nisu imala kud. Teta-svestenik nije bila dobar pripovedac, Lord Jesus je bio glavni junak, ili su to bili i Lord i Jesus, nisam uspela da razlucim, ali na svakom vaznom mestu bi ona pitala da decica ponove, i oni ponovise. I ne bi vise pevanja. Na par mesta je moralo da se ustane. Pronela se i tacna za monetarne priloge. Zapalile su se svece tako sto se sveta vatra donela na pocetka svakog reda pa jedan po jedan, gradjani sveta, Kanade i ovog sela – koje se od Betlehema mnogo razlikuje, a mozda i ne toliko, kako bi moglo cak, pitam se – su zapalili svece jedni drugima sa recima ‘peace be with you, Lord is peace’..tako nekako. Bila je i molitva stojeci, u kojoj su svi ucestvovali, osim nas dve, i onda se izaslo napolje. Mi prve.

Usle smo u auto pa do druge crkve. Il’ ce biti pevanja il’ ce nesto puci veceras! Opet impozantna zgrada, pise da se tu okupljaju metodisti. Oni imaju vise smisla za unutrasnju arhitekturu. Crkva je velika, ima i finih prozora sa vitrazima, svetlo je priguseno za bolju atmosferu, imaju hor, cak i bend sa par gitara. I ovde je zena svestenik. Nema pevanja i dalje. Dali su nam mali prospekt u ruke, tu sve pise sta se desava te veceri, ima i reci pesama. Desavanje je pri kraju. Prosla je tacna u koju se stavljaju monetarni prilozi. Opet se ustaje, dadose nam i dve zgoljave svecice. I hor, kongregacija i muzicari, zapevase ‘Silent Night’. Sa recima u ruci, i svecom u drugoj, zagrejane prethodnim izvedbama, osim toga moje dete peva u horu a krv nije bila voda ni u vreme kad se od vode pravilo vino -zapevale smo i nas dve. Koja je to milina bila, stojimo na balkonu, otvoreni prostor pliva pred nama i do tavanice ima bar jos pet metara, metodisti su dobro uvezbani i moj soprano se vinuo kao da je samo na to cekao. Da i ja zapevam jednom u crkvi!

Metodisti se bolje zabavljaju od prezbiterijanaca, nema sumnje, ali to treba shvatiti vrlo uslovno. Jos nismo videle nikoga da se bar osmehnuo, o smehu i radosti da ne govorimo, rodio se Bog, Bog je rodjen; hello, rodio se Bog… nope! Preko puta pa malo uz ulicu od metodista, stajala je baptisticka crkva. Nesto u njoj nije izazivalo dobrodoslicu. Setila sam se odjednom da se jedna moja poslovna poznanica pridruzila baptistima pre nekoliko godina i da svaku recenicu zavrsava sa ‘Lord willing’, njen decak ide u baptisticku skolu i preti joj da ce je odati tati svaki put kad ne uradi nesto njemu po volji. A tata, po svemu sudeci, primenjuje stare biblijske metode na neposlusne zene. Meni su nesto otezali koraci u tom stadijumu, da li zbog uspona, ili takvih misli, ali prijateljica me vuce za ruku, njoj nije bilo dosta pevanja. Uh, baptisti su ne samo zavrsili bili za taj sat, vec odmah i zakljucali katancem. Nizbrdo do auta je bilo mnogo lakse. Proverile smo jos jednom novine, anglikanci imaju nesto sto bi moglo da prodje kao ponocna misa, pocinje u 11. Zove se ‘choral eucharist’, mora da ima pevanja. Uocile smo da novine nigde nisu pomenule nijednu katolicku crkvu, za pravoslavce moguce je da nisu ni culi, u ovom selu gde znaju za Betlehem kao da je preko puta Walmarta.

U 11 i 20 usle smo u masivnu i sasvim impozantnu St. Paul’s katedralu, ispred koje je parking bio ispunjen do poslednjeg mesta. Unutra se gotika vinula visoko, skoro sva mesta su bila puna, i dali su nam knjizicu sa recima i pregledom svega sto se desava. U jednom od zadnjih redova, sedeci s kraja, pune dobre hrane, kvalitetnog vina i nase church crashing avanture, desilo se. Po prvi put u zivotu, ja sam se sustinski, duboko, do srzi, prepala religije. Ne Boga, za njega i dalje vazi ono odozgo, isprepadali su me ljudi, tzv. vernici. Da ne bude da sam ja strasljivica, sve to isto se desilo i mom saucesniku u ovoj hajki na lepo pevanje. Koitiralo nas lepo pevanje. A da ne bude ni da smo nas dve strasljivice, ovaj par ociju koje su sada bile razrogacene u cudu, su shvatile ono sto nikakve nauke nikada nece priznati: mi ljudi ne pripadamo istoj vrsti. Nema to veze sa bojom koze, ociju, nema veze ni sa koeficijentima bilo inteligencije, relativne gluposti, apsolutne lepote ili cak i sa onima koji veruju ili ne veruju. Ne, nista od toga nas ne razdvaja, koliko god lagali jedni druge ili sami sebe. Mi ne pripadamo istoj vrsti po jednoj osnovnoj liniji: postoje oni koji mentalnu kapiju imaju otvorenu i oni kojima je zatvorena. I nista se tu nece promeniti, niti ce se otvoreno zatvoriti, a zatvoreno otvoriti, odnosno ne znam, mozda je i moguce, ali ja nisam dotle stigla, jos uvek pomalo drhtim, jer, pogadjate, nisam se nasla medju vecinskom vrstom a i jesam strasljivica, pa sta, i eto, volela bih da sam ostala blazena u neznanju, kao sto bi to mozda i Isus i svako drugi kome je znanje koristilo otprilike koliko i rog na celu, rep na drugom kraju i krila koja ne lete.

Pored straha, koji je bio materijalan, jer nema izmisljanja metafora oko straha, on se stvori i to obicno velik k’o planina pa ti vidi koliko si mala pored njega tako velikog, shvatila sam da to moje otkrice o raskolu unutar homo sapiens genusa, bilo da uguraju negde polatinjenu verziju mog imena ili ne, znaci u stvari jednu stvar do koje su mudri ljudi dosli i ranije: nema nam spasa. Nikada nista na dobro nece izaci medju ljudima, i to je sve. Nkakve veze sa time nema religija, jedan ili vise Bogova, altruizam, svetska banka i dug. Zao mi bi mog optimizma, i inace je bio slabunjav, ali eto, uzelo je anglikance da ga ubiju, i mene sa njim. Oh, zivecu ja jos, i tako mrtva, kad je mogao Isus i gomila drugih, sto ne bih i ja, ali nije to isto. Jednostavno vise nije isto.

I ovde je svestenik bila zena (sta se desilo muskarcima svestenicima, pitam se: ili su se priblizili Bogu, ili na Zavodu za nezaposlene sada imaju odsek samo za njih), prosla je tacna za monetarne priloge, svi su se okrenuli jedni ka drugima i pozeleli ‘Peace in Lord’ i za kraj zapevali ‘Silent Night’. Mi nismo.

Epilog:
Kad smo se vratile kuci u suburbiji, blede i utihnule, muz moje prijateljice je slegnuo ramenima i izrekao svoj sud: tako vam i treba. Ono gore o dve ljudske vrste treba korigovati: muzevi su jos jedna, a ko zna koliko ih sve skupa ima, to je sada otvoreno polje za radoznale. Obicno potraga za necim lepim zavrsi pred vratima, ili nogama, jedne prethodno neotkrivene. Istina je i da su anglikanci, prezbiterijanci i ostali protestanti svi sa severa, katolici drze jug, pravoslavni istok sa izletima na jug; i tako do Jerusalima, dalje ne smem. U stvari, sada cu malo da cutim.

2 thoughts on “Silent Night

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s