Nekoliko godina kasnije

Editujem malo ovaj tekst jer sam obećala da ću ga postaviti na veliki blog, i razmišljam kako usled burne reakcije opisane u njemu, nikada u stvari nisam shvatila poentu filma. Čula sam bila za njega pre tog gledanja, i prikaz je bio jednostavan i uopšten, i pripisivala mu se originalnost (nadam se ne zbog onog brisanja ogledala).  Nije prvi put da se film prodaje na pogrešnim osnovama iako ovaj film niko nije kupio – on je dobio i finansiranje i distribuciju iz državnih fondova. Ali o čemu je stvarno bio?

Ja sam tada propustila bila prvih par minuta (slučajno okrenula kanal i kad sam naišla na film setila se da sam o njemu prethodno čitala) i odustala pre kraja  – možda sam propustila nešto krucijalno, revolucionarno, kataklizmično… Da nije teksta iznad, filma se uopšte ne bih ni setila, iako je Mr. Cvajg nezaboravan. Ali naslov mi je privukao pažnju. Verovatno mi je i na samom početku privukao bio pažnju samo me je reakcija odvukla dalje. Lovable. Simpatičan nije adekvatan prevod. Engleski rečnik daje definiciju: attracting or deserving affection. Kvaliteti/karakteristike koje privlače pažnju i ljubav. Ili se sa njima zaslužuje pažnja i ljubav. Na srpskom bi moglo da bude: vredan ili vredna ljubavi. Dok u srpskom koncept može da se primeni i na žene i na muškarce (ne znam kako je u praksi), u engleskom se pridev koristi kod mačića ponekad, inače je isključivo rezervisan za žene.
Žene uglavnom ne misle da su lovable. One u filmu nisu mislile. Devojčice uzrasta moje klinke ne misle. Ko uopšte može da proceni da li zaslužuje ljubav kad se zasluge mogu realno proceniti samo na kraju poduhvata.
Ljubav nije poduhvat.
Pridev se pojavio u engleskom u davnom 14. veku i rok mu je istekao bar koji vek unazad. Danas se oslanja na antikvarni šarm i sentimentalnost,  iako je primena upravo suprotna. Od opisnog postao je jedinica mere.

Sinoć, na večeri slem poezije, bilo je puno talentovanih ljudi, i publika mešana crno-žuto-bela i žensko-muška. Nije bilo stolica i sedeli smo na podu. Ispred mene se smestila grupica od pet devojaka i jednog mladića, svi crni i svi izuzetno lepi. Iza mene je bio par lezbejki sa parom gej muškaraca. Malo dalje crno-beli par. Još malo dalje evropsko-azijski, pa evropsko-latinoamerički, prijatelji, ljubavnici, nova poznanstva, strasti na silaznoj liniji… i kad je Saul Williams – glavni akt večeri – pozvao publiku da nastup bude interaktivan, publika je postavljala stvarno glupa pitanja pa se nadam da nam Saul neće zameriti i vratiće se opet u Toronto, jer on je izuzetan i ja bih ga rado opet videla. Tokom večeri su nastupali uvodni pesnici i jedan muzičar, i uz nekoliko velikih nerazrešenih nepravdi sveta, glavna tema je bila ljubav. A kad je tema ljubav, tema postane o ženama. Zašto muškarci ne vole žene, konkretno. Pitanje su postavili i muški i ženski pesnici. Muški pesnici su ukazivali na žene kao predstavnice Raja na Zemlji što je samo po sebi dovoljno da ih učini lovable u očima muškaraca, zar ne. Žene su patile od akutnog nedostatka kriptonita i bile jako frustrirane da nebrojene lovable žene prolaze kroz grad i život same. Sve je to bilo rečeno publici vrlo elokventantno i nadahnuto, i publika je reagovala sa velikim odobravanjem, kao da razume i dobro zna o čemu se ovde priča – i oni lepi crni ispred mene, i oni gay iza, i crno-beli desno i žuto-zagasito-beli levo, i pozadi… svi.

Pitanje je bilo raskrinkano do svoje gole nelogičnosti, dobilo je i puno saveta i poziva na akciju, ali ne i odgovor. Zašto muškarci ne vole žene? Vole seks, zaljubljuju se, učestvuju kao posvećeni očevi u porodici i vole ih, kako drugačije, ali da ih stvarno vole… – nešto tu fali, ne štima, ne prati ni ritam ni sinkopacije…
I mala publika sinoć i veća publika van te sale, zna da uprkos pažnji koju dobija, odgovor izmiče ka horizontu stazom sitnih nedorečenih tačaka.  Meni je pitanje zanimljivo, kao i svakome, i rekla bih da je ljudska životinja previše dobro uigrana u emotivnoj neiskrenosti da bi se uopšte bavila tim pitanjem, i kad mu priđe, to je jedino prihvatljivo uz poveću dozu artističkog talenta i bar zrno poštenja a to dvoje se ne sreću često, ali ne bih o pitanju, niti bih da se pitam da li i koliko žene vole muškarce, ali svejedno smo jedni sa drugima, mi sa vama, oni sa njima, jer činjenica je da ni žene ni muškarci nisu lovable ali svejedno se ljubav dešava, pa  je to već ne mala pobeda nad mračnim silama, i ako nije dovoljno ne treba nikoga da iznenađuje jer nikad i ništa nije dovoljno je u osnovi dobrog broja problema bar savremenog sveta ako nije bilo onim prethodnim… i sve je to sveprisutno, ali onaj nesrećni film je tako neoprostivo loš, i ako se može jednim potezom uraditi nešto – bilo šta – ja bih preporučila za početak ovo:

Lovable

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s