I am sitting on the couch in the soft red robe
Still flushed from the exercise;
the cool slick of the shower punctured
by body heat
– I study the contrast for a moment or two
Radio is playing a tribute to Artie Shaw
the most difficult of men
I am eating raspberries from a glass bowl
Small pool of water is all that’s left
I break the surface
– it is flat and nimble – looking for
the round affirmation of the fruit
Clarinet’s masculine cry touches
somewhere beneath my throat
Suddenly the room is full of love
Advertisements
Teško bez muzike.
Komodizacija svega ima i pozitivnih strana – muzika je sada dostupna svakome, kao licni soundtrack of our lives.
Nekada su ljudi ziveli blize, sada muzika zivi sa nama u nasim sobama. I bilo bi tesko, nezamislivo, bez nje.
Мој пра (или пра-прадеда, не знам сада) је свирао кларинет у селу (звало се: кланет) а мене запало, гени или штагод, следеће: од своје 12 до 14 године сам се мучио дувајући у то чудо, нов – али без успеха.
Тек у маторим годинама стварно сам уживао, а и сада и уживам у звуку кларинета мејнстрим мајстора, маторих, пошто сам се пре тога више бавио слушањем труба и саксофона, дакле brass 🙂
Meni je kalirent poznat oduvek kroz makedonsku narodnu muziku. Ali verovatno sam prvi put stvarno obratila paznju kad sam cula pocetak ‘Rhapsody in Blue’. I klarinet i Amerika i dzez i sve… Kao da se ceo svet odjednom uselio u mene. Divan pocetak za decu, zar ne, da misle da je svet pred njima i za njih 🙂
Vratila se kuci posle koncerta ruskog violiniste veceras… bila dovedena do suza nekoliko puta….i okruzenje je vrlo lepo, ta dvorana, Koerner Hall, zaista prekrasna.
Uzivajte u lepoti, sta drugo. I kad se cini da je nema, pogledajte malo bolje, blize…