Kako prepoznati da živiš u patrijarhatu

Dečake koji rastu u uslovima nepravde, opasnosti, ili nejednakosti odgajaju da se bore, pružaju otpor i ne posustanu dok se ne izbore za svoja prava. Devojčice u istim takvim uslovima odgajaju da se dopadnu.

Problem sa patrijarhatom je da zvuči dobro, situirano, built-to-last. To su akcije koje vredi kupiti. I mizoginija zvuči dobro. Long-term investicija uvek isplativa. Brak skladnog principa, patrijarhat i mizoginija. Nikad im neće zafaliti.

Advertisements

9 mišljenja na „Kako prepoznati da živiš u patrijarhatu

  1. A, opet, toliko je bilo primera poslednjih par decenija, makar u prostoru koji je okružen jezikom kojim ovde pišemo, da su žene bile hrabrije, da su pružale otpor, da nisu posustajale. Možda se to nije videlo na makroplanu, ali u mikrosvetovima jeste. I još uvek žene to čine, pod svim pritiscima koji se umnožavaju, neprestano, neumoljivo.

    A, onda, naročito među mlađim generacijama žena, onim bez iskustva, sve više ima probijanja kroz život dugim jezikom, laktom, ima internalizovane mizoginije, i mizandrije kao odgovora nemoći, nepromišljenosti, na mizoginiju.

  2. Djordje, to nije pitanje izbora. Cak i kad su svest i razumevanje prisutni, bitnije promene su jako teske. Kondicioniranje nije reversible (izvini, ne mogu trenutno da se setim izraza na srpskom).
    Ono sto je vazno je izgurati taj process iz mraka gde vrlo uspesno cveta hiljadama godina. Tek tada se mogu razmotriti drugacije opcije (iako verovatno nece).
    Sve ostalo je sminka.

    Amber, primera je nebrojeno oduvek, ne samo poslednjih godina ili vekova. Primera dobrih kao i losih. Svega ima medju ljudima. Oni koji to ne zele da vide se pretvaraju, ili imaju debelu korist od takvog slepila (tada ne moraju ni da se pretvaraju; kod profita sve drugo otpada).
    Pokusati sa razumevanjem od samog pocetka, pa korak-dva od pocetka, tri-cetiri… I kod svake stanice sagledati kako se plete igra I njena pravila oko devojcica… Oh, plete se jedna I oko decaka, ali puno drugacija, sustinski dva sveta.
    ‘Women are niggers of the world’, pri tome nije robovanje samo ono bukvalno – koje pokriva dobru vecinu zenske populacije i danas – ne, mentalna igra je najpikantnija. Zene su odgajane da budu robovi, oduvek I danas. Ne moras da budes u lancima da bi bio rob. Lanci se raskinu; mentalno robovanje nikad. Ovo danas je valjda Renesansa igre – sve vrvi od pokreta, slobode, uitcaja, izbora… a igra je i dalje ista.
    Ako neko nekada bude razbio taj nesaglediv cvor u fragmente toksicne prasine, neka mi dojave u buducnost pa I hiljadu godina od sada, ma million godina! Moji atomi ce se i dalje vrteti ovim krajevima. Bio bi to lep izvor kosmickog zadovoljstva.

    • Hvala na odgovoru, Ivana. Možda sam relativizovala, ne znam… nije s namerom. Možda je moj svet mali i možda zato ne vidim dobro, ali čitam mnogo i pokušavam da razumem, korak po korak. Igra je i dalje ista jer se svet nije odmakao mnogo dalje od kolevke, grčke ili sumerske… Svet se i dalje poziva na Aristotela i Platona, dakle, još je mlad. Samo je pohlepa veća ili samo uočljivija.

      Ali, robovanje. Razmišljala sam o tome zašto rad u kući nije plaćen i onda pomislila da bi, da je plaćen, za to morao biti plaćan i porez i doprinosi za sindikat i tako nešto, da bi učinak tog rada prolazio kroz čitavu mrežu institucija koje bi taj rad nadgledale. Kakva bi to mašinerija nadziranja i disciplinovanja tek bila… Ako se definišemo kao roblje, počinjemo i da se ponašamo kao roblje – pasivno ili ono koje pruža otpor. A otpor može biti i u mikrosvetu, možda jedino tu. Otpor čemu? Čitavoj grandioznoj strukturi patrijarhata? Svakom deliću posebno ili celini? Celini u celom svetu ili samo u bliskom okruženju? Meni se dopadaju tekovine nekih struja feminizma, ne svih, i rado ih koristim, lagodno čak kada zaboravim da su neke žene nekada morale za to da se izbore, i mikrodoprinosi. Ako nešto očito postignem mikrozalaganjem, ostavim neki mikrozarez u tom čvoru, na putu ka utopiji, ja ću javiti, da bude lakše:)

      A mislim da je ovaj blog, sa onim lepim putopisima i još mnogim finim temama, značajan maleni zarez.

      • Draga Amber, najpre hvala tebi na citanju I na promisljenim, lepim komentarima.
        Izgleda da je moj prethodni odgovor zvucao malo off, a nije smeo, jer nije bio osmiisljen tako! Tvoj prvi komentar mi je posluzio bio za dalje razmisljanje na temu, zapocetu gornjim (sturim) tekstom I drugim mislima… To je lep deo komentara, da grade jedni na drugima, sa nasim razlicitim zivotima, iz razlicitih tacaka u kojima ih zivimo. Kritike komentara ovde ne postoje, samo otvorene asocijacije I misli koje nas vode dalje.

        Da, lepo poentiranje koliko je svet jos uvek na pocetku, po (ne)zrelosti. Ne I po steti koju pravi vec dugi niz generacija.
        Ja radim sto I ti – citam, razmisljam, koracam dalje ovim putem, I sagledavam na stanicama I iz uvek nove perspektive. I moj svet je mali, a volela bih da je jos manji.

        Ne mogu da kazem da mi je argument oko placanja rada u kuci, ili podizanja dece, ikada imao smisla. U pravu si, birokratija bi od toga napravila uzas. Problem je u tome sta se postuje kao ‘vrednost’ a sta ne. Ako se samo ono sto se placa – narocito skupo – vrednuje, onda apsolutno, domaci poslovi I odgoj dece bi morali biti najskuplje placeni. A posto je svet jedna bagatelna trznica, istovremeno cemo videti jagmu za precenjenim shit-om, za koje ce se platiti desetostruko veca cena od trazene, dok ce kvalitetni proizvodi istruleti, I trud I znanje iza njih izumreti.

        Ono sto sam samo nabacila svojim tekstom (nisam imala vremena ni inklinacije u tom trenutku za vise), I o cemu sam htela da pricam je svest o sopstvenoj slobodi, koja je vrlo tesno vezana za svest o sebi, samopostovanje I slicne neophodnosti od kojih se ce se (mozda) izgraditi jedno pristojno ljudsko bice.
        To je zenama masovno uskraceno I dalje. A da bi odrasle zene bile uskracene, mora se krenuti rano, I steta naneti dok su devojcice.
        Nasuprot tome, ne mislim da su muskarci sjajni primeri ostvarenog pristojnog ljudskog duha – daleko od toga. Ali su daleko ispred zena, I imaju bolje sanse. Istovremeno, da uprkos svemu toliko sjajnih, pozrtvovanih, hrabrih, nesebicnih zena opstaje u svetu oduvek je neverovatna sreca koju svet ocito uzima zdravo za gotovo. I na nju redovno pljune. Nije je skupo platio, ocigledno.

        Hvala za mikrozarez. Ja se dosta redovno osecam krivom. Jer ja sam bila feministkinja I pre nego sto sam znala da postoji ‘feminizam’, a ne mogu da kazem da sam od tada uradila ista vredno pomena da svet poguram makar I zarez napred. Odnosno, imala sam plan, koji nije uspeo. Sada, bez plana, plus kao majka jedne klinke, sagledavam I dublje I sire, I vidim da sam i mogla i trebala vise, I da je blato toliko duboko, treba biti vrlo mlad I vrlo naivan pa verovati da se moze pretrcati I stici na drugu stranu sa cistim principima.

        Ali ovo kako si ti napisala, o mikrosvetu mikrootpora… hvala jos jednom. Iziaziva pozitivne misli, cak I osmeh, a to je uvek dobar pocetak, ili nastavak 🙂

  3. Гледе космичког (не)задовољства ) – мени јесте моја ханума већ 35-ту годину извор свеколиког (не)задовољства, али истовремено јесте и веома добра бака већ рођеном, а надам се и долазећем унуку/унуци.
    Матријархат само такав 🙂

  4. Prilozi dobru rec, Gorane, ako stignes, jer ocito ste usli u fazu velike radosti.
    Neka novi klinci pristizu zdravi I veseli, bice voljeni. Divne vesti! 🙂

    Inace, nisam pobornik matrijarhata, jer svaka vlast, apsolutna ili ‘demokratska’, je korumpirana. Mene interesuje drugaciji svet, sa ljudima odgajanim na vrednostima svijenim oko samopostovanja I postovanja prema drugima. Dakle, utopija. Moji atomi ce cekati 🙂

  5. Nisam sigurna koja su pravila blog bontona, kada i kako se završavaju razgovori, da li se piše „nema na čemu“ ili se to podrazumeva, i slično, pa ću samo da dodam jednu asocijaciju, pre nego što ućutim o ovoj temi:) Za koju čak i ne znam zbog čega me je, pored toliko drugih dobrih tema na ovom blogu, navela da baš nju komentarišem. Osim što mi je, možda, neznano zašto – a verovatno zbog učitavanja mene same u temu – zazvučala tamnije od drugih, kao otvoreno delo koje iziskuje od mene, od drugih čitalaca, nekakav (beli – kao beli šum ili nekakav „protiv“-)“argument“.

    Ima jedna lepa opera Čajkovskog, bajka „Jolanta“, koja je sada na repertoaru Metropolitena. Režirao ju je Marijuš Trelinjski (Mariusz Trelinski). Reč je o jednoj devojci koja je slepa, ali se njen otac, kralj, potrudio, kako bi je sačuvao od njene nesreće, da je potpuno izoluje i da ona ne sazna da je slepa, da ne shvati da drugi ljudi vide, da postoji mogućnost da i ona vidi. Ali, Jolanta oseća čudan nemir, ne zna šta joj je, naslućuje nešto, muči se, shvata da je došla do ivice jednog sveta i ne zna kako da mu pomeri granice.

    Naravno, po operskim konvencijama i konvencijama bajki, pojavljuje se vitez koji joj ljubavlju pomaže u njenim traganjima. Ali, ono što je najinteresantnije i u vezi je s temom ovog posta, Trelinjski nije čitavu priču smestio u okvire priče o probuđenim hormonima i u prelepi čarobni vrt, poput drugih režisera, nego u mračni, zlo(ko)bni prostor u kojem je samo gvozdeni krevet, a Jolanta nosi spavaćicu nalik na ludačku košulju.

    Neki ljubitelji opere su prilično uvređeni ovim rešenjem, a zapravo ono pogađa „u sridu“. Kako prepoznati da si slep ili da živiš i u najsitnijim zamkama patrijarhata ili bilo kojem drugom obliku zajednice, ekonomskom sistemu ili bilo kojoj ideologiji koja te muči, dok ti mnogi oko tebe govore, uveravaju te da je sve u redu, što te, onda, još više muči jer ne možeš da razaznaš od sveg tog žamora šta se zaista dešava…? Ali čak i kod Trelinjskog, Jolanti je prepoznavanje uspelo. Najviše zahvaljujući ličnoj snazi kojom je nešto naslutila, a onda i zahvaljujući (vitezovoj) ljubavi. A Jolanta ima svega 16 godina.

  6. Za ‘Jolantu’ sam cula tek nedavno, kad sam gledala raspored bioskopskih prenosa iz Met-a. Ovako lepa asocijacija, uvezana u temu koja zaista moze da traje citavih nasih zivota, I nastavice se I posle, nema tu neke dileme… – lepo. I hvala 🙂
    Dobro je I vazno pricati, I ciniti kad naidje trenutak ili inspiracija. Negovati duh, pronaci izvor snage… to mora svako.
    Sve se nastavlja, I kad cutimo. A mi cemo pricati 🙂

    Lep pozdrav,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s