Negde drugo

Engleski pab u suburbiji. Zimsko popodne šalje pozdrave kroz okno okrenuto zapadu i snop blistav kao meteor padne na lice muškarca preko puta. Zaustavio se na njegovom licu sa takvom ljubavlju, neočekivanom i za Sunce. Trudbenici jednog  astronomskog kruga posmatraju indiskreciju na kraju smene.
On liči na oživljeni kip. Desna strana lica je zalivena zlatnom toplinom; leva samo obris iza ivice obasjanog kruga. Dva nejednaka oka gledaju ka meni, desno reflektuje minijaturne akvarelne pejsaže.
Njemu ne smeta i ne obraća pažnju na obožavanje sunca na zalasku. Zamišljen je, pričamo o postojanju
nečega što je stvorilo sve ovo. Ja ne pristajem. On je umoran i voleo bi da se na nešto nasloni. Bilo šta.

Osim ljubavi i porodice koja bi iz nje nikla, Bog još jedino nudi mrvu dostojanstva. Razumem.

Žao mi je da sedi sa tolikim umorom oko njega kao širokom suknjom ispod koje godinama krije poraze i razočarenja. Ne više, rešen je, nesvestan metamorfoze koja se desila dok on gleda u drugom pravcu.
Lep je i tako potrošen. Puno se od njega očekivalo; on sâm možda nije ali drugi od lepote uvek očekuju da i njih ulepša, ili ih nagradi, a sada sa tim zaljubljenim snopom Sunca na licu on sâm izgleda kao oličeni Bog. Uočava i njegov prijatelj, razmetljiv, glasan samopromoter koji je svuda stigao prvi i jedino što nije postigao je ovo što je pozlaćeni muškarac dobio bez ikakvog truda. Duga misterija prijateljstva i poređenja među njima, među svima.

Zlatni štit
Lepota u bescenje

Trenutak prolazi, svetlost bledi i povlači se, uskoro će mrak. Ja bih da budem negde drugo.

Advertisements

Do grla u pozitivnom

Priča se – tvrdi! -kako bi u pravim okolnostima svi mi postali ljudožderi i ubice, ako je neophodno. Loša stvar oko takvih priča je da ljudima praktično nikada nije neophodno da budu ljudožderi i ubice. A oni to jesu, jako često. Te evolutivne priče i slične fantastike uglavnom zvuče kao ne naročito dobra fantastika.
Surovost čak na srpskom ne zvuči tako strašno. Najgora osobina joj je da zvuči muški, prosto nešto što treba imati ako bi da budeš ozbiljno shvaćen (probaj to isto u ženskom rodu, i ne ide). Na engleskom su našli bolji izraz ‘cruel’. Kratka i efektna zvučnost te reči ne ostavlja nedoumice – sa njom se nije zezati. Surovost je ozbiljna stvar. Nije prihvatljiva u ova nespartanska vremena, čak je pozitivno negativna osobina. (Izuzetak je trka za profitom – tu se smatra vrhunskom osobinom i osnovom za inicijaciju u viši krug).
Kad analiziram situacije u kojima sam ispoljila surovost, neizbežno se pojavljuje da sam to uvek radila iz sebičnih razloga. Obično se dešavalo i da je surovost došla kao coup de grâce. Odnosno, neko ili nešto me je žestoko maltretirao neko vreme pre nego što sam se setila pravog oružja u arsenalu. Da sam se setila ranije, verovatno bi svima bilo bolje. Tj. da sam se držala prirode umesto društvenih normi.

Kad je klinka bila sasvim mala, imale smo knjižicu u kojoj je jedna devojčica od nekih 7-8 godina imala kučence koje joj je bilo najbolji drug. Zatim je on počeo da je ometa u učenju i sličnim aktivnostima kako je ona rasla, i nekom prilikom ga je grubo kaznila. Nakon toga je on kunjao jedno duže vreme i držao se podalje od nje, ona je patila, i mama joj je uočivši sve to dala važnu lekciju: kazna nikada ne sme da bude preterana, jer onda postane surova i kontraefektivna. Klinka je bila premlada da razume, ali mene je poruka pronašla. Mama u toj knjizi je bila jako mudra. Šteta je da u realnim životnim situacijama niko nije planirao jednu sobu za mudrost. Verovatno nije slučajno da se ona javlja skoro uvek kod onih koji imaju puno slobodnog vremena na rukama, i obično ga žive podalje od drugih ljudi (monasi raznih vrsta i slični wisemen).
(Pamtim da je postojala jedna čudna stvar  – za mene, tada – u toj knjizi: knjiga je bila na hrvatskom i kučence se zvalo ‘Friend’. Očito je to bila vrlo moderna knjiga, možda zapisana realna situacija koja se desila autoru, ali poruka je bila baš kao iz starih vremena, od onih neprolaznih, teških kao zlato).
Eto još jednog razloga zašto deci treba čitati knjige dok su mala – ona ne razumeju a odrasli nauče koju stvar.
I opet u realnim situacijama: da bi se surovost ispoljila, neophodna je kontrola. Ili moć. To vrlo lako može preći u druge oblike, npr. sadizam, iako je tu verovatno potrebna nešto deblja osnova, ali osvajanje kontrole naročito u očajnoj situaciji je komplikovana psihološka aktivnost.
Nasuprot tome, kontrola nad sopstvenim životom je jako privlačna stvar, i uglavnom nedostupna najvećem broju ljudi. Da u situacijama gde dobiju kontrolu ljudi ne umeju da se ponašaju možda i nije toliko čudno, ali ljudi su davno otišli puno dalje od tako nečeg blagog i pomirljivog kao ‘čudno’.
Fundamentalna distinkcija kod surovosti je u kontroli nad sobom i kontroli nad drugima. Duga istorija koju poznajemo se bavi zapisima kontrole nad drugima. Surovost kao izraz osvajanja privremene kontrole nad sobom je povremena tema, ali ne znam da se pojedinci puno bave time, osim kod slučaja nastranosti i ekstrema raznih vrsta. Neki pobegnu od tako neprivlačne slike sebe, drugi zaplaču (iz samosažaljenja), treći imaju i koji trenutak samozadovoljstva pre nego što potonu u kajanje (po dužnosti, humanizmu, ili nečem sasvim trećem tj. njihovom)… ima i četvrtih i petih, sigurno.
Vrlo je verovatno da se surovost čestog varijeteta u životima koje živimo javlja zbog nemanja kontrole, i izučava se bez sumnje. Kad se ukaže prilika, preterane reakcije se takmiče koja će prestići one druge.
Jeftin izgovor, na istoj polici kao i gomile drugih izgovora koje koristimo svakodnevno.

Nemanje kontrole je čest početak predodređeno tužnih priča, koje tokom razvoja ponekad preobrate stvari i njihovi akteri postanu pravi junaci, koje će ih onda odvesti do happy end-a. Happy end volim, priznajem. Problem je u tome da ako imaš nešto dobro – kraj dobre stvari ne može da bude happy. Happy end je sjajan jedino kad su loše situacije u pitanju. Kao i uvek, čitati small print je uputno. I želeti happy end u običnom životu sasvim razumljivo.

Kontrola nad sobom u gomili od 7+ milijardi ljudi je sve teža. I surovost nad drugima sve češća. Uglavnom se vodi kao neminovnost, ova druga. U procepu tih kompleksnih  rodbinskih veza verovatno leže koreni tragedije našeg doba. Ali ovo nisu tragična vremena. Mi smo do grla u pozitivnom.

Težak život principa

Imala sam oko 10 godina kad smo bili na moru, u Igalu, i mama i ja jednog predvečerja šetale ka Herceg Novom. Naišao je bio iz suprotnog smera jedan vojnik, obratio se mojoj mami – ili meni prvo – i počeo da se udvara. Već na samom početku je rekao onu legendarnu: ‘Ja bih pomislio da ste sestre.’ Mama je tu verovatno morala da odglumi malo da joj prija takvo laskanje, iako ne pamtim njenu reakciju ali susret se brzo završio i mi smo krenule dalje. Kod moje reakcije više ne mogu da razlučim koliko je verna originalnoj, ali sada mi se čini da mi je bilo pomalo smešno, pomalo drago, a verovatno i pomalo strašno, ceo taj splet mogućnosti kod susreta dva suprotna principa. Najbolje pamtim samu sliku – tri usamljene figure na stazi pored mora u smiraj dana, sa bojama izbledelim, bezopasnim, i dve od tih figura su se držale za ruke. Nailazila sam kasnije u knjigama i na drugim mestima na scene koje su ličile na nju, i samo je činile još lepšom iako te dve figure više nikada nisu bile tu. Hugo Prat me je možda podsetio malo svojim kadrovima, tom sveobuhvatnom samodovoljnom prazninom koja oslikava kompletnost. Perfekcija takvog minimalizma je moguća samo u trenucima, sigurno i u vremenima pre ovako pretrpanog, ali ostavi trajne crteže na zidovima pećina u kojima provodimo svoje dane, i oni su i hiljadama godina iskustva kasnije svež doživljaj.

Od kraja prošlog leta – ili od početka leta… i pre početka leta, prošlog ili onog prethodnog… – bila sam u gledalištu toliko puno predstava različitih stilova, najveći broj njih vrhunski, da i usred buke mog života (koja ni kao buka ne može da se nazove ‘vrhunskom’) često zastanem i začudim se nad takvim bogatstvom. Poslednja me je podsetila na tu scenu na putu ka Herceg Novom. Mjau Mjau je kabare performer par excellence i kad je direktor dvorane najavio na početku večeri, završio je bio rečima ‘be prepared’. Sigurno su se oni u prvim redovima i šire u parteru setili tih reči dok ih je M M izvlačila, uvlačila, pravila smešnim, ili se oni pitali da li su dovoljno smešni… i ona je još jedno čudo koje treba videti, i zahteva istančan sluh, ali stvorila se bila jedna veza između nje i te davne slike, i posmatram je već danima.

Ja sam puno više videla sveta od moje majke. Ona je više od svoje. Klinka je već u ovom uzrastu više od mene kad sam bila njenih godina, neuporedivo više. Možda ima nekog kontinuiteta u tome, možda ga nema, iako je na njega uvek lepo nasloniti se usput.
Ali nije to.

Moja majka je za mene bila predstava ženskog principa, od koga sam delom bežala, delom ka njemu težila… najprirodnije za potomke bilo koje vrste sisara. Sa svim svojim vrhuncima i ponorima, njen tragični kraj nepremostiv ambis u reljefu mog života, i bez razumevanja sa moje strane kako me oblikuju struje koje su našle svoj tok ovom dolinom, ja nju prepoznajem ne u sebi već u drugim ženama. Retko se kada desi, možda zato što je ona bila iz grupe efemera jednog vremena, ili nešto još ređe, ali kad se dogodi, ja osetim instantnu privrženost prema toj osobi. I kad se nađem u tom stanju, malo brinem kako će ona proći i koliko će trajati u ovakvom shit-u od sveta (i inače neprestano brinem pa je to moja prirodna rekacija), ali se puno više obradujem. I drugi sentimenti me obore, međutim sve se to smeša u radost. Čak pozitivno poverujem da za svet ima nade dok je njih takvih.

Ne znam kako mene klinka vidi. Neizbežno sam i ja njoj princip a nisam sigurna da sam dala toj trajnosti najbolje što sam mogla, i uglavnom je nerviram ovih dana, nervira i ona mene, ali ako sačuva neki kadar u kome smo jedva naznačene figure naspram velikog sveta koji je zaustavljen sigurnim filterom i unutra smo ušle mi i tek koja boja… to mi se dopada. Imaće dovoljno za put do sledećeg odmorišta.

Ali o tome ne razmišljam puno, kako će klinka naći svoj princip. Prilično su razrušeni oni koje sam sâma gradila pa sam na tom primeru naučila da su nagađanja takve vrste besmislena. U budućnost gledam praznim očima. Okviri su
jasni, a kako će se ispuniti… prihvataju se iznenađenja.

Konverzacija

‘Poeziraš,’ kaže. Spazila je izlomljene linije na monitoru.
‘Da li će smetati ako gledam moj program?’ nastavlja. Program je sitcom serijal koji imamo na external drive-u, sve sezone. Duhovit, dobro napisan, i glumci puno galame, kao da su u pozorištu. Ometaće me, naravno.
‘Nema problema,’ kažem. ‘Preći ću u moju sobu ako smeta.’
Da su naša deca različita od nas je jedan fenomen koga se bojimo. Nećemo ih razumeti, rezonuje rezon ili neko drugi iz familije R. Ali daleko je bolje da neće biti kao mi, raduju se druga slova.
Da se slova ne slažu, ili deca ne liče na roditelje, je jedna od onih postavki za koje se hvataju očajnici. Neophodno je vežbati slaganje slova, i deca uvek liče na roditelje. Najviše, verovatno i jedino, zato što ih vole. Nemoguće je drugačije. Nije pitanje izbora. Nije pitanje uopšte.
Svaki susret sa razlikom pomalo dezorijentiše, to je sve.