Jedna mala primorska

Leta 2007-me provele smo nedelju dana u Rovinju. Nije cak bila ni puna nedelja, jedva sest dana. Taj ekstra dan, sedmi i poslednji dan u jednoj nedelji,  je dodao neocekivanu paletu celom iskustvu, i mozda zbog toga ta kratka nedelja ovako dugo i sporo putuje. Smesta se negde, ili mene namesta. Mozda je samo bio u pitanju kompleksan ukus, nov na jeziku. Bilo je to prvo putovanje na koje smo isle same. Odrasle smo tokom te nedelje, svaka na svoj nacin, a da nismo ni primetile.

Apartman sam nasla putem Interneta a bukirala uz pomoc prijatelja. Taj prijatelj zasluzuje da bude opisan: divan je. I njega sam upoznala i bukirala kao prijatelja preko interneta, ima tome vise godina, i kad smo klinka i ja stigle na aerodrom u Ljubljani, cekali su nas skupa on i njegova zena da nas odvezu u Rovinj. Od dana kad sam ucila geografiju sveta i racunala da geografiju rodne Jugoslavije znam u prste sam puno toga zaboravila, i nisam shvatila da je Rovinj od Ljubljane dosta udaljen, cemu nije pomoglo ni cvetanje novih drzava na telu jedne prisilno usmrcene i post-mortem raskomadane, iako nove drzave u svojoj sustini znace novi pocetak, sto uglavnom u daljem razvoju iznevere, ali sve to nije bilo ni najmanje vazno dok smo sedele na zadnjem sedistu nekog finog evropskog automobila kome ne mogu da se setim imena, i u mraku klinka mislila svoje misli a ja svoje vrtela oko neodoljive cinjenice da su ovi ljudi u sedistima ispred nas stranci koje po prvi put srecemo i velikodusni na nacin koji me dovodi do suza, mene koja placem kao Bas-Celik – retko.

Kad smo stigli u Rovinj, oko 10 uvece, i do nase rezidencije odsetali po kamenim plocama starog mediteranskog grada vukuci prtljag, nije se puno toga moglo videti osim veselih turista i gostoprimljivih lokala, ali apartman nije bio nista narocito, i gospodja Nevia, sto je, ispostavilo se, italijanizovana verzija naseg imena Snezana ili Snjezana, je definitivno izazivala nepoverenje, ono intuitivno koje se pojavi u prisustvu ljudi ostecenih zivotom ali i sopstvenim nemarom, sto zacudo nije imalo nikakvog negativnog efekta na nas, i nasi pravi domacini, oni iz evropskog automobila kome ne pamtim ime nisu otisli dok nisu bili ubedjeni da smo zadovoljne smestajem, ostavili nam mobilni telefon i brojeve na kojima ih uvek mozemo naci – i dve ogromne, ali zaista masivne krempite, sveze pristigle sa Bleda, tog dana napravljene i pokupljene, da nas docekaju pravom dobrodoslicom na obalama severnog Jadrana. Za one koji nisu culi za cuvene bledske krempite, one kojima su preci doputovali iz vojvodjanske ravnice nekih davnih dana i sada privlace ljude iz celog sveta na obale lepog alpskog jezera, mozda ce biti dovoljno ako kazem da su carobne. Ukus – da!, izgled – apsolutno, ali ove su bile izabrane sa paznjom za nas, i putovale su celog letnjeg dana preko jedne male sveze srednjo-evropske zemlje da bi nas docekale. O tome govorim, a to, bojim se, nije svakome dostupno.  

Kad smo se probudile u ponedeljak, otvorile zaluzine na terasu i pogledale napolje – bio je ponedeljak kad smo se zaljubile u Rovinj, jednu malu zivopisnu tacku na obali Jadrana, sto je, za puriste i beznadezne mediteranske zaljubljenike, samo jedan veliki zaliv Mediterana. Bila je to kombinacija pogleda na krovove starog grada, bilo je i do ugla pod kojim je sunce padalo izjutra, sigurno, i onda je dosao onaj deo kad smo spustile pogled na poplocanu bastu podno terase, delom zaklonjenu zelenilom mediteranskog drveca koje, kao i ljudi u tim krajevima, cesto ne raste preterano u visinu, ali oblikom, bojom, i aromom pa i oblikom listova inspirise na autenticnu lepotu koja je ista svuda po svetu ma kako da se razlikuje bas po tome, da je lokalna, i treba doci i videti je na njenom izvoru. A u basti su se vijali jedna crna macka i jedan crni pas. Nije tu bilo puno zestine, naprotiv, vise su se edensko-avgustovski valjali po kamenim plocama; macka je nezno i bezobrazno grebala cupavog crnog terijera po nosu, i terijer je strpljivo i odano odgovarao neznim. Prava prijateljstva se kao i prave ljubavi prepoznaju po kolicini neznosti. Svako moze da bude surov. Ali pokazite neznost, vi, raznorodna bica plave planete – ako umete.

Kad smo izasle na klizave, uglacane kamene ploce ulice, bile smo vec prepune utisaka a jedva da smo ista videle. Spolja nas je osvojila nasa ruzicasta kuca koju ni unutrasnje crnilo g-dje Nevie nije uspelo da naruzi, i koja je dom crnoj macki i crnom psu, a na nas je sada cekala ulica, pa grad, i vrlo blizu, na drugoj strani bilo je more.

Svakog od nasih sest dana padala je kisa. Ne znam da li je neko posvetio dovoljno paznje lepoti primorske kise. Nema lepse. Nije nam promakla obzirnost ove tipicne istarske – sipila je tiho, milozvucno, teska po svojoj vertikalnoj liniji najkraceg pada, klizila sa krovova i gusto-zelenih listova drveca i nikad nam nije ukrala ceo dan. Ponekad smo imale prepodne za plazu, nekad popodne. Kamene ploce na ulici su bile nemoguce klizave, sto bi u svakoj drugoj beznadezno civilizovanoj drzavi zahtevalo osiguranje pre izlaska, ali ovde se moglo ici bosa. I zaista ima necega darvinskog kad bosi, mokri prsti zgrabe stari kamen urastao u ulicu, pregovor svoje vrste, faustovski takoreci – ja bih da uzivam hodajuci po vama, postovani, i nemojte mi slomiti vrat, prosim. Neke hijerarhije vredi postovati, zna se ko je ovde stariji i dugotrajniji.

Za kupanje smo probale kamene ploce, ili hodale dugo, dugo do bolje plaze, ogrebale se na podvodnim stenama, upoznale se sa jednim galebom, bio je mlad i ne toliko gladan koliko nezajazljiv sto je najveca odlika mladosti, posmatrale kormorane kako tik uz nas rone za ribom, mirisale borove ugrejane kasnim avgustovskim suncem, zavijale tesnim ulicama i smesile se turistima italijanskim, holandskim, engleskim, pricale ekavstinu na pijaci, narocito sa staricama iz unutrasnjosti, koje su donosile smokve, breskve, dinje, i davale nam vise nego sto smo platile, i popile casu istarskog crnog i limunadu sa muzem i cerkom gdje Nevie, koji su bili i lepsi i zivopisniji od nje. Popele smo se trosnim drvenim stepenicama na toranj crkve koja je stajala na vrhu brda malo iznad nase ruzicaste kuce, i ne znam sto mi je to trebalo, osim sto volim da gledam svet iz perspektive galeba, i uvek zaboravim da svakom usponu sledi silazak koji me je drzao u neizvesnosti do kraja da li cu stici do dna ili cu sleteti bez krila, ali sledila sam klinku jer ona to bolje radi od mene i ispalo je sve kako treba. Sto je inspirisalo jednu nemu poemu zahvalnosti prekrasnom plavo-sivom nebu iznad Istre i gustom moru ispod njega. Ne postoji nista vece, ni velicanstvenije od to dvoje, zakljucila sam kad sam stigla u prizemlje.

Jele smo najbolju pizzu u pizzeriji Roma. I videle istarske fjordove u sumrak, probale cudne skoljke neprijatnog ukusa kad su nas nasi domacini, oni pravi,  jedne veceri vodili na posebno mesto, dobro znano i lokalnima i sire. Padala je noc sporo, i svetlost je u uske zalive sipala snopove svetlije i tamnije, kao da je u pitanju igra izmedju oblaka, ili neba i zemlje.

Kao sto to obicno biva, svi smo bili u pravu po pitanju nase gazdarice – prevarila nas je. U petak uvece, nakon sto smo se vratile sa izleta u Veneciju, saopstila nam je da cemo morati da izadjemo u subotu umesto nedelje. Uradila je to kao da je nesto boli. I dok sam joj placala izgledalo je kao da je boli, i nije izgledalo da ima efekta na nju sto su se po sobi vrzmali veseli crni pas i nestasna crna macka i znala je da ja znam da nas laze, svejedno je ona uzdisala kao da se nesto tesko smestilo negde unutar nje i vuce je ka mizeriji, Paklu, cemu vec,  a ona nema snage niti volje da se opire, i sve to jako boli. Mozda i  jeste, ko zna. Podsetila me je bila na jednu moju tetku, koja je u 70-im postala mnogo bolja nego sto je bila u svim prethodnim decenijama svog zivota, pa sam zakljucila da i za ovu gospodju zarobljenu nekom teskom mukom usred prelepog istarskog gradica ima nade.

Prva stvar koju sam uradila u subotu ujutro je bila poziv u pomoc putem kodiranog mobilnog, koji je bas za tu priliku lezao na stocicu kraj kreveta. Subota je osvanula sa dovoljno sunca da ispari kisu svih prethodnih dana, iako je to bila zaista lepa kisa, da pomenem jos jednom i nije nam ni najmanje smetala, i mi smo celi dan provele na plazi, a predvece je po nas dosao ljubazni vitez u evropskom automobilu kome i dalje ne znam ime. Koliko je to bio prekrasan dan nema svrhe opisivati, ali moram opet da pazljivo preskocim cinjenicu da smo u Veneciju isle na jednodnevni izlet prethodnog dana, prvi put za moju klinku, i sto mi ona nece oprostiti jer zna da se tako ne ide na magicna mesta na ovoj magicnoj planeti koja nije znala sta ce je snaci dok se kuvala u svemirskom trbuhu svemirske vrhovne majke jer ipak se sve na ovom svetu radja pa i takvo cudo kao ovakva planeta ili Venecija, ali klinka je od tog popodneva uspela da napravi avanturu a ja sam samo gundjala, i opustila sam se jedino tokom pola sata dok smo se vozile gondolom, i nas gondolijer je definitivno bio najzgodniji u tom delu Venecije, sto nam je pruzilo izvesno zadovoljstvo, jos smo uspele da ga ubedimo da zapeva, jedno tri note cuvene ’o sole mio’, sto je sasvim dovoljno ako nekome zapadne da bude nemuzikalni Italijan, i kad smo izasle oslonjene na ljubazne ruke pomocnih gondolijera zakljucile smo da se ova poseta ne racuna, samo nas je zagolicala, jer mi cemo doci opet Veneciji kad smo spremne, i to ce biti poseta vredna cele knjige.

Iz Rovinja smo otisle srecne posto znamo da cemo se vratiti, u rashladjenom automobilu, koji je mozda bio Peugeot, kao i Heinz-ov na Korzici godinu dana kasnije ali nije potvrdjeno, i zaista, slova podsecaju na Pegaza, sto je fina simbolika, ne i neophodna, i koji nas je odvezao u jedan istarski gradic u unutrasnjosti, odakle se videlo more na horizontu kao pomalo nejasna, zamesana linija neba. Tu smo bile ostavljene same, u apartmanu sa celokupnim komforom, i glavnom ulicom iza ledja koja je podsecala na glavne ulice svacijeg detinjstva, sve dok je to detinjstvo ukljucivalo usnule gradice po strani svih desavanja, a narocito po strani istorije.  Moje jeste. Mozda je iz tog razloga to vece bilo izuzetno lepo, i lokalno stanovnistvo gostoljubivo, ljubazno i anonimno kao akteri iz filma u kome nema niceg drugog osim teske nostalgije. Klinka nije imala puno pomoci i signala po kojima je mogla da se ravna osim mojih dubokih uzdaha – ovo je prosto prekrasno, ljubavi. Ne verujem da cemo ikada opet doci u taj gradic, ali ostale smo budne kasno te veceri, gledale italijansku televiziju, mazale se gelom od aloje po opekotinama od kasnog avgustovskog sunca, i smejale se kao da smo zelele da u stanu ostane eho nasih glasova.

Ujutro sam zapocela sa citanjem knjige Milana Kundere o nekom nevaznom decaku iz srednje Evrope, koji je sudeci po pocetku izrastao u nezadovoljnog, ili nesrecnog muskarca, sto nije isto, a kad je onaj subotnji vitez dosao po nas, vratila sam knjigu na policu, zatvorile smo uz nesto napora prtljag, i bile smo spremne za novi dan i novu avanturu.

Iz Istre smo neosetno presli u Sloveniju, uz finu muziku i rashladjeni enterijer onog evropskog automobila za cije me ime nema svrhe pitati. Putovali smo zaobilaznim putevima ka Ljubljani. Nedeljom tokom leta to ima smisla, ali ne i za nas koje zivimo jako daleko od tih brda. Kuda god da su putevi vodili, bilo je zeleno, zivopisno i lepo.

U Ljubljani smo setali. Kako je to bilo fino popodne. Vrbe su se nadnosile nad rekom, vreme savrseno suncano i ne previse vruce, grad na ivici vazne Evrope, mozda nesvestan da je dovoljno i vazan i lep bez ikoga da mu to govori, sapuce, i laze, jer svaki grad ima jednu veliku vaznost u sebi, a ona se oslanja iskljucivo na to da se u njemu neko rodi, prozivi vek i umre, i on, grad, je partner u igri, izlasku i spomenik, jer ljudi cine grad i on njih, neko nekoga uvek pamti, tako to ide vec puno vekova, ali cesto se zaborave ljudi u vaznim i nevaznim gradovima, i lepo bi bilo ako se na to tokom sporih setnji podsete. Rucak u lepoj zasencenoj konobi, zamagljeni schweppes bitter lemon u letnjoj basti, setnja kroz park i izlozba fotografija na otvorenom, dan polako odmice ka veceri, i mi ka kraju putovanja i aerodromu po unapred ugovorenom rasporedu letova.

Rovinj 1

Image005_6

Image022_23

Image021_22

Image023_24

Image015_16A

Image033_34A

Image035_36A

Image020_20A

Image021_21A

Image024_24A

10 thoughts on “Jedna mala primorska

  1. Predivno draga Ivana. Uzivala sam u svakoj recenici. Rovinj je jedan od mojih najdrazih gradica. Maturska ekskurzija me je prvi put odvela do njega i on je ostao u mom srcu zauvek. Rovinj! Moram pronaci slike sa te ekskurzije. 😀

    Bledske krempite – moram probati !

    Onda si me podsetila da su mi sve Kunderine knjige izgorele, a neke sam citala i vise puta, nemam ih vise 😦 ali ne zelim ih na nemackom, imacu ih jednog dana ponovo na nasem jeziku…

    Samo se jos jednom kroz tvoju pricu potvrdilo da je lepo imati prijatelje, poznanike po celom svetu i jos kad su ovakvi kao vas spasitelj… Covek se oseca puno bolje, kad zna da ima nekog na koga se moze osloniti ako krene po zlu.
    Ja sam vas „spasitelj“ u Austriji, ako jednog dana dodjete 😀

    A o gazdarici?! Ha, sigurno je stigao neko ko bi ostao duze, pa resila da vas izbaci, strasno! No to mi je sve jako dobro pozanto, imali smo i mi neke takve „susrete“.
    Sad cu ti napraviti zazubice : venecija je samo pet sati kolima od nas, pa cesto skoknemo u obilazak… 😀

    Odusevljena sam tvojim zapazanjima, i ne samo sada, vec u svim razglednicama/putopisima koje sam do sada procitala.

    Aplauz, aplauz i pozz 😀

  2. Slike sam zaboravila: one su upotpunile celu pricu. Hvala ti, ulepsala si mi vece, koje je pretilo da bude sivo kao sto je bio danasnji dan.

    😀

  3. Draga moja, bas mi je drago da ti se prica ovako dopala i jos ti ulepsala dan. Pravo zadovoljstvo za mene 🙂
    A da nam budes spasitelj u Austriji – ne znam sta da kazem osim ‘hvala’ i nadam se da nece proci previse dugo pre nego sto i nju malo otkrijemo, ali kako je to posebna stvar kad te ljudi dodirnu velikodusnoscu. nema tu mnogo reci kojima mzoes da izrazis kako se osecas. Shvatila sam da nije u pitanju samo to da ja nisam navikla, jer tokom zivota sam primala brojne spontane i svakakve njene manifestacije, vec je to nesto najlepse ljudsko, i na to se nikada ne sme postati imun, ili ne obracati paznju, ili sta ja znam kako jos ljudi zanemare tako vazne stvari. Ipak se ljudsko bice o kome ucimo, mastamo nadamo mu se, postaje.

    Bled vam nije daleko, obavezno svratite na te krempite. Ja sam cula za njih i pre nego sto smo ih probale. Cuvene su, i neko ce vam sigurno pokazati put kad se raspitate.

    Gazdarica…ma nije nam nista pokvarila, to je najvaznije.

    Znam da vam je Venecija blizu. Blago vama 🙂

    Lep pozdrav,

  4. Ovo gde kazes da su ti knjige izgorele – to zvuci kao velika opasnost, kroz koju, nadam se, nije bilo izgubljeno nista vise osim nekih knjiga Kundere. Koliko je lako i tesko ziveti, to nas valjda izludjuje vise od svega. Kako ostati normalna kad je sve oko nas neki polaritet, ambivalentnost, relativnost… Treba se cuvati, koliko svako od nas ume.

  5. Knjige su izgorele u pomahnitalosti umova, devedesetih.. zajedno sa kucom mog supruga….no, ostali su preziveli, hvala Bogu… Tuzne i bolne uspomene, no knjige cu ponovo kupiti, bila sam skroz zaboravila na njih, kucu smo ponovo sagradili, ali nema vise tamo duha, nema onog zivota koji je bio ranije…ljudi su postali drugaciji…
    ovo je neka druga tema, ovde zelim da uzivam u tvojim prelepim recenicama… 😀
    Ali hvala ti na brizi i momentima u kojima mislis na mene ili razmislajs o napisanom…
    Hvala Ivana.

  6. Svakog leta prodjem pored Bleda, putujuci autom kuci br2, ili 1, kako kome. Proslog leta sam htela tamo prespavati sa klincima, mislim da cu ovog leta zapravo to sigurno napraviti i nadam se pronaci te krempite. 😀

    Velikodusnost. Znas Ivana, ovde ljudi u Austriji nisu naviknuti na nju. Cesto im je neprijatno kad je osete. A ja volim da je dajem. Jako su povuceni, zatvoreni, ne znam mozda iz straha da se moraju revansirati ili ne znam, nemam pojma, ja nikad nista ne ocekujem zauzvrat. Volim ljude i radujem im se. Rado kuvam za vece drustvo i stvarno uzivam u tome.
    Skoro su se neki ljudi izgubili na nasem putu, videla sam autooznake iz Subotice, otvorila prozor i na auto putu viknula da krenu zamnom. Bilo je riskantno ali sam im morala pomoci. Nisu mogli da veruju, bili su jako umorni od puta i toliko su se obradovali sto cuju nas jezik… Stigli su sretno tamo kuda su krenuli na docek nove godine….hihihi, al se ja ovde izeklamira… osavilo je ucenje „management“ tajni, tragova :mrgreen:
    ako se bar malo osmehnes,onda sam uspela…. ostavicu kom. a bila sma vec na crvenom x. 😀

  7. sarah, izgubi se mnogo u vatri, verujem. Ima jedan film sa slicnim naslovom; film nije toliko dobar, ali naslov je mocan, i ponekad razmisljam o tome kad cujes na vestima ovde o raznim pozarima koji divljaju Kalifornijom ili na zapadu Kanade, i sta sve ljudi izgube kad izgube svoju kucu. Mucne teme, i necemo o tome, slazem se, hvala sto si objasnila.

    Ne znam ime tog bledskog kafea, ali ne verujem da cete ga omasiti. Kazu na netu da je na samoj obali, krempite zovu kremshnite, i do sada su ispekli preko 8 miliona. A kad probate, obavezno javi kakve su tu na samom izvoru 🙂

    Smesim se ja siroko vrlo cesto sa tvojim komentarima. Oseti se tvoja toplina i sa par reci. Ljudi oko tebe…odgoj je cudna stvar. I onda stvari postanu jos gore. A ono o cemu se radi je da ljudi najcesce ne umeju. Vazi ovde u Kanadi za Kanadjane da su hladni. Ona fina dama koju sam jednom pomenula nedavno, ona sve to pobija. A opet, ona ima drugacije drzanje od nasih ljudi, recimo, i drugacija kultura se odmah vidi iako je nevidljiva stvar, ali svuda ima i topline i velikodusnosti, samo sto se to gaji na drugaciji nacin. Najcesce pogresan, naravno, jer ljudi, da budem slikovita, pojma nemaju ni sa cime osim kad treba napraviti tocak.
    A ako si rodjena i odgojena sa svim tim darovima – ne zaustavljaj se. Daruj ih. Obasjaj malo te jadnike oko sebe. Nekima ce to biti prvi put da vide toplokrvnu pametnu zenu koja se smesi. Nije to mala stvar 🙂

    zelena, drago mi je za uzivanje.

    Pozdravi, devojke.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s