Bijenale

Na putu ka samostanu u kome moj otac živi hedonistički svoje poslednje decenije života, uspon prati promenu raspoloženja. U ravnici je osećaj ležerniji, brže se kreću automobili, i put je bolji. Uspon je težak, poznat kao opasan prevoj sa brojnim udesima i put je konačno posle mnogo godina proširen. Na vrhu uspona otvara se visoravan i kraj je planinski, stočarski. Nas put vodi u zagađeni industrijski grad, ali priroda je prekrasna. U susret često nailaze motorciklisti, sa većim i manjim mašinama, na zadnjem sedištu ponekih su devojke koje grle vozača otpozadi. Imali su skup na jezeru tog vikenda i sada lete ka jugu i ostatku Srbije. Na ulazu u selo Lukovo put je zatvoren. Vidi se prevrnut motorcikl, iza njega je veliki kamion i sa ove strane drugi. Lako je zamisliti neopreznu smelost vozača ali okrećemo glave i automobil na drugu stranu, i misli se upinju da prate ali teško je. Otkad sam bila mala o ciganskom selu Lukovo sam uvek slušala iste priče. Kako su svi gastarbajteri iz sela, jedva ko u njemu živi, i svi svoje teškom mukom stečene novce potroše na velelepne kuće. Nadmeću se ko će sagraditi veću i kitnjastiju, i onda stoje prazne.  ’Gastarbajter’ je bila strašna reč kad smo bili deca, ili meni jeste. Možda je odrasli nisu izgovarali s poštovanjem, ili je previše muka opisivala a da ja nisam tada mogla da razumem, ali nikada mi se nije dopadao podsmeh prema Lukovljanima. Ništa nisam razumela, i sve mi je bilo jasno. Jedino nisam znala da li oni koji se vrate vole da žive u Lukovu. Uvek je izgledalo prazno. Ja sam kroz njega prolazila kad sam odlazila na jug, i kad sam se vraćala na sever. Sada dolazim svake druge godine, bez želje da ikada više prođem tim putem ali posete samostanu su obaveza i nužnost. Pamtim godine kad su se moja putovanja završavala u ovom pravcu. Sada je drugačije. Udahnem duboko kad dolazimo, i izdahnem kad se vratimo istim putem nekoliko dana kasnije. Napravila sam bila sebi izlaz. Sama.

Dve godine kasnije pamtim misli od prethodnog puta. Ostale su nezapisane. Prevrtala sam ih po glavi često, uglavnom nevoljno, i evo nas opet na putu kroz Lukovo između redova velikih praznih kuća. Nisam pogledala da li kraj puta stoji krst na mestu nesreće. Kao da je bilo juče. Dolazimo previše često. U gradu nikoga ne poznajem i to oslobađa ulicu obaveza, i mene ulice. Kako sam mogla da budem toliko nesrećna ovde.  Već kod odvajanja od autoputa i pre onog dramatičnog uspona moj duh bi počeo da udara očajno kao utamničena ptica. Kod odvajanja od tog istog autoputa nekoliko stotina kilometara na jug širio se bio u najveća krila na svetu. Ništa nisam znala i razumela sam dovoljno. Ovo je bio grad moje nesreće. Trebala sam da prestanem da dolazim još od prvog odlaska. To je bio plan. Kad konačno budem prestala, razlog će biti da su posledice hedonizma okončale još jednog hedonistu, ili će to biti neki drugi dug starosti. Moji drugovi iz škole se okupe, svakog puta dođe neko nov. Dramatični kolaž radosti, prošlosti, života tako drugačijih da pružim ruku i dotaknem ih razbila bi se ruka. Bolje je ne dirati. Oni su svi bili zaljubljeni u tebe, govori majka jednog druga na koju sam naišla sledećeg dana. Okupljali su se u mojoj kući i ja sam ih slušala kako pričaju. Ne znam šta da kažem, najbolje je ništa. To su jedini tragovi koje sam ostavila ovde, sada dobrim delom izmišljeni. Ponovila je to isto nekoliko minuta kasnije, pred ženom svog sina. Na neki način opravdava sopstvenu surovost, bez sumnje. Možda nikad ne posumnja. Nove generacije su lepe. Devojčice na šetalištu su nas gledale podozrivo prošlog puta. Neobično je bilo da je iko znao da nismo odatle, ali pratile su nas pažljivo pomalo nakrivljenih glava. Nije bilo radoznalosti u pogledima, samo su nas držale na oku. Sada je drugačije. Čula sam da grad bolje posluje, i da oni koji rade dobro žive. Oseća se na trenutke dah vremena kao kada smo mi rasli. Vremena obična, normalna, i budućnost čeka svakoga. Možda su ova deca slušala previše da budućnosti nema. To bi u svakome stvorilo veliki bes. Moji drugovi su se većinom oženili posle srednje škole, ili najkasnije posle fakulteta. Tako je i ovde, tako je svuda. Sve se odvija po dobro uigranom obrascu. Uzorak sveta se može uzeti sa bilo kog mesta. Ne mogu da se setim šta smo radile prethodnog puta, ili onog pre toga. Sve je jedno te isto. Dosadili su svima, naši dolasci. Odsustvo entuzijazma sa naše strane se lakše vidi tako verno ponavljano. Uzajamno se stidimo takvog prizora. Ima i gorih emocija iza stida. Klinka voli veliki mekani krevet koji dobijemo u spavaćoj sobi, i na kome pričamo do kasno u noć. I to je postao obrazac, kome se obe radujemo. Priča se prelije emocijama, ima smeha i suza, i smeha, uvek završi smehom. Ne mogu da spavam još od početka ovog puta. Ne znam zašto, i ne tražim uzroke, ali dok sam budna u noći posećuju me emocije koje bole, ideje koje ponesu i razbude još više, i bes, posećuje me veliki, duboki bes. Do zore, kad se umorim, sve se stiša. Kad ne gledam stare filmove, vidim da grad izgleda bolje i da u njemu žive ljudi kojima će se roditi sjajna deca, i ta deca će nastaviti da rađaju, i tako će sve trajati. Ja jedino brojim sate do našeg odlaska. I nikada neću zaboraviti lica koja nas ispraćaju. Njih vezuje nešto za taj grad, i oni vezuju mene. Pokidala sam bila veze, to ne zaboravlja niko od nas, to je bilo moje delo. Samo koliko je bilo neophodno da bih napravila sebi izlaz, volela bih da im kažem. Ne govorim, ne dovoljno, ali razumemo se. Ovde priče više nisu potrebne. Razumemo, prihvatamo, i nosimo svako svoj deo.

3 thoughts on “Bijenale

  1. Војцех, слободан сам да одговорим: мирис места о коме пише Ивана је предодређен тиме да ли ради електролиза и са колико квалитетним сировинама. Ако ради, по силаску са висоравни о којој пише прво се уочи жућкаста нијанса ваздуха. Мирис је сумпор.
    Луково је, Ивана, поред лепог описа који си дала, протеклих 15 година добило и другу важну улогу: полицијски пункт. Прво смо, пролазећи почесто службеним колима, мислили да се ради о сачекушама зарад узимања кинте у џеп од несавесних возача. Међутим, испоставило се да је туда ишао канал дроге ка Београду, нахватали су се лепих количина својевремено.
    Дојмило ме се када пишеш да су ваши доласци досадили свима. Тужно је, али животно – са годинама које се додају животу, расте себичлук – прво ти досаде пријатељи, па понекад засметају и најмилији, на крају и сам себи досадиш. Ваљда је то природа уредила да се лакше мре.
    А и та припрема лакше иде уз нешто хедонистичких активности, више ликвидног типа него чврстог (на ово што следи полажем ауторско право):
    Пензос 1: Како те служи она ствар?
    Пензос 2: Као тигар је – мало, мало – па рикне ;-(

  2. Wojciech, ovo sto je Goran pomenuo je ostalo nepromenjeno, iako se ne oseca neprekidno. Za druge mirise, ne, nisam ih svesna. Nista jasno uoceno a mirisi se ne daju ignorisati kad otvaraju te podzemne svetove. Osecaj je vezan za slike samo delimicno. I poznate su i udaljene. Sve je drugacije – sto je dobro I ta distanca je najbolja stvar – ali ono sto se uporno vraca su situacije, osecaj ponavljanja, povratka na isto mesto, neprekidno ponavljanje koje je davno izgubilo svaki smisao, ako ga je ikada i imalo. Uloge koje se igraju I kad se zgrada pozorista davno urusila.

    Nije normalno tako dramaticno, ali ovog puta, iz nekog razloga, jeste bilo tako.

    Gorane, eto dimenzije o Lukovu koje se niko ne bi setio. Snalazljivost ostaje glavna motivacija najveceg dela sveta. I to one vrste oko love. Ove druge, ko kako a neki nikako.
    Jasan primer ironije to sa dolascima. Ja osecam obavezu jer dolazimo u Evropu, plus – red je. I na silu sam igornisala osnovnu stvar: uzeleti se. Vec sam proslog puta osetila da je precesto, I ignorisala. Zbog klinke, zbog svega… I nikome nije bilo bolje. Ali nije znacilo da smo bile nezeljeni gosti, naprotiv – stvari su ispale gore. Jedna stvar stoji o zivotu: on nikada nece izneveriti u tome da se ni na sta ne moze racunati.
    Mada je sve uvek dosta jasno I predvidljivo. Go figure.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s