The Way We Were

Pružila sam bila ruku da ugasim lampu, i spazila masku. Ležala je poluizvrnuta, poluzatrpana. Dobila sam je kao Božićni poklon od fine dame iz Otave. Klinka se vratila bila sa svojim poklonima i donela nekoliko za mene. Maska je bila neočekivana. Fina dama pamti koliko volim Veneciju. Italiju. Evropu… i ne znam gde je u Otavi našla venecijansku masku. Suveniri danas putuju do nas, pa mi ne moramo. Kako je to bilo neobično, da se setila. Uvek posveti veliku pažnju poklonima, iz godine u godinu. Familija raste i to je ne mali zadatak.

Maska je lepa, nosi zvanični pečat da je originalna, napravljena kako treba u Italiji. Ne stoji mi naročito dobro, možda najviše zato što se maska poslednja stavi. Obuče se kostim, našminka lice, i realnost nežno pusti niz kanal…

Nisam dugo razmišljala o Veneciji. Ona je moja prva ljubav. La Serenisima. Kad sam pružila bila ruku i spazila je, maska me je čekala. Uzela za ruku, povela stazom kojom dugo nisam prošla. Nekada je odlazak na karneval bila želja koju je trebalo oblikovati. Nije to bila najveća želja, možda čak ni velika, ali postojala je. I ja sam o njoj pisala. O Veneciji. O sebi. O željama. Ugasila svetlo. Po mraku otišla niz hodnik ka svojoj sobi.


Karneval

Ako zatvorim oči
ne bežim od tebe
Nisam te očekivala
na drugoj strani
Strpljiv kao vreme
čekaš
Iza sklopljenih kapaka
moje poslednje
utočište
otvara vrata
Da li bi voleo da vidiš kanale
Dođi
Uhvatiću te za ruku
i povući tesnim prolazima
pokazaću ti grad
u kome ljudima
ne vidim lica
Ovde pripadam
ali još nikome
nisam rekla
Oslonjena o zid
tražiću od tebe da mi objasniš
ponovo
teoriju
spajanja čvrstih tela
Iznad naših glava
kroz prozor dopiru
glasovi
jecaji
šaputanja
Razumem taj jezik
Dođi bliže
naučiću te

 
Serenissima

Da sam rođena u Veneciji
hranila bih golubove
suvim ricotta sirom na rubu prozora
i bacala mrve turistima
Pacovi bi mi donosili iskrzane manuskripte
o ezoteričnom
i samo u svojoj kratkoj ulici
našla bih deset lepih Italijana za koje bih se udala
Sezonske turiste bih zavodila pričama
o Karnevalu i pokazala svakome most ispod koga
sam prvi put ispuštala krike i šaputala besmislice
Kad bi me ugušile gužve
u tesnim prolazima
popela bih se na krov
Sedela bih tamo sa pticama i mačkama
pričala im o istoriji kojima su naši preci
bili žrtve i svedoci zajedno
Trebili bi jedni druge od napasti, dosade i
provincijskog šarma
i slali brodovima i barkama signale
srebrnim ogledalom iz 17-og veka
U Veneciji bih rodila puno dece
svakom mužu po jedno
Jurila bi se po trgovima
ja bih pila limunadu za stolom u senci
i ređala pasijans i tarot
Uveče bih otišla u deset kuća
da ih sve poljubim za laku noć
Svako moje dete imalo bi svoju omiljenu priču
ili pesmu
i tek negde oko ponoći bi se sve utišalo
Ja bih tada zastala na ivici malog ostrva koje tone
pod velikom težinom već vekovima
i šapnula zahvalno u noć
da je sve baš kako treba

 
Alhemija

U gradu kamenih lavova i ljudi
svakog dana, na jedan sat
lavovi ožive i ljudi se okamene
Ima neke veze sa morem
maglom i kletvama iz pljačkaških pohoda
ali je tako već vekovima
i starosedeoci odbijaju da se isele
Oni veruju u mit da tih sat vremena
svakog dana
obnavlja grad
kao eliksir večnosti
Neki pripisuju pojavu alhemičarima
koji su u grad dolazili
tiho
i gubili se u lavirintskim ulicama
nestajali pod mostovima
i odlazili
sa znanjem ljubomorno sakrivenim
pod širokim kaputima

Transformacija započinje ritualnim zovom
sa Piazze San Marco
Većina ljudi dočeka trenutak smiraja
na udobnom mestu
ali turista uvek ima previše
i lavovi zateknu grad prepun kamenih kipova
u nepristojnim pozama

I tišina se probudi sa njima
a iz džepova joj ispadne koji krik galeba
Lavovi su davno izbledeli od sunca i kiše
i promiču kao bele senke
tesnim prolazima
Okupljaju se na trgovima
dodiruju mekanim grivama
i razilaze u svim pravcima

Svoje lavove
grad pozdravlja
iz Santa Maria della Salute
Na sigurnom unutar moćnih zidova
sakrivena iza maske
da je lavovi ne prepoznaju
žena podigne violinu:
zvuk zapara žice i tišinu
gudalom
i vazduh se prelomi u akustične atome
i u sporom oblaku, oni se spuste
na krovove, balkone, pasaže, bazilike,
palate, gondole, i kamene ljude

Kažu da je nekada po jedan lav
uvek ostajao budan i kad ljudi ustanu
čuvar grada
ali već dugo ga niko nije video
Sve je manje lavova i sve više ljudi
a i turisti bi pobegli

Lavovi su u pokretu, bez zastoja
ili šuma
i za jedan kratki sat će preći svaki kamen
od koga je grad napravljen
Dorsoduro, Cannaregio i Ghetto,
San Marco, Castello, San Polo, San Croce…
Kako sat odmiče sve se brže kreću
moćne zveri u divljoj trci kroz grad
I ptice tačno znaju kad da uzlete
i sa vode ili brodova posmatraju
kako grad počne da se vrti, polako, pa sve brže
karusel sa belim lavovima
prozori i zidovi zamućeni okretanjem u vrtlog
oker-crveno-žuti
iz koga pršte kristalni zvuci violine

I onda dođe poslednji minut
i grad, lavovi i violina uspore
i stanu
Svi se nađu gde su oduvek bili
voda u kanalima bez nabora
ptice se ponovo vrate
i lavovi umorno spuste
na kamene počinke
A kad se ljudi probude
svima se pomalo vrti u glavi
i oni ostanu na istom mestu, bez pokreta
još par minuta
I grad izgleda lepši no ikada
a ljudi oko njih bliži, mekši, posuti
svetlucavim belim prahom koji nestaje pod prstima

4 thoughts on “The Way We Were

  1. Hvala za link, horhe. Sirok osmeh, ali bas sirok. Hvala!

    Trebace nesto vise vremena da se smisli neuroticna rima uz poeziju, ali priznanje ne mora da ceka: i nekada i sada, zaronila bih u reci, slike i ideje, i izgubila se medju njima. Provela ostatak vremena bez ideje o vremenu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s