Približava se kraj sezone TV serijala. Od dva koja pratim poslednjih meseci, u jednom je ubijen jedan od glavnih karaktera. To se desi kao deo priče ponekad (ređe). Uglavnom je standardna procedura za završetak karaktera kada se glumci okrenu drugim projektima, ili izgube u pregovorima sa producentima oko love. Vrlo vešto se kriju takvi razvoji, i publika uvek doživi traumu. Razumljivi su razlozi iza takvih preokreta, i nikoga ne treba podsećati da su sve to samo priče, glumci dobro plaćeni profesionalci, i ni priče ni profesionalci nisu uvek čak jako dobri. Ali i jedni i drugi zažive, i obrisati ih sa stranice je surovo i kad su opravdanja vrlo razložna.
Niko nije očekivao ovakav razvoj u programu koji pratim. Spekulacije da li je u pitanju konspiracija i karakter nije stvarno mrtav krenu i pre nego što se završi odjavna špica. Niko ne želi da prihvati, i svako veruje u magiju. Nema puno magije u ovom vremenu, ali zaokreti u skriptu pa i neubedljivi, će poslužiti.
Nisam očekivala preokret, i moja reakcija je bila dosta umerena, ali sam uhvatila sebe danima nakon te epizode kako žalim. Nema smisla žaliti se na scenariste i producente. Ali ima žaliti za karakterima. Nije neophodno pa čak ni potrebno imati smisla, ili ga tražiti. On je uvek tu. I razlog zašto poverujemo u svakakve priče, karaktere, magiju i nemoguće. Učestvovanje je velika nagrada za mali trud. I čak je veliko zadovoljstvo upravo u tome da je tako lako. Izgubiti se u priči je oduvek bila jedna od najlepših nagrada ovog putovanja.
